Rusija

 

Višegodišnje „zombiranje" Rusa i poniženje Rusije, nije opravdalo očekivanja SAD-a i Evrope

 

„Medved" se probudio

 

Često čujem kako se govori: šteta što smo pre 15 godina, kada su NATO avioni bombardovali srpske gradove i sela, mi, Rusi, spavali. Predsednik Putin, govoreći o vraćanju Krima, objasnio je varvarske akte SAD iz tog doba time da Americi niko nije smeo da se suprostavi. Čak ni Rusija. Ona je bila slaba. Amerika je pljunula na sve međunarodne zakone, Evropa joj nije prigovorila. Rezultat: Avganistan, Irak, Libija, Srbija... Letragični ruski san se, međutim, završio. Slabost je prošla, držanje je mnogo samopouzdanije. Rezultat: Abhazija, Južna Osetija, Sirija, Krim. Proglašavajući sjedinjenje Krima sa Rusijom nezakonitim aktom, Amerikanci „nisu primetili" da su drsko i bestidno stali na šapu „ruskom medvedu". I on se probudio. Buđenje je izazvalo konfuziju i šok u SAD i Evropi. Oni nisu očekivali takav obrt i sada ne shvataju šta dalje mogu da očekuju. Plaši ih neizvesnosti, iako nikakve tajne nema. Rusija deluje otvoreno i transparentno. Ali, možda, to jednostavno samo ne odgovara američkim i zapadnim političarima?

 

Viktor Hlistun

(dopisnik iz Moskve)

 

Izvinjavam se liderima evropskih država, ali u njihovom ponašanju u vezi sa dešavanjima u Ukrajini uočljiv je instinkt stada. Nikakve samostalnosti tu nema. Kuda ih povede predvodnik, tuda i idu, kakvu im komandu da, oni je ispunjavaju, šta im kaže da govore, oni i govore. Ako za crno kaže da je belo, a za belo da je crno, i oni postaju daltonisti. Setite se evropske turneje predsednika SAD krajem marta. U Hagu, Briselu, Rimu, Barak Obama svima je govorio o tome da je Rusija aneksirala Krim nezakonito. Tada je predsednik Saveta Evrope i belgijski premijer Herman Van Rompej, kako bi ugodio „glavnom Amerikancu", počeo da se busa u grudi: „Aneksija Krima je nezakonita! Sramota je da se to dešava u 21. veku i mi je ne priznajemo." Vrlo lepo i emotivno. Ne mogu da verujem da su takve emocije svojstvene ozbiljnom, obrazovanom čoveku, doktoru nauka, mudrom (takvim ga smatraju kolege) političaru. Zar on zaista tako misli?! Sigurno ne. Jednostavno, nagovestili su mu da pred vođom stada treba da „pogne glavu" i on je „pognuo glavu". Mahinalno, instinktivno. I ne samo on, već praktično lideri svih zemalja Evosaveza. Upravo tako! Slična situacija bila je ne tako davno.

 

Danas belo, sutra crno

 

U Južnoj Osetiji. Noću, 8. avgusta 2008. godine, Gruzija je počela masivno bombardovanje, a potom je ušla vojska na teritoriju Južne Osetije. Tako je počela operacija „spaljena zemlja". Ali, gruzijskim vojnicima ruski vojnici nisu dali da spale zemlju. Amerika, a za njom i evropske zemlje, odmah su objavile da je, kako im se čini, Rusija napala Gruziju i okupirala deo njene teritorije. Šta je bilo dalje? Amerika je preko noći priznala da ipak Rusija nikoga nije napala. Da je rat započela Gruzija. Nakon SAD, ovu činjenicu je priznala i Evropa. Belo je postalo belo, a crno je postalo crno. Što se tiče krimske epopeje, moram da primetim: još 25. marta Barak Obama je javno priznavao da Rusija ne treba da se odrekne kontrole nad strateški važnim za nju, Krimom. Očigledno, u budućnosti će SAD priznati da je ovo poluostrvo rusko. Posle toga, sigurno će i evropski lideri uraditi isto. Ali, nikako ne pre nego što to učini SAD. Jer, ne treba trčati pred rudu.

