JUŽNI BLOK - Besmislenost savremene politike najbolje se vidi iz sulude politike Brisela i Vašingtona. Kako objasniti činjenicu da se EU snabdeva gasom iz Rusije severnim krakom gasovoda, ali da ne može da se snabdeva gasom iz južnog kraka gasovoda? Ako je problem Rusija, zar nije logično da Brisel prekine i severni dotok gasa do Evrope? Nije li važno da se ne radi sa Rusijom? Zašto bi se radilo sa Rusijom severnim krakom gasovoda, a protivilo da se radi južnim krakom? Da li kroz severni krak protiče neki drugi gas? Da li Južni tok sadrži nešto posebno u sebi? Na tom pitanju ogleda se sumanutost evropske politike. Ako je Rusija problem i ako je gas problem, zašto taj problem nije prisutan i u Severnom toku, nego samo u Južnom toku?
Šta to sadrži Južni tok, što nema Severni tok? Zaključak se sam nameće. Problem Južnog toka nije ni Rusija ni gas. Problem Južnog toka su zemlje kojima protiče taj gas. Ukoliko bi se realizovao projekat Južni tok, onda bi se veliki novac slio u zemlje južne Evrope. Veliki građevinski radovi bi značajno popunili prazne i opljačkane budžete ovih zemalja. Ali, postoji još nešto važnije. Prolaskom Južnog toka, zemlje jugoistočne Evrope postaju energetski vezane za Rusiju i ruski gas, dobijaju gas po mnogo nižoj ceni, što omogućava njihovim privredama da postanu konkurentne u odnosu na zemlje severne Evrope i , na kraju, vrlo važno, prolaskom ruskog gasa ka centralnoj Evropi ove zemlje značajno zarađuju.
Severna Evropa ne može da podnese da Jug Evrope postane razvijen i vezan za Rusiju. Sever je naučio da bude bogat i da eksplatiše nerazvijeni i lenji Jug. Takva politika mora da se nastavi. Interesi Severa su interesi EU. Na Jugu živi niža rasa. Najgori od svi su Srbi. Mali Rusi, kako ih Sever zove. E, ti, neposlušni Srbi su uvek bili velika opasnost za Sever. Opasnost da se slobodarski duh ne raširi po porobljenoj Evropi. Zato Srbe treba kažnjavati na svakom mestu. Za svaki slučaj.
RUSIJA - U velikoj borbi za povratak na svetsku političku scenu, Rusija nema vremena za gubljenje. Vodi se veliki ekonomski rat protiv Rusije. Režimski plaćeni analitičari napadaju Rusiji, okrivljujući Putina da je izdao Srbiju, jer prikrivaju pravu istinu o tome da je nesposobni premijer Aca Dramoser diletant, koji Srbiju vodi u propast. Izdajnički režim želi sada da opravda sebe za katastrofalnu politiku koju vodi. U ratu imperija, gde jedna gubi dominaciju a druga , iz dana u dan, postaje sve snažnija, mali mogu da stradaju i da budu kolateralna šteta. Važno je to da mali na vreme shvate i da svoju državnu politiku prilagode novim uslovi na svetskom tržištu. Ukoliko to mali ne razumeju, onda je to njihov problem.
Nije problem velikih sila. Velike sile ratuju i kalkulišu. Njih mali zanimaju samo u okviru svojih ličnih interesa.Tačnije, troše male da bi se dokopali svojih interesa. I tu nema milosti. Nema sentimenta. Tako rade sve velike sile. Pozivanje na bratske odnose, ljubavi ili savezništva je pogrešno. To u današnjim uslovima, želim da pojasnim, znači sledeće. Putin vodi rat na tri fronta. Politički, vojni i ekonomski. Politički odnosi pobedu na svim frontovima. Pravi nove političke saveze sa Kinom, Indijom, Brazilom i zemljama koje su u usponu. Okuplja oko sebe bivše članice SSSR da bi se zaštitio od daljih prodora na teritoriju Rusije. Odlazak u Uzbekistan na noge njihovom prgavom i tvrdoglavom predsedniku i pristajanje na sve njegove uslove, mudra je državnička politika. Putin pokazuje smirenost džudiste, koji protivnika sprema za "tuš".
