Feljton
Žan-Pol Bled: Bizmark i njegov politički testament koji je ostavio Nemačkoj
i Evropi (2)
Stari
maršal protiv bivšeg kaplara
Oto
Eduard Leopold fon Bizmark-Šenhauzen (Otto Eduard Leopold von Bismarck-Schonhausen),
ili, jednostavno-Bizmark, bio je centralna politička figura u Nemačkoj tokom
druge polovine devetnaestog veka. U početku je bio duboko konzervativnih,
aristokratskih i monarhističkih gledišta, borio se protiv rastućeg socijal-demokratskog
pokreta. Stavio je van zakona više organizacija i uveo starosne penzije,
zdravstveno osiguranje, kao i radničko osiguranje u slučaju nesreće. Postao je
poznat pod nadimkom Čelični kancelar. Nosio je titulu Vojvode od Lauenburga, a
njegovo državničko promišljanje, bilo je uzor nemačkim političkim vođama tokom
dvadesetog veka. Bizmarkov stav da za stabilnu Nemačku treba samo imati
"dobre ugovore sa Rusijom", i danas važi za svakog trezvenog
poslanika u Bundestagu. Početkom tridesetih godina prošlog veka, i Hitler je,
kao vođa Nacionalsocijalista, iskoristio za sebe nešto od Bizmarkove
slave, ali za kratko. Kad je shvatio da bi mu veličina i važnost Bizmarkovog
dela smetala, sklonio je njegov impozantni spomenik na nepoznato mesto. Na
početku dvadeset prvog veka, dok traju političke podele u Nemačkoj povodom
povratka Ruske imperije na svetsku scenu, Bizmarkova misao ponovo je oživela.
Sa njom, i važnost strateških sporazuma Nemačke sa Rusijom. Tim povodom,
Tabloid objavljuje feljton u nekoliko nastavaka iz srpskog prevoda biografije
Oto fon Bizmarka, koju je napisao francuski istoričar i profesor sa Sorbone,
Žan-Pol Bled.
Žan-Pol
Bled
Štreseman
ima ambiciju da bude novi Bizmark koga Nemačka treba. Šest godina na čelu
ministarstva spoljnih poslova, od 1923. do njegove smrti u oktobru 1929, on
vodi takvu politiku koja ponovo dovodi Nemačku u sklad s drugim nacijama.
Pakt iz Lokarnoa daje novi pravac odnosima s Francuskom, u kojoj ima za stalnog
partnera Aristida Brijana. Prvo sa Dosovim (Charles Gates Dawes)
planom, zatim Jangovim (Owen D. Young), usvojen je novi sistem
naplate odštete.
Iako
je znao da u inostranstvu nametne
sliku Nemačke koja je postala razumna, Štreseman ne ubira plodove svoje
politike. Njegova partija, Nemačka narodna partija (DVP), nema korist od
diplomatskih uspeha svog šefa, i još gore, ona redovno beleži pad, sve dok nije
potonula u ništavilo početkom 1930. U
stvari, uporna partija je odmah preuzela vođstvo i zadržala ga do
poslednjih dana Republike. Ona ne štedi kritike prema Štresemanu, a najoštriji
se ne ustručavaju da ga optuže za izdaju. U
njenom najbitnijem parlamentarnom izražaju do 1930,
Nacionalnemačka partija (DNVP) ne predstavlja
samo konzervativne partije carstva, nego i produžava Domovinsku
partiju (Vaterlandspartei) koja je osnovana 1917.
zbog rata do istrebljenja, usled porasta
pristalica mirovnog sporazuma bez pobednika
i pobeđenog.
Nacionalnemačka
partija se poziva na Bizmarkovo nasleđe kako bi osudila Versajski
sporazum, uzvikujući slogan o „zabijenom
nožu u leđa" i optužujući Vajmarsku
republiku da je izdala nemačke interese.
Kako bi, uostalom, i moglo biti drugačije,
s obzirom da su ovaj režim nametnuli
pobednici i da se demokratija zasniva na
principima suprotnim nemačkoj tradiciji i duhu? Bizmark je s kapom i u
čizmama preuzeo službu. Nacionalnemačka partija siste-matično
koristi sliku velikog kancelara. Ona ukrašava njihove izborne
plakate jasnom porukom za glasače.