Gruzijski napad na Južnu Osetiju namerno sam pomenuo. Radi se o tome da je bivši predsednik Gruzije Mihail Sakašvili bio na Majdanu u Kijevu u trenutku kada su se strasti uzburkale. Govorio je pred pripadnicima radikalno-nacionalističkog porkreta Desni sektor. Bilo je zabavno gledati ga. Prvi put je Sakašvili govorio na ruskom jeziku, ali ga niko nije slušao. Drugi put dali su mu papir. S mukom je izgovorio nekoliko reči na ukrajinskom jeziku, pozvao ih je da se bore protiv Rusije i - zaćutao. Zatim je rekao nešto na gruzijskom, ali niko ništa nije razumeo...

Pažljivi posmatrač je, međutim, mogao da zapazi jasnu vezu, nekakvo razumevanje i srodstvo čak, između „gruzijskog firera" i gomile boraca koji su vikali „Moskovljane na nož!" Oni mrze Ruse. A zaključak se sam nameće: SAD i Zapad podržavaju sve koji istupaju protiv Rusije. Oni koji simpatišu Rusiju odmah dospevaju na crne spiskove. Tako su i Srbiju bombardovali i zato što tamošnji običan svet Rusiju stavlja iznad Amerike i njenih evropskih satelita. A nisam jedini koji ovako u Rusiji misli.

 

Ko ne skače, taj je Rus

 

 

Zamislite, dragi čitaoci, ovakvu sliku. Malo je verovatno da su je videli evropski gledaoci. Ceo trg, najviše mladih ljudi, skakuće u mestu i horski (u taktu sa skakanjem) glasno ponavlja: „Ko ne skače, on je Rus." Ne deluje ništa loše, skakati i vikati „ko ne skače, taj je Rus". Šta tu ima loše? Poskakivali i otišli. Eh, kad bi to bilo tako. Bezopasno skakanje i vikanje, to je, ako govorimo naučnim jezikom, neurolingvističko programiranje mase. Nekoliko minuta skakanja i masa se može kontrolisati. Kolektivno zombiranje. Pojedinac, čak i ako je sam po sebi dobar, dejstvuje zajedno sa ostalima. Skakali, počeli da razbijaju izloge na radnjama, da pale automobile, ruše spomenike, tuku prolaznike, a ako ne skaču zajedno sa gomilom... Strašan prizor.

Za vreme nacionalne revolucije, kako neki političari nazivaju nerede i pogrome u Ukrajini, bilo je puno ovakvih slika. I ne samo na kijevskom Majdanu nezavisnosti (Trg nezavisnosti), već po celoj zemlji, posebno u njenom zapadnom delu. Ovde je „neurolingvističko skakanje" dobilo jako izraženu nacionalističku, tačnije antirusku crtu. Ako se varvarsko uništavanje spomenika Lenjinu (porušeno ih je više od 70) može objasniti mržnjom prema komunistima, šta im je na primer smetao spomenik ruskom komandantu Mihailu Kutuzovu u Brodiju (Lavovska oblast)? Možda su spomenik porušili zato što on nije mogao da skače kada je masa vandala skandirala: „Ko ne skače, on je Rus!" Ako govorimo bez ironije, jasno je: ključna reč nije „skakati" već „Rus". I više nije važno to što je Kutuzov (i to sa generalom Milorodovičem), ratovao 1812. godine u Galiciji (Zapadna Ukrajina) protiv Austrijanaca. I to veoma uspešno. Treba, takođe, naglasiti da je Lenjin prvi definisao teritoriju Ukrajinske sovjetske republike, a da je Staljin prisajedinio Ukrajini Galiciju. Da li mladi ljudi koji su poskakivali znaju po čemu su poznata ta imena. U njihovom mozgu i na ustima su sasvim druga imena.

