Izbeglice u mraku
Izbeglice i raseljena lica koji su se
ponadali da će u Srbiji naći sigurno utočište u beogradskom Pionirskom gradu su
spoznali da nikome u ovoj zemlji ne trebaju i da niko o njima neće da vodi
računa. Kao da to nisu ljudi, isti narod, već uljezi kojih se treba što pre
rešiti.
M. Glamočanin
Pionirski grad u Beogradu je nekada bilo
mesto gde su odlazila deca školskog uzrasta na igru i zabavu. Onda su došla
neka nesrećnija vremena i umesto dece počeli su da se smenjuju izbeglice iz
cele nekadašnje Jugoslavije. Jedni su ostajali duže, drugi kraće. Neki su
i danas tamo, bez izgleda da se uskoro isele na neko bolje mesto.
Grupa izbeglica i raseljenih lica
koja svoje tmurne dane sada provodi u Pionirskom gradu ima jednu muku više od
prethodnih generacija - nemaju više električnu energiju.
Izbeglice bi trebao da zbrine
Komesarijat za izbeglice i migracije (nekadašnji Komesarijat za izbeglice i
raseljena lica), na čijem čelu je Vladimir Cucić. Izgleda da su
birokrate svoju dužnost shvatile tako da unesrećenima koji su se sjatili u
Srbiju treba dati nekakav krov nad glavom, posećivati ih o najvećim praznicima
i deliti po mogućnosti neke paketiće - i što je moguće pre ih sve zaboraviti i
prepustiti njihovoj sudbini.
Samo tako je moguće objasniti
milionske dugove za struju koji su se godinama gomilali, bez da je bilo ko iz
Komesarijata i pomislio da iste izmiri. Zakupac prostora u Pionirskom gradu je,
naime, Komesarijat, a ne same izbeglice koje su tamo smeštene.
Pošto godinama niko nije plaćao
struju Elektrodistribucija ju je isključila negde sredinom maja meseca ove
godine. Birokratama u Komesarijatu ovo ostavlja ravnodušnim - oni imaju struju
i u kancelarijama i u svojim domovima. Elektrodistribucija traži da se plate
računi za isporučenu električnu energiju koji su dosegli astronomske sume, jer
se Pionirskom gradu struja isporučuje po industrijskoj tarifi. Sadašnje
izbeglice smeštene u ovom centru nemaju ni mogućnosti da toliko para nađu, niti
smatraju da je fer da oni plate struju koju su godinama drugi trošili. Jer, u
Pionirskom gradu postoji samo jedno brojilo i nikada niko nije znao ko koliko
struje troši i koliko duguje.
Komesarijat se nije potrudio ni tu
da zavede red. Izgleda da te ljude zaista uopšte više nije briga kako žive oni
koji su se ponadali da će u Srbiji naći sigurno utočište.
Izbeglice i raseljena lica, među
kojima ima i puno dece, jedine su žrtve ovog birokratskog preganjanja između
dve državne institucije: Javnog preduzeća Elektroprivrede Srbije sa jedne
strane i vladinog Komesarijata za izbeglice i migracije sa druge strane.
Izgleda da izbeglice zaista više nikome ne trebaju i da bi svi hteli što pre da
ih zaborave.