Ispovest

Ispovest ekonomskog ubice: "Dužnost nam je bila da uništavamo!" (1)

 

Probuđen 11. septembra

 

Prikriveni ekonomski ubica je vrhunski profesionalac, plaćenik u funkciji velikog kapitala, a cilj njegovog delovanja je uveravati zemlje trećeg sveta da su one strateški važne za ekonomiju SAD i da treba da prihvate zajmove u milijardama dolara...

Oružja ekonomskih ubica su falsifikovani finansijski pokazatelji, podmićivanje, seks a često i ubistva. Džon Perkins, i sam je bio školovan da bude ekonomski ubica. Njegova knjiga "Ispovest ekonomskog ubice" ( u originalu: "Confessions of an economic hit man"), u kojoj iskreno govori na čemu današnji svet počiva, postala je globalni bestseler. Tabloid će u narednim brojevima objaviti najinteresantnije delove ovog izuzetnog svedočanstva...

 

Džon Perkins

 

Ekonomske ubice su izuzetno dobro plaćeni profesionalci koji zemljama širom planete otimaju hiljade milijardi dolara. Oni usmeravaju pare iz Svetske Banke (The World Bank), USAID (The U.S. Agency for International development - USAID) i drugih stranih organizacija za „pomoć", direktno u novčanike velikih američkih "internacionalnih" korporacija i džepove članova nekoliko bogatih familija koje kontrolišu planetarne prirodne resurse. Njihova oružja uključuju falsifikovane (fabrikovane) finansijske izveštaje, nameštene izbore, podmićivanje, iznurivanje (ucene), seks i ubistva. Oni igraju igru koja postoji od kad postoje imperije, sa tom razlikom da se sadašnja igra, u ovo vreme globalizacije, dodatno usavršila i prešla na još viši zastrašujući nivo. Trebao sam znati: ja sam ekonomski ubica!

 

Ovo nije fikcija, nego ružna stvarnost!

 

Napisao sam to 1982. godine, na početku knjige sa radnim naslovom „Savest jednog ekonomskog ubice". Knjiga je posvećena predsednicima dvaju zemalja, ljudima koji su bili moji klijenti, koje sam poštovao i smatrao sebi srodnim: Haime Roldosu (Jaime Roldus) - predsedniku Ekvadora i Omaru Torihosu (Omar Torrijos) predsedniku Paname. Obojica su poginuli u avionskim nesrećama! Ali, njihove pogibije nisu bile slučajne!

 Oni su ubijeni jer su se suprotstavili bratstvu korporacija, vlada i čelnika banaka čiji cilj je bila globalna imperija. Mi, ekonomske ubice, nismo uspeli da ih obrlatimo pa su onda na scenu stupile druge vrste ubica, sponzorisani CIA- šakali koji su čitavo vreme vrebali iza naših leđa...

Ja sam ubeđivan da prekinem pisati ovu knjigu. Počinjao sam je pisati još četiri puta u toku sledećih dvadeset godina. Svaki put, moja odluka da počnem pisati, bila je motivisana trenutno aktuelnim svetskim događajima: Američka invazija na Panamu iz 1989. godine, prvi zalivski rat, Somalija i uspon Osame bin Ladena. Međutim, pretnje i podmićivanja su me svaki put ubedili da prekinem.

Još 2003. godine, predsednik jedne velike izdavačke kuće je pročitao radnu verziju onoga što je tada već postalo "Ispovest ekonomskog ubice". Opisao je kao: "...Fascinirajuća priča koja jednostavno mora biti ispričana!". Tada je sa gorkim izrazom lica odmahnuo glavom i rekao mi da, pošto bi glavešine u sedištu kompanije mogle biti protiv, on ne može sebi da dopusti rizik da je objavi: "...Mi bismo te mogli promovisati na tržištu u grupi romanopisaca kao što su Džon le-Kare (John le Carré) ili Graham Grin (Graham Greene)."

Ali ovo nije bila fikcija (kao u njihovim delima). Ovo je istinita priča o mom životu. Jedan hrabriji izdavač, jedan koji nije u vlasništvu internacionalnih korporacija, pristao je da mi pomogne da je ispričam...

 

Ako te uklone...