Partiju
u toku kampanje prati slogan koji je isto tako jasan: „Povratak
Bizmarku" .
Ovaj
novi Bizmark će do-biti izgled čoveka koji dolazi od samog proviđenja,
da sruši omražen režim i vrati Nemačkoj njenu veličinu. Tokom ovih godina mnoge
ličnosti izgledaju da su tak-vog profila da bi mogle odigrati njegovu ulogu.
Glavni komandant Reichwehr-a, general fon Sekt
(Hans von Seeckt), mogao bi iskoristiti svoju poziciju da izjasni
političke ambicije.
U
1923. godini, godini svih opasnosti, mnogi
u njemu vide mogući izlaz. Ali, pošto
mu je ponuđeno da sruši Republiku, on to odbija. Kakva god da su njegova lična
ubeđenja, ovaj monarhistički oficir ima nameru da održi armiju izvan partija.
Za desnicu se javlja nova nada već sledeće godine, kada je izabran maršal fon
Hindenburg (Paul von Hindenburg) za predsednika Republike. Pobednik
iz Tanenberga ima puno osobina kako bi zamenio Bizmarka. Tok rata je doveo ovog
starog borca, sazdanog na pruskim vrednostima, u poziciju „nemačkog
heroja".
Dan
posle poraza je upotrebio teoriju o „zabijenom
nožu u leđa", koju je cela nacionalna desnica požurila da koristi. S
ovakvom istorijom, kako onda ne sumnjati da neće iskoristiti svoje položaje
kako bi zavrnuo vrat Republici? Hindenburg,
međutim, neće biti „novi Bizmark", čemu su se nadale
njegove prve pristalice.
Isti
osećaj dužnosti, koji ga je naveo da se kandiduje za predsednika, sprečava ga da
odstupi od zakletve koju je dao po Ustavu
Republike. Doći će do paradoksa da će
stari maršal u 1932. postati brana
Republike protiv Hitlera, zvezde u usponu nacionalne desnice. Uostalom
veoma krhka brana, pošto prihvata, nekoliko
meseci kasnije, da „kaplaru iz Bohemije" otvori vrata vlade.
Hitler je verovao da je Bizmarkov nastavljač
Od
samog ulaska na političku scenu Hitler se predstavlja kao Bizmarkov
naslednik. U njegovim govorima je često
pominjao čeličnog kancelara, o čemu svedoči
sledeći govor pred veteranima puča iz novembra 1923: „Ime onoga ko je
osnovao ovo carstvo vi poznajete, on se ne zove većina, on se ne zove
demokratija, nego Bizmark. Jedna osoba je donela nemačkom narodu novi Rajh i,
ono što je još važnije od njegovog spoljašnjeg oblika, on je doneo
nemačkom narodu, sa ovim novim Rajhom,
ponovo nacionalnu ideju, on mu je doneo novu nacionalnu čast, novo razumevanje
nacionalne časti".
Iako
se njegova iskrenost ne dovodi u pitanje,
ovaj govor sadrži takođe taktička razmišljanja.
Hitler vrlo dobro zna da mu je
neophodno da bude naoružan pruskom tradicijom u
njegovom pohodu ka vlasti. Čak i pošto su nemački glasači, u 1932, doveli NSDAP
sa više od 30% glasova, biće mu potrebno, kako bi stigao do mesta kancelara, da
napravi savez s nacionalnemačkom partijom koja
sebe vidi kao čuvara ove tradicije. Sastav njegove prve vlade, u
kojoj se nalazi više ličnosti bliskih nacionalkonzervativnoj struji,
odslikava ovu zabrinutost. Uznemirenost koja je
jasno i glasno iskazana o ovom savezu
nove Nemačke i stare Pruske, istovremeno
inspiriše čuveni „dan u Potsdamu",
kada se 21. marta 1933. pred grobom
Fri-driha II u Garnizonkiršeu, zajedno
sastaju maršal fon Hindenburg i kancelar Adolf
Hitler.
U
vreme kad je prioritet učvršćenje nacističke
vlasti, Hitleru je bitno da izgleda kao nastavljač Fridriha II
i Bizmarka. Poznata razglednica na kojoj su predstavljeni profili Velikog
kralja, Čeličnog kancelara i Firera prikazuje ovu traženu linijsku vezu.
