Natrag
Druga dimenzija
Istine i laži o klimatskim promenama
Put bez povratka
Ruski astrofizičar Aleksej Dmitriev još 1997. godine objavio je jedan stručan tekst u kome objašnjava da Zemlji predstoji velika klimatska promena čiji uzročnik je međuzvezdani energetski oblak (sačinjen od naelektrisanih čestica plazme) kroz koji će u periodu od narednih nekoliko hiljada godina prolaziti čitav Sunčev sistem. Efekti ulaska u ovaj energetski oblak, koji će uznemiriti Zemljinu atmosferu, već su uočeni i dr. Dmitriev ih je u svom tekstu analizirao. Pojedini efekti mogu biti i katastrofične klimatske promene kakve su se ranije već događale na Zemlji. Rad dr. Dmitrieva namerno nije dobio publicitet na Zapadu kako bi se za uzroke klimatskih promena, koje su već evidentne, optužila prevelika emisija ugljen dioksida iz industrijskih postrojenja. Ovo bi privatnim kompanijama omogućilo prodaju novih tehnologija što bi finansirali novcem poreskih obveznika i stvaranjem mnogih posebnih fondova. Prenosimo neke delove stručnog teksta dr Dimitrieva koji je objavljen na engleskom jeziku. Iznete naučne pretpostavke poznate su već godinama i pojedinim akademicima iz SANU.
Priredila: Ivona Živković
Udarni mediji širom sveta plasiraju poslednjih godina priču o "globalnom zagrevanju" planete i predstojećim velikim klimatskim promenama. Razlog je, navodno, efekat „staklene bašte" usled prevelike i nekontrolisane emisije štetnih gasova, posebno ugljen dioksida, metana i hlorofluorougljenika. Krivci za to su, kažu naučnici sa Zapada, najveće industrijske zemlje sveta i preveliko sagorevanje, opet navodno, fosilnih goriva u koje spada nafta. Iako nafta nije fosilno gorivo.
Na žalost, jedna naučna tvrdnja ima i jednu mnogo širu sliku za koju obični građani uglavnom ne znaju, jer nemaju ni vremena ni znanja da o tome razmišljaju i donose zaključke.
Promene obuhvataju čitav sunčev sistem
Naime, predstojeće klimatske promene na Zemlji, koje su nesporne i već se odigravaju, možda su samo jedan segment ukupnih promena u energetskom polju u čitavoj heliosferi i na samom Suncu.
One mogu doneti i promene u magnetnom polju Zemlje, a što bi neminovno prouzrokovalo promene i u biosferi. Prosto rečeno - od stanja u magnetnom polju zavisi organizacija i način funkcionisanja čitavog živog sveta na Zemlji. Ukoliko nekada osetite teške bolove u kostima , bezvoljnost, psihičku depresiju i sl. to je najbolji pokazatelj naše povezanosti sa kretanjima u magnetnom polju naše planete. Svi smo deo tog jedinstvenog sistema.
Poznato je da život kakav danas poznajemo na Zemlji zahteva jedan ekvilibrijum (ravnotežu) hemijskih i elektromagnetnih parametara kojima je sadašnji čitav živi svet na planeti prilagođen.
U slučaju promena bilo kog parametra, zbog opšte povezanosti, i sve životne forme se moraju ponovo prilagođavati novim uslovima života. I to je princip evolucije - to je adaptacija. Onim životnim formama koje ne budu bile u stanju da to izvedu preti ekstinkcija (nestanak). Po procenama nekih naučnika oko 30 posto životnih formi na Zemlji će u narednih sto godina trajno isčeznuti. A mnoge nove vrste će nastati.
Ali, ovo ne treba shvatati katastrofično, jer je sve deo jednog univerzalnog procesa u svemiru koji je u stalnom nastajanju i stvaranju. Ne postoji smrt već samo promena.
Novije naučno gledište kaže da vreme u kosmosu ne postoji, već se samo menjaju materijalne forme koje stvara energija koja je u stalnom kretanju i u stalnom stvaranju. Život je stvaranje, a ne postojanje. Promene koje će uticati na promenu klime na Zemlji događaju se i u čitavom Sunčevom sistemu.