 

Živimo u vremenu užasnih kriza i izvanrednih mogućnosti. Priča ovog specifičnog ekonomskog ubice je priča o tome kako smo dospeli tu gde jesmo i zašto se sada suočavamo sa krizama koje se čine nerešive. Priča mora biti ispričana jer samo kroz učenje na našim ranijim greškama možemo doći u priliku da ih ne ponovimo odnosno da prepoznamo i iskoristimo prilike koje će se pojaviti u budućnosti, jer se 9/11 (Al Kaidin teroristički napad na SAD) desio kao što je i drugi zalivski rat (u Iraku), jer osim tri hiljade ljudi koji su nastradali 11. Septembra 2001. godine od terorističkih ruku, još dvadeset četiri hiljade je umrlo od gladi i sličnih uzroka. Zapravo dvadeset i četiri hiljade ljudi umire od gladi svaki dan jer nisu u mogućnosti skrpiti dovoljno namirnica neophodnih za preživljavanje!

 I što je najvažnije, ova priča mora biti ispričana, jer danas, po prvi put u istoriji, jedna nacija ima mogućnost, pare, i može da promeni situaciju. To je nacija u kojoj sam rođen i ona u kojoj sam služio kao ekonomsku ubica - Sjedinjene Američke države.

Šta me je, napokon, ubedilo da ignorišem pretnje i potkupljivanja?

Kraći odgovor je da je moje jedino dete, Džesika (Jesica), koja je diplomirala na fakultetu i otisnula se u svet sopstvenim snagama. Kada sam joj nedavno rekao da razmišljam da li da objavim ovu knjigu i kada sam sa njom podelio moje strahove, ona je rekla: "Ne brini, tata. ako te uklone, ja ću nastaviti gde si ti stao. Moramo ovo da učinimo zbog tvojih unuka za koje se nadam da ću ti podariti jednog dana!". To je taj kraći odgovor...

 

Nema ti izlaska dok si živ!

 

Ovo je moja lična istorija, koja se ipak desila u daleko širem kontekstu svetskih događaja koji su oblikovali našu istoriju i doveli nas tu gde jesmo i stvorili osnovu za budućnost naše dece... Učinio sam sve što je u mojoj moći da verno prenesem ova iskustva, ljude i razgovore. Moj izdavač me je pitao da li smo zaista sebe nazivali ekonomskim ubicama. Ja sam ga uverio da jesmo. Zapravo, onog dana 1971. godine, kada sam počeo raditi pod Klodininim (Claudine) patronatom. Ona me je upoznala sa sledećim: "Moj zadatak je da te oblikujem u ekonomskog ubicu. Niko ne sme znati o tvom poslu, čak ni tvoja žena." Onda se uozbiljila i rekla: "Jednom kada uđeš u to kolo nema ti izlaska dok si živ..."

Klodinina uloga je fascinirajući primer manipulacije koja je osnova sistema u koji sam stupio. Lepa i inteligentna, bila je veoma efikasna, ona je odlično razumela moje slabosti i maksimalno ih je iskorišćavala da ostvari to što je naumila. Njen posao i način na koji ga je efektno vršila služi kao primer lukavosti ljudi koji sačinjavaju ovaj sistem.

Klodin nije pokušavala da ulepša opis toga šta ću biti pozvan da činim. Moj zadatak je, rekla bi, "...da ohrabrim svetske vođe da postanu deo ogromne mreže koja promoviše Američke komercijalne interese. Na kraju, te vođe bivaju do guše upleteni u kučine zajmova koje osiguravaju njihovu lojalnost. Možemo ih iskoristiti kad god nam se hoće da zadovoljimo naše političke, ekonomske ili vojne potrebe. Za uzvrat, oni uvršćuju svoje političke pozicije kroz zavaravanje naroda industrijskim zonama, energetskim postrojenjima i aerodromima. Istovremeno vlasnici američkih investicionih i građevinskih kompanija postaju neverovatno bogati...".

 

Opasnije od zavere

 

Danas se mogu videti rezultati toga kad ovaj sistem iskače iz šina i kad podivlja. Rukovodioci naših najcenjenijih kompanija upošljavaju ljude da za skoro robovske nadnice rintaju od jutra do sutra pod neljudskim uslovima u azijskim fabrikama. Naftne kompanije bezobzirno ispumpavaju toksine (otrove) u reke koje protiču rezervatima sa tropskim šumama, svesno ubijajući ljude, životinje i rastinje, čineći genocid nad starim kulturama. Farmaceutska industrija proizvodi lekove milionima afrikanaca koji su zaraženi Sidom (AIDS). Dvanaest miliona naših američkih porodica nisu sigurne da će imati za sledeći obrok.