 

 

Dođu banderovci, uspostavi se red

 

 

Ove reči, gomile mladih ljudi ponavljale su za onima koji su ih izvikivali skačući u mestu. Nije teško primetiti da dužina rečenice zahteva drugi ritam kretanja, ne skokove, već strojevi korak. Da, da. Sa takvim gromoglasnim parolama promarširali su 1. januara 2014, kolone mladih sa upaljenim bakljama i bejzbol palicama u rukama (setite se marševa sa upaljenim bakljama u Nemačkoj tridesetih godina 20. veka) po ulicama Kijeva, Luganska, Dnjepropetrovska, Ivano-Frankovska i drugih ukrajinskih gradova.

Tako su pripadnici nacionalističke partije Sloboda (sada su članovi te partije predvođeni liderom Tjagnibokom, ušli u parlament i zauzimaju važna mesta u vladi) obeležili dan rođenja Stepana Bandere. Onog istog Bandere čiji su odredi preuzeli na sebe, u vreme fašističke okupacije SSSR-a 1941-44. godine najprljaviji posao uništavanja civilnog stanovništva. Banderovski kazneni odredi pokazali su neviđenu maštu - izumeli su oko 150 načina ubistva. Zverstva koje su činili ovi odredi strašno je i opisivati.

Prosudite sami. (Molim one čitaoce koji imaju slabe živce da propuste ovaj odeljak.)

Očevici su pričali šta su odredi uradili jednoj jevrejskoj porodici. Prvo su zaklali muža i ženu, a desetogodišnju ćerku su poštedeli. Vođa grupe je pred polazak rekao: „Momci, da Židovka ne bi gladovala, isecite joj šnicle." I momci su isekli na komade roditelje izbezumljene devojčice i stavili ih na sto...

Banderovci, a ne Hitlerovci, zapalili su žive stanovnike beloruskog sela Hatin, uništili više od 100 hiljada Poljaka u Galiciji itd, itd. U enciklopediji Holokaust na teritoriji SSSR, izdatoj 2009. godine, a u čijem pisanju su učestvovali istoričari iz Rusije, Izraela, SAD i zemalja EU, Organizaciji ukrajinskih nacionalista (OUN) posvećen je jedan članak. Najveći deo članka bavi se učestvovanjem Banderovaca u masovnim ubistvima ukrajinskih Jevreja. Ali, čak ni tamo nema tačnog broja Jevreja koje su pripadnici OUN ubili u Ukrajini. Procenjuje se da ih je bilo hiljade i hiljade. Likvidirani su i Rusi, Rusini, Mađari, Romi. Masovnim istrebljenjem mirnih građana bavile su se dve paravojne jedinice ukrajinskih nacionalista Galicija i Nahtigal, koje su bile u sastavu Abvera i SS-a.

Pišem o ovome ovako detaljno, ne zato da bih ponizio ili osramotio ukrajinski narod. (I ja sam sam poluukrajinac.) Narod nema nikakve veze sa tim. Ubistva su vršili „idejni" izrodi, često neljudi bolesnog uma, koji su prihvatili rasnu teoriju superiornosti jedne nacije nad drugom. Banderovce često upoređuju sa ustašama. Možda u tome i ima neke istine, ali ovde se sada radi o nečem drugom. Ne znam šta se danas dešava sa ideologijom ustaštva, ali ideologija banderovskog fašizma je u poslednjih 20 godina u Ukrajini postala gotovo pa državna. Uostalom, rukovodstvo države kao da ne vidi da u zemlji cveta neonacizam. Štaviše, vlasti čak pozdravljaju nacionalistička stremljenja. Tako je, na primer, ukazima predsednika Juščenka, zvanje heroja Ukrajine bilo dodeljeno većini komandira kaznenih jedinica na čelu sa Stepanom Banderom. Njihova imena danas nose ulice u gradovima, odredi mladih nacionalista, organizacije ukrajinskih nacionalista. Takvih organizacija u Ukrajini danas ima desetak. Skoro sve su učestvovale u neredima na Majdanu nezavisnosti u Kijevu. Posebno su se isticali banderovci iz organizacije Trozubac koji su postali glavna snaga tzv. Desnog sektora. A sada porazmislite, dragi čitaoci, nad naizgled bezopasnim pozdravima majdanskih „ratnika": „Živela Ukrajina!" na koji se odgovara: „Živeli heroji!" Jasno je na koje heroje misle.

