Postdemokratija
Vratite Šešelja kući
Gospodo bivši radikali, znam da vam je
neprijatno, da ga se plašite, da strahujete i od raznih komentara ako se
zauzmete za njega, ali ipak dosta je bilo. Mnogi dokazani ratni zločinci
su već odležali svoje, a on još nema ni presudu. Ovo više nema veze sa pravom,
ni sa zločinom, ni sa kaznom. Ovo je sahranjivanje živog čoveka. Vaša je dužnost,
ne samo kao njegovih bivših saradnika i prijatelja, već kao vlasti, da
uzmete u zaštitu državljanina zemlje koju predstavljate, a koji trpi očigledno
pravno nasilje. Vaša je ljudska obaveza, da podignete glas protiv torture kojoj
je izložen Vojislav Šešelj, zbog toga što ne odustaje od svojih političkih ubeđenja,
čak i da ih niste sa njime do juče delili. Možete vi da se pravite koliko hoćete
da on ne postoji, on je tu među vama. I ništa vam neće pomoći ni ako bude istrunuo
u Hagu, zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov,
dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador
Srbije u Izraelu
Piše: Mile Isakov
Vojislav Šešelj je pre svega bio veliki
manipulator i pozer, sa ciljem da zavede mase, ali i da zastraši sve one koji
ne nasednu na njegovo mesijansko junačenje. Sve je bilo poza, i busanje u nacionalističke
grudi i mahanje pištoljem na ulicama Beograda, kao i slikanje sa četničkom šubarom
i šmajserom, koji su mu stajali ko piletu sise. Dovoljno pametan da zna da je
ponekad ispadao i smešan u nameri da bude strašan, ali da je za naivne i to
dovoljno da ga dožive kao neustrašivog nacionalnog heroja, kakvog su priželjkivali,
kao žedna zemlja kišu. I dovoljno lukav, da zna da oni promućurniji, koji ga pročitaju,
kao i on znaju da nemaju dovoljno dokaza da ga ozbiljnije optuže i osude.
Tako nekako se i brani u Hagu, kurčeći se i vređajući sve redom, ali dozirano,
strogo pazeći da mu za to odrežu taman onoliko, koliko je izračunao da će ga
svakako zadržati tamo na pansionu.
Međutim, sa tom maskom ratobornog harlekina,
bio je on ipak upleten u sve i svašta, od stvaranja ratnohuškačke atmosfere u
zemlji, preko šverca oružja i paravojnih formacija na frontove širom
Jugoslavije, do raznih likvidacija devedesetih, pa i atentat na Đinđića. Samo,
treba to i dokazati. Ne znam, dakle, šta je sve radio, vidim ni haški Tribunal
ne može to tačno da utvrdi, ali ono što znam i što sam lično okusio, dovoljno
je da verujem da je zaslužio nekakvu kaznu. Mislim tu pre svega na zastrašujuće
pretnje i stvaranje atmosfere linča neistomišljenika. Međutim, kako međunarodno
pravo odavno ne funkcioniše po principu "oko za oko, zub za zub",
ne mogu da prihvatim da se bilo ko, pa ni Šešelj, kažnjava linčovanjem. A
tako nešto se upravo događa, što nikako nije pravda kakvu želimo.
Zašto vlasti u Srbiji, već čitavu deceniju
ne čine ništa da zaštite njegovo pravo na zaluženu kaznu? Zato što svima
odgovara da on ne bude tu u zemlji, da im ne smeta, a to konvenira i njihovim mentorima
spolja, koji su sa posebnim zadovoljstvom u svoja kola upregli baš njegove najbliže
saradnike. Svetski moćnici najviše vole kad oni koji su sve i zasrali, sami to i
poližu. To im čini posebno zadovoljstvo, a takvi su i najefikasniji, jer najviše
se trude da se dokažu novim gazdama, na novom kursu. I nemilosrdni su u tome,
jer svesni da je to za njih biti ili ne biti. Tako je i sa Šešeljem. Ili on ili
oni.