Energetska industrija stvara čudovišta kao što je jedan Enron. Finansijski sektor stvara čudovišta kao što je jedan Andersen. Odnos prihoda jedne petine najbogatijih država naspram prihoda jedne petine najsiromašnijih je skočio sa 30:1 u 1960. na 74:1 u 1995-toj. SAD je trošio preko 87 milijardi dolara vodeći rat u Iraku dok Ujedinjene nacije procenjuju da bi za manje od polovine te sume mogli omogućiti čistu vodu, odgovarajuću ishranu, sanitarne usluge i osnovno školstvo svim ljudima na svetu.

A mi se još čudimo zašto nas teroristi napadaju? Neko bi prebacio teret svih naših trenutnih problema na organizovanu zaveru. Kamo sreće da je tako jednostavno... Zavera može biti iskorenjena i njeni učesnici izvedeni pred lice pravde.

 

Pljačka, u ime viših interesa

 

Korporatokratija nije zavera, ali njeni članovi dele iste vrednosti i ciljeve. Jedna od  najvažnijih korporatokratijskih funkcija je da ovekoveči i neprestano proširi i učvrsti sistem. Životi onih koji su deo sistema kao i njihovi znaci raspoznavanja koji su njihova nagrada: jahte i privatni mlazni avioni su predstavljeni kao uzor koji nas inspiriše da trošimo, trošimo i još više trošimo... Svaka prilika se koristi da nas ubede kako je kupovina stvari naša građanska dužnost, da je pljačkanje zemlje dobro za ekonomiju i da zato služi našim višim interesima!

 Ljudi kao ja su bili plaćeni bezobrazno mnogo da bi sprovodili rasprodaje. Ako zatajimo daleko zloćudnija vrsta ubica - šakali, izlazi na scenu. A ako šakali zataje, onda posao prelazi u ruke militarista koji izazivaju sukobe.

Ova knjiga je ispovest jednog čoveka koji je, onda kada je i sam bio ekonomski ubica, bio deo relativno male grupe. Ljudi koji imaju slične uloge su danas daleko brojniji. Oni imaju manje bezazlenija zvanja-titule i oni pohode zdanja kompanija Monsanto, Dženeral Elektrik, Najk, Dženeral Motors, Vol-Mart i skoro svih ostalih najznačajnijih svetskih korporacija. U suštini, ispovest jednog ekonomskog ubice je njihova ispovest koliko je i moja!

Ovo je takođe tvoja istinita priča, priča kako o tvom svetu tako i o mom, o prvoj istinskoj globalnoj imperiji. Istorija nas uči da, ako ne promenimo ovu predstavu, garantovano će završiti kao tragedija. Imperije ne traju večno... Svaka od njih je doživela užasan kraj. One uništavaju mnoge kulture stremeći većoj dominaciji, i na kraju se i same uruše.

 

Imao sam sam tri slabe tačke

 

Uterivanje zemalja u dužničko ropstvo omogućavao je sistem koji funkcioniše po sledećoj šemi: najpre nastupaju ekonomske plaćene ubice; ukoliko mi ne uspemo da zavrbujemo šefove vlada ili predsednike država za naše ciljeve, na scenu stupaju "šakali": ljudi zaduženi za poslove svrgavanja vlada ili ljudi koji ubijaju lidere zemalja u koje želimo da prodremo. Pa  tek onda šaljemo vojsku. Vojska je poslednje sredstvo.

Nisam bio u stanju da korumpiram demokratski izabranog predsednika Ekvadora, Haima Roldosa i panamskog predsednika Omara Torihosa. I Roldos i Torihos su bili ubijeni. CIA je podržala "šakale" da to urade zato što se ova dva predsednika nisu mogla korumpirati, podmititi i uceniti na bilo koji način

Kada sam završio Poslovnu školu na Bostonskom univerzitetu, bio sam regrutovan od strane National Security Agency, agencije za nacionalnu bezbednost, najveće nacionalne agencije tog tipa i, rekao bih, najtajnovitije špijunske organizacije. Premda ljudi misle da je CIA veća, NSA je mnogo, mnogo veća ili je barem bila u vreme kada sam ja radio za ovu agenciju.

