Feljton
Džon R. Šindler: Bosanski rat i
teror-Bosna Al Kaida i uspon globalnog džihada (5)
Između armije i partije
Mada je zvanični
stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji
od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas
dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim savesnim posmatračima i
"diskretnim" akterima krvavog građanskog rata u ovom delu nekadašnje
Jugoslavije. Profesor strategije na
Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac
Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i teror", iz
koje Tabloid u nekoliko nastavaka svojim čitaocima priređuje najinteresantnije
delove.
Džon R. Šindler
Događaji u Bosni nisu se odvijali u vakuumu, bili su pod
uticajem onoga što se zbivalo širom Jugoslavije, posebno u Srbiji,
najnaseljenijoj republici posrnule jugoslovenske federacije. Isto nacionalističko vrenje s kraja osamdesetih godina, koje je dovelo na
vlast Stranku demokratske akcije u Sarajevu, osećalo
se u svakoj jugoslovenskoj republici i dobi jalo je različite oblike, u zavisnosti od lokalnih prilika i nevolja.
Svi
jugoslovenski narodi su reagovali na postepeni silazak komunizma s vlasti- i s njim
na raspad partijske ortodoksije - preispitujući
zabranjenu prošlost.
Zvanično komunističko stanovište, ulivano u glavu svakom građaninu u školi, fabrici i ka sarni, bilo je „bratstvo i jedinstvo". Prema partiji, razlike
između jugoslovenskih naroda stvori li
su kapitalizam i buržoazija, a prevladane su zajedničkim naporima svih jugoslovenskih na roda i narodno
oslobodilačkom ra tu 1941-1945. Pod
komunizmom, Srbi, Hrvati, Muslimani, Slovenci, Makedonci i Crnogorci slagali su
se kao nikada ranije, u socijalističkoj saradnji, za lečivši tako rane koje su im u ratu naneli fašisti i
kolaboracionisti. Kao i svi politički
mitovi, i ovaj je bio neophodan, i nikako potpuno neistinit...
Ustajanje uoči propadanja
Ali je njegova suštinska premisa bila lažna,
i svaki Jugosloven je to znao. Ne prijatna je bi la istina da nisu svi
jugoslovenski narodi u podjednakoj meri doprineli partizanskom pokretu, a neki
su - Hrvati i muslimani - imali više kolaboracionista nego boraca za slobodu; šta
više, čak ni većina Srba nije želela komunističku državu 1945.
Tako, rane užasnog građanskog rata koji je
besneo Jugoslavijom od 1941. do 1945. nisu bile zaceljene, ustvari, one su se
gnojile decenijama zbog nastojanja partije da spreči svaku raspravu o ratu koja
bi dovela u pitanje komunističko pravoverje.
Zaplašeni tajnom policijom,
Jugosloveni - a posebno Bosanci - ćutali su i gajili svoju gorčinu između četiri
zida, pričajući oko ognjišta priče o pokoljima, krvavim sukobima i osveti, kako
su se inače takvi balkanski epovi vekovima prenosili.
Stoga, kada je partijska stega počela da
labavi krajem osamdesetih godina, Jugosloveni su govorili o ratu više nego o
bilo čemu drugom, a svaka gru pa je težila da pokaže kako je ona najviše oštećena.
Kod Srba je to bilo posebno opsesivno, s
izvesnim razlogom, jer su oni u ratu pretrpeli najveće gubitke; Srbi su u
Bosni i Hrvatskoj bi li jedini jugoslovenski narod izložen stvarnom genocidu
koji su vršile ustaše. To je dovelo do predvidivog, mada nezdravog, vraćanja
na ratne gubitke, često na buran način. Srpske optužbe protiv Hrvatske za
genocid nailazile su na odgovore Zagreba da Srbi nisu to li ko propatili koliko
tvrde, ukazujući na brojeve preuveličane radi političke koristi; vreme nom,
ovakva osećanja zarazila su čak i komunističku partiju.
Međutim, mahanje krvavom košuljom
ipak se isplatilo, što je dovelo 1990. godine do izbo ra Franje Tuđmana,
nepokajanog hrvatskog nacionaliste, za prvog posleratnog nekomunistič kog predsednika
Hrvatske. Što je još važni je, to je rezultiralo i dolaskom Slobodana Miloše
vića na vlast u Beogradu.