Onima koji bi da umire sopstvenu savest
bili radi da apriori diskvalifikuju ovaj moj apel, tvrdnjom kako sam naprasno
postao simpatizer četničkog vojvode i njegovog dela, samo zato da bih napakostio
njegovim dojučerašnjim sledbenicima, moram da priznam da je povod za ovaj tekst
bila vest da je Šešelj oboleo od raka. Mada su neki to odmah i demantovali,
sama mogućnost da je pored ozbiljnih problema sa srcem, na desetogodišnjoj
robiji, koja mu još nije dosuđena, navukao još neku težu boleštinu, navodi na zaključak
da je on i bez presude osuđen na smrt. To je nešto što ne mogu da prećutim, čak
ni kad je u pitanju čovek koji me je koštao živaca, pa time i zdravlja. Baš
zato što, zahvaljujući i njemu, znam kako je to.
Znao sam i tad da on uglavnom glumata, pa
me njegove neprestane kletve i pretnje nisu posebno zabrinjavale, ali bilo je
prilika kad su okolnosti doprinosile da mi zaista utera strah u kosti. Kao ono
pred NATO bombardovanje, kad je u direktnom TV prenosu sa Skupštinske
govornice, sve upirući prstom u šačicu nas iz opozicije, u nemoćnom besu poručio
da će ako ne budu mogli da dohvate one na nebu, koji će da bacaju bombe,
hvatati nas izdajnike golim rukama. To već nije bio samo marketinški trik, jer,
zna se, kad počne rat i vanredno stanje, svašta je moguće. I nisam se toliko uplašio
od njega i tadašnje vlasti, koliko od onih napaljenih rodoljubaca koji će ga
shvatiti ozbiljno. Tako je i bilo, sve vreme bombardovanja.
Jednako kako sam morao da se sklanjam od
bombi koje su svakodnevno padale na Novi Sad, morao sam da se čuvam i od onih
koji su me prozivali na ulici, uveče sačekivali pred stanom, ili noću, pijano
pevali "ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće", prolazeći slučajno
baš slepom uličicom koja nikud ne vodi, a u kojoj sam jedno vreme imao
bazu kod prijatelja. Da ne govorim o griži savesti što sam time i sada već
pokojnom drugaru Palu Balažu, navukao bedu na vrat. Kao da mu nije bilo dosta što
mu je Šešelj već bio spremio sendvič za put bez povratka. Samo jedan, jer nije
daleko do Mađarske.
Drugi posebno stresan slučaj, dogodio se takođe
u Saveznoj Skupštini, u kojoj nije da već nije bilo i likvidacija poslanika,
koje su baš radikali proglasili za veleizdajnike. Naime, u sred bombardovanja, Miloševićev
i Šešeljev režim je odlučio da ono što je ostalo od Jugoslavije, izglasa
pristupanje savezu Rusije i Belorusije, kako bi tobož uplašio NATO i tako ga
valjda odvratio od daljih napada. Osim toga što je cela ideja bila blesava, jer
nas ni sami Rusi nisu hteli, bilo je to za nas nekolicinu i politički
neprihvatljivo, ali trebalo je imati petlju otići tamo i razjarenim ratnim huškačima
gurnuti prst u oko, glasanjem protiv.
U to sam se uverio odmah po ulasku u
zgradu Skupštine, kad sam već na ulazu sreo Šešelja, koji je bio očigledno
zapanjen samom činjenicom da sam se uopšte pojavio. Pa ipak i tako zatečen
uspeo je da mi u prolazu dobaci ciničan komentar u njegovom stilu, nešto kao „dobro
je, sad bar znamo da nas neće i ovde gađati". Današnjem čitaocu to
ne mora da deluje strašno, ali tada je to meni zaista bilo, jer upravo to je
bila moja najveća dilema, kada sam razmišljao o tome da li da uopšte odem na to
besmisleno zasedanje. Na stranu sad što sam Dunav morao da pređem čamcem i što
sam, zajedno sa mojim prijateljem, sad takođe pokojnim Ćentom, mogao poginuti
kada nam se te noći, u povratku, ugasio motor na sred reke, a voda počela
ubrzano da nosi čamac na olupine petrovaradinskog mosta, koje su u mrklom mraku
zlokobno štrčale iz vode.
