Francuska
Posledice
lokalnih izbora 2014: Oland poražen, narod sluđen
Dalje nisu
mogli
Narod je
čudan svuda, a u Francuskoj je totalno sluđen. Tumarajuća Olandova politika je naterala
kontraverznog predsednika da prizna svoj poraz na lokalnim izborima i da pod
hitno spasava svoju fotelju tako što je promenio vladu. Na mesto prvog ministra
postavio je svog najljućeg konkurenta i dosadašnjeg ministra policije Manuela
Valca. Novi premijer, koji je rođen u Barceloni kao Španac, za mnoge je primer
emancipacije. Marina Le Pen, koja je osvojila desetak gradova, tvrdi da
je taj čovek veoma opasan i da može lako da izazove velike probleme, jer ne
poštuje nikakva pravila i izmišlja svoje zakone. Mesto premijera samo je
stepenik ka predsedničkim izborima 2017. za ovog ambicioznog
pedesetogodišnjaka, koji za sebe tvrdi da je večni i najveći prijatelj Izraela,
jer mu je supruga Jevrejka. I opet je Francuska podeljena. Dokaz da tamo gde
ima politike, nema više nikakve logike.
Mile
Urošević
(dopisnik
iz Pariza)
Od izbora do
izbora, već više od sto godina Francuska država alternativno menja svoj
globalni politički sistem, ali su njene opštine mahom uvek ostajale u rukama
socijalne levice. Socijalisti ili komunisti koji su tako stvorili prave
nasledne loze gradonačelnika i njihovih savetnika mogli su da rade skoro sve
šta hoće, al’ evo neće moći dokle god hoće. U nedelju, 30. marta, oko 180
francuskih gradova i opština su bez migavca prešli sa leve strane vlasti na
desnu obalu te alternativne politike. Od 36 000 francuskih opština, 65 %
je u rukama opozicije. Odbojnost naroda prema politici je na vrhu, a sam Oland
je u nemilosti kod 80% Francuza.
Narod se,
znači, mobilisao, iskoristio svoja tri minuta slobode i demokratije i papirnim
listićima najurio profesionalne foteljaše koji su mislili da im je vlast od
Boga data.
Možda pravi
razlog poraza vladajuće stranke leži u tome što su ti novokomponovani levičari,
u stvari, maskirani mondijalisti. Sve je to jedna uobražena klapa mondenskih
snobova, koji su se poburžujili i nafatirali za ove dve godine vlasti.
Njih niko nije birao što su nekom preko potrebni, već su tu gde su igrom
slučaja. Naime u proleće 2012. i u punoj eri afere Štros Kan i periodu
neverovatne mržnje prema tadašnjem predsedniku Sarkoziju, slučajni kandidat Fransoa
Oland je izabran u nedostatku nekog boljeg.
Katastrofalna
i totalno amaterska politika koju vodi ovaj nespretni i povodljivi predsednik
neženja je prouzrokovala veću odbojnost prema političarima nego što je ikada
imao ijedan predsednik Francuske. Sve češće i sve glasnije se postavlja pitanje
da li će Flombi (u prevodu nešto kao pihtijasti mlakonja)
dočekati 2017-tu i kraj mandata. Nadimak Flombi, Oland nosi od pre dolaska
u Jelisejsku palatu i bije ga glas da nikada u životu nije zapinjao. Zbog svega
toga skoro da nikoga i ne iznenađuje ovaj katastrofalni poraz levice na
opštinskom izborima.
Jedino
je Pariz spasao obraz gde je na mesto gej gradonačelnika došla jedna žena i
njegova saradnica Ana Hidalgo, bivša Olandova ljubav. Fino društvo ali
francuska raja je, ipak, više glasala protiv ekonomske politike svoje vlade
nego za ljude koji treba da zauzmu skromna mesta opštinara. Glasanja iz osvete
i za opomenu su postala norma. Akontacija za naredne izbore. Svi glasaju protiv
nečega, a ne za nekoga. Takvi su Francuzi. Kontraši.