Međutim,
posle preokreta u 1938, Bizmarkova zvezda bledi. Hitler više ne mora da brine o
konzervativci-ma. Izbacivanjem generala fon Blomberga (Werner von Blomberg)
i fon Friča (Werner von Fritsch), armija je postala poslušna.
Ministri iz nacionalkonzervativnih partija su otpušteni ili su dovedeni u red.
Oslobođen tih kočnica, režim može dati slobodan kurs svojim revolucionarnim
željama. Naravno da je ukazana krajnja počast Bizmarku
u vreme Anšlusa; sledeće godine je porinut u vodu
bojni brod Bizmark, novi ponos nemačke flote. Ali u isto vreme ogromna Bizmarkova
statua, koja se do tada uzdizala ispred Rajhstaga,
premeštena je u anonimnost Tirgartena. Može se samo imati jedan gospodar
u srcu Nemaca. Tišina će otada
vladati oko Bizmarka.
Međutim,
njegov kult nije mrtav. On i dalje živi u onim konzervativnim
sredinama koje se, pošto su pozdravile
dolazak Trećeg Rajha i počele da mu
pružaju saradnju, od njega razdvajaju krajem
tridesetih godina XX veka, kada shvataju da Hitlerov režim vodi politi-ku
koja je u suprotnosti s konzervativnim
vrednostima i, uprkos početnih uspeha, vodi Nemačku u katastrofu.
Šetajući se alejama Fridrihsruea, početkom jula 1944,
Ulrih fon Hasel (Ulrich von Chassel) tu pronalazi Bizmarkovu
senku: „...Kakvu smo pogrešnu sliku
dali o njemu", beleži tužno u svom Dnevniku, „kao o
političaru žednom moći, u čizmama oklopnika, obuzetog detinjom radošću
što je neko najzad uspeo da od
Nemačke ponovo stvori silu"!
Bizmarkov
duh inspiriše ustavne projekte Karla Gerdelera
(Carl Goerdelier), kome je obećano mesto
kancelara da je zavera od 20. jula 1944.
uspela. Drugi snažan znak ove linijske
veze je da se među zaverenicima nalazi
više značajnih imena pruskog plemstva (fon Hardenberg,
fon Hasel, fon Klajst-Recov, fon Kluge, fon Moltke, fon Štaufenberg, fon Štilpnagel,
fon Jork).
U
vreme svođenja računa ne bi se moglo ostati na analizi mita i njegovih
posledica. Da je on napravio teren Trećem Rajhu, očigledno je. Mnogim Nemcima
je Hitler delovao kao novi Bizmark, čiji su dolazak toliko dugo čekali. Ali
ovakva tvrdnja nije dovoljna da se u Bizmarku vidi prethodnik Firera.
Pravo pitanje je da se sazna da li
njegova misao i delo najavljuju hitlerizam.
Zato, uzimajući u obzir ideološke pobude i suštinske izbore režima, izgleda
teško zaključiti takav tok događaja.
Kada
aneksira Austriju u Rajh, Hitler može lako reći da dovršava ono što je Bizmark
započeo, i upravo je to ka-rakterističan primer
falsifikovanja istorije. Rasna koncepcija (velkisch) nacije, koja
čini osnovu Anšlusa, a zatim aneksija Sudeta, potpuno
je strana Bizmarku-za koga je ona najpre politička ideja i definiše
se u zavisnosti od odnosa snaga. Čega onda ima zajedničkog između Bizmarkovih
aneksija, istina značajnih ali koje se
nalaze u jasno iscrtanom teritorijalnom okviru,
i skoro mračnih, osvajačkih apetita koji vode Hitlera do ruskih ravnica?
Tu gde Bizmark definiše Nemačku posle 1871, kao „ispunjenu naciju" i
prilagođava svoju politiku ovoj konstataciji, Hitler ne određuje nikakve
granice svojoj želji za moći.
Kraj Drugog svetskog rata-kraj Rajha
Prema
klasičnom značenju, koje je smislio Klauzevic (Carl von Clausewitz),
Bizmarkov rat prati na drugačije načine političke
ciljeve. Pošto ima ideološke i rasne ciljeve, Hitlerov rat
prerasta u totalni rat koji teži potpunom
uništenju neprijatelja i koji, kada se vetar preokrene,
osuđuje Nemačku na najveću katastrofu u njenoj istoriji. Najzad, uzalud bismo
tražili bilo kakav Bizmarkov uticaj na genocidnu ideju u srcu nacističkog
sistema. Verovatno bi bilo preterano nazivati ga filosemitom,
ali Bizmark ima dosta bliskih prijatelja Jevreja, i ni u jednom trenutku se
antisemitizam ne nalazi u idejama njegove politike.