Uspon Miloševića predstavlja jedan od čudnijih
trenutaka u skorijoj istoriji Balkana. Mada sam nije bio nacionalista, već
bezbojan i ukalupljen komunistički funkcioner, on je ipak uspeo da
upregne snagu srpskog nacionalizma koji je krajem osamdesetih godina izbio
ispod leda.
To je po stigao kontrolom partijskih
organa u Srbiji, kao i nekih elemenata beogradske tajne policije; fenomen Miloševića
je od samog početka predstavljao režiranu provalu nacio nalnih oseća nja, a ne
navodno „dešavanje
naroda". Mada su osećanja Srba bila stvarna, a pa rola „Ustala je
Srbija!" tačna, politička reakcija na njih bila je sve samo ne spontana.
Najveći problem nije bila Bosna nego
Kosovo. U toj srpskoj pokrajini, ko ja je po jugoslo venskom Ustavu iz 1974.
imala stepen autonomije koji joj je davao de facto status republike,
srpsko stanovništvo je bilo u opadanju, demografski i politički.
Nekada većina, Srbi su krajem osamdesetih
godina činili jedva jednu desetinu stanovništva Kosova, a njihov broj je i da
je opadao; činilo se da je pokrajina, srce Srpske pravoslavne crkve i kamen
temeljac srpskog nacionalizma, skoro izgubljena.
Neredi iz 1981. izazva li su burne rasprave
u Beogradu koje će trajati godinama, jer su Srbi bili besni zbog sudbine koju
njihovi zemljaci trpe od albanske ruke. Celu deceniju Srbi su u štampi
objavljivali priče, ponekad jezive, o zločinima koje su činili Albanci nad nedužnim
srp skim stanovništvom na Kosovu, izazivajući burna osećanja kod većine Srba
koji su u tome prepoznali nastavak ugnjetavanja srpskih hrišćana od strane
albanskih muslimana.
Fenomen Karadžić
Milošević se, iskoristivši taj bes, ustoličio
na mestu predsednika Republike Srbije 1987. i ukinuo autonomiju Kosova i druge
srpske autonomne pokrajine Vojvodine 1989. unutar par tijskim intrigama uz loše
prikrivenu pomoć srpske tajne policije. Time je pokazao da je lukav birokratski
borac spreman da iskoristi legalizam na najefikasniji način, upotrebljavajući
tajnu policiju kako bi bez mnogo buke izašao na kraj sa zamršenim problemima.
Do 1990. Milošević je držao u
gvozdenom zagrljaju raspadajuću jugoslovensku federaci ju, pošto su on ili
njegovi saradnici kontrolisali četiri od osam federalnih jedinica (Srbiju, Cr
nu Goru, Kosovo, Vojvodinu).
Milošević nikada nije osporavao osnovne
postavke titoističke vlasti i ni u kom smislu nije bio „reformator"; on
je bio crveni funkcioner koji je težio ličnoj moći partijskim kanalima koji su
se raspadali svuda u Jugoslaviji osim u Srbiji.
U vreme kada su nekomunističke vlade
izabrane u Hrvatskoj, Sloveniji i Bosni 1990. bilo je jasno da on namerava da
stvori treću Jugoslaviju koja će, mada u osnovi titoistička i sa Miloševićem
kao „novim
Titom", bolje štititi srpske interese - upravo ono što je većina Srba želela.
Važno je istaći da je Miloševićevo interesovanje za Bosnu bilo slabo; pre 1991.
to je u najboljem slučaju bila periferna briga.
Pravnik po obrazovanju i sklonostima,
njegov uspon na vlast krajem osamdesetih godina bio je oprezan i pravnički;
njegov legalni mandat kao partijskog lidera u Srbiji bio je jasan, dok je
Bosna, posebna republika sa prevlašću nesrba, bila nešto drugo. Zapravo, srpski
nacionalizam u Bosni stupio je na scenu 1990. na reaktivan način. Njegov organ,
Srpska demokratska stranka (SDS), osnovan je jula 1990. posle osnivanja Stranke
demokratske akcije i kao izričita reakcija na nju.
