Feljton

Život i delo Mihaila Obrenovica (2)

Dvorske spletke i zavere

Život i delo srpskog Knjaza Mihaila Obrenovica, prepuni su simbolickih poruka koje današnjeg citaoca moraju da zamisle, u trenucima dok se odlucuje o daljoj sudbini i buducnosti ove države i njenog naroda. Jer, ma koliko da je daleko od nas prva polovina devetnaestog veka, vladarski profil Mihaila Obrenovica i okolnosti u kojima je on preuzeo tron, nikada nisu bili važniji za sagledavanje nego danas. Pre svega, zbog sadašnjih prolaznih vladara, njihovih naravi i politickih prilika koje se ne razlikuju mnogo, uprkos prohujalim vekovima. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje feljton o ovoj znacajnoj istorijskoj licnosti koja je obeležila epohu oslobadanja od ropskih lanaca otomanske imperije.

.........

Mihailo je drugi sin kneza Miloša i kneginje Ljubice, roden u kragujevcu 16. septembra 1923. godine, u Šarenom konaku. Rastao je pored majke, udaljen od oca, s kojim se susretao retko, u vreme praznika, što je ostavilo traga na njegovu licnosti i na odnose sa ženama. Boravio je u Kragujevcu, Požarevcu i Beogradu, gde je sticao nesistematsko i nepotpuno obrazovanje od domacih ucitelja. Potom ga je Francuz Ranos poducavao stranim jezicima, narocito poducavao stranim jezicima, narocito francuskom, koji je dobro savladao, što se može uzeti kao krajnji domet u obrazovanju buduceg vladara. Knez Miloš je imao nameru da školuje sinove u inostranstvu, ali u tom pogledu nije otišao dalje od planova.

Nijedan naš vladar nije kao knez Mihailo bio tako blizak majci, koju je od milošte zvao Naka. Od nje je nasledio skromnost, umerenost, ozbiljnost, dugostrpljivost, postojanstvo.

Sasvim drugacije ponašao se prema majci knez, odnosno kralj Milan. Kad je knez Miloš abdicirao (1839) odveo je sa sobom u Vlašku sina Mihaila, ali je on ubrzo posle smrti brata Milana vracen u Srbiju, uzdignut na presto i miropomazan. Knez Mihailo dva puta je vladao Kneževinom Srbijom (1893-1842. i 1860-1868). Njegovu prvu vladavinu karakteriše nesigurnost, nestabilnost i teška borba s ustavobraniteljskom opozicijom. To nemirno vreme završilo se Vucicevom bunom (1842) i proterivanjem Obrenovica iz Srbije.

Knez Mihailo je živeo u Zemunu i Banatu sve do smrti majke, kneginje Ljubice (1843) i ucvršcenja ustavobraniteljskog režima izborom Aleksandra Karadordevica za kneza. Karlo Pacek, koji je stalno bio uz kneza, istice da je posle majcine smrti promenio narav i cud, od veselog mladica postao je melanholik (bitna crta njegovog karaktera). Od tada je bio nepoverljiv, znao je da krije svoje misli i namere, ali nije umeo da se pretvara i nije favorizovao nikoga.

Uveren da je povratak na presto nemoguc, otišao je kod oca u Bec i tu se stalno nastanio. Dva izgnana kneza, otac i sin, proveli su više zajednickih dana u inostranstvu nego u otadžbini. Boravak u Vlaškoj (1839) i predstojeci dani emigrantskog iskušenja zbližili su ih delimicno i zato što više nisu bili suparnici na prestolu. Oni su složno radili da Obrenovici ponovo postanu kneževi, saglasni da prednost pripada starijem, ali nisu iskljucivali ni drugu mogucnost. Na tome su najviše radili u vreme Revolucije 1848/9. godine, ali njihov napor bio je uzaludan.

Ne treba gubiti iz vida da je knez Mihailo izgubio presto u 19, da se vratio u Srbiju kad je navršio 35, a da se ponovo uzdigao na tron u 37. godini. Umesto sistematskog školovanja, otac i sin odlucili su se za upoznavanje Evrope i njenog društva. Mihailo je pošao na put 1844. i za dve godine obišao je nemacke države, Holandiju, Belgiju, Švajcarsku, italijanske države i Grcku. Vratio se u Bec i posle kraceg zadržavanja nastavio je put po Ceškoj i nekim nemackim mestima (1846/7). Zimu 1847/8. godine proveo je u Poljskoj i Rusiji. U Petrogradu je bio gost ruskog cara. Godine 1849. i 1859. godine proveo je u Francuskoj i Engleskoj. Povremeno je još boravio u Vlaškoj.