Ovome imam još da dodam i da je lider organizacije Trozubac Stepana Bandere, Dmitrij Jaroš registrovan kao kandidat na izborima za predsednika Ukrajine. Njegovi potčinjeni pozdravili su ovo uzvicima: „Dođu banderovci, uspostave red", „Živela Ukrajina" itd. Za fotelju predsednika boriće se i lider nacionalističke partije Sloboda, Oleg Tjagnibok. Sa kakvim programom nastupa ovaj kandidat? Možda sa onim koji je objavio govoreći pred mladim ljudima u logoru za pripremu militantnih grupa? Evo kako glasi taj govor:

„Oni (banderovci iz 1941. godine) se nisu plašili, kao što ni mi danas ne treba da se plašimo. Oni su uzeli automate i pošli u šume, oni su se borili protiv Rusa, borili su se protiv Nemaca, borili su se protiv Jevreja, i sa drugim štetočinama koji su hteli da uzmu našu ukrajinsku državu. Potrebno je, konačno, dati Ukrajinu Ukrajincima."

Sanitarni pojas

Pišu oni, generalno, i strašne stvari o neonacistima, dok se u glavi rađa misao: zar su i u Evropi i u Americi tako glupi političari, da ne vide kako se na njihove oči Ukrajina pretvara ne samo u unitarnu, već u polufašističku državu?! Sve oni vide, dragi prijatelji, i sve shvataju. I još da kažem: u svojim zemljama oni postupaju veoma strogo kada se pomenu nacisti. Tako na primer, u Grčkoj, pre pola godine, zabranjena je neofašistička partiija Zlatna zora. Njene vođe su uhapšene. Slična paratija pod imenom Sloboda pojavila se i u Austriji. Šta je sa njom? Poražena je, a njen lider je „slučajno" poginuo u automobilskoj nesreći...

Zašto legalizacija fašizma u Ukrajini ne izaziva proteste zapadnih političara? Ima nekoliko razloga. Prvi je - geopolitički. O tome se otvoreno govori u SAD (Bžežinski) i na Zapadu. Ukrajinu treba odvojiti od ruske civilizacije. Na taj način će se oslabiti Rusija kao velika država. Za te svrhe se ne biraju sredstva. Da li će zaista da oslabi Rusiju sused sklon fašizmu - Ukrajina?! Drugi razlog možemo uslovno nazvati - trgovačkim. Zapadu i SAD je žao novca koje su protraćili na „demokratizaciju" (čitaj „fašizaciju") Ukrajine. Koliko sredstava je potrošeno na donacije za ekstremističke organizacije, na instruktore za pripremu ekstremista, na širenje među omladinom mrženje prema svemu što je rusko i pravoslavno. Treba reći i to da je „bojni ovan" protiv Istočne Ukrajine i Rusije već napravljen, ali koliko je on jak - to je pitanje. Glavni razlog je ipak ideološki.

