Francuska
Stvaranje super ekonomsko-političkog NATO saveza uperenog protiv
Rusije
Američke šape nad Evropom
Francuski predsenik Oland
je čudo od čoveka. Gotovo omrznut u svojoj zemlji, sa svega 19% pozitivnog
mišljenja, on vodi jednu neviđenu politiku punu neispunjenih obećanja, menja
mišljenje i politiku, ne pita ništa svoj narod pre nego što brzopleto ulazi u
ratove po Africi, kad se potčinjava Arapima, Amerima i gaji jedan opasan i ratoboran
stav prema Rusiji. Izabran kao socijalista, on sada tvrdi da je u stvari više
liberal i pokazuje proatlanski stav. De Gol se prevrće u grobu. Francuska je
već pre sedam godina napustila svoju originalnu politiku neutralnosti i
nezavisnosti da bi zauzela mesto privilegovanog saveznika NATO-a i na putu da
otme mesto glavne dvorske pudlice Velikoj Britaniji. Da bude avlijaner Bele kuće. Da iza leđa građana potčini Evropu američkim interesima. I tako dok
traje javna i isforsirana kriza u Ukrajini, u podzemljima mondijalizma se
intenzivno nastavljaju tajni pregovori oko ukidanja carinske barijere i svih
ostalih ekonomskih pravila i zakona na relaciji Amerika-EU.
Mile Urošević
(dopisnik iz
Pariza)
Pre svega, hvala, u
ime svih malih, ružnih, glavatih i gojaznih matoraca, tri puta hvala
predsedniku Olandu za njegove osvajačke pohode. Trtasti frenč lover,
koji obrće ministarke, novinarke i glumice, spasio je čast mnogim iskompleksiranim
muškarcima i dao nadu! Da se čovek tri puta prekrsti. On, koji je dao sve od
sebe da protiv volje građana poženi pedere i poudaje lezbejke, a sam je večiti
neženja koji juri sojke i menja žene?!
Sve bi to bilo
simpatično, da se iza vanbračnog seksačenja malog lole-predsednika ne
kriju pravi problemi jednog velikog naroda: paranemija, besposlica, rasizam i
nesigurnost. Zato su venčavanje pedera, švaleracija predsednika ili
proterivanje Roma samo strategijske dimne zavese. Da sirotinja raja ne ukapira
kako joj iza leđa kopaju rupu u atlantskom moru, kroz koju treba da se progura
novi trojanski konj zvani Sporazum o transatlantskoj trgovini, poslednji
korak u potčinjavanju evropske civilizacije.
Kada taj kaubojski hatišerif
bude potpisan na brzaka i u mraku, sve multinacionalne kompanija i zelenaške
banke će postati jače od bilo kog zakona da bi zauvek vezali ruke svim legalnim
vladama. Tako vešto smišljena zamka da se čovek s pravom upita:- nije li sva
ova ekonomska kriza bila jedna inscenirana bitka ne bi li se lakše porobila
Evropa? Takva pitanja su se pojavila nakon susreta i doživotnog prijateljstva Olanda
i Obame. U zakletvi njihovog ratnog saveza stoji i poziv da se hitno ubrza
proces pregovora o trans-atlanskoj razmeni pre nego što narod ne ukapira i
krene u proteste.
Drugim rečima, da se
uradi isto ono što su Francuzi već počinili nakon izgubljenog referenduma o EU
i što se sada predlaže švajcarskoj vladi, da se nađe način kako zaobići volju
naroda i rezultat referenduma. Sve je evidentnija konstatacija da se više ništa
na ovom ludom svetu ne radi zato što je to neophodno, već samo zato što nekom
tako odgovara. Sve je rezultat nelogičnosti i snage vlasti. Tako i sve ono što
je bilo neizbežno i zakonito u razbijanju i podeli suverene Jugoslavije je
potpuno nemoguće i nelegalno u podeli Španije, Centralne Afrike ili Ukrajine.