O pravim ljubavnim iskustvima kneza Mihaila malo se zna. Nema traga u izvorima ni o tome koja devojka mu je bila simpatija dok je bio knez (1839-1842), kao sedamnaestogodišnji, osamnaestogodišnji i devetnaestogodišnji mladic. Nema pomena o tome da li bi, kada bi i kojom bi trebalo oženiti vladara, jer su svi bili zauzeti politikom, u vreme nemira i ubrzanih dogadaja.

Ophrvan brigom o majci, povratkom na presto i potom višegodišnjim putovanjima, knez Mihailo nije imao vremena za dokolicu, pa se njegov intiman život svodio na povremene flertove, a možda i neku ozbiljniju ljubav koja je povesniku ostala nepoznata. Još mlad, bez majke, s ocem koji deci nikada nije posvecivao narocitu pažnju, bio je dugo licnost bez samopouzdanja i inicijative i to je ostavljalo trag na njegov intiman život. Prvi pouzdan podatak o njegovim odnosima sa ženama prešao je granice srodstva. Zapis o tome lapidaran je: 'Knez Mihajlo zavole Katicu, Jevremovu, cerku, koja od njega zatrudni, pobaci i umre'.

Rec je o Jekaterini, koju su zvali Katica, šestoj kceri po redosledu rodenja Jevrema i Tomanije, kneževog strica i strine. Jekaterina, Mihailova sestra od strica, bila je mlada od njega nepune tri godine. Pošto se zna daje umrla u Becu 6. avgusta 1848. na porodaju, to je mogla da zatrudni negde u novembru 1947. godine, pre Mihailovog odlaska u Poljsku i Rusiju.

Knez Mihailo III Obrenovic, dete kneza Miloša i kneginje Ljubice, rodio se 4. septembra 1823. u Kragujevcu. Završio je školovanje u Požarevcu, da bi se zatim s majkom preselio u Bec. Njegov stariji brat Milan Obrenovic došao je na presto po pravu nasledstva, 1. juna 1839. godine. Ali, slabog zdravlja, vladao je nepunih mesec dana. Umro je 8. jula 1839. u Beogradu.

Narodne starešine odlucile su da na presto dovedu drugog Miloševog sina, Mihaila Obrenovica. U to vreme Mihailo se nalazio u Bukureštu. Pre dolaska u Srbiju, knez je sa svojom majkom otišao kod turskog sultana Abdula Medžida, koji ga je docekao s velikim pocastima. Sultan mu je podario zvanje mušira i odlikovao ga ordenom Iftihara. U pratnji svite, knez Mihailo dolazi u Srbiju 2. marta 1840. godine.

Na kneževski presto stupio je prvi put 26. juna 1839. godine i vladao do 25. avgusta 1842. Pošto je bio maloletan, odredeno mu je namesništvo. Porta je potvrdila njegov izbor. Kao veoma mlad i neiskusan, Mihailo se nije snalazio u složenim prilikama unutrašnjeg i spoljašnjeg položaja Srbije. Svrgnut je 1842, u buni koju je predvodio jedan od najistaknutijih ustavobranitelja, Toma Vucic Perišic. Ustavobranitelji su 1843. godine na skupštini za novog kneza izabrali Aleksandra Karadordevica.

O sudbini mladog Mihaila odlucile su Austrija i Turska. Zajedno sa majkom upucen je u Banat, na imanje svoje sestre Savke Nikolic. Posle Banata, odlazi u Bec s ocem. Putovao je po Evropi u potrazi za životnom saputnicom. Konacno, u Becu se 1853. godine oženio sa groficom Julijom Hunjadi.

Knez Mihailo je posle smrti svoga oca, kneza Miloša, po drugi put došao na presto, 14. septembra 1860. godine. Na pocetku njegove druge vladavine izvršene su znacajne promene u politici Srbije. Ukinut je „turski Ustav", došla su sasvim druga zakonska naredenja, koja je donela Narodna Skupština, a knez sankcionisao. Knez Mihailo je doneo i naredbe za uredenje narodne vojske i zakone o porezima.