Suština ideologije Zapada prema spoljašnjem svetu - to je ideologija nadmoći i isključivosti, tzv. zapadne demokratije. Isključivost se uči u SAD i Evropi od malih nogu. U školama se i danas deci govori da na istoku žive varvari, da su pravoslavci ljudi drugog i trećeg reda. Zašto, mislite, u SAD mnogi smatraju da po Moskvi do dana današnjeg šetaju medvedi? Zato što drugo o Rusiji ne pišu i ne govore. Radi se to i zato da bi se Rusa bojali i da bi ih omrzli. A Rusiju, kao ogromnu u zlu zver, treba opkoliti sa svih strana. Ako u to ne uvede obične građane, odnosno poreske obveznike, kako će onda opravdati velike rashode na naoružanje, na izgradnju vojnih baza usmerenih prema tom strašnom medvedu. Hvala Bogu, situacija se ipak malo menja. Zahvaljujući internetu. O tome kako se u Evropi i Americi menja predstava o Rusiji, može se naširoko govoriti. A o tome šta se dešava, jasno govori jedna, nazovimo je karikatura, koju sam video na internetu. Na slici se nacrtana Rusija, a oko nje crvenim tačkama su označene američke vojne baze. Američki vojnik gleda na sliku i kaže: „Rusi su baš drski. Zašto su smestili svoju zemlju pored naših vojnih baza?"

Ako ćemo ozbiljno, i baze, i zemlje čija rukovodstva šire mržnju prema Rusiji i podžavaju rusofobiju, uključeni su u takozvani sanitarni kordon, pojas oko Rusije. Poljska, Litvanija, Letonija, Estonija... Ukrajina je morala da postane deo tog pojasa, a Krim, vojna baza američke ili NATO flote. Vladimir Putin je u govoru povodom prisajedinjenja Krima Rusiji, rekao i to da mi ništa nemamo protiv NATO vojnika. Oni su sigurno „dobri momci", ali da nemamo prava da dopustimo da ruska mornarica plovi u goste u grad ruske slave Sevastopolj, kod NATO mornarice. Neka oni dođu nama u goste...

U narednim brojevima Tabloida reći ću vam zašto su Rusima tako važni Sevastopolj i poluostrvu Krim, koji je Ernest Hemingvej nazvao ordenom na grudima majke zemlje, a sada ćemo o nečem drugom.  Kada su u Kijevu i drugim gradovima Ukrajine (posebno na zapadu) marširale kolone sledbenika ukrajinskog nacionaliste Stepana Bandere (tzv. banderovci), u glavnom gradu Krima, Simferopolju zapalili su „strašilo" sa likom ovog nasilnika. Već tada, 1. januara 2014. godine postalo je jasno da spomenik Banderi (njega su hteli da podignu umesto spomenika ruskom heroju, admiralu Pavlu Nahimovu) neće biti podignut. Nikada.

 

 

Hladan tuš posle hladnog rata

 

 

Mržnja nikoga ne može daleko odvesti, jer mržnja je kategorija kojoj nije svojstveno građenje, već rušenje. Sa mržnjom je nemoguće pobediti. Ove jednostavne misli se javljaju nakon analize činjenica. Zašto je, na primer, ruska vojska isterala snage Napoleona, a sovjetska vojska slomila kičmu fašizmu? Zato što su oni veoma voleli svoju domovinu. Oni nisu mogli da dozvole da tuđa čizma gazi njihovu domovinu, da ubijaju njihov narod. Rusi mogu mnogo da trpe: oskudicu, uvrede, čak i ruganje, ali... jednog dana „ruski medved" se budi. I tada se čuvaj.

Kako se to uklapa u višenacionalni sastav Rusije? Jednostavno. Tokom dugo vremena, druge nacionalnosti su prožete tim čisto ruskim, pravoslavnim, veoma dubokim osećanjem ljubavi prema bližnjemu. (Ne poželi bližnjemu ono što sebi ne želiš!), one su u duši postali Rusi. Nije neobično da u Rusiji čujete ruski Čečen, a ne arapski, na primer, ili ruski Jakut, ruski Ukrajinac.