Najverovatnije da na tu opasnu skupštinsku
sesiju ne bih ni otišao da nisam pomislio kako bi NATO, budući da je zasedanje
bilo najavljeno u medijima, mogao da na Skupštinu, baš u to vreme, baci
jednu vaspitnu, tek da pokaže kako to može. Kada bi se to dogodilo bez mog prisustva,
ni Dunav, ni Sava me ne bi oprali od sumnje da sam sa njima u dosluhu. To je
bio razlog koji je prevagnuo da ipak odem, taj strah da ću biti obeležen kao lokator
i veleizdajnik, ako propustim to eventualno bombardovanje, bio je veći od
straha za ličnu bezbednost kad dođem mečki na rupu. Atmosfera u Skupštini je,
kao što sam i pretpostavljao, bila kao danas na fudbalskim utakmicama, na
koje zbog toga normalan svet više ne odlazi, a vođa tih navijača bio je upravo Šešelj.
Ni danas ne znam kako smo nas desetak iz opozicije izvukli živu glavu, posle
svih tih horskih pljuvanja, optužbi i pretnji.
Znači, nemam ja nikakvih dilema o Šešeljevoj
odgovornosti za mnoge tragične sudbine nevinih ljudi, ali očigledno je teško
dokazati njegovo direktno učešće u zločinima koje je inspirisao, pa i potsticao.
Sa time se, bez sumnje, muči i sud u Hagu, ali nije to razlog zašto ga toliko
dugo drže u pritvoru bez presude. Razlozi su očigledno političke prirode i zato
su za mene neprihvatljivi. Svakako da je zaslužio kaznu i ona mu je odavno
morala biti odrezana, bilo kakva da je. Uostalom, mnogi kojima je krivica utvrđena,
već su na slobodi.
Jasno je da se aktuelna vlast plaši
njegovog povratka u zemlju, jer suviše ih dobro poznaje i zna mnogo o njima, a pošto
ovi što su sad na vlasti dobro slušaju, ni svetski moćnici ne žele da im sa
njime natovare nove probleme i kvare posao i pozicije. Međutim, varaju se i
jedni i drugi. Ne pada iver daleko od klade. To najbolje potvrđuju razmirice
koje su sve vidljivije u Srpskoj naprednoj stranci. Ali, šta se drugo moglo i očekivati
od partije sklepane na brzinu od Šešeljevih slepih sledbenika i raznih otpadaka
sa svih drugih strana.
Pa ne mogu oni preko noći postati nešto
drugo. Mogu da se obriju i doteraju, mogu jedno vreme i da glume toleranciju,
jer je to u modi, ali ne mogu da postanu ono što nisu, nosioci progresa i
promoteri evropskih vrednosti. To dokazuju, između ostalog i svojim
odnosom prema Šešelju, sad kad su postali vlast zahvaljujući tome što su se
njega odrekli. Ne smeju ni ime da mu izgovore. Da su pravi, najpre bi se
za njega postarali. Ako su pokopali njegov program i partiju, ne moraju i
njega. Naprotiv. Da su zaista prevazišli njegove ideje i metode, mogli bi mirne
duše da se zauzmu za njegova prava. Ali, avaj. Što se njih tiče, Šešelj bi
komotno mogao da citira mudri aforizam, kojeg se i sam često setim: "Mnogi
žele moj kraj, zato što ja znam njihov početak".