Druga strana
Ubistvo američkog
diplomate u Bengaziju sračunata
medijska mina
Koga sada bombardovati?
Nakon ubistva američkog ambasadora u Libiji, Kristofera
Stivensa, i haosa na ulicama Bengazija izazvanog prikazivanjem dvosatnog filma
o životu proroka Muhameda (snimljen za pet miliona dolara uglavnom donacijama
više od stotinu Jevreja, a pojavio se i video klip na Ju tjubu, dužine
13 minuta), odnosi SAD i islamskih zemalja ulaze u najgoru fazu u dosadašnjoj
istoriji. Tim povodom, u svom kraćem osvrtu, naš poznati orijentalista,
profesor Darko Tanasković, bivši ambasador u Ankari i Vatikanu, specijalno za Tabloid, objašnjava okolnosti
ovog teškog incidenta čije posledice još niko ne može da predvidi.
Piše: dr Darko Tanasković
Ubistvo ambasadora
SAD u Libiji i paljenje zgrade konzulata te zemlje u Bengaziju (navodno,
povodom američkog filma o proroku Muhamedu, koji vređa islam, prim. red.), sračunato je plasirana i dirigovano medijski
navođena mina, jer, ko danas u
"libijskom haosu" gleda filmove ograničene cirkulacije?
U pitanju je vešta manipulacija čiji su planeri veoma
daleko od Bengazija, među brojnim američkim neprijateljima, a možda i među onim
američkim saveznicima kojima nikakvo poboljšanje odnosa Vašingtona s islamskim
svetom ne odgovara.
Konci su u ovakvim igrama zamršeni, pa je stoga krajnje
neuputno upuštati se, bez potrebnih informacija i saznanja, u neku ambiciozniju
analizu.
Jasno je, međutim, da je grubi zapadni inženjering u
složenom mehanizmu tzv. "arapskog proleća" pokrenuo procese koji će
još dugo potresati Bliski i Srednji istok, s neizvesnim konfiguracijama
konkretnih lokalnih ishoda, ali u znaku jačanja islamizma na celom tom nemirnom
prostoru. Arapska izreka kaže: "...Kad si na ulaznim, pogledaj gde su
izlazna vrata!"
Ubistvo diplomate, a pogotovo ambasadora, smatra se
izuzetno teškim incidentom. Takav događaj po pravilu dovodi do ozbiljnih
posledica u bilateralnim odnosima, pa je zanimljivo pratiti američko držanje,
pogotovo s obzirom na to da su SAD naročito osetljive na ovakve udarce, a u
toku je i kampanja za predsedničke izbore.
Vašington je sada
u veoma delikatnoj situaciji, jer su tamošnjoj administraciji u ovom slučaju
ruke vezane ili joj je bar bitno ograničen izbor načina i instrumenata
reagovanja.
Libija, naime, nije što i bilo koja druga država, već
krhka i nestabilna tvorevina čijem su nastajanju Amerikanci sa svojim
saveznicima bitno doprineli učešćem u rušenju višedecenijskog režima pukovnika
Muamera Gadafija.
Verujem da u SAD neki već žale za njim. Američki
komentatori pitaju: "...Koga sada bombardovati"?
Psle "demokratskih izbora" u Libiji, mnogi
analitičari su požurili da s olakšanjem konstatuju da njihov ishod predstavlja
izuzetak, jer, za razliku od Tunisa i Egipta, nisu pobedili islamisti.
Prenebregnuta je, međutim, specifičnost strukture libijskog
društva. Gadafi je spregom lične i
načelno neposredne narodne ("džamahirijske") vlasti, bez klasičnih
institucija, a uz punu represivnu kontrolu svih procesa u zemlji, uspeo da
amortizuje sve ozbiljnije vidove opozicionog organizovanja, tako da na izbore
nisu mogle ni izaći, kao u Egiptu, organizovane islamističke partije s dugom
tradicijom političkog delovanja.
Zato se sada u Libiji vodi žestoka borba za osvajanje
stvarne vlasti, a u toj su borbi razne islamističke grupe, među kojima i one
najradikalnije, bliske mreži Al-Kaide, itekako aktivne, a i dobro naoružane.
Atentat je delo poraženih Gadafijevih pristalica, što
nije nemoguće, jer njih nema malo i konsolidovali su se u nekim delovima
zemlje, ali ne i u Bengaziju i okolini.
Nije, uostalom, ni najvažnije ko je izvršio ovaj napad,
ali je verovatnije da su to bili pripadanici ekstremnih, terorističkih
islamističkih grupacija, s međunarodnom povezanošću. Time će se, uostalom,
baviti specijalizovane američke i druge službe.