Evo jedne neobične činjenice koja se pojavila poslednjih dana. Na istoku Ukrajine građani mole novinare da ih ne nazivaju stanovništvom koje govori ruski, već samo Rusima. I taj ruski duh nemoguće je uništiti. Geni su to, šta li. Prosudite sami: 23 godine se u Ukrajini vodila besramna kampanja rusofobije. Od Rusije su pravili đavola. Za 23 godine poraslo je novo pokolenje koje je, prema procenama američkih i zapadnih politikologa, treba da mrzi Rusiju. Ali, to se nije dogodilo. Na ulicama gradova u istočnoj Ukrajini i na Krimu, mladi (a ne stari) ljudi su na protestima uzvikivali parole: „Rusija, Rusija" i nosili ruske trobojke... Zašto dve decenije propagande nije uspelo da se „primi"? Možda se tu i nalazi tajna ruske duše!?

Tu činjenicu nisu mogli da uzmu u obzir i shvate „pametne glave" „poznavaoci ruske duše" u Evropi i preko okeana. Sve rusofobe je umirila pobeda nad Sovjetskim Savezom u hladnom ratu. Ogromna zemlja, strah za Evropu i suparnik SAD, raspala se, kao kula od karata, izgubila deo svoje teritorije, njena ekonomija bila je praktično uništena, a armija je disala „na slamčicu". Ni u međunarodnoj areni nije bilo mnogo bolje. Ruskog ministra inostranih poslova, Kozirjeva, zbog njegovog saglašavanja tokom vođenja pregovora prozvali su „mister jes men" (mister da), dok su Gromika zvali „mister no" (gospodin ne). U to vreme se pripremala i agresija NATO na Srbiju. Ali, čak i tada su Rusi pokazivali svoj karakter i duh. Tako je u noći između 11. i 12. juna 1999. godine, bataljon vazdušno-desantnih jedinica marširao 500km do Prištine, kako bi uzeli pod kontrolu aerodrom Slatina (međunarodni aerodrom u Prištini), koji je ranije bio pod kontrolom britanskih snaga KFOR-a. Nažalost, tadašnji vladar Rusije Boris Jeljcin i njegovo okruženje su se uplašili i nisu iskoristili situaciju u svoju korist.

Zar je moguće oporaviti se posle takvih udara? Nije, mislili su na Zapadu i u Americi. A Rusija se oporavila, poput ptice Feniks ponovo se rodila, vaskrsla iz pepela. Izvinite na visokoparnom stilu, ali to je zaista tako - Rusija je vaskrsnula. Naravno, Bela kuća je u otcepljenju Krima od Ukrajine videla neuspeh rada svojih specijalnih službi i uspeh ruskih. Sasvim moguće. Na kraju krajeva, ruske specijalne službe često su „trljale nos" i Nemcima, i Englezima, i Amerikancima, ali to ne menja suštinu onoga što se desilo. Referendum na Krimu delovao je na SAD i Evropu kao hladan tuš posle vruće pobede u hladnom ratu. Posle prvog talasa preneraženosti, gotovo odmah je usledila očekivana reakcija - kazniti Rusiju i Putina. Kako?

 

Ruska babuška spasla banku

 

 

Izjava Baraka Obame o prvim sankcijama protiv Rusije, Rusi su, od predsednika do običnog građanina, primili mirno, sa ironijom i humorom. Na internetu se pojavilo mnogo „recipročnih sankcija". Žitelj Podmoskovlja je okačio na internet sliku mace sa potpisom „Predsedniku SAD Baraku Obami, a takođe i članovima Kongresa SAD, zabranjuje se da maze moju macu". Mlada devojak iz Saranska upozorila je Obamu da mu je zabranjeno da joj priđe bliže od 40 metara. Pomoćnik predsednika Vladislav Surkov zabranu ulaska u SAD je primio kao nagradu: „Smatram da je to svojevrstan politički Oskar od Amerike, u kategoriji najbolja muška sporedna uloga"