Pudlice i trojanski konj
Kako god nazvali
sistem društva koje nas dominira, ono je uvek jedan vid kapitalizma i to onog najžešćeg,
alkaponizma. Bogaćenje bez granica, nezajažljivo gomilanje novca
i svih realnih vrednosti je uz želju za vlašću neskriveni cilj većine ljudskih
aktivnosti. To što se danas dešava nema odgovarajući primer u ljudskoj
istoriji. Otkad je sveta i veka, mi se danas po prvi put nalazimo pred jednom uniformisanom
globalnom civilizacijom. Svet je postao planetarno selo, za razliku od
prošlosti, kada je postojalo nekoliko uporednih i razdvojenih civilizacija
različitog nivoa razvoja. Tako je dekadencija ili smrt jedne civilizacije
stvarala uslove da neka nova krene napred i zameni nestali poredak. Nova krv,
novi početak.
Iz egipatske
civilizacije je izašla grčka, iz koje je nastala rimska, i kasnije hrišćanska.
Uporedo su se razvijale i kineska, indijska ili arapska civilizacija. Danas je
sve to izmešano i pod dominacijom finansijskog kapitala, lobija i tajnih
organizacija, pa više nema alternative. Ako jednoga dana pukne ovaj naš mondijalizam,
strahuje se da ga može zamenuti samo neko novo kameno doba. Amerika veruje u
drugo rešenje i teži da uspostavi pravo jačega, jednu superdiktaturu, koja bi potčinila
svet svojim interesima i volji. Da se čovečanstvo vodi i reguliše sa Volstrita
kao da je neko preduzeće.
Ono što brine je
upravo saučesništvo ostalih političara, koji gaze po demokratiji i angažuju se
protiv interesa svog naroda zarad univerzalnog alkaponizma, neke
lične vajdice ili zarad narednih izbora. Iako je politička situacija veoma zaoštrena,
u Francuskoj koja je pred lokalnim i evropskim izborima, ipak svuda preovladava
ekonomska zabrinutost.
Nema posla,
nema para, nema nade u bolje sutra sa ovakvom vladom. Antisocijalna politika
socijalista koji nemaju ništa od socijalizma, polako demontira Francusku i
pretvara je u jednu multietničku skupinu naroda, gde se pravi novi čovek. Ni
muško ni žensko, bez familije i prijatelja, koji više voli strance nego svoj
narod, Evropu stavlja ispred svoje otadžbine, glasa onako kako mu se kaže i
kupuje, kupuje bez prestanka. I što mu treba, a pogotovo ono što mu je potpuno
bespotrebno. Orvel je bio u pravu. Demokratija je kao i komunizam, lepa zamisao
koja se u realnosti pokazala kao usavršen sistem dominacije. Ona nikada nigde
nije ni postojala. Čak ni u staroj Atini, gde su oci demokratije držali robove.
Postoji nešto drugo, jedna vrsta ljudi koji su još od pamtiveka zujali oko
vlasti i koji nikada nisu prezali pred izdajom ili okretanjem kožuha, ako im to
donosi boljitak.
To je jedna lukavo
izabrana buržoazija. Mafija lažova i lopova. Takvi ljudi se prepoznaju, jer
znaju da rade sve i bilo šta, pa i ono o čemu nemaju pojma. Njihovo radno vreme
se svodi na komplotiranje, korumpiranje i prebacivanje sa računa na račun. Tako
prosperiraju. Na grbači naroda, koga te hulje najčešće preziru. Ta viša
klasa se ne boji ni pravde ni kazne Božje i ima samo jednog jedinog
protivnika, koga se smrtno plaše, a to je koalicija usranih motki, kuka i motika.
