Užice

 

Gladni građevinski radnici u rukama Vasilije Mićića, robovlasnika iz Užica

 

Putevi i stranputice slobodnog zidara

 

Preduzeće "Putevi" iz Užica predstavlja jedan od giganata u Srbiji čiji većinski vlasnik, tajkun Vasilije Mićić, uspeh duguje gladnim radnicima koje izrabljuje na gradilištima po inostranstvu, tretirajući ih kao robove koji nemaju nikakva prava.

 

Mersiha Hadžić

 

Vasilije Mićić, građevinski magnat i većinski vlasnik preduzeća „Putevi" AD iz Užica,  svoju poslovnu imperiju razvio je i širom Rusije. U Moskvi mu je administrativno sedište posebno registrovane kompanije, dok je u Sočiji stacionirao proizvodne kapacitete. U ovom gradu je i njegova velika fabrika sa mnoštvom zasebnih pogona: za proizvodnju mermera, armature, bravarije, stakla, aluminijuma. Osim u užičkim „Putevima", Mićić danas u imovinskoj karti ima i istoimena preduzeća iz Požege, Prijepolja, Novog Pazara i „Peščar" iz Ljiga.

  Milione evra kojima je sve ovo finansirano Mićić je, međutim, zaradio otimajući od usta svojih gladnih radnika. "Putevi" Užice se hvale zbog sklopljenog posla izgradnje Olimpijskog univerziteta od 92.000 kvadratnih metara, i vrednošću radova od 338 miliona dolara. Takođe, to preduzeće gradi više od deset objekata za smeštaj radnika, sportista i novinara, među kojima su i hoteli sa četiri i pet zvezdica, a vrednost tih radova je preko 750 miliona dolara.

  Na radu u Sočiju angažovano je preko 3.000 stranih radnika od kojih ogromnu većinu čine oni iz Srbije. Smatra se da danas sva preduzeća iz konglomerata porodice Mićić ukupno u Rusiji zapošljavaju oko 5.000 radnika.

  Preko domaćih medija su Putevi tražili radnike obećavajući im platu od 1.300 evra, ali kada bi radnik stigao u Soči morao je prvo da potpiše radni ugovor po kome se u korist preduzeća odricao jedne mesečne plate za navodne troškove prevoza i viziranja pasoša iako sve to ne košta ni polovinu pomenute sume.

  Posle toga bi radnik, na svoju žalost, počinjao sa radom. Radni dan traje najmanje deset sati, ali se upisuje obavezno manje. Ni rad nedeljom se ne plaća posebno, kao što bi moralo, a radnici su prinuđeni da i tim danom rade kako bi dobili obrok. Prva tri meseca, naime, poslodavac svakom radniku isplaćuje samo po 120 evra , što je nedovoljno da se preživi, a besplatna hrana se deli samo na radnom mestu, pa onaj ko ne radi, taj ni ne jede!

  Ni satnica nije kao što je preduzeće "Putevi" obećavalo pre polaska na put. Tada se govorilo o najmanje 5 do 7 dolara, a u zbilji se ne zarađuje toliko - obično je satnica ispod pet dolara. Majstorima koji se plaćaju po učinku, kao na primer keramičari, zakidaju se tako što se njihov rad proglašava neadekvatnim, a da li je nešto urađeno u skladu sa normama i ugovorom procenjuju "Putevi" a ne neka nezavisna i neutralna komisija.

 

 

Oduzima pasoše, ograničava kretanje

 

 

  Redovna je pojava da firma zadržava pasoše radnika pod izgovorom prijave boravišta, (koje se inače mora prijaviti u roku od tri dana, a čitava procedura ne traje više od sat vremena), ali je problem što ne ih ne vraća da bi ih radnici imali kao ispravu kojom mogu slobodno da se kreću gradom. Veliki broj radnika se posla tri meseca vraća u Srbiju kako bi im se izvadile vize, a dok tra procedura traje (zahvaljujući neažurnosti zaposlenih u "Putevima" i po mesec i po dana) radnici ne primaju nikakvu platu.

  Ako radnik kojom nesrećom ode na bolovanje, "Putevi" ga uopšte ne plaćaju, kao da je samovoljno odsustvovao sa posla. Bilo je mnogo radnika iz Požege, Loznice, Smedereva, Čačka, Vrbasa, Leskovca, Niša i drugih mesta koji su odlazili da rade za "Puteve", a posle bežali glavom bez obzira kada su videli o čemu se radi. Neke su terali da rade i po 12 sati dnevno na gradilištima i to bez dodatnog plaćanja.

  Direktor firme "Putevi" AD iz Užica je Milovan Bojović, a direktor predstavništva u Rusiji je Vladan Stamenić. Direktor "Putevi" Užice u Sočiju je Lazar Cicvarić, a direktor gradilišta "Tereza" na objektu "Olimpijski univerzitet" je Aleksandar Delić. "Puteve" Užice na ovom poslu prati podizvođač i partner firma „Jedinstvo" iz Sevojna, koja u Sočiju radi termo-tehničke izolacije, vodovod i kanalizaciju, u poslu vrednom 30 miliona dolara. Na njenom čelu se od 1. juna 2012. godine, nalazi Mića Mićić na funkciji predsednika Nadzornog odbora MPP „Jedinstvo" A.D. Sevojno i predsednika grupacije „Jedinstvo".