Presednik Putin, čuvši da će sankcije pogoditi banku Rusija, prvo je šaljivo obećao da se otvoriti račun u toj banci. Za jedan dan, račun je bio otvoren, i na njega se sada uplaćuje plata predsednika. Ali, to nije sve. Zaista, upravo kako je pisao pesnik „umom Rusiju ne možeš razumeti". Objavljujući sankcije protiv banke, autori te kazne su mislili da će klijenti da zatvore račune i pokupe svoj novac, a da će banka da propadne. Verovatno bi se kod njih tamo, u SAD i Evropi, to i desilo. Ali, ne i u Rusiji. Banku koju su kaznili Amerikanci zapljusnuo je veliki talas novih klijenata koji su uložili značajna finansijska sredstva. Hiljade novih klijenata je baš u tu banku donelo svoj novac na čuvanje. Zapamtio sam jednu bakicu koja je sačekala u dugačkom redu da bi otvorila račun u banci Rusija i na njega položila hiljadu rubalja - što je oko 10 centi.

Za nedelju dana banka je procvetala i to ju je podstaklo da pređe isključivo na nacionalnu valutu - rublje. To je postavilo temelje stvaranju nacionalnog platežnog sistema. Američki ekonomist Džimi Sinkler nazvao je ekonomske i finansijske sankcije protiv Rusije „pucanjem sebi u nogu". Sinkle je, takođe, upozorio da je Putin sposoban da obori dolar, ako Rusija pređe na svoju nacionalnu valutu. Odnosno, ako bude prodavao naftu i kupovao robu samo za rublje. To bi, kaže Sinkler, bilo strašnije od atomske bombe. Zabrana ulaska ruskim činovnicima u SAD i zemalja EU, blokiranje njihovih računa, u stvari je išlo na ruku ruskim organima reda. Radi se o tome da je nedavno predsednik doneo odluku i zakon kojim se zabranjuje ruskim državnim činovnicima da imaju račune u inostranstvu. Sankcije će, jasno, pomoći da se identifikuju oni koji krše zakon, ako takvih ima.

O isključenju Rusije iz G8, ministar inostranih poslova Ruske Federacije, Sergrej Lavrov bez žaljenja je izjavio: „Ako naši zapadni partneri smatraju da je taj format nadživeo sebe, to znači da tako i treba da bude."

 Valja istaći da je ruska ekonomija brzo zauzela peto mesto i tako se brzo povezala sa svetskom ekonomijom. Zato bilo kakve sankcije zapadnih zemalja prema Rusiji predstavljaju „pucanj u sopstvenu nogu".

Priče o tome da bi se Evropa odrekla ruskog gasa, nisu ozbiljni, a predlog Baraka Obame da se snabdevaju tečnim gasom iz škriljaca deluje podrugljivo jer je taj gas jedan i po put skuplji od ruskog prirodnog gasa.

 

Još uvek nema odgovora

 

 

Evo šta izenanađuje: Rusija još nije ni korak napravila na vojnom planu, a na Zapadu i u SAD se hvataju za glavu: da li će Putin krenuti dalje? Kuda? To pitanje kao da kod zapadnih stratega ne izaziva sumnje. Generali NATO-a na primer razmatraju sledeće kretanje ruskih trupa: Istočna Ukrajina, Moldavija, Pridnjestrovlje, koje odavno želi da uđe u sastav Rusije. Zašto? To rastojanje je malo veće od onoga kojim je prošao ruski bataljon iz Bosne i Hercegovine u Prištinu. Ipak, gospoda iz NATO-a ne treba da se boje: „ruski medved" se nije probudio zato da bi zgazio sve po redu. Nigde on neće krenuti, ako u njemu ne probudite zver. Medved voli tišinu i mir. I Putina, i sve Ruse, više od svega brine drugo pitanje: kako zaštiti Ruse u Istočnoj Ukrajini, kako ne dozvoliti da dođe do krvoprolića? Odgovora još uvek nema.

 

 

Aktuelni  vic!

 

Kod Obame dolazi pomoćnik i govori: Imam dve vesti. Jedna je loša, druga dobra.

Dobra vest: Krim se vratio u Ukrajinu. Loša vest: Ukrajina se uklopila u Rusiju u svojstvu autonomne republike.