Na ovo je u svom naučnom radu skrenuo pažnju još 1997. ruski naučnik dr Aleksej N. Dmitriev, profesor geologije i minerologije i član Ruske akademije nauka, ogranka u Sibiru. On je sumirao naučna saznanja o promenama koje su se dogodile na svim planetama Sunčevog sistema u jednom kratkom vremenskom periodu od oko 40 godina, uključujući i samo Sunce i došao do zaključka da su sva povezana sa jednom energetskom "donacijom" koja je 1960. "ubačena" u heliosferu odnosno našla se na putu kroz koji heliosfera prolazi u stalnom kretanju kroz svemir. A svemir nije prazan prostor već je sačinjen od slobodnih nepovezanih čestica.
Heliosfera je tako za naučnike zamišljeni balon oko Sunca koji je ispunjen svemirskom plazmom (slobodnim česticama) i u njemu se nalaze sve planete koje kruže oko Sunca. Kroz ovaj prostor konstantno prolazi energija, kako ona koja se oslobađa sa Sunca, tako i ona iz međuzvezdanog prostora koja tu stiže. Energija pokreće gasove, stvara materiju (planete) i uopšte čitav prostor je u izuzetnoj energetskoj hemijskoj i fizičkoj aktivnosti. Pojednostavljeno, heliosfera ima svoj "život", a Zemlja kao planeta je samo jedan deo tog složenog "organizma". Molekularni biolozi bi uz malo mašte u procesu razmene materije i energije u živoj ćeliji videli da se sličan "metabolički" proces odvija i u heliosferi. To znači da se na svakom nivou u Univerzumu odigravaju procesi koje pokreće isti princip stalnog stvaranja i samoodržanja.
Posledice energetske "donacije" heliosferi
Profesor Dmitriev veruje da je na svom putu kroz međuzvezdani prostor , heliosfera (Sunčev sistem) koja putuje u smeru solarnog apeksa u sazvežđu Herkules (po teoriji da se čitav svemir širi a koja nije dokazana) , naišao (1960.) na homogenu materiju i energiju koja sadrži jone vodonioka, helijuma i hidroksila pored drugih elemenata i kombinacija koje postoje u plazmi.
Prolaskom kroz tu strukturu došlo je do debljanja udarnog talasa formiranog u plazmi ispred Sunčevog sistema. Tako je nastala velika količina konvulzivne plazme koja se prevukla preko heliosfere i delom probila u Sunčev sistem i međuplanetarni prostor.
Taj prodor je tako uneo jednu vrstu materije (molekula) napravljene u međuplanetarnom sistemu i energetska je "donacija" našem Sunčevom sistemu . Dr Dmitriev kaže da je time promenjen kvalitet međuplanetarnog prostora (plazme u heliosferi) tako što je povećana njena provodljivost . Zbog toga je već došlo do određenih promena koje su uočljive na mnogim planetama, uključujući i Zemlju.
Takođe, on tvrdi i da su uočljiva neka nova stanja u režimu aktivnosti Sunca, ali i planetofizičke promene na mnogim planetama i sve su posledica ulaska ove energetske "donacije".
Tako je uočen rast mrlja na Plutonu, aurore na Saturnu, pomeranje magnetnih polova na Uranu i Neptunu (to su planete u magnetnoj sprezi), a primećen je i iznenadan i opsežan rast jačine Uranove magnetosfere. Promena je nastala i u intenzitetu svetla i svetlosnih tačaka na Neptunu.
Udvostručena je aktivnost magnetnog polja na Jupiteru (na osnovu podataka iz 1992.) i serija novih stanja i procesa na ovoj planeti nakon nekoliko eksplozija jula 1994. (koje je prouzrokovala jedna kometa).
Tu je dalje serija transformacija u atmosferi Marsa i porast u kvalitetu njegove biosfere (Mars ima vodu), posebno porast oblačnosti na ekvatoru i porast koncentracije ozona.
Navodno je septembra meseca 1997. američki veštački satelit "Surveyor" sreo u Marsovoj orbiti gustinu atmosfere dvostruko veću nego što je predviđala NASA. Tada se na Marsu odigravala oluja planetarnih razmera. (Ona je u stvari snimljena teleskopom sa Zemlje.)