Vođa nove stranke, Radovan Karadžić,
nikada se nije oslobodio pomalo neozbiljne slike koju mu je sarajevska štampa
od početka dala. Visok, sa bujnom prosedom kosom, Karadžić, poput Izetbegovića,
nikada nije bio komunista; i on je bio religiozan i povučen čovek koji je imao
istinskog poverenja samo u članove svoje čvrsto povezane porodice. Godinama je živeo
u Sarajevu, samo nekoliko ulica dalje od Izetbegovića. Crnogorac poreklom, bio
je tradicio nalni srpski nacionalista čiji je otac bio u četnicima.
Kao psihijatar nije se naročito istakao, a
sarajevsko društvo, kojem je bezuspešno želeo da pripada, smatralo ga je pomalo
čudnim. Sekularna inteligencija je Karadžića s njegovom ljubavlju prema srpskoj
narodnoj muzici i poeziji smatrala geakom; slučajevi poput njegovog pokušaja
da unapredi igru sarajevskog fudbalskog tima grupnom hipnozom nisu poboljšavali
sliku o njemu.
Njegova politička nastojanja je teško
odgonetnuti - počeo je krajem osamdesetih godina kao predstavnik Partije
zelenih - ali se zna da je imao veze sa Državnom bezbednošću Uprkos tome, Karadžić
i Milošević nikada nisu bili bliski - poput mnogih vođa Srpske demokratske
stranke i Karadžić je imao urođenu odbojnost prema „komunjarama",
dok se čini da je srpski partijski lider smatrao Karadžića lakrdijašem - što je
na kraju dovelo do obo strane mržnje. Burnih dana 1990, dok je moć komunista
bledela, SDA i SDS su bili u izvesnom smislu saveznici, predstavnici
nacionalnih interesa u Bosni potiskivanih skoro pola veka.
Radovan tražio koaliciju sa Alijom
Srbi, uprkos svom strahu od pravih
Izetbegovićevih planova, u početku su težili saradnji sa Strankom demokratske
akcije, videvši muslimane kao saborce antikomuniste. Izbori iz okto bra 1990.
doneli su Izetbegovićevoj parti ji 86 od 240 mesta u bosanskom
parlamentu, naspram 72 za Karadžićevu partiju i 44 za Hrvatsku demokratsku
zajednicu (HDZ), lokalnu ispostavu nove vladaju će stranke u Zagrebu.
Čak i pre osnivanja SDS-a, Karadžić je
tražio susret sa Izetbegovićem, ali je lider SDA po slao Muhameda Čengića kao svog
predstavnika; sreli su se u Karadžićevoj kancelariji u bol nici na Koševu u
Sarajevu i psihijatar je objasnio da bosanski Srbi osnivaju političku stranku i
žele koaliciju sa SDA. Muslimani nisu pokazali nikakvo interesovanje.
Treba istaći da nije bilo neprijateljstva
između Miloševića i Izetbegovića 1990. i 1991. U iz vesnom smislu njihova gledišta
su bila kompatibilna. Milošević je želeo da Bosna i Hercego vina ostane u
Jugoslaviji, ali ako do toga ne dođe, on bi se zadovoljio podelom posle koje bi
etnički srpski deo ostao pod Beogradom.
Mada je Izetbegović oduvek bio
voljan da prihvati neku vrstu podele, uprkos mnogim javnim izjavama o suprot
nom, problem je bio u pojedinostima podele Bosne. Postojale su i čudnovate veze
između radikalnih muslimana i radikalnih Srba.
Bosna nije velika i antikomunisti svih
boja međusobno su se poznavali. Bilo je čudno to što je jedno izdanje Islamske
deklaracije objavila Nova reč, srpsko preduzeće čiji je vlasnik bio
ultra nacionalista Vojislav Šešelj, najtvrđi od svih zagovornika tvrde linije,
koji je odslužio kaznu u komunističkom zatvoru zbog svoje agitacije i nije bio „disident" ništa
više od Izetbe govića. U to kritično vreme, SDA i Mladi muslimani smatrali su
sekularne muslimane daleko većom opasnošću od Srba. Ovo gledište je jasno
izrazio Džemaludin Latić, urednik Preporo da i vodeći ideolog
SDA, osudivši nereligiozne muslimane kao „opasnije za muslimanske ver nike od četnika. Moramo da
promenimo ljude." Izetbegović je gledao na Srbe sa udaljenosti tipične za
muslimanske tradicionaliste, i nije ih smatrao pretnjom. I Muhamed Filipović,
istaknuti muslimanski intelektualac koji je iznutra bio svedok rađanja SDA, sećao
se partijskog vođstva: „Nikada
nisu Karadžića i Krajišnika (potpredsednika SDS-a) smatrali ne
prijateljima."
