(P)likovi
Aleksandar
Vučić, saučesnik u zločinu, podstrekač ili jedan od nalogodavaca ubistva
Slavka Ćuruvije?
Organizator
i ubistva i procesa
Prošlo je
15 godina od ubistva Slavka Ćuruvije, a istraga nije okončana. Ne zna se ko su
nalogodavci i izvršioci tog zločina, ali dobro se zna da je brutalnu hajku na
vlasnika „Dnevnog telegrafa" i magazina „Evropljanin" predvodio lično
Aleksandar Vučić. Vrlo uporno, temeljito i strasno Vučić je nepodobnog novinara
progonio pune dve godine, zloupotrebljavajući medije, pravosuđe i policiju. Kad
se sa reči prešlo na delo, u Ćuruvijina leđa je ispaljeno 17 metaka, a jednim
je overen u desno oko. Danas je Vučić organizovao proces Slavkovim navodnim
ubicama, koji predstavlja novu lakrdiju. Nekada blizak Vučićev saradnik i
prijatelj, novinar Predrag Popović, nekadašnji urednik dnevnog lista "Pravde'',
piše o Vučićevom doprinosu nestanku Slavka Ćuruvije
Piše:
Predrag Popović
Ćuruvija je u
sukob s Vučićem ušao u proleće 1997. godine, kad su radikali došli na vlast u
Zemunu. Opštinsku imovinu delili su kao ratni plen. Neko je dobio poslovni
prostor, neko lanac trafika, mnogi stanove i placeve... „Dnevni telegraf"
je iz broja u broj objavljivao vesti o tome kako je Ljiljana Mijoković,
sekretarica Vojislava Šešelja, prigrabila stan porodice Barbalić, i kako
je Petar Panić, šef obezbeđenja SRS-a, šakama i oružjem osvajao kvadrate
u Šilerovoj ulici. U jednom tekstu objavljene su informacije o tome da
opštinska vlast finansira preuređenje zgrade jedne mesne zajednice u koju je,
navodno, trebalo da se useli Aleksandar Vučić.
"Osvetiću
se kad-tad Slavku Ćuruviji za laži koje o meni objavljuje u Dnevnom
Telegrafu", jauknuo je mladi generalni sekretar SRS-a.
Dokazao je da
je čovek od reči. Osvetio se. I to više puta.
Prvi udarac
je zadao u skladu sa svojim karakterom, podlo i prljavo. Štampao je
pornografski pamflet kojim je pokušao da kompromituje Ćuruviju. Uz tekst „Zašto
me mrzi Slavko Ćuruvija", koji je potpisao Petar Panić, objavljene su
porno-fotografije televizijske voditeljke Aleksandre Juras i nepoznatog
muškarca. Na taj način Vučić je hteo da pisanje „Dnevnog telegrafa"
o dešavanjima u Zemunu predstavi kao Ćuruvijinu osvetu radikalima, koji su mu
preoteli devojku.
Iako je Vučić
tim primitivnim atakom pokazao na šta je sve spreman, Ćuruvija ga je opet
potcenio. Ulazak radikala u republičku vladu, u martu 1998, shvatio je kao
neprijatnost, ali ne i kao realnu opasnost koja može da izazove tragične
posledice. S druge strane, Vučić nije sedeo skrštenih ruku.
Poziciju
ministra informisanja koristio je za sve vrste pritisaka na Ćuruviju i njegove
novine. Štampare, distributere i marketinške komintente upozoravao je da im
nije pametno da posluju s „Dnevnim telegrafom". Atmosferu linča
kreirao je kroz režimske medije, optužujući Ćuruviju da je podnarednik NATO-a,
domaći izdajnik i strani plaćenik.
Da stoji iza
svojih reči dokazao je kroz takozvanu Uredbu, kojom je u septembru 1998, kad je
NATO prvi put zapretio udarom na SR Jugoslaviju, Vučić ovlašćen da sprečava rad
nepodobnih medija. Naravno, odmah je potpisao rešenje o zabrani „Dnevnog
telegrafa". Dve nedelje kasnije SRS, SPS i JUL su doneli novi zakon o
informisanju, odnosno „zakon protiv Ćuruvije", koji je
suđenja po tužbama protiv medija izmestio iz sudske u izvršnu vlast. Određeno
je da sudski postupci traju najduže 24 sata, a prekršiocima su namenjene drakonske
finansijske kazne.
Prva presuda
po tom zakonu izrečena je Slavku Ćuruviji i njegovom nedeljniku „Evropljanin".
Pošto Ćuruvija nije mogao da dokaže da je više od 120.000 građana Jugoslavije u
poslednjih deset godina emigriralo u Kanadu i da u Srbiji ima više od dva
miliona nezaposlenih, prekršajni sudija Mirko Đorđević proglasio ga je
krivim za pozivanje na nasilno kršenje ustavnog poretka i odredio mu ukupnu
kaznu od skoro 1,5 milion nemačkih maraka.