Uočljivo je i generisanje atmosfere na Mesecu porastom količine natrijuma koji doseže 9.000 kilometara u visinu.
I na Veneri su uočene hemijske i optičke promene. Inverzija tamnih i svetlih tačaka, koja je prvi put uočena, kao i jako opadanje količine sumpornih gasova u atmosferi.
Sve ovo zaključuje dr. Dmitriev su "promene", mada je izvesno da su promene u stvari sasvim normalne gde god postoji energija u bilo kom obliku i jačini.
Promene na zemlji
Na Zemlji se ove promene uočavaju na više nivoa, tvrdi pomenuti prof. Dmitriev.
Jedna od mogućih posledica je ubrzano pomeranje magnetnih polova Zemlje. Pomeranje polova neizbežno vodi velikim klimatskim promenama, a njihova eventualna inverzija imala bi kataklizmičke posledice. Samo pomeranje polova je takođe prirodan proces i događa se stalno. Velike klimatske promene dešavale su se u prošlosti u više navrata i one su deo ovog sasvim prirodnog procesa pomeranja magnetnih polova. Zna se da su današnji Sibir i Aljaska nekada bile deo tropskog područja i duboko ispod leda nađene su zamrznute tropske biljke i ribe, kao i mamuti. Navodno su kopači nafte početkom 20. veka nalazili ribe u ledu koje su išle tuda na mrest i koje su bile tako dobro očuvane da su ih spremili sebi za ručak. Naučnici su zbog ovoga bili ojađeni. Bivoli su se zaledili dok su plivali u reci.
Pojedine naučnike zato više zabrinjava fenomen naglog zamrzavanja, što se tamo verovatno i dogodilo. Ovakve klimatske promene moguće su samo naglim pomeranjem magnetnih polova kada se menja ugao nagiba Zemlje prema Suncu.
Ubrzano pomeranje polova
Poslednjih dve stotine godina brzina njihovog pomeranja se upravo povećava zbog čega postoji bojazan da može doći i do njihove inverzije (što je kataklizmički scenario). Ali, ne dele svi naučnici to mišljenje. Zato se brzina kretanja polova stalno prati.
U poslednjih 100 godina južni magnetni pol se pomerio skoro 900 kilometara u Indijski okean. Ovo značajno ubrzanje u kretanju polova je započelo 1885. Merenje iz 2004. pokazuje da se on tada nalazio na 63.5 stepeni južno i 138.0 stepeni istočne širine i sada se nalazi izvan takozvanog Antarktičkog pojasa.
Podaci koje je naveo u svom radu dr Dmitriev govore i da se arktički magneni pol pomera istočno ka sibirskoj magnetnoj anomaliji preko Arktičkog okeana i on je od 1973. do 1984. putovao više od 120 kilometara, dok je u periodu od 1984. do 1994. prevalio više od 150 kilometara. Koordinate severnog magnetnog pola su 1997. bile 78.3 stepena severno i 104. 0 stepeni zapadno. Nakon toga ubrzanje je nastavljeno pa je sada ide i do 200 kilometara godišnje.Takvo ubrzanje može voditi inverziji čak mnogo brže nego što su naučnici očekivali. Prema podacima iz 2005. pozicija severnog magnetnog pola je bila 82. 7 stepena severno i 114.4 zapadno na ostrvu Elesmer u nizu ostrva Kraljice Elizabete u Kanadi.
Severni pol se u 20. veku pomerio za 1100 kilometara. Od 1970. ubrzao je pomeranje od 9 kilometara godišnje do 41 kilometar godišnje.
Pri sadašnjoj brzini i smeru dostići će za 50 godina Sibir, mada postoje i očekivanja da da skrene sa današnjeg kursa i da se putovanje uspori.