Alija tražio "otomansku budućnost"
Izolovani svet vodećih funkcionera
Stranke demokratske akcije, sačinjen od islamista isto mišljenika potpuno ubeđenih
u svoju pravednost, propustio je da zapazi kako njihova gledišta utiru put
katastrofi za njih same i za Bosnu.
Njihov pogled na svet, koji je sažeto
izrazio jedan istaknuti jugoslovenski naučnik, dopuštao je Izetbegoviću i
njegovim saveznicima da u suštini previde većinu Bosanaca nemuslimana:
Muslimani su zamišljali Bosnu kao nezavisnu državu u kojoj će oni imati
prevlast. Mada su samo muslimanski ekstremisti mislili da nemuslimane treba
proterati iz Bosne, većina muslimanskih vođa je verovala da samo muslimani
treba da imaju puno pravo građanstva. Težnja religioznih muslimana za prevlašću
počivala je na tradicionalnom uverenju da je vlada nemuslimana nad muslimanima
svetogrđe. Ovakav način mišljenja, „povratak u otomansku budućnost".
Ni Izetbegovićevo ponašanje nije
doprinosilo rešenju. Jula 1991, dok je bio u poseti Tur skoj, zatražio je da
Bosna bude primljena u Organizaciju islamske konferencije, forum koji je
pomagala Saudijska Arabija, sa reputacijom propagiranja ekstremnih vrednosti
islama, bra nioci priznaju, bilo „glup gest za koji je sigurno znao da će samo
antagonizovati njegove srpske i hrvatske protivnike".
Ustvari, Izetbegovićevo pružanje ruke
Organizaciji islamske konferencije nije bio „glup" već
logičan čin za islamistu koji želi da stvori muslimansku državu; ono što je
bilo glupo jeste njegovo tvrdoglavo zanemarivanje dejstva koje će takav postu
pak imati u Bosni.
Sredinom 1991, godinu dana pošto je SDA
osorno odbila pokušaje da se obrazuje koalici ja, bosanskim Srbima je bilo
dosta svega. Već je bilo očigledno da Izetbegovićeva vizija Bo sne nikada neće
biti prihvatljiva nemuslimanima; šta više, vođstvo SDA sve više je postupalo
kao većinska vlada, što nije bila. Bosanski Srbi u ruralnim oblastima, koji su
se kao i njiho vi muslimanski sugrađani držali svoje vere i tradicije i živo se
sećali poslednjeg rata, bili su sve zastrašeniji time u kakvoj zemlji žive.
Predstavnici SDS-a počeli su javno da osuđuju radikalizam među muslimanima. Na
način koji će postati zaštitni znak, SDS je u maju na konferenciji za štampu
izjavio da Bosnu treba zaštiti od „islamskog fundamentalizma", a Karadžić je pozvao
Izetbegovića da se javno odrekne svoje Islamske deklaracije...
Privilegije vojne elite
Tih burnih meseci 1991. kada je Titova
Jugoslavija bila u samrtnom grču, njegova armija je bila poslednji ostatak
jedinstvene države. Vojska je uvek uživala poseban status pod Titom: ona je
komunizam dovela na vlast, ona je bila jemstvo da neće do ći do još jednog građanskog
rata, ona je bila jedina jugoslovenska zaista funkcionalna višenacionalna
institucija. Jugoslovenska narodna armija je bila istinski popularna kod veći
ne građana koji su cenili njene herojske ratne žrtve i smatrali je jednom od
malobrojnih institucija u društvu, u kojima se međuetnička mržnja nije pokazala
nesavladivom. Za JNA, preteći slom države koju je štitila stvarao je ogromnu
napetost i komplikacije. Bez jugoslovenske države neće biti vojske - te stoga
ni budžeta za odbranu, ni plata, možda ni penzija. Postojao je i ideološki
faktor.
Vojska je sebe smatrala ne samo braniocem
Jugoslavije od invazije, već i čuvarom tekovina revolucije unutar zemlje.
Oficiri, od kojih je većina stupala u vojne škole još u srednjoškolskom
uzrastu, živeli su odvojeno od civila u privilegovanoj titoističkoj čauri, i
bili su intenzivno indok trinirani režimskom ideologijom još od mladosti.
