Postdemokratija
Biće izbora samo nas neće biti
Vanrednih izbora će
svakako biti. Uskoro. Pošto se okliznula na Bananu, vlast je samo uzela tajm-aut
da se presabere. Kako će ko proći na glasanju zavisiće najviše od toga kako će
se snaći u ovoj krizi. Kako će se odnositi prema istrazi tim povodom i prema
njenim rezultatima. Od toga šta će preduzeti. Dosadašnje zasluge, malo će
vredeti kaže Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar,
bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu
Piše: Mile Isakov
Kada vlast tvrdi da izbora neće biti,
sigurno će ih biti. Tako je uvek do sad bilo. Samo je pitanje tajminga, kada će
to najviše odgovarati onima koji o tome odlučuju, u ovom slučaju Aleksandru Vučiću
i njegovom naprednjacima. Što ne znači da se oni ne mogu prevariti u toj
proceni. Zasad ne žele da ih raspišu, mada tvrde da na osnovu podrške koju
uživaju, pre svega zahvaljujući Vučićevim akcijama protiv korupcije, njima
izbori baš odgovaraju. Neće sad, navodno zato što to nije u najboljem interesu
države.
Naravno da je teško poverovati da je to
razlog, a ne samo zgodna prilika da se predstave kao odgovorna državotvorna
stranka i tako uberu još koji poen u javnosti. Jeste da je vladi dobro krenulo
i da bi bilo poželjno da nesmanjenim tempom nastavi u tom pravcu, ali to ne
mora da zavisi od Dačića.
Teoretski je moguće da ova koalicija
nastavi da vlada i bez njega. Pravi razlozi su, čini se, sasvim drugačije, kalkulantske
prirode i nije ih lako sve uočiti, jer za to bi bilo potrebno staviti se u njihovu
kožu i razmišljati njihovom glavom, što je nemoguće običnim smrtnicima.
Jedan je sigurno taj što nije lako smeniti
premijera i ministra policije, bez većih potresa, čije se moguće posledice ne
mogu u celini predvideti. Posebno kada su na svim dokaznim materijalima
očigledni otisci prstiju bivše vlasti, koja se ne miri sa ulogom opozicije i
koja bi rado da podmetne. To može da se vrati kao bumerang. Drugi je, svakako,
nestrpljiva želja da se u junu dobije datum za pregovore sa EU, a dotle Ivica
Dačić treba još da odradi značajan posao, koji nije tako popularan da bi se za
njega neko otimao. Treći razlog bi mogla biti njihova procena da im odgovara
što je kompromitovan njihov glavni rival u vlasti, pa neka ga, nek se prži na
tihoj vatri, da malo omekša.
Četvrti, na osnovu onoga što znaju a još
neće da objave, o tome ko je sve upleten u aferu Banana, zahteva malo
vremena da neki tragovi postanu još vidljiviji, a neki da se možda i zatrpaju.
Na primer, očigledna je namera da se tim povodom dohvati i bivši predsednik
Tadić, ali da se usput ne potkači i njegov šef kabineta, Rakić, koji je vodio
celu operaciju ali je sad kooperativan. Peti je, verovatno, pritisak
spolja da se ne dira Dačić, sad kad se svetskim moćnicima čini da je spreman na
kompromise o Kosovu i kad bi oslabljen mogao biti još popustljiviji. I tako
dalje i tako bliže.
Problem sa takvim neprincipijelnim
kombinacijama je u tome, što se najčešće događa da se akteri prekombinuju,
da odigraju i koji potez više i tako propuste priliku da poentiraju, a onda
obično biva da budu kažnjeni iz brzog kontranapada. Kalkulacije sa Dačićevom
oslabljenom pozicijom, na primer, vrlo su problematične, jer nikad se ne zna
kako će on u toj situaciji reagovati. Može biti da postane mekši, ali može baš
suprotno, da počne da preteruje u želji da se dokaže. Pod takvim pritiskom, u nadoknadnom
vremenu koje mu je omogućeno, može da zablista i postigne gol iz kornera, a
može i da zabije autogol. A postavlja se i pitanje autoriteta, koliko će ga
ubuduće rešpektovati partneri, posebno oni na Kosovu.
Koliko će ga se još plašiti Tači, koji je
dosad bio inferioran upravo zbog svojih mafijaških hipoteka, a koliko će ga fermati
kosovski Srbi. Za one u Briselu i Vašingtonu zna se, njima je svejedno šta će
biti sa njime, a uvažavaće ga onoliko koliko im bodova bude doneo. Ako im
odgovara može biti "garant mira i stabilnosti u region", pa i šire, a
može biti proglašen i za "balkanskog kasapina", odnosno idejnog vođu
narko klana.
