Natrag
Postdemokratija
Srpsko proleće u jesen
U papaja državi sve naopako. Stiže jesen, a sprema se srpsko proleće, koje će kanda predvoditi oni u jesenjoj životnoj dobi. Dok prosvetari prete štrajkom zbog najavljenog smanjenja plata, penzioneri ćute. Ne zna se šta je gore. Poznato je da pas koji laje ne ujeda, ali ne zna se kako će reagovati kučići pušteni s lanca. Možda se đaci u dokolici priključe profesorima u protestima, a možda se pre solidarišu sa svojim babama i dedama, od kojih dobijaju džeparac. Njihovo obrazovanje je najmanja briga režima, jer što manje znaju to bolje za vlast, ali šta će sa onima koji znaju i na čemu nebo stoji. Najopasniji su kad ćute. Čitavu deceniju su posmatrali kako im se ruši država koju su mukotrpno gradili i u kojoj su sasvim pristojno živeli, gutali su knedle i ćutali puštajući mlađe da odlučuju o budućnosti. Ali, kad su videli da je đavo došao po svoje, okrenuli su ćurak i jedan režim je pao. Tada su deca i unuci ubedili penzionere da puste Miloševića niz vodu. Sada je obrnuto. Sad su penzioneri u poziciji da braneći sebe, brane i državu i svoje potomstvo. Kad se sa njima solidarišu svi ugroženi pašće i Vučić, konstatuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu!
Piše: Mile Isakov
Šta je kokoš a šta jaje, država ili narod? Šta je starije, šta treba pre spašavati? Pošto državi preti bankrot, vlast se sprema da poveća namete kako bi spasla državni budžet, a zaboravlja da kad bankrotiraju njeni građani automatski propada i država. Ne može se, dakle, spasiti država na račun građana. Zato što ne biva uspešne države sa siromašnim građanstvom, zato što nema više šta da im se uzme i konačno zato što će se na kraju pobuniti. A kad nemaju više šta da izgube, građani su uvek jači od vlasti.
Ove jeseni naša narodna vlast namerava da podigne poreze, cene struje, nafte i gasa, što će narodu podići pritisak, a istovremeno da smanji plate i penzije, što će smanjiti toleranciju. Ko će to izdržati? Može li se to uopšte podneti? Jako teško! Gotovo nemoguće. Ali, ko tome može da se suprotstavi? Kako? To svakako ne mogu ni kilava opozicija, ni dezorijentisani sindikati, jer nemaju nikakvog uticaja. Višestruko su izneverili i niko im ne veruje. A i kako bi im se moglo verovati kad su onoliko lagali i krali, a sad očigledno ne znaju šta bi trebalo učiniti. Znaju samo da su protiv, zato što su u opoziciji, jer opozicija je, jel' da, tu da bude protiv.
Sad su vidim i protiv novog ministra za privredu, a bili bi protiv i da je neko drugi u pitanju. Kao da je važno ko je ministar. Kao da će taj o nečemu odlučivati. Sistem ne valja, a i oni su takođe deo tog sistema. Ne mogu da izađu iz svoje kože. Čak ni takozvani nezavisni eksperti. Eto na primer taj Fiskalni savet.
Oni su možda nezavisni od vlade, ali zavise od sistema, čiji su uzrok i posledica, kreatori i proizvod. Oni su, kao pripadnici jedne naopake škole mišljenja, poznate kao liberalni kapitalizam, propagirali sistem, a sad relativno lagodno žive od njega, u svakom slučaju bolje od drugih. Nametnuli su shvatanje da će beskrupulozna privatizacija i tržište rešiti sve probleme, pa sad moraju to da brane, ne mareći za činjenice koje govore da su se u tom procesu privilegovani pojedinci enormno bogatili, a ogromna većina stanovništva bivala sve siromašnija.
Tako je u teoriji slobodnog tržišta, neki propadaju, neki profitiraju. Ali u toj istoj teoriji piše i da će tako, u slobodnoj i ravnopravnoj tržišnoj utakmici, preživeti samo ono što je zdravo, a to će onda pokrenuti razvoj. Pa je li bilo tako? Je li bilo razvoja? Jesu li svi gubitnici tranzicije zaista bili bolesni, neradni i nesposobni? A jesu li svi koji su se obogatili to zaista zaradili poštenim radom i sposobnostima? Ništa od toga. Naprotiv. Doživeli smo sunovrat. Privreda je uništena, a država i građani opljačkani. Radnička klasa više ne postoji, jer više je nezaposlenih nego onih koji rade. Nestala je i srednja klasa, na kojoj počiva svako društvo i temelji se svaka država. Generalno, ljudi su poraženi, poniženi, bez motiva i perspektive, zato je država u krizi. Može li se ona izvući tako što će ih još više gaziti?
Sve to se uopšte se ne dotiče ekonomskih eksperata, koji i dalje insistiraju na većem stezanju kaiša. Oni, zajedno sa vlašću, brinu samo državne brige, a muke građana nisu za njih tema. Zabrinuti su samo za sudbinu državnog budžeta, a naši kućni budžeti ih uopšte ne interesuju, pa čak ni budžeti firmi. Oni znaju da se u državnu kasu mora uzimati više, a iz nje davati manje.
