Postdemokratija
Stranci u noći
U vladu Srbije biće uključeni i neki
stranci, kao što je čuveni Stros- Kan. Saopštavajući nam to, premijer i prvi
potpredsednik, na sve moguće primedbe unapred odgovaraju: I u našim sportskim
klubovima igraju stranci, pa se niko ne buni. Naprotiv, pravim navijačima se
srce cepa, kad vide kako se kupuju prosečni igrači za novac od prodaje naših
najvećih talenata. Ne bune se samo navijačke grupe, plaćene od tih istih para.
Međutim, više od tog površnog i neozbiljnog poređenja, brine fascinacija naših
vodećih političara zvučnim svetskim imenima kao što su i Đulijani, Forbs, Šeik
ili Robert De Niro. Ta provincijalna iskompleksiranost, samo pokazuje koliko su
nedorasli poslu kojeg su se latili, zaključuje Tabloidov kolumnista Mile
Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom
ambasador Srbije u Izraelu
Piše Mile Isakov
Pokušaj da se uvođenje stranaca u vladu
Srbije, opravda poređenjem sa primerima iz sporta, nije ubedljiv iz više
razloga, a ponajviše zbog toga što su takva iskustva iz našeg sporta uglavnom
negativna. Naši najbolji igrači, odlaze u inostranstvo, a umesto njih se iz
belog sveta dovode stranci koji tamo ne mogu da prođu. Prodajom svoje dece
kupujemo tuđu ljubav i odanost. Gubitak je očigledan, ali to je posledica
pogrešnog sistema, lošeg stanja u sportu koji vode uglavnom nekvalitetni i
nestručni ljudi, umesto najvećih i najstručnijih sportista. To je jedina
sličnost između sporta i politike, odnosno sporta i države u celini, ali veze
sa vlašću su duboke i veoma štetne, o čemu najbolje svedoče prisustvo Đilasa u
košarci, nezamenljivog Karadžića u fudbalu ili predsednika sveta Jeremića u
tenisu.
Stranci koji dolaze u naše sportske
klubove, čast izuzecima, uglavnom su trećerazrednog kvaliteta ili tek talenti
koji se tu uče i usavršavaju da bi se posle bolje prodali na nekoj drugoj
strani. Uzgred, to se događa samo u klubovima, a ne u reprezentaciji Srbije,
što bi trebalo da bude i njena vlada. Drugim rečima, vlada nije mesto gde treba
da dolaze stranci koji napolju ne mogu da nađu ništa bolje, niti klinci koji će
se vežbati na nama. Pa ni ljudi poput Stros-Kana, za kojeg zagovornici njegovog
angažovanja, kažu da problemi koje je imao u javnom skandalu nisu doveli u
pitanje njegovu stručnost.
Nisu, ali su značajno devalvirali njegov ljudski
i moralni kredibilitet, zbog čega je morao da odustane ne samo od MMF-a, nego i
od trke za predsednika Francuske. Ali Francuska je svetska sila, reći će, tako
da neko ko tamo ne može da prođe za predsedničkog kandidata, može da bude
sasvim dobar za malu Srbiju, ako zanemarimo neke ljudske slabosti. Mada, jasno
je, da nema neku grešku, ne bi nama ni dopao. Neki se pitaju kako ćemo ga
platiti, a drugi odgovaraju pitanjem, čemu služe onolike starlete. Kakav ugled
i autoritet može imati čovek o kojem se i pre dolaska pričaju vicevi, sa sekretaricama
i kafe kuvaricama u glavnim ulogama.
Priča o strancima u vlasti, sa posebnim
naglaskom na njihove titule, kojima ova vlada paradira, govori zapravo o njenoj
malenkosti, o provincijalnim kompleksima, o malim ljudima impresioniranim
zvučnim imenima, koji njima pokušavaju da fasciniraju prostotu. Kao sada sa Stros-
Kanom, bivšim direktorom MMF-a i umalo predsednikom Francuske, odnosno ser Toni
Blerom bivšim premijerom Ujedinjenog Kraljevstva, tako je bilo nedavno i sa Rudolfom
Đulijanijem, bivšim gradonačelnikom Njujorka, pa sa šeicima i njihovim prinčevima,
sve do Forbsa i raznih holivudskih glumaca koji zalutaju u ovu egzotičnu zemlju
u kojoj se živi na splavovima. Na stranu sad što je to omalovažavajuća poruka,
koja vređa našu inteligenciju, iza nje se krije neverica u sopstvene snage i
uverenje da su stranci apriori bolji od nas, da nama trebaju tutori, da nam
nema spasa dok ne dođe neko iz velikog sveta da nas nauči pameti, redu i radu.
Na stranu i činjenica da svi pomenuti
imaju ozbiljne felere, koji se inače ne bi smeli previđati u političkom životu.
Ali, nije problem samo to što se kače na poznate ličnosti, kako bi sebi dali na
značaju, nego što zaista veruju da njihova imena i titule, sami po sebi,
predstavljaju rešenje svih naših problema. Toliko su impresionirani, već samom
prilikom da sa njima razgovaraju, da ne vide da je to dokaz sopstvene nemoći,
priznanje da sami nisu dorasli poslu kojeg su se latili. Ne vide ništa od toga,
ali instinktivno osećaju da je to dobar alibi za sopstvene nedostatke i
eventualni neuspeh, jer moći će narodu da kažu: Eto, doveli smo najveća svetska
imena, nema bolje.