Od ravnodušnosti do nemoći
Posle otvaranja
evropskog prostora za radnike i seljake iz vanšengeskih država, Rumunije,
Bugarske ili Hrvatske, evo i velike rupe na bedemima Evrope kroz koju će da nam
se uvuče neman sa pedeset zvezdanih glava. Ujka Sem već dreši gaće nad Ujedinjenom
Evropom. Htela to ili ne, EU će morati da legne, da otvori svoje tržište svim
američkim firmama, sanitarnim normama i finansijsko-mafijaškim zakonima. Po
principu: ko nije sa nama, protiv nas je, cela ova kobna farsa je na putu da
postane realnost i da zapečati sudbinu svim narodima starog kontinenta. Pakt o
slobodnoj razmeni između dva kontinenta je počeo odavno, po skrivenim
kancelarijama i mračnim podzemljima diplomatije ali je stvar provaljena tek u
julu prošle godine. Priprema se aneksija i stvara jedan super
ekonomsko-politički NATO, koji pre svega ima na nišanu Rusiju.
Kada je Cecilia
Malmstrom, ministarka unutrašnjih poslova EU pokušala da ospori Amerima
pravo da kontrolišu podatke u kompjuterima banke belgijske Swift, koja
organizuje svetski transfer novca. Samo je pokušala. Jer kada je William Kennard
, američki ambasador pri EU, digao dva prsta, sve je leglo na svoje
mesto, pa čak i projekat o ograničenju snage velikih banki. Takođe nema govora
da se američki državni sektor ikada otvori za strane firme, što se ipak cinično
traži od EU. Od kako je nestalo neprijateljstva u Evropi izgleda da su
vladajući tajkuni jedi neprijatelji naroda. Jedna interesantna anketa je ovih
dana dokazala ono sto svi znaju: Preko 90 % normalnih ljudi ne veruju
političarima niti su ubeđeni u njihovo poštenje! Na pitanje: koji utisak na vas
ostavlja politika, odgovorili su, gađenje, dosada i opreznost. Tužan bilans za
političku elitu, koja je na putu da se pretvori u novu inkviziciju. Takvima čak
i cele države služe kao paravan za lični biznis.
Od njihovog nezasitog
i arogantnog bezobrazluka veći je samo njihov kukavičluk. Jer kad god bi negde
pukla prva puška, oni koji su se busali u junačka prsa, hitro su 'vatali' prve
avione. Ukoliko su i ostajali u haosu rata, oni bi okretali list, radili za
neprijatelja i lovili u mutnom da bi se obogatili. Gotovo da nigde nijedan rat
nije ni započet ni dobijen bez pete, izdajničke kolone. Gde je to neka
revolucija uspela bez kooperacije unutrašnjih saradnika sa spoljnim
faktorima? Mnogi su uvereni da bi bilo bolje da nema nikoga na vlasti nego
da se glasa za ljude koji čim prebroje listiće počinju da rade protiv volje
građana.
Belgija je pre nekoliko godina doživela
jedan neverovatan eksperiment. Ostala je bez zvanične vlade ciglo 541 dan, ili
godinu i po, po starom kalendaru, i ništa joj nije falilo. Čak i sami Belgijanci
tvrde da se tada bolje živelo i da je ekonomija krenula nabolje. Čemu onda
toliki troškovi i koji je razlog da se titra jednoj eliti koja u suštini ni o
čemu nema pojma. Ministar pravde nije advokat, ministar vojske može da bude
žena, a ministar inostranih poslova ne mora da zna engleski, al' može 'ladno da
bude i ministar zdravlja.
Dok je postojala monarhija, kralj je uvek
na pitanja i sugestije odgovarao sa: - Hvala gospodo, videćemo sa našim
savetnicima.
Ovi danas, bilo da su drugovi ili gospoda,
nemaju ni najmanje rupe u znanju. Na svako pitanje kô iz topa odgovaraju i uvek
imaju bolje rešenje od logičnog stava glupog naroda. A narod ko narod ne zna ni
pravi listić da ubaci u kutiju, već glasa za svoje neprijatelje i ugnjetače.