Poslednjih godina aktivno je istraživanje Antarktika (skrivenog kontinenta) koji ima ogromnu kopnenu masu i koji bi u slučaju drastičnih klimatskih promena izgubio veliki deo leda. To znači da bi se ljudima otvorio novi čist svet za naseljavanje, kao nekada Amerika, pa su se najveće države sveta već sjatile tamo kako bi ovo parče čiste zemlje isparcelisali i proglasili svojim vlasništvom. O kopanju nafte i minerala ne treba ni govoriti.
Promena klime je izvesna
Na osnovu svih ovih manifestacija i brojnih merenja dr Aleksej N. Dmitriev je još 1997. pokušao da sagleda ukupnu planetofizičku aktivnost na Zemlji i došao do zaključka da se nepovratne promene već odigravaju, a posledica su upravo: „jako naelektrisanog materijala energetski neujednačenog u anisotropnom međuzvezdanom prostoru koji je isprekidan međuplanetarnim prostorom našeg Sunčevog sistema."
Evo kako je to još formulisao sam Dmitriev:
"Ova energetska 'donacija' koja proizvodi hibridne procese i pokreće energetska stanja na svim planetama, kao i na Suncu, imaće i efekte na Zemlji koji će se odraziti ubrzanjem kretanja magnetnih polova, vertikalnoj i horizontalnoj distribuciji ozona i u povećanoj frekvenciji i magnitudi značajnih katastrofičnih klimatskih događaja. Postoji rastuća verovatnoća da se pomeramo u jedan brz temperaturno nestabilan period jednak onom koji se desio pre oko 10. 000 godina", veruje Dmitriev.
Ova, ne tako stara nestabilnost, otkrivena je iskopavanjem uzoraka sa Grenlanda koji su otkrili da je tada godišnja temperatura porasla za 7 stepeni centigrada. Plantofizičke promene se tako manifestuju eksplicitnim i implicitnim posledicama. U eksplicitne spadaju: učestale poplave, uragani, periodične suše i mrazevi, jake oluje, epidemije (što se ne odnosi na veštački stvorene epidemije kao AIDS, ptičji ili svinjski grip), zemljotresi, klizišta i izumiranje raznih vrsta organizama. Svi ovi katastrofični događaji se zato pažljivo prate ne bi li se u određenom vremenskom periodu uhvatio njihov ciklus.
Na osnovu tabela koje je priložio dr Dmitriev, u periodu od 1963. do 1993. vidi se porast svih vrsta katastrofičnih događanja i to za 410 procenata. Ali, mnogo su ozbiljnije implicitne manifestacije jer su to procesi koji se odvijaju izvan praga obične ljudske percepcije. To su transformacije u Zemljinom magnetnom polju gde već postoje dokazi ogromnih promena koje utiču na transformaciju čitavog ambijenta na Zemlji.
Promene u ozonskom omotaču
Po profesoru Dmitrievu najintenzivnije promene na Zemlji će se, ipak, odigrati u gasnoj plazmi. Tako se u jonosferi može očekivati generisanja plazme, u magnetosferi - magnetne oluje, a u atmosferi - cikloni. Zanimljivo je da je ugljendioksid u stvari teži od vazduha i on zato ne može biti zagađivač gornjih slojeva atmosfere i izazivač efekta "staklene bašte". Dakle, on se ne penje u atmosferu. Sadašnja povećana koncentracija CO2 u atmosferi je 387 ppm, a njegova toksičnost nastaje tek u koncentraciji iznad 10. 000 ppm. Dakle, nema govora o velikoj koncentraciji CO2 u atmosferi. Jedna studija (objavljena u New Scientist, 1995, vol. 147, N 1993.) iznosi i kako postoji verovatnoća naglog hlađenja evropskog i severnoameričkog kontinenta. Verovatnoća se povećava ukoliko se uzme u obzir desetogodišnji nedostatak rada severno atlantske termalne pumpe (odnosno nordijske). Većina naučnika se, ipak, slaže oko toga da će nivo morske vode značajno porasti i da če još veći deo kopna biti pod vodom. Dr Dmitriev navodi da ozbiljnu zabrinutost predstavlja i otkrivanje radikala hidroperoksila (HO2) koji se stvara na visini od 18 kilometara, a razlozi njegovog nastanka su još nepoznati. Značajan porast ovog radikala, vremenom, može stvoriti zavisnost od ove supstance u transferu ozona i procesa njegove distribucije u niže delove stratosfere.