Kada je 3. juna 1862. na Cukur-cesmi pala srpska krv, Turci su poceli da bombarduju Beograd. Knez Mihailo je otputovao u Lozanu, gde je pripremao rat s Turskom za oslobodenje srpskih gradova. U Beograd dolazi 23. jula 1862. godine i na ministarskoj sednici poziva sve Srbe da se odupru turskim pretenzijama. Vec 23. septembra 1862. javlja da ce se Turci iseliti iz Srbije, osim gradova, u kojima ce ostati samo posade vojske. Na praznik Duhova, 23. maja 1865. godine, knez Mihailo je svim borcima iz Miloševog ustanka koji su doživeli proslavu 50-godišnjice obnovljene slobode podario spomenicu izlivenu od prvoga topa kneza Miloša, nazvanu Takovski krst.

Knez Mihailo od sultana dobija pismo da dode i primi ferman kojim se Srbiji prepuštaju pomenuti gradovi. Ferman je dobio 30. marta 1866.

Cetvrtog aprila iste godine vraca se u Beograd, gde ga pozdravlja oduševljeni narod. S njim je pristigao i Ali Riza paša, zapovednik beogradskog grada, koji ga je pratio u Carigrad. Sultanov ferman procitan je na Kalemegdanu 6. aprila 1867, kada je i Ali Riza paša, poslednji beogradski muhafis, predao knezu Mihailu kljuceve gradova u Srbiji, a zatim su na beogradskoj tvrdavi istaknute srpska i turska zastava. U nedelju, 29. maja 1869, knez Mihailo je krenuo da se proveze kocijama do Košutnjaka. S njim je išao adutant Svetozar Garašanin, sin Ilije Garašanina, a u kocijama su do kneza sedele Anka Konstantinovic, njegova sestra od strica i njena cerka Katarina.

U parku na Košutnjaku pojavili su se Pavle i Kosta Radovanovic u svecanim crnim odelima, cilindrima na glavama i pištoljima uperenim u pravcu kneževe kocije. Knez Mihailo ubijen je s tri hica. Svi zaverenici su izvedeni na saslušanje istog dana, a glavnu rec je vodio Nikola Hristic. Osudeni su na smrt i streljani u ponoc, na Karaburmi. Zbog ubistva kneza Mihaila nacionalna žalost trajala je tri dana. Knez Mihailo je sahranjen na napuštenom Markovom groblju u Beogradu, uz vojne pocasti. Nasledio ga je Milan Obrenovic, sin Miloša Jevremovog Obrenovica.

Sa službenim pratiocem, majorom Svetozarom Garašaninom, sinom tadašnjeg predsednika vlade Ilije Garašanina, sa knezom su se u Košutnjak, izvezle u šetnju i Tomanija Obrenovic, kneževa strina, njena kci Anka Konstantinovic, kneževa sestra od strica, i Katarina Konstantinovic, kneževa sestricina, odnosno Ankina kci i Tomanijina unuka.

Tomanija je, kao patrijarhalna licnost, ipak trpela raskalašni život sina Miloša i snaje Marije, kao i postupke kceri Anke, koja je sa osamnaest godine vec koketirala sa bratom od strica, buducim knezom Mihailom, što je jako uznemirilo kneginju Ljubicu (Mihailovu majku) koja je bez sentimentalnosti prekinula ovaj flert (1839).

Moralna neosetljivost gospe Tomanije dostiže vrhunac u periodu kada je dala podršku svojoj kcerki Anki u nameri da svoju maloletnu kcerku Katarinu uda za kneza Mihaila. Koliko je Tomanijina i Ankina igra bila necasna, govori cinjenica da se ideja o Katarininoj udaji za kneza Mihaila nije rodila posle njegovog razvoda, vec onda kada su ove fatalne žene dobile prve informacije da madarska grofica vara supruga sa knezom Karlom Arenbergom. Nažalost, nakon cestih vidanja u kuci svoje strine Tomanije, Mihailo se zaljubio u Katarinu i vremenom, zbog te ljubavi, izazvao državnu krizu, koja ce ga nakon tri godine stajati i života (Mihailo se tajno verio sa Katarinom tri dana pred smrt).