Na vojnom planu, uspeo je da izbegne vojni ulazak u Ukrajinu, kako su tražile mnoge ostrašćene neznalice, želeći da se Putin brzo obračuna sa krstašima. To je bila velika odluka. Ulazak ruske vojske u Ukrajinu bi bio katastrofalan potez. Ovako, smiren u donošenju velikih odluka, uspeo je da pripoji Krim i da buduću državu Novorusiju izmaknne od kontrole ostrašćenih neoliberala iz Kijeva. Za prvu rundu dosta.
Ubrzano naoružavanje Rusije i vojne parade sa najmoćnijim savremenim oružjem samo su dokaz da Putin razume svetsku politiku. Ukoliko propadnu svi dogovori i pregovori, onda se interesi moraju braniti oružjem. Nažalost, to je tako uvek u istoriji. Ko je jači tlači. Ukoliko želite da se oslobodite tlačenja, morate imati snagu. Treći front na kome se vodi borba je - ekonomija. Poslednjih nekoliko meseci na tržištima se vodi veliki rat. Špekulantni sa Vol Strita, ispunjavajući naredbe Velikog Brata, napali su Rusiju obarajući cenu nafte, zlata i jačajući dolar.
Slobodnog tržišta više nema, znali smo to odavno, ali sada Veliki Brat pokazuje svu svoju brutalnost. Oborena je cena nafte na 64,88, u trenutku dok ovaj tekst pišem u holu hotela u Almaty Kazakstan, jer Veliki Brat zna da je ruski budžet projektovan na 110 $ za barel, pa ovoliko obaranje cene nafte direktno pogađa Rusiju. Kakva je ekonomska logika OPEC-a da ovoliko obori cenu nafte na svetskom tržištu? Zašto bi Saudijska Arabija i ostale zemlje radile protiv sopstvenih interesa? Ko plaća njihove tržišne gubitke? U ekonomiji se uvek zna ko plaća. Potpuno je jasno da je Veliki Brat naredio da se obara cena nafte, jer to Rusiji nanosi velike gubitke. Zemlje OPEC-a samo sprovede naredbe.
Ekonomija je mrtva. Politika je važna. Kolonijalna politika Imperije u rastrojstvu. Pred takvom nasilničkom politikom gubi se nezavisnost država i naroda. Rusija je ustala da zaštiti svoje nacionalne i državne interese. Nema drugog izbora. Između slobode i ponižavanja, Rusija je izabrala svoju slobodu. Putin je nekoliko puta u poslednjih nekoliko nedelja o tome govorio . Nema odstupanja. Nema rezervne varijante. Ko je razumeo, neka sam donosi odluku. U velikoj igri mali su gubitnici, ako ne shvate da oni ne mogu da utiču na tok igre. Mali moraju da se sklone i vode računa o svojim interesima.
Pošto je Vašington primorao Brisel da obustavi projekat Južni tok, Rusija je morala, braneći svoje interese, da povuče nove poteze. Primorana je da nađe drugo rešenje. Tako je otpočeo razgovor sa preduzimljivim Turcima i proračunatim Grcima. I jedni i drugi su odlični trgovci. Znaju da je Rusija ekonomski napadnuta i da mora da se brani. Ponuda Rusije da se kraj Aleksandopolisa napravi zajedničko gasno mesto za prodaju se ne može odbiti. Interesantno je koliko su Turci vešti i preduzimljivi. Svake nedelje stotine miliona dolara i evra zarađuju na embargu Rusije. Njihov premijer nije, poput našeg nesretnika, uveo sankcije svojim privrednicima, nego ih pospešuju da uspešno rade sa Rusijom. Ali, to je naš problem. Bilo kako bilo, optuživati Rusiju za izdaju Srbije je sramno. Nije Rusija izdala Srbiju, nego Srbiju vode diletanti i izdajnici, koji su dobili zadatak da unište Srbiji.