Kako? Odakle? To njih ne zanima. Minus u budžetu je suviše velik i to se mora nadoknaditi smanjenjem plata i penzija za dvadeset procenata. A sutra? Kako će ljudi živeti? Šta će biti kad od plata i penzija više ne bude bilo šta da se uzme? Neverovatno da uopšte ne konstatuju veliko i neopravdano bogatstvo pojedinaca, koje prosto bode oči u ovoj nemaštini. Ni na kraj pameti im nije da se odatle popune rupe u budžetu, mada je jasno da je stečeno upravo na račun države i građana.
Kao papagaji ponavljaju da treba obezbediti privredni rast uz više investicija i zapošljavanja, da treba povećati proizvodnju i Izvoz, ali ne kažu kako to postići. Njihovo rešenje svodi se na zapušavanje budžetske rupe iz naših već probušenih džepova. Moj deda bi rekao, seci uši, krpi dupe.
Dakle, crno nam se piše. Po svemu sudeći, vlast će, u želji da položi ispit pred svojim mentorima u Berlinu i Briselu, početi sa realizacijom tog paklenog plana štednje, povešće narod, kao ovce na klanje. Ali, kako se omča oko vrata bude stezala, počeće najpre pojedinačno, pa sve masovnije gunđanje. Biće pobune svakako, ali sa kakvim posledicama, teško je reći. Krenuće spontano, nekim sasvim sporednim i neočekivanim povodom, a to znači i haotično. Biće je teško usmeravati i kontrolisati, ako ne bude solidarnosti.
Država očekuje blanko solidarnost građana, a pri tome nema nikakve njene solidarnosti sa građanima, koji su takođe u problemu sa porodičnim budžetima. A solidarnost ili je uzajmna ili je uopšte nema. A nema je već dugo,od kako smo zagazili u kapitalizam koji funkcioniše na principu - dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Da bi neko uspeo mora neko da propadne. Ovo što smo imali nedavno povodom poplava, nije bila solidarnost nego empatija. Pomogli smo malo, jer nam je bilo žao onih koji su nastradali, ali brzo i zaboravili na njih. Nije solidarnost kad bogat pomaže sirotinju, to je milostinja. Solidarnost je kad sa nekim deliš sudbinu, sve što imaš. Ali, šta o tome može znati politička klasa, koja nema ništa zajedničko sa ostalim stanovništvom.
Šta hoću da kažem? Pa to da bi se možda i sveopšta štednja mogla izdržati neko vreme, ali strogo oročeno, samo pod uslovom da svi daju najbolje od sebe. Najpre i najviše oni koji najviše imaju. A vlast da zaista učini nešto da pokrene privredu. Da obezbedi realne investicije, a ne samo one koje se dobijaju kao poklon zahvaljujući ličnim prijateljstvima premijera sa bogatim šeicima. Jer, šta ćemo ako se oni posvađaju.
Onaj koji poklanja uvek može sa time da prekine, pa i da uzme nazad.
Kad bi se to dogodilo, kad bi građani videli da je nešto krenulo, da to ima smisla i šanse na uspeh, naravno da bi se solidarisali. Odrekli bi se i cele plate i penzije, na neko vreme, kad bi znali da će sutra biti bolje. Ali, moralo bi da im se otvoreno kaže koliko će to trajati, odnosno tačno kada će taj post prestati. Kada će plate i penzije biti vraćene na sadašnji nivo, a kada će početi i da rastu. Pitanje je, međutim, ko to može da im garantuje. Pošto niko ne može, onda se to građanima ni ne predlaže, nego otima. Sve se radi zato da bi se spasao državni budžet i sve na račun porodičnog budžeta.
Kažu bankrotiraće država, ako se to ne uradi, ali to će se dogoditi i ako se uradi, jer ako bankrotiraju građani, samim tim bankrotirala je i država. Dakle, samo to nije rešenje, treba tražiti i neka druga. Takvo rasterećenje državnog budžeta, štednjom, može da bude samo pripomoć nekom mnogo ozbiljnijem poduhvatu za punjenje budžeta.
Pitanje svih pitanja je kako više zarađivati, a ovo što je njima glavno je zapravo sporedno pitanje, kako manje trošiti. Mnogi svetski ekonomski stručnjaci ozbiljno upozoravaju da štednja nije nikakvo rešenje, jer sa smanjenjem plata i penzija smanjiće se i potrošnja, pa će tako i budžet biti manje punjen. Sve u svemu uštede koje se na taj način postižu biće anulirane manjim prilivom novca u budžet, tako da će uprkos stezanju kaiša građana budžet jednako biti u minusu. Kako se može povećati budžet?
Već sam pisao o tome kako je najvažnije da se donese Zakon o poreklu imovine, na osnovu kojeg bi sve što pojedinci poseduju, a ne može da se dokaže poreklo, bilo oduzeto i vraćeno u državnu kasu, odakle je, na ovaj ili onaj način, i uzeto. Važno je to zbog prekida sa korupcijom i pljačkom, zbog uspostavljanja pravde i pravičnosti, čime bi se prekinulo ovo beznađe, ali i zbog ne malog iznosa kojim bi se potpuno sanirao budžet. Druga najvažnija mera je oživljavanje penzionog fonda.
Da bi država imala budućnost, budžet se mora osloboditi troškova za penzije, a da bi i sadašnji i budući penzioneri ipak preživeli, u penzione fondove mora biti vraćeno sve što je u njima bilo početkom 90-ih, sa kamatama. Uostalom, to je stečeno pravo zagarantovano Ustavom.