Eto zabave za
Vučića. Ruka mu je drhtala od sreće dok je potpisivao rešenje o plenidbi
imovine „Dnevnog telegrafa" i „Evropljanina". Konačno
je uništio mrskog neprijatelja.
No, ni tu se
nije zaustavio. I bez novina, Ćuruvija mu je smetao. Bio je živ. Nezadovoljstvo
tom činjenicom Vučić je demonstrirao prilikom dva slučajna susreta s omraženim
neprijateljem.
Prvo su se
sreli na ulici, ispred restorana „Ruski car". Okružen
telohraniteljima, dvorskom svitom i radikalskim omladincima junački je nasrnuo
na usamljenog Ćuruviju:
"Gotov
si, ćoravi izdajniče!", vikao je, psovkama i uvredama dokazujući
patriotski bes.
Kasnije je
razočarane ekstremiste iz svog okruženja uveravao da se jedva uzdržao da ne
nokautira Ćuruviju, iako je to silno želeo. Slična scena, s istim ishodom,
odigrala se i na otvaranju FEST-a.
Ćuruviji ni
to nije bilo dovoljno da shvati s kim ima posla. Naprotiv, Vučića je smatrao
nebitnim Šešeljevim slugom koji u javnosti igra predstavu kojom pokušava da
imitira gazdu, a inače nije tako opasan.
Tu zabludu,
svesno i vrlo proračunato, kreirao je sam Vučić. Po jednoj novinarki „Dnevnog
telegrafa", svojoj tadašnjoj miljenici, ministar informisanja je slao
Ćuruviji miroljubive, pa čak i pomirljive poruke, uveravajući ga da će se hajka
smiriti čim prođe kriza na Kosovu. Bez obzira na realnost, na sudsku torturu,
javnu difamaciju i uništen biznis, Ćuruvija je, naivno, bio sklon da poveruje
Vučićevim tvrdnjama da režim neće ići do kraja. Ni presuda kojom je, u martu
1999, osuđen na pet meseci zatvora Ćuruviji nije bila dovoljna da shvati šta mu
se sprema. Umesto da pobegne u Crnu Goru, kao što sam mu predlagao, odlučio je
da ostane u Beogradu, na nišanu.
Greška, kobna
greška.
Smrtna
presuda objavljena je u „Ekspres politici", u kolumni Miroslava
Markovića „Ćuruvija dočekao NATO bombe", koja je
pročitana i u Dnevniku RTS-a. Isto veče, dok smo telefonom analizirali uzroke i
moguće posledice tog režimskog targetovanja, Ćuruvija mi je rekao da je dobio
Vučićeva uveravanja da ta prozivka ne predstavlja stav vlasti i da se to više
neće ponoviti.
Vučić, glavni
urednik svih tadašnjih medija, nije lagao. Umesto takvih tekstova, šest dana
kasnije režimske novine objavile su vest o atentatu na Ćuruviju. Na Uskrs, 11.
aprila 1999, u haustoru pred svojom zgradom, dok se iz popodnevne šetnje vraćao
s Brankom Prpom, dvojica napadača su likvidirali državnog neprijatelja
broj jedan. Jedan je drškom pištolja udario Prpu u glavu, drugi je ispalio
rafal u leđa Ćuruvije.
Zbog otpora
crno-crvenoj koaliciji, vlasnik DT-a dobio je parcelu na Novom groblju. Zbog
zasluga u širenju medijskog mraka, vlada je svog ministra informisanja
nagradila stanom od stosedamdeset kvadrata, u elitnom novobeogradskom naselju.
Veseo kao da
se treći put tajno ženi, Vučić je uživao u konačnom trijumfu. Novinare
„Dnevnog telegrafa" je cinično zapitkivao: „...Gde vam je Ćuruvija,
da li je u zemlji ili je pobegao iz zemlje?"
Na
konferencijama za medije pravio je skečeve na račun mrtvog protivnika. Na
pitanja o istrazi tog zločina, odgovarao je tvrdnjama da ga ta tema ne zanima: „...To
je pitanje za ministra policije, a ja sam ministar informisanja. To je isto kao
kad biste ministra sporta pitali dokle je stigla istraga ubistva nekog
sportiste. Ne znam, ne zanima me, eto." Međutim, znao je da preti
tužbama svim novinarima koji su objavljivali sumnju da iza atentata stoje
određene državne službe. Odbacujući takve tvrdnje kao „neprihvatljive
spekulacije koje podležu krivičnom progonu", Vučiću su mnogo bliže i
draže bile izmišljotine koje su plasirali režimski mediji o tome da je
Ćuruviju, velikog švalera, ubio „neki ljubomorni muž" ili
crnogorska mafija kojoj je dugovao pare.