Džabe su
mediji vrteli po vasceli dan svoje propagande i pljuvali po desnici, a naročito
po nacionalistima, koje i ovde nazivaju fašistima. Francuz voli da udara kontru
i često glasa za opoziciju, jer veruje da je drugačija i da donosi promene. Tek
kada opozicija postane pozicija na vlasti i počne da radi kao njena
prethodnica, i kako joj naredi Evropa, ljudi shvataju da su prevareni i da
nemaju mnogo izbora. To je to francusko demokratsko klatno.
Avers i
revers iste priče. Ljudi menjaju mišljenje, a mišljenje menja vlast. Razlog
relativnog uspeha nacionalista Marine Le Pen. S druge strane, kada
vladajuća stranka popije ovakav poraz, nastaju uzbune po vilama i zamkovima oko
Pariza, a u državi nastupa politička kriza i zaoštravanje odnosa između bogatih
i bednih. Srednje klase je svuda, pa i u Francuskoj, sve manje. Ona se polako
ali sigurno topi još otkad je nestalo crvene sovjetske pretnje iza gvozdene
zavese. Sa svoje strane bankari, industrijalci i ostali lovani na vlasti ne
žele da ulažu u socijalni mir.
Imaju čime i
s kime da uguše svaki pokušaj pobune. Liberalni kapitalizam koji oni nameću
svim vladama, nije zamena za zapadnoevropski socijalizam, već je to klasična
borba za opstanak u jednoj odvratnoj atmosferi korupcije, bezakonja i prava
jačega. Neka vrsta novog robovlasničkog društva visoke tehnologije i niskog
morala. Jedan posto stanovništva žari i pali, a ostali nemo gledaju i trpe
sve dok ne dođu neka nova glasanja. A uskoro stižu nova: za malo više od mesec
dana su evropski izbori. Melem za evroskeptike.
Kraj
lokalnog socijalizma
Histerija
mondijalističke politike je smrtni otrov, jer radi na mržnju, koja je proterala
i ono malo plemenitih osećanja iz ljudi ovog doba. Evropska unija, koja je (bar
po pričanju) pravljena da ne bude više rata, padom berlinskog zida ostala je
bez neprijatelja. A kako priroda ne podnosi prazninu, tako je skoro svaka
nacionalna vlada, u nedostatku pravih dušmana, izmislila nove, i ulogu
neprijatelja odredila za svoj rođeni narod. Ovakva situacija je aktuelna kako u
Francuskoj tako i u mnogim susednim zemljama EU. Više knjiga i naučnih radova
je posvećeno ovoj nelogičnoj konstataciji. Jer nije mala stvar, i nema nikakve
logike da izabrani predstavnici naroda preziru svoju raju, njenu istoriju,
religiju i sve drevne običaje, osim ako nisu mondijalisti. Treba znati da je
mondijalizam vrsta religije, koja ima pravila jedne bezbožne inkvizicije. Svaki
onaj ko se priklanja nekom drugom idolu postaje paganin koga treba pokrstiti
ili eliministi. Predsednik tako postaje kralj i mali Bog u isto vreme. O svemu
odlučuje sam, pa ako treba i da poput Nerona zapali svoj grad i uživa u
plamenu.
Glasači su
ispoljili svoje nezadovoljstvo ubacivanjem listića u kutiju, ali to ne znači da
su spremni za neki ozbiljniji poduhvat da se rastera vladajuća banda, kako se i
ovde izražava veliki deo narodnih masa. Oni više ne veruju u politiku i
političare, ali kako demokratija nema alternativu, sve se na tome završava.
Fitilj kratak, varnice na sve strane, ali džebana je povukla vlagu. Za
socijalnu eksploziju treba mnogo više od ekonomskog raslojavanja stanovništva i
civilnog nezadovoljstva. Treba jedna nagazna mina drugog kalibra, verskog ili
etničkog profila, ili bar neka prekookeanska nevladina organizacija. Nakon
poniznog ponašanja prema arogantnom Obami i arogantnog stava prema Putinu,
Oland je prekardašio sa podilaženjem kineskom predsedniku. Kao neki Luj, francuski
predsednik je najpre blokirao centar Pariza da bi svoje goste odveo u Versajski
dvorac na predstavu opere i bogatu večeru. Ova hipokrizija je donela 18
milijardi ulaganja u francusku tehnologiju i gastronomiju, ali po koju cenu?