Inače, poređenje sa sportom, kojem često
pribegavaju i političari i mediji, neumesno je već i zbog toga što politika
nema mnogo toga zajedničkog sa sportom, jer u politici, naročito kod nas, nema
ni sportskog morala, ni fer pleja. Sama činjenica da se paralele povlače sa
sportom, pokazatelj je skromnog obrazovanja i znanja aktera na političkoj
sceni, nedostatka opšte kulture, koja bi im, da je imaju, ponudila mnogo bolje
i višeznačnije primere za komparaciju iz naše i svetske istorije.
Ali njihovo razumevanje društva i
politike, dobacuje samo do stranačkog nadmetanja za vlast, pa iz toga izvlače
zaključak da je politika takmičenje, kao i sport. Ne razumeju čak ni najvažniji
element takmičenja, a to je rezultat, jer za njih je rezultat sama vlast koju
njihova stranka osvoji na izborima, a ne ono što posle uradi. Svaki trenutak
boravka u vlasti za njih je samo novo takmičenje protiv opozicije i priprema za
finalnu utakmicu na narednim izborima. Tako da je angažovanje stranaca u vladi
ista logika kao i kod naših klubova, samo da se zakrpe rupe i pregura još jedna
sezona, da se ostvari plasman u neko evropsko takmičenje gde je prava afirmacija
i lova. A onda ćemo rasprodati sve što vredi, pa opet iz početka, na isti
način.
Kad smo već kod sporta i fudbala, nemoguće
je ovih dana ne pomenuti skandal posle poraza Partizana od bugarskog Ludogoreca,
kada je vođa navijača upao sa tribina na teren i oteo kapitensku traku,
na smrt preplašenom, Šćepoviću. Najpre zbog toga što je fudbal i ranije u
novijoj istoriji, bio najbolji pokazatelj stanja u zemlji, kada se na osnovu
ponašanje igrača i navijača na pojedinim utakmicama, često moglo
prepoznati šta se sprema na širem društvenom planu, odnosno kakva sudbina
generalno očekuje zemlju. Nešto je i danas očigledno trulo u državi našoj, kad
na tako važnoj međunarodnoj utakmici, uprkos posebnim merama obezbeđenja, lice
poznato svim organima gonjenja, može tako nadmeno da se ušeta na teren i raščini
kapitena, a onda se paradno vrati na svoje mesto, a da niko ni ne pokuša da ga
zaustavi.
Ali neću sad o tome, jer za ovu priču nije
najveći problem ponašanje tog nabildovanog siledžije na utakmici, nego posle,
na konferenciji za štampu. Pazi, čovek je još održao i konferenciju za štampu!?
I svi novinari došli!? I mrtvi ozbiljni postavljaju pitanja!? I ne samo to,
nego je na nju priveo i takozvanog kapitena, da pod očiglednom prinudom, pred
očima čitave javnosti, prizna da nije bilo nikakve prinude i da je sam
dragovoljno predao kapitensku traku tom kriminalcu. Da nas zajedno sve prave
budalama. E tu već, problem dobija sasvim drugu dimenziju, tu više nije reč o huliganu,
kojem se očigledno može, nego o sistemu u kojem je tako nešto moguće.
O medijima, koji sve to prenose, kao da je
pravo, o sistemu vrednosti u društvu u kojem je moguće da kapiten tima, i
to ne bilo kojeg tima, nego šestostrukog prvaka države, bude tako jadan čovek,
koji se inače najmanje zalaže na terenu. Da vođa ekipe mladih sportista bude
kukavica bez ličnosti i dostojanstva, očigledno nepismen momak, koji nije
u stanju ni da suvislo ponovi jednu jedinu rečenicu, kako mu je naređeno. I da
pritom nema nikog da ga uzme u zaštitu, nigde nikog od onih koji su ga takvog
kakav je postavili za kapitena, koji su organizovali i finansirali takve
navijačke grupe. Kakvi onda stranci mogu doći u takvu zemlju, pristati da budu
deo kolektiva kojim rukovode takvi ljudi, ekipe kojoj komanduju takvi navijači
i kojoj su vođe takvi kapiteni. Paradigma? Ma kakvi. To je suviše sofisticiran
termin za takvu pojavu.
Ali, vratimo se promenama u vladi. Pošto
je najveći problem ove države ekonomija, najvažnije je ko će voditi
ministarstvo za privredu. To mora biti neko ko je već radio u nekoj ozbiljnoj
firmi i nešto vredno stvorio. Neko ko zna šta znači proizvodnja i organizacija
rada, stvaranje nove vrednosti. Mogao bi to biti i neki stranac, ali sumnjam da
je naša vlast čula za takve, a kad nisu čuveni, nisu ni interesantni.
Moraće zato da se oslone na domaće
menadžere i možda baš u toj iznudici i pogode nekog pravog, nekog kao što je
Nikola Pavličić, koji je od lokalne kudeljare u Bačkoj Palanci napravio "Sintelon",
veliku i uspešnu firmu koja poslovanjem daleko prevazilazi palanački atar i
mentalitet. Ili kao što je Milan Babić, koji je na evropski nivo podigao
vršački "Hemofarm", ili kao Dragan Tomić, koji je zapošljavajući jug
Srbije napravio "Simpo" imperiju, koja decenijama izvozi
nameštaj po celom svetu. A sa strancima neka se zakite.