Petooktobarskom
revolucijom radikali su zbačeni s vlasti, Vučić je platio minimalni porez na
ekstra-profit i zadržao stan. Ni Đinđićeva vlast nije pokazala ozbiljniji entuzijazam
oko istrage ubistva Slavka Ćuruvije. Za čudo, razotkrivanjem pozadine tog
zločina najviše su se bavili Vojislav Šešelj i Aleksandar Vučić. Šešelj je
koristio svaku priliku da javno licitira imenima navodnih ubica, prozivajući
tada već pokojne Luku Pejovića, Zorana Davidovića Ćandu, Zorana Ristovića
Priku, Branka Jevtovića Jorgu, kao i vrlo živahne Ratka Romića i Miroslava
Kurka.
U novinama
koje sam tada uređivao davao sam veliki prostor Šešeljevim spekulacijama, za
koje sam smatrao da su značajne za istragu. Iako to nije aboliralo radikale od
odgovornosti, verovao sam da ni Šešelj, ni Vučić nisu direktno involvirani u
zločin. Na jednoj naslovnoj strani, ispod ogromne fotografije porodice Vučić,
objavio sam naslov: „Radikali nisu ubili Ćuruviju. Da jesu, telo ne bi bilo
nađeno. Pojeli bi ga."
"Lepe
su ti novine, baš si pokazao koliko si korektan kad si stavio onaj naslov o
Ćuruviji ispod slike moje dece i mojih roditelja...", uzdisao je uvređeni
Vučić.
"Hoćeš
li da ti dam telefone Ćuruvijine dece i majke, da njima pričaš o
korektnosti?", ponudio sam, a on je odbio.
Vreme je
prolazilo, menjali su se Vučićevi i moji odnosi, oko nekih političkih i
privatnih tema čak smo se i slagali, ali nikad po pitanju Ćuruvije. Niti je on
imao snage da prihvati odgovornost za hajku koju je vodio, niti sam mu ja
dozvoljavao da zaboravi krvavi trag svog vladarskog debija.
Kad sam
objavio drugo izdanje moje knjige „Poslednja ispovest Slavka Ćuruvije",
dao sam mu jedan primerak i rekao:
"Pročitaj,
pa napiši svoju verziju..."
"Pa,
moja verzija bi ti bila zanimljivija", odgovorio je. "...Rade
Marković mi je dao pet kartonskih kutija dosijea mnogih novinara, pa i
Ćuruvije.Iznenadio bi se kad bi video ko je i šta je bio Ćuruvija, ne bi ga
tako branio. Da znaš šta ja znam o njemu, shvatio bi da je dobio što je
tražio."
Ne znam da li
je zaista od svog druga Radeta dobio tu pikantnu špijunsku dokumentaciju i šta
se u njoj nalazi, ali nije me iznenadilo kad je drugi dolazak na vlast
iskoristio da se opet, po ko zna koji put, osveti mrtvom Ćuruviji. Vratio se na
mesto zločina i prvo formirao patološku Komisiju za istragu ubistava novinara,
na čije čelo je instalirao Verana Matića, urbanizovanu verziju Vlade
Đukanovića, da bi na kraju organizovao i pompeznu predstavu u kojoj je objavio
bitne novosti iz istrage, koje su dovele do hapšenja Ratka Romića i Milana
Radonjića, bivših pripadnika Državne bezbednosti, dok je kao direktni atentator
osumnjičen Miroslav Miki Kurak.
Ushićen,
Vučić se izvinio srpskoj javnosti što je istraga toliko dugo trajala, čekajući
da on dođe na vlast. On je zaboravio da je pre 12 godina sedeo uz rame
Vojislava Šešelja, koji je na konferenciji za novinare izneo iste tvrdnje, a
svi ostali su zaboravili da postave pitanje da li su inspektor Kluzo-Matić ili
neki normalni tužilac saslušali bivšeg ministra informisanja koji je kreirao
hajku na Ćuruviju. Ne, sada svi, uključujući i članove Ćuruvijine porodice,
veruju Vučiću i njegovom ključnom svedoku Miloradu Ulemeku Legiji, čiji
iskaz je u odlučujućoj meri pomogao da se istraga pomeri s mesta.
Međutim, šta
će se desiti ako Legija na suđenju kaže: „Optužio sam Kurka, Romića,
Radonjića i Markovića, ali oni su samo izvršavali naredbe Aleksandra
Vučića". Da li će svi nastaviti da veruju Legiji? Ne verujem u to, ali
apsolutno sam siguran da zločin nad Slavkom Ćuruvijom ne može da dobije
pravedan epilog dok se ne utvrdi odgovornost Aleksandra Vučića.