Mada su 70 procenata oficira bili Srbi
ili Crnogorci - što se može pripisati njihovoj prekomernoj zastupljenosti u
partizanskoj vojsci, kao i tradicionalnoj popularnosti vojne službe kod Srba i
Crnogoraca - skoro niko od njih nije bio nacionalista, a sigurno je da to nije
bio niko ni od generala (vredno je istaći da je čak i Ratko Mladić, pukovnik
JNA koji će postati zapovednik armije bosanskih Srba tokom rata 1992-1995, bio
oženjen Makedonkom i da se izjasnio kao Jugosloven u popisu iz 1991, što je
bila uobičajena praksa među profesionalnim oficiri ma koji su smatrali da su
iznad nacionalizma). Pored toga,
partija je vodila računa o tome da najviši komandni kadar vojske bude etnički što
uravnoteženiji, pa je nesrba u Generalštabu bilo otprilike srazmerno njihovoj
zastu pljenosti u jugoslovenskom st stanovništvu.
Ni države ni ideologije...
Karijeristi u JNA posmatrali su
nacionaliste svih boja sa odbojnošću koja se graničila sa od vratnošću, a većina
njih je vođe nacionalističkih pokreta u nastajanju- bez obzira na to da li se
radi o Srbima, Hrvatima ili muslimanima - smatrala gubitnicima u poslednjem
ratu, koji su po novo rođeni kao „demokrate". Uprkos istoj etničkoj pripadnosti,
nije bilo ljubavi između Kara džića i njegove stranke i komandanata JNA u
Bosni: posmatrali su se s uzajamnim podozre njem, a bosanski Srbi su
kritikovali vojsku jer ne čini gotovo ništa da im pomogne u njihovim pokušajima
da zadrže Bosnu u Jugoslaviji.
Poznavajući osetljivosti u Bosni, armija
je tokom meseci neposredno pred rat, u većini slučajeva pokušavala da se
postavi između Srba i mu slimana i ublaži napetost, uprkos tome što je
oficirski kadar bio većinom srpski, u skladu sa vojnom politikom „podjednake bliskosti
i podjednake udaljenosti" prema svim jugoslovenskim etničkim grupama.
Nevolje su rasle tokom leta 1991. sa
proglašenjem neza vi snosti Slovenije i Hrvatske krajem juna, što
je dovelo do kratkotrajnog neuspelog pokušaja JNA da silom zadrži Sloveniju unutar
Jugoslavije; konfuzija u Beogradu ovu kampanju je uči nila mrtvorođenčetom i početkom
jula Titova Jugoslavija nije više postojala.
Mnogo gori je bio zlosrećni rat u
Hrvatskoj, koji je trajao skoro do zime, suprotstavljajući srpske milicije u
Hrvatskoj, podržane od strane JNA, novoosnovanoj Hrvatskoj nacionalnoj gardi.
Za JNA, kampanja u Hrvatskoj bila je propast, mnoge jedinice nisu bile u stanju
da uspešno deluju, a u Srbiji se narod opirao pozivanju rezervista u vojsku.
Do novembra, usled nezgrapnih napora u
Vukovaru i Dubrovniku - niko nije rekao jugoslovenskoj vojsci da se taktike iz
1945. danas sma traju neprihvatljivim u pristojnom evropskom društvu - JNA su
na Zapadu smatrali polukriminalnom organizacijom, jer su mediji isticali nedela
jugoslovenske vojske, i uprkos to me što je kontrolisala skoro trećinu Hrvatske
gde su živeli Srbi, nije uspela da spreči hrvatsku nezavisnost.
(Nastaviće
se)
GLOSA
Srbi su u Bosni i Hrvatskoj bili jedini
jugoslovenski narod izložen stvarnom genocidu koji su vršile ustaše.
GLOSA
Borba za Hrvatsku bila je pogrebno
zvono za Titovu armiju, i krajem 1991. godine, JNA je bila smrtno ranjena,
delimično pobeđena u ratu, ukaljana ratnim zločinima izgubivši i državu i
ideologiju koje su joj davale smisao...
O autoru
Džon R. Šindler je profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu
(Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac. Deset godina službovao
u Agenciji za nacionalnu bezbednost (ANB) Sjedinjenih država. Taj posao ga je
odveo i na Balkan, "radi podrške savezničkim snagama". Postao je vodeći
ekspert američke ANB za Balkan.