Posledice na biosferu
"Prilagođavanjem dinamici i režimu distribucije ozona iznad nepoznatog izvora stvaranja HO2 može se stvoriti tranzicija Zemljine atmosfere u novi fizičko-hemijski proces koji će to da omoguči. Ovo je veoma važno jer nejednakost Zemljinih ozonskih koncentracija može biti uzrok iznenadnog rasta temperature koja može voditi povećanju brzine kretanje vazdušne mase i nepravilnostima u poznatom šablonu njene cirkulacije. Temperaturni gradijent se tada menja i promene na čitavoj planeti mogu stvoriti nova termodinamička stanja za čitave regione, posebno kada hidrosfera (okeani) počinje da učestvuje u novom termalnom ne-ekvilibriumu", zapisao je dr Dmitriev.
Podsetimo se, na sadašnjem ekvilibrijumu (ravnoteži) zasnovan je čitav živi svet koji mi poznajemo. Zato se veoma pažljivo prate i svi klimatski parametri kako bi se otkrilo kojom brzinom se promene odvijaju. Tako je poznato da su padavine porasle u opsegu tri do četiri puta, a da je masa prašnjavog materijala porasla za faktor 100.
U biosferi je zanimljiv rast vegetacije na Antarktiku, gde je 1964. pronađeno oko 700 vrsta rastinja, a 1990. je bilo 17.500 vrsta. Vegetacija je uopšte u porastu na čitavoj planeti pa je neki već nazivaju Zelenom planetom. Promene se događaju i u hidrosferi. Porast saliniteta u Egejskom moru je za sada zaustavljen, a izlivanje slane vode iz Sredozemnog basena u Atlantski je isčezlo. Niti za jedan od ovih proceza za sada nema zadovoljavajućeg objašnjenja, primećuje Dmitriev. Poznato je da se isparavanje mora povećava u ekvatorijalnom regionu što povećava gustinu vode, koja onda tone na veću dubinu.
Jedna od najnovijih studija, upravo objavljena, pokazuje da je u Severnom Atlantiku došlo do primetnog opadanja sadržine kiseonika u nekoliko poslednjih decenija. Posebno na srednjoj dubini. (Goldschmidt Conference, 2009.)
"Adaptivni odgovori biosfere i ljudske populacije, na sve ove promene, i nastankom novog stanja na planeti, može voditi globalnoj reviziji svih biljnih i životinskih vrsta na Zemlji i stvaranju novih životnih formi (što uključuje i izumiranje mnogih vrsta), stvaranju novih načina reprodukcije, održavanja , ishrane i drugačiju redistribuciju na geografskom prostoru", napominje Dmitriev.
Mnogi pčelari u svetu, pa i neki u Srbiji, već su se suočili sa neprijatnom činjenicom da se pčele više ne ponašaju organizovano kao što smo navikli, ne skupljaju se u košnicu i jednostavno nestaju.
Malo ledeno doba u Evropi
Takođe je poznato da je od 1300. do 1850 postojalo "malo ledeno doba" u Evropi. To je bio period sa neobično dugim i jakim zimama. Ovo je posebno došlo do izražaja od 16. do sredine 19. veka. Minimalne temperature su bile oko 1650, 1770. i 1850. Između ovih godina su bili topliji intervali. Tako se period od 1645. do 1715. naziva Maunderov minimum i to je bio period izuzetnog zatišja na Suncu.
Tada su Evropa i Severna Amerika ušle u period dubokog smrzavanja. Alpski glečeri su se proširili preko plodnih njiva, ledenice sa Arktika su se pružile na jug. Čuveni kanali u Holandiji su se redovno zamrzavali- što je danas retkost.
U Londonu je godinama održavan i ledeni festival na zaleđenoj Temzi. U Njujork Sitiju ljudi su hodali Menhetnom do Stejten ostrva po ledu. Zaledila su se mnoga žitna polja i mnogo ljudi je tada umrlo od hladnoće.
U periodu od 1855. i 1856 bio je aktivan i veliki broj vulkana.