Kinezi kupuju sa sve tehnološkim tajnama, da bi posle pravili sami sve što
francuski um stvori. Sve se radi na kratke staze. Vlast je vlast, a narod je
svuda isti i jedino se elite međusobno razlikuju. To je, u stvari, ono što
države čini različitim. Ko pita Francuze jesu li za rat u Maliju i Centralnoj
Africi, da li su za sankcije prema Rusiji ili za ulazak u Transatlantski savez?
Referendumi više ne postoje, a i kad se raspišu njihove se odluke ne poštuju.
E, a to je, u stvari, ono što je Francuzima preko glave i što je inspirisalo
boju listića koje su ubacili u magičnu kutiju.
Pederologija
umesto ekonomije
Najčudnije u
celoj priči je da isti oni koji su u svoje vreme ispljuvali Štros Kana i
Sarkozija, sada ih prizivaju i nadaju se da će u narednim izborima imati priliku
da biraju između ova dva nedavno ispljuvana političara. Narod je totalno
sluđen. Dokaz da tamo gde ima politike, nema više nikakve logike. Mnogi se
pitaju: šta Francuzi zapravo zameraju čoveku koji ratuje po Africi kako bi od
Kineza oteo tamošnje jeftine resurse.
Ne ljute se
Latini kad im je šef švaler i dasa koji obrće glumice, ali ne podnose lažove,
prevarante i prevrtljive tipove. Jedan je časopis nabrojao 60 Olandovih
političkih grehova i nedavno objavio top listu nepopularnih ili čak suludih poteza.
Da ne
nabrajamo sve te promašaje već samo neke koji su ostavili negativan trag na
zvaničnu politiku. Pre svega na dušu mu se stavlja gubitak trostrukog AAA,
najbolje ocene za pozajmljivanje kredita. Mnoga druga izborna obećanja su
takođe ostala prazna slova na papiru, sem ovih nevažnih i nakaradnih odluka.
Niko nije zaboravio milion ljudi na ulicama protiv zakona o venčavanju pedera,
niti tvrdoglavo odbijanje Olanda da raspiše referendum po tom pitanju.
Polemični su i novi školski raspored časova, koji ukida jedan slobodan.
Ni zakletva
na poštenje i antikorupciju njegove vlade nije ispoštovana. Doskorašnji
prvi ministar je, na primer, bio više puta osuđivan za korupciju a ipak je on
oformio vladu. Ministar finansija Kajuzak je morao dati ostavku i trenutno je
na sudu zbog utaje poreza i pranja love. Sva industrija je delokalizovana u
Kinu, ili poverena robotima za automatsko propadanje u procep. Mehanizam
servilnosti medija prema vlastima je i ovde, kao i svuda, duboko ukorenjen.
Promene se osete tek kada se jasno predoseti alternativna smena. Kao prošle
nedelje.
U pet do
dvanaest stižu heroji. Ali najgore je što su baš socijalisti ti koji su
prestigli desnicu u ukidanju povlastica radničkoj klasi i nametnuli sijaset
novih poreza i globa ionako jadnom i nezaposlenom građanstvu. Finansija ubija
demokratiju po sistemu spojenih sudova, bankarski profit je za raju
gubitak. E pa, dalje neće moći! Bar ne u velikoj većini opština zemlje slobode
i ljudskih prava, koja je izmislila demokratiju i ceo jedan vek usavršavala
razne vidove pobuna i revolucija. Da se čovek zapita kako i nama nije palo na
pamet da papirnim listićima menjamo one koji nas izdaju i prodaju. Valjda je
ovde teže prevazići svoj strah.