Sve u svemu Dačiću nije lako, ali ništa
lakše nije ni Vučiću, mada se njegova pozicija čini mnogo lagodnijom, čak
idealnom. Jer i on može imati posledica u zavisnosti od toga kako se bude
postavio prema Dačićevom slučaju. Zasad je ostao neutralan, privremeno amnestirajući
Dačića i preteći mu istovremeno izjavom da u vladi neće sedeti kriminalci. U
prevodu to znači, ako se dokaže krivično delo, biće ne samo smenjen nego i
uhapšen. Međutim, time sam sebe svodi na ulogu prvog žandara Srbije, a posle će
da se čudi zašto je i u javnosti tako percipiran. On je ipak pre svega
političar, sa ambicijama državnika i vođe, pa bi trebalo da reaguje i na stvari
koje nisu za hapšenje. Ako Dačić i nije počinio krivično delo, Vučić bi morao
nešto da preduzme. I on je svestan toga, ali čini se nije siguran šta je to što
bi on, kao lider vodeće stranke, trebalo da uradi, zbog kredibiliteta u osnovi
njegove vlade, ali i njegove kampanje protiv korupcije, na čijem je talasu
izbačen na vrh tog ledenog brega. Već sam utisak da je tu popustio, mogao bi da
dovede u pitanje i njegovu političku zrelost borca protiv korupcije, za koga
nema nedodirljivih.
Ako ne nađe pravu meru između te dve svoje
uloge, odnosno ako političar Vučić ne pobedi policajca Vučića, mogao bi na
izborima, kad god da se za njih odluči, proći kao Kevin Kostner u filmu JFK, a
ne kao u "Nesalomivim" gde glumi Eliota Nesa. Da podsetim, u
filmu o Kenediju, Kostner je kao mali lokalni tužilac pokrenuo novu
istragu o najvećoj mogućoj temi, ubistvu Kenedija, i demonstrirajući
izuzetnu hrabrost pokupio sve simpatije. Ali, mada je dokazao očiglednu zaveru
i niz falsifikata u prvobitnoj državnoj istrazi, na kraju je ipak
izgubio.
Afera Šarić, dakle, neće odlučivati o tome
kad će biti izbori, ali će značajno uticati na njihove rezultate. Sasvim
apsurdno, najmanje na rezultate glavnog aktera Ivice Dačića, a najviše na broj
glasova SNS i DS, sve u zavisnosti od toga kako će se ko od njih ponašati i
kako konačno izaći iz ove velike afere i državne krize.
SPS i Dačić, imaju svojih sigurnih desetak
procenata glasača, koje će lako ubediti da im je sve ovo namešteno. Da sa Šarićevim
klanom nemaju nikakve veze, kao što su uspeli da ih ubede da nisu odgovorni ni
za bedu i ratove devedesetih. Demokrate imaju mogućnost da, vadeći iz arhive
dokaze, gađajući Dačića, značajno naškode i njegovim koalicionim partnerima,
naročito ako ovi ostanu neodređeni. Naravno i njima to može da se obije o
glavu, ako se javnosti nametne zaključak da su to dosad skrivali i zataškavali,
sa namerom da time ucenjuju i drže u šaci Dačića i SPS, da bi se održali na
vlasti, odnosno da bi je sad ponovo osvojili.
Najviše mogu da profitiraju, ali i da
izgube. Budući da su u položaju da sa nebeskih visina presuđuju i dele pravdu,
to može da im donese još veću podršku u odnosu na onu koju već imaju, zahvaljujući
upravo takvom ponašanju u borbi protiv korupcije. Ali ako u ovom slučaju
budu pristrasni, ili ako budu previše kalkulisali vodeći računa samo o
sopstvenim interesima, mogu baš na njima kola da se slome. Poznato je da narod
ume da bude najnemilosrdniji prema onima od kojih najviše očekuje. Sa povećanim
očekivanjima, koja su u Vučićevom slučaju već prenaduvana, povećava se i moguće
razočarenje, ako ne bude sve kako je u besu nezadovoljnih masa zamišljeno.
Do osvetničkih razmera. A njihove greške,
kao ranjene zveri, vrebaće i SPS, pa i večito sumnjivi Dinkić i njegov URS, a
naravno i demokrate, koji u samoodbrani mogu biti i lucidniji i perfidniji nego
što inače jesu. A da će biti beskrupulozni i krajnje kreativni u pravljenju od
muve magarca, ne treba ni sumnjati.
Ako si se suviše uzdigao, sve tvoje vrline
i mane posmatraju se kroz uveličavajuće staklo. Možeš i sto puta da učiniš
nešto dobro, ako samo jednom zabrljaš, ne valjaš. Sve ti se pozitivno briše i
zaboravlja, a u sećanje vraćaju sve greške iz prošlosti, do najmanje
sitnice. Izbori se neumitno približavaju, jer su zapravo jedino
pravo rešenje.