Na
kraju Drugog svetskog rata nije ostalo
ništa od Bizmarkovog Rajha. Odnesen u vrtlogu istorije, nije izdržao
više od sedamdeset četiri godine. Istočna granica
Nemačke je pomerena na Odru a Istočna Pruska-kolevka stare Pruske -izgubljena
je. Pre svega, unija se raspršila. Nemačku su
pobednici podelili na četiri okupacione
zone i ova podela nagoveštava formiranje dve
odvojene države, međusobno oprečne. Pred ovom nesrećom, pred užasima bez
presedana koje je izvršio Hitlerov režim, postavlja
se pitanje porekla „nemačke katastrofe". Ni Bizmark
nije pošteđen ovog ispitivanja.
Njega
je jasno iskazao Fridrih Majneke (Friedrich
Meinecke), patrijarh nemačke istorije, već 1964:
„Odvijanje Prvog svetskog rata, a naročito Drugog svetskog rata
ne dozvoljava više da se ignoriše pitanje
o saznanju nije li seme užasa koje
će doći već bilo postojalo u Bizmarkovom Rajhu."
Generacija
istoričara, koja se obrazovala u doba Carstva (Gerhard
Riter, Hans Rotfels, Franc Šnabel), stavlja se u odbranu uspomene na Bizmarka
i oslobađaju ga svake povezanosti s nacističkim zločinima. Ton se menja
počevši od 1960. godine. Stavovi koje je
branio Fric Fišer (Fritz Fischer) u svom glavnom delu Griff
nach der Weltmacht, o odgovornosti Nemačke u pokretanju Prvog
svetskog rata, izgleda da daju novi
pogled na tezu o kontinuitetu između Bizmarkovog Rajha i
Trećeg Rajha. Teoretičar nemačkog Sonderweg-a, Hans-Ulrih
Veler (Hans-Ulrich Wehler), smatra da je, osnivajući vlast za-snovanu
na ličnoj harizmi, Bizmark blokirao razvoj
Nemačke ka demokratiji i tako omogućio
put Hitleru. Sa svoje strane, Vili Brant (Willy Brandt)
drži sličan govor u 1965: „Za demokratski
razvoj Nemačke je Bizmark sa njegovom
predstavom države iznad građana učinio nesreću".
Poslednja
reč nije izgovorena. Tokom osamdesetih godina XX veka Bizmarka
izvlače iz čistilišta. Već od početka decenije, poznati zapadnonemački
istoričar, Lotar Gal, posvećuje mu biografiju, čiji podnaslov „Beli
revolucionar" naglašava dualnost. Sledeću biografiju objavljuje
pet godina kasnije, Ernst Engelberg, jedan
od najistaknutijih istočnonemačkih istoričara.
Učestvujući u rehabilitaciji Pruske u NDR-u,
koja je već objavljena kroz portret Fridriha
II, od Ingrid Mitencvaj (Ingrid Mittenzwei),
ova velelepna biografija daje Bizmarku zaslugu da je
ostvario ujedinjenje Nemačke na „veličanstven
način" i pokazuje veoma pozitivno mišljenje o
njegovoj spoljnoj politici.
Bizmark
je u jednom pismu Johani definisao sebe kao
„babicu za porođaje". Babica, on je to i bio, kao što su svi
veliki graditelji.
A 1.
Duh ujedinitelja pojavio se i u XX veku
Bizmark
je bio i ostao otac nemačkog ujedinjenja.
Verovatno da je ovaj najvažniji deo
njegovog dela, posle 1945, izgledao kao
da nestaje. Pre nešto više od dvadeset
godina, retko ko bi dao šansu ponovnom
ujedinjenju Nemačke. Međutim, čim se pojavljuje
pukotina u zidu diktature, događaji iz 1989. i 1990. dokazuju
da je podela bila veštačka. Ponovno
ujedinjenje Nemačke je, takođe, posthumna pobeda
oca ujedinjenja.