 I to je tajna organizacija, o kojoj nema podataka, oni su skriveni od javnosti u smislu da znamo izuzetno mnogo činjenica o organizaciji kakva je Centralna informaciona agencija ali, sa druge strane, saznanja o NSA počivaju na glasinama. Tvrdi se da NSA radi samo na kriptografiji: kodiranju i dekodiranju poruka, ali, u stvari, svi znamo da su u ovoj agenciji ljudi koji slušaju naše telefonske razgovore.

To je podatak koji se pre nekoliko godina zvanično pojavio. Ali, bez obzira na te podatke, NSA ostaje veoma tajanstvena organizacija.

Prošao sam kroz ogroman niz testova, veoma obimnih testova, testova detektora laži, psiholoških testova, tokom poslednje godine koju sam proveo na koledžu. I pošteno je reći da su me identifikovali kao izuzetno dobar potencijal za "ekonomskog ubicu". Oni su takođe identifikovali brojne slabosti u mom karakteru, koje su im omogućile da me relativno lako zavrbuju, da me uvuku u taj posao. Mislim da su te slabosti univerzalne, ili barem dominantne i da predstavljaju tri najopasnije droge naše kulture: novac, moć i seks. Retki su oni koji nemaju slabost prema barem jednoj od njih, a ja sam u to vreme imao prema sve tri.

Zatim sam se pridružio mirovnim snagama, za šta sam bio ohrabren od strane Agencije za nacionalnu bezbednost. Proveo sam tri godine u Ekvadoru živeći sa autohtonim narodima u Amazonu i Andima, sa ljudima koji su u to vreme počinjali da se bore sa naftnim kompanijama. Ustvari, najviše tužbi u istoriji sveta povodom narušavanja ekološkog sistema, podneli su baš ovi narodi u borbi protiv naftnih kompanija kakve su Teksako, Ševron...

 

Svetska banda na čelu sa Svetskom bankom

 

 

Dok sam još bio u mirovnim jedinicama, bio sam doveden i regrutovan u američku privatnu korporaciju Čas T. Mejn, konsultantsku firmu iz Bostona koja je imala oko 2.000 zaposlenih. Radi se o veoma slabo profilisanoj firmi koja je u stvari obavljala ogroman broj poslova, koje sam ja definisao kao poslove plaćenog ekonomskog ubice, i gde sam se uspeo na sam vrh - svojim ne malim zaslugama i talentom za taj posao uspeo sam da postanem vodeći ekonomista.

Dakle, NSA me je regrutovala, intervjuisala i prepustila ovoj privatnoj korporaciji u čiji se rad više nije mešala, što predstavlja, bez sumnje, veoma pametan sistem u kojem se privatna kompanija pojavljuje na sceni kako bi korumpirala zvaničnike i visoke političare u nekoj zemlji. Ukoliko bi bilo šta krenulo nepovoljno, u smislu razotkrivanja ovih poslova, sva krivica bi pala na privatnu industriju, a ne na vladu SAD.

Uterivanje zemalja u ogromne dugove, u dužničko ropstvo, omogućavao je sistem koji funkcioniše po sledećoj šemi: najpre nastupaju ekonomske plaćene ubice; ukoliko mi ne uspemo da zavrbujemo šefove vlada ili predsednike država za naše ciljeve, na scenu stupaju oni koje nazivamo "šakali": ljudi zaduženi za poslove svrgavanja vlada ili ljudi koji ubijaju lidere zemalja u koje želimo da prodremo sa ambicijom preuzimanja njihovih prirodnih resursa i bogatstava, preuzimanja privrede.

Šakali takođe dolaze iz privatne industrije i nisu kadar CIA-e.  Ove poslove obavljaju privatni konsultanti koji su obučeni da rade ovaj posao. Poznavao sam i još uvek poznajem mnoge ljude koji se bave tim poslom. Ali u nekim slučajevima ni "šakali" nisu mogli da obave svoj deo posla. Takav je bio slučaj sa Sadamom Huseinom u Iraku. I, tek onda šaljemo vojsku. Vojska je, dakle, bila poslednje sredstvo.

Moj posao je svuda bio isti: da pokušam da preuzmem prirodne i ljudske resurse u tim zemljama za potrebe američkih korporacija i američke imperijalne politike. U tu svrhu mehanizmi zaduživanja kod MMF-a i Svetske Banke, bili su po pravilu primenjivani. I tek u nekoliko slučajeva nisam uspeo da ubedim lidere zemalja da resurse svoje zemlje stave na raspolaganje.