 

 

Vasilije okupio najmilije

 

 

Visok metar i osamdeset, prosede kose, uvek u elegantnom poslovnom odelu sa odgovarajućom kravatom i skupim cipelama, markantan, sa neizbežnim direktorskim stomakom (na ovim prostorima) - tako bismo u najkraćim crtama opisali najbogatijeg Eru, a možda i najbogatijeg Srbina uopšte, Vasilija Vasu Mićića.

  Za vreme međunarodnih sankcija Mićić je bio direktor tada još društvenog preduzeća "Putevi" Užice i živeo na relaciji Srbija - Rusija, a izgleda da je stigao i do Kipra, budući da se upravo on krije iza preduzeća pod imenom "Putevi", registrovanog na ovom ostrvu, koje sa svoje strane ima najveći paket akcija užičkog privrednog društva.

  Kiparski "Putevi" su svojevremeno osnovani kako bi se preko njih naplaćivali poslovi užičkih "Puteva" u vremenu međunarodnih sankcija. Ovo preduzeće je bilo ili je trebalo da postane holding ispod čijeg skuta su se krila mnogobrojna preduzeća osnovana pre i za vreme sankcija, a preko kojih je Mićić poslovao.

  U vremenu privatizacije iznenada se pojavljuje pomenuta kiparska firma i kupuje 40 odsto akcija "Puteva" iz Užica i to upravo novcem koji je trebao da bude uplaćen Užičanima. Ova akcija kupovine samog sebe se nastavila i narednih godina.

  Pošto je Vasilije Mićić na svoje ime već kupio preko 20 odsto akcija "Puteva" iz Užica, a preko kiparskih "Puteva" je kontrolisao još 40 odsto akcija i tako stekao gotovo dvotrećinsku većinu vlasništva, on je odlučio da nastavi da parama "Puteva" kupuje same "Puteve". Ovo je radio tako što nije isplaćivao dividendu akcionarima, već je tim parama za račun "Puteva" kupovao akcije - "Puteva". Kao većinski vlasnik Mićić je na taj način kontrolisao i ove akcije, ali su trećinu cene platili ostali akcionari koji od ovakvog posla nemaju nikakve koristi..

  Vasilijev mlađi brat je Mića Mićić, većinski akcionar i rukovodilac preduzeća "Jedinstvo" AD iz Sevojna, koje se prvenstveno bavi izgradnjom infrastrukture: vodovoda, kanalizacije, gasovoda i sličnog. Upravo je ovo preduzeće sa gradom Užicem formiralo zajedničko preduzeće u kome "Jedinstvo" ima 70 odsto vlasništva, a koje ima ekskluzivnost u gasifikaciji Užica. Potpuno u duhu poslovanja porodice Mićić, jedini kapital unet u ovo preduzeće jeste onaj koji je dala lokalna samouprava, dok "Jedinstvo" nije uplatilo ni dinara. Novac je opran preko navodnog starog duga koji je grad imao prema "Jedinstvu".

  Osim građevinskim radovima Mićići se bave i hotelijerstvom, jer su kupili hotel "Palisad" na Zlatiboru sa apartmanom koji je koristio lično Josip Broz Tito, a koji je renoviranjem upropašćen. U Upravnom odboru hotelskog preduzeća "Palisad" na mestu predsednika nalazi se Mića Mićić, dok su članovi podmladak porodice: Vladimir Mićić i Danilo Mićić.

 

 

A 1.

 

Svedočenje Mićićeve žrtve

 

"...Radiš deset sati, ustaješ u pet (ujutro) a radiš do pola osam (uveče), razboliš se a nemaš opravdanje sledi kazna 5 odsto, sa posla se vraćaš u prepunom autobusu, oko sedam ako imaš sreće, zavisi na kom si gradilištu, imaš bedna tri obroka, doručkuješ pre početka radnog vremena, zato i ustaješ u pet, za večeru po završetku radnog vremena, ako stigneš da se presvučeš, jer autobus neće da te čeka, imaš uvek isto, piletinu i kobasicu, tri meseca čekaš platu koja je bedna, oko pet dolara ako imaš sreće, pa kad kreneš od kuće, ponesi 1.000 evra da imaš za tri meseca, jer treba da jedeš voće i povrće koje sam moraš da kupiš, jer će ti imunitet opasti zbog teškog rada, spavaš sa dva cimera, neki se ne kupaju a ti nemaš izbora, ako hoćeš kući pre isteka ugovora oprosti se od 1.300 dolara, ako padneš i slomiš kičmu, ruku, nogu, pošalju te kući i daju pogrešne izjave: pao kod kuće sa stepenica...Veća diskriminacija ne postoji, čini mi se, tamo ide baš ko mora i ko nema više nikakav izbor, ko nema nikoga u svojoj zemlji, stašno, strašno..."

(ispovest Adama Arsića, čoveka koji je iskusio Mićićeve metode izrabljivanje)