Ni posle kneževe pogibije Tomanija nije mirovala. Vec posle pet meseci od atentata, unuku Katarinu je udala za Milivoja Petrovica Blaznavca, tada prvog namesnika maloletnom knezu Milanu, koji se izdavao za vanbracnog sina kneza Miloša (opet rodoskrnavljenje?). Ali, Katarina u braku nije imala srece: posle samo pet godina Blaznavac je umro, a ona se udala za svog ujaka Mihaila Bogicevica (Tomanijin bratanac). Ponovo je to bilo rodoskrnavljenje, jer su Katarina i Mihailo (Bogicevic) bili u istom stepenu srodstva kao i Katarina i Mihailo (Obrenovic). Tomanija je živela još trinaest godina, držeci aktivno svoj salon, dok je Katarina, zaboravljena od javnosti, umrla 1910. godine. Posle ubistva kneza Mihaila, kneževska dinastija Obrenovic se nastavila Jevremovim potomstvom. Jevremov unuk Milan vladao je kao knez od 1868. do 1882. i kao kralj od 1882. do 1889. godine. Milan je abdicirao u korist sina Aleksandra, koji je vladao do 1903. godine, kada je ubijen. Sa kraljem Aleksandrom (nije imao dece) gasi se dinastija Obrenovic.

A 1.

Anka Obrenovic, skoncala zajedno sa Mihailom

Kci gospodara Jevrema Obrenovica, Anka Obrenovic, sinovica Miloša Obrenovica, kneza Srbije, rodena je u Šapcu, 20. marta (1.aprila po st. kal. 1821. godine). Majka Tomanija bila je kci Ante Bogicevica. Anka je imala još osmoro brace i sestara. Otac joj je omogucio za ondašnje prilike u Srbiji izuzetno obrazovanje - ucila je da svira gitaru i klavir, nemacki, docnije i francuski jezik. Po prelasku u Beograd, 1831, za njihovo obrazovanje unajmljen je bracni par iz Zemuna - Tina (Hristina) i Dimitrije Tirol koji su u domu Jevrema Obrenovica ostali sledecih 12 godina. Anka je od Tine ucila gradansko ponašanje i manire, dok ih je Dimitrije poducavao stranim jezicima. Godine 1842. (26. aprila) Anka se udala za spahiju Aleksandra Konstantinovica i sa njim imala cetvoro dece (medu njima i Katarinu, verenicu i nesudenu drugu ženu kneza Mihaila). Njen slobodouman život je narocito došao do izražaja nakon smrti muža, kada rada vanbracnu kcerku, Simku, sa rodenim zetom. Najzad, njen prelazak u Beograd 1859. i ulazak na velika vrata u politicke i dinasticke igre dinastije Obrenovic koštace je života: ubijena je u Košutnjaku, zajedno sa svojim bratom od strica, knezom Mihailom Obrenovicem, 29. maja 1868, dok su njena kcerka Katarina i majka Tomanija preživele atentat. Nije doživela da vidi unuka svog brata Miloša, Milana Obrenovica, kao kralja Srbije. Sahranjena je u manastiru Rakovica kraj Beograda, uz ostale clanove dinastije Obrenovic.

A 2.

Prilike i neprilike

Mihailu je signalisano da bi rat na Balkanu izazvao raspad Turskog carstva, jer je Rusija merkala moreuze. Audijencija kod kraljice Viktorije, 19. maja, oznacila je prevazilaženje ponižavajucih formalnosti kakve su ga pratile u Atini 1845. Sada ga je pratio erl Mamzberi, a uz kneginju Juliju bila je žena turskog poslanika. Mihailovu misiju kvarili su glasovi o plahovitoj izjavi starog knjaza i njegovoj rešenosti „cim izbije rat, da se pridruži Madarima u napadu na Austriju". Mihailu je preporuceno da nerazumnim koracima Srbija može samo da stvori „nove komplikacije u opštim prilikama Evrope". Savetovano mu je da Srbija mir održi i ne ulazi u raspre sa konzulima velikih kabineta. I pored ove važne misije u kojoj je Mihailo pokazao zreo takt diplomate, žalosno stanje hrišcana u Carstvu nije se menjalo, cak je bilo izloženo vecoj obesti Osmanlija.