 

Hvala Huanito, svega imam dovoljno...

 

Veoma sam se divio Torihosu, predsedniku Paname. Moj posao je bio da ga korumpiram. Da ga navedem da radi u skladu sa našim interesima: da promeni politički kurs koji je zastupao i da radi protivno izbornim obećanjima koja je dao narodu Paname. Ono što u takvim situacijama kažete jeste: "...Vidite, ako igrate našu igru, ja ću se pobrinuti da vi i vaša porodica budete veoma, veoma bogati!". Ali Torihos se nije dao korumpirati. Rekao mi je: "Nije mi potreban vaš novac, Huanito..". Zvao me je Huanito i uvek smo razgovarali na španskom. "...Nije mi potreban vaš novac: imam dobru kuću, dobra kola, dovoljno srebra...". Onda sam mu ja nagovestio da ga kurs ispunjavanja predizbornih obećanja vodi putem kojim su išli Aljende u Čileu, Arbenz u Gvatemali i Lumumba u Kongu...

I on je posle toga završio rečenicu koju je bio započeo: "...Da, Huanito, ja imam sve što mi je potrebno ali ja moram da uradim ono što je veoma potrebno mom narodu: moram da ih oslobodim. A da bi bili slobodni, Panamski kanal mora biti u njihovim rukama. Ono što je meni potrebno i što je potrebno zemljama Latinske Amerike jeste to da SAD odu i da prestanu da nas eksploatišu...".

Ja sam bio iznenađen takvim odgovorom. Sa jedne strane osetio sam divljenje prema takvom moralnom integritetu, prema njegovoj nekorumpiranosti, a sa druge, osetio sam se neprijatno kao profesionalac čiji je zadatak bio da ga ubedi da pristane. I najvažnije: znao sam da će mu tim nepristajanjem život biti u opasnosti - šakali će ga ili zbaciti sa vlasti ili ubiti. I, bio sam veoma ganut tom brigom za interese naroda.

Moja uznemirenost zbog sudbine Omara Torihosa pokazala se sasvim opravdanom. Torihos je navodno poginuo u avionskoj nesreći dok se vozio svojim privatnim avionom. Bio sam šokiran i duboko uznemiren. Proveo sam mnogo vremena u razgovorima sa ovim čovekom kome sam se divio zbog njegove harizmatičnosti, hrabrosti i nacionalizma. On je zaista bio veoma nacionalno orijentisan u smislu da je želeo najbolje za svoj narod. I nisam ga mogao korumpirati. Sve sam pokušao. Baš sve metode koje sam znao i nijedna nije dala rezultate.

I predsednik Ekvadora, Roldos je stradao na isti način: u navodnoj avionskoj nesreći u svom privatnom avionu!

Roldos je ubijen u maju, 1981. godine. I kada je Roldos poginuo, Torihos je sakupio svoju porodicu i rekao im: "...Ja sam, verovatno, sledeći, ali ja sam spreman da odem. Povratili smo kanal i moja misija je okončana...".

 Bio je upravo potpisao ugovor sa Džimijem Karterom o vraćanju Panamskog kanala u ruke Panamaca. U to vreme mi je govorio o snu koji ga je proganjao, o tome da se nalazi u avionu koji udara u planinu. I dva meseca posle onoga što se dogodilo Roldosu, isto se dogodilo Torihosu. Na žalost, Torihos je bio zamenjen Manuelom Noriegom, koji je bio sušta suprotnost - postao je simbol za korupciju i dekadenciju. Na kraju, 1989. godine, SAD su napale Panamu, posle čega je vlast bila vraćena pre - Torihoskoj oligarhiji - lutkama na koncu u režiji SAD, od vremena kada se Panama odvojila od Kolumbije, pa sve do Torihosovog perioda.

Ipak, slučajno sam postao veoma dobar prijatelj sa ćerkom Haima Roldosa, Martom, koja je sada istaknuti političar u Ekvadoru. Kada je njen otac ubijen, imala je 17 godina, a sada je u četrdesetim. Veoma je draga i kao ličnost i kao osoba, i mogu reći da je to jedno od onih prijateljstava u kojima zaista uživate i zbog kojih vam je veoma drago.