STRATEGIJA - Srbija nema nikakvu nacionalnu i državnu strategiju. Katastrofalna spoljna politika kurvanja na sve strane, pisao sam o tome nekoliko meseci unazad, donosi sada najgora rešenja.Takva politika mora da se promeni. Ukoliko odmah ne promenimo spoljnu politiku, nevolja će biti sve veća i veća. Međutim, spoljnu politiku da bismo promenili moramo da promenimo politiku i sadašnju vlast. Nema nam spasa sa ovakvim ludacima, manijacima i bitangama na vlasti.To je uslov svih uslova. Sve je povezano. Loša vlast-loše upravljanje državom-loša ekonomija-loš životni standard. Taj lanac siromaštva i prokletstva moramo da prekinemo. To ne mogu da rade napaljeni klinci, propalice, falsifikatori i pijani demagozi. Trebaju nam novi ljudi za novu strategiju
DINAR - Građani su preplašeni. Dinar iz dana u dan pada. Guvernerka je spokojna. Premijer govori o stabilnosti! Hvali se da su istorijski rezultati njegove vlade. Istorijske reformama. Sve je kod premijera istorijsko i veliko. I njegova izdaja i konvertitstvo je istorijsko. Dinar ne može da se odbrani. To je jedina istina. Privreda koja proizvodi i izvozi može da donese stabilnost dinara. Proizvodnja pada. Više uvozimo, nego što izvozimo.
Istorijski su nam deficiti. Istorijski gubici. Istorijsko zaduživanje. Prošlog meseca 154 evra u sekundi. Sumanuta politika zaduživanja i trošenja nezarađenog, nagomilani gubici i vođenje pogrešne, neoliberalne ekonomske politike sigurno dovodi do propasti dinara. Kada dinar propadne za nekoliko dinara, to nije tako strašno prema onome šta tek dinar čeka. Njegova realna vrednost je preko 260 dinara za jedan evro. To veštačko branjenje kursa dinara će nas skupo koštati.
Kada prestane sumanuta politika zaduživanja po svaku cenu, kada prestane dotok drogiranim novcem, onda će uslediti krah. Najopasnije se može dogoditi da se to desi u jednom danu. Za svega nekoliko sati. Pisao sam o propasti rublje 19.08.1998. To, nažalost, može da se dogodi dinaru. Posledice toga su katastrofalne po državu i narod. Događaji se mogu otrgnuti kontroli. To je pogubno po sudbinu Srbije. Opominjem, ne smemo da dozvolimo da se događaji otrgnu kontroli. Zato godinama predlažem da odgovorna nacionalna elita izađe sa nacionalnim projektom za spas države.
Sprečavanje ekonomskog kraha je moguće jedino ukoliko se izvede - PROGRAMIRANI BANKROT. Sve elemente te ekonomsko-finansijske operacije sam izneo. Niko iz stručne javnosti nije smeo da se oglasi. Uplašeni pred događajima koji slede, nemaju hrabrosti da građanima saopšte istinu. Istina je porazna. Građani to znaju. Čekaju da im neko iz vlasti istinu saopšti. Nažalost, neodgovorna vlast širi demagogiju. Račun za naplatu je stigao. Moramo biti razumni.
KAZAKSTAN - Čitavu nedelju sam u Kazakstanu. Tekst pišem u nemogućim uslovima, dok moji partneri iz Švajcarske i Italije pregovaraju sa bankarima iz Južne Koreje oko biznisa u Kazakstanu. Napolju je minus 22 stepena. Zemlja je čarobno lepa. O ljudima i utiscima sledeći put. Evo jednog interesantnog mog zapažanja za sve demokrate. Kazakstan i Belorusija su osuđene od demokratskog sveta da imaju diktatore. Mnogo ružnih reči je napisano o tim zemljama. Ali, ni Kazakstan ni Belorusija nisu ekonomski razorene. Nisi imale ratove. Nisu imale rasprodaju nacionalnog bogatstva. Sve su sačuvali i sada, posle 24 godine od raspada sovjetskog socijalizma, pošto su sve resurse sačuvali, spremni su za investitore. Hoteli su puni stranaca koji, tragajući za zdravim tržištima, dolaze da naprave posao. Kazakstan nije primenio pogubnu neoliberalnu politiku, nego su branili svoje državne i nacionalne interese. Sada su idealni za investitore, koji beže od narastajuće krize. Pitanje koje se nameće, na osnovu tragičnog iskustva Srbije, šta je bilo bolje? Ne želim ništa da odgovorim. Samo postavljam pitanje. Sami pronađite odgovor.
Almaty, 11.12.2014