 

Veliki tiraž i glavu čuva

 

Kada sam 1981. godine prestao da se bavim poslom ekonomskog ubice, počeo sam da pišem o svojim iskustvima i pokušao sam da kontaktiram i sa drugim ekonomskim ubicama i "šakalima", kako bih priključio i njihove životne priče... Zauzvrat sam počeo da dobijam pretnje anonimnim telefonskim pozivima. Ove pretnje najčešće su se odnosile na život moje ćerke koja je bila još uvek dete, tako da je njen život takođe bio ugrožen. A tada me je na večeru pozvao predsednik kompanije Stone & Webster , i na tom prvom sastanku, pomenuo je neke od knjiga koje sam napisao o domorocima i rekao :

 "...To je lepo, to je u redu, nastavite da se bavite svojim neprofitnim radom. Mi to odobravamo, ali nikada nećete pisati o ovoj industriji, zar ne? Za uzvrat ćemo vam platiti pola miliona dolara!". Bio mi je ponuđen mito...

 Ja sam zapravo prihvatio mito od pola miliona dolara! To je ono što se naziva legalnim mitom, ali to je u stvari bio mito, i dat mi je pod uslovom da ne napišem knjigu! Pretnju sam primio veoma ozbiljno. Video sam šta "šakali" mogu da urade. I većinu toga novca uložio sam da olakšam svoju savest: formirao sam neprofitne organizacije: Pačamama (Pachamama Alliance) i Clean Mounatains,  ali knjigu nisam napisao...

A onda se dogodio 11. septembar. Bio sam u Amazonu sa narodom Šuar (Shuar), kome sam pomagao u vezi sa jednim zajedničkim projektom. A kada sam se ubrzo vratio u Njujork, otišao sam na mesto događaja i dugo gledao u strašnu rupu, koja je još uvek tinjala; osećao se miris izgorelog mesa. Shvatio sam da moram da napišem knjigu; da više nema oklevanja, da moram da kažem šta sam sve radio kako bi američki narod shvatio zašto tako mnogo ljudi u svetu gaji bes, mržnju i gnev prema nama, zašto su čitavi narodi toliko besni i frustrirani...

  Izolovao sam se od drugih, i tako, u prilično teškim uslovima uspeo da napišem knjigu. Na kraju je knjiga dospela u ruke veoma dobrog agenta u Njujorku koji ju je poslao izdavačima. I tada je moj rukopis postao najbolja sigurnosna polica, jer "šakali" znaju da ako bi mi se bilo šta dogodilo, knjiga će se prodati u mnogo većem broju nego što je do sada prodata. A knjiga je prodata u više od milion primeraka, prevedena je na preko 30 jezika. Ukoliko bih ja bio ubijen, prodaja knjiga bi porasla najmanje dva puta, a to je ono što šakali najmanje žele...

 

                                                                    (Nastaviće se)

 

 

O autoru

 

Američki ekonomista, novinar, obaveštajac i bivši "ekonomski ubica", Džon Perkins, rođen je 28. januara 1946. godine, u saveznoj državi Nju Hempšajer. Bio je jedan od vodećih svetskih ekonomista, pisao je za "Vašington post" i "Njujork Tajms", bio je u "mirovnim misijama" SAD u Ekvadoru (1968-1970), ali i aktivan učesnik kreiranja globalne imperije zajedno sa čelnicima Svetske banke, MMF-a i drugim svetskim finansijskim institucijama. Njegov posao sastojao se u ubeđivanju šefova država i vlada zemalja trećeg sveta, da pozajme dovoljno novca od globalnih finansijskih institucija kako bi se njihove zemlje našle u dužničkom ropstvu, posle čega bi se korumpirana elita u toj državi strahovito obogatila a resursi tih zemalja, njihova privreda i ekonomija, izvori vode i mineralni izvori - prepustili korporacijama i geopolitičkim interesima SAD. Posle rušenja Svetskog trgovačkog centra u Njujorku, u najvećoj tajnosti, Džon Perkins napisao je knjigu o svojim iskustvima: Ispovesti ekonomskog ubice (Confessions of an Economic Hit Men, 2004), što je nizu kasnijih Perkinsovih dela na istu ili sličnu temu, svakako najprodavanije i najpoznatije. Sa njim je razgovarao i u svojim dokumentarnim filmovima to zabeležio, i mladi srpski istraživač globalnog terora, Boris Malagurski.

 

 

 

Knjiga Ispovesti ekonomskog ubice, prodata je u više od milion primeraka i prevedena na preko 30 jezika.