(P)likovi

Željko Mitrović: krvavi šarlatan, estradni mafijaš, kriminalac sa zaštitom svih režima, otac nekažnjenog ubice, politički pastorak Aleksandra Vučića

Smrt u bojama Pinka

Ličnost i nedela Željka Mitrovića, drogiranog bas-gitariste i medijskog tajkuna, dilera smrti i promotera šizofrenije, koga su i bivše i sadašnje političke mafije štitile kao retku zver, opisuje, iz svoga ugla, naš novinar Predrag Popović, bivši urednik Vučićevog dnevnog lista Pravda

Predrag Popović

Željko Mitrović je bogat, ali pare nisu njegove. Uspešan je biznismen, sve mu je propalo. Odlično se snalazi u politici, robuje svakom vladaru. Pošten je, dok ga ne uhvate. Oženjen je, kao momak živi. Sve mu je lažno, samo je smrt prava. Više od 20 godina ona ga prati u stopu. Ponekad mu je pomagala, odvodila je neke njegove gospodare i neprijatelje, pa i one koji su značajno doprineli njegovom usponu. Otišli su Slobodan Milošević, Zoran Đinđić, Željko Ražnatović Arkan...

Željko ih je ispratio dostojanstveno, s osmehom i olakšanjem. Međutim, poslovično ćudljiva, smrt je povremeno prilazila i onima koji su mu dragi.

Na tu opasnu igru Željko Mitrović je pristao onog trena kad je ušao u kabinet Mire Marković da moli za pomoć u stvaranju televizije Pink. Dobio je i više nego što je tražio - pare, moć, uticaj, kontakte s najvišim državnicima i najkrupnijim tajkunima, pa čak i Aleksandra Vulina, Mirinog zamenika, za venčanog kuma, političkog komesara i zaštitnika. Takođe, dao je više nego što je JUL-u trebalo - reklamni prostor, manipulantske usluge i celog sebe. Energičan i ambiciozan, nametao se vladarskom bračnom paru, posećivao ih i dočekivao, pretvorivši političku saradnju u iskreno i intimno prijateljstvo.

Iz kabineta na vrhu zgrade Centralnog komiteta, Mitrović nije video posledice Miloševićevih ratnih avantura. Na njegovoj televiziji nije bilo izveštaja s fronta, reportaža o ubijenim, ranjenim i proteranim žrtvama te politike. Kroz zatamnjena stakla svog džipa nije primećivao ni izbeglice, ni očajnike koji su opljačkani inflacijom i uništeni sankcijama. Nezainteresovan za političku odgovornost, socijalnu pravdu i bilo kakvu vrstu morala, unesrećene građane doživljavao je isključivo kao topovsko meso. Politička anestezija je uspela, dok su normalni ljudi stradali i propadali, on se bogatio.

Od televizije Pink napravio je matricu savremene Srbije. U opštem haosu, ojađenu publiku hipnotisao je najprimitivnijim oblicima zabave. Što je počeo s Minimaksom, vidovnjacima i nadri-lekarima, nastavio je s „Grandom", „Kursadžijama" i, danas, s „Teškim rečima". Odličan recept za kolektivno samoubistvo.

Zagledani u golišave pevaljke i očarani zvucima dugmetare, građani su uspešno anestezirani i pripremljeni za političke manipulacije iza kojih su ostali samo grobovi, spaljene kuće, uništene sudbine.

U krvavom kolu Željko Mitrović se naročito istakao tokom NATO bombardovanja. Svoju televiziju je pretvorio u ratni štab, a i sam je cupkao na mostovima, vlastitim targetovanim telom braneći ih od agresora. Sto puta je poginuo u odbrani Kosova i Metohije, celovitosti SR Jugoslavije i komunističke ideologije Jugoslovenske levice. Na kraju, živahno je proslavio pobedu, koja je plaćena hiljadama tuđih života i nemerljivim materijalnim gubicima.

Režim Slobodana Miloševića i Mire Marković branio je na sve načine, pa i oružjem. Kao da zaista veruje da je „JUL - kul" i da promene zahteva samo „šačica fašista", levičarska ubeđenja, patriotska osećanja i odanost vladarskom paru dokazao je 25. decembra 1996, na tzv. kontramitingu na Terazijama, kojim su slobisti nameravali da zaustave građanske i studentske proteste zbog izborne krađe. Na bini, korak iza Miloševića, Mitrović je pod jaknom stiskao hekler. Dobro da tada nije naišao na Zorana Đinđića, izrešetao bi ga.

Kako dolikuje poslaniku JUL-a, Mitrović se protiv stranih plaćenika i domaćih izdajnika borio do kraja. U jutro 5. oktobra 2000. najavljivao je pobedu nad „saradnicima okupatora". Uveče, dok je gledao kako dim kulja iz RTS-a, shvatio je da je u Srbiju konačno stigla demokratija. Pocepao je člansku kartu JUL-a, izbrisao iz telefona Mirine i Slobine brojeve i pognuo glavu pred novim gospodarom.

Iako je bio spreman na sve kako bi sačuvao imperiju, nije mu bilo lako. Ranije je morao da se dodvorava samo Miri, a sada mu je sudbina zavisila od Đinđića, ali i od Gorana Vesića, Vladimira Bebe Popovića, Ljubiše Buhe Čumeta, Veska Barovića i sličnih sablasti. Novi vladari, nervozni i agresivni, nisu se zadovoljavali uslugama kakve je Mitrović pružao njihovim prethodnicima. Pored estradnih anestetika hteli su jednako vulgarnu političko-informativnu podršku svojim lažima i prevarama.

Što su tražili, to su dobili. Kao što u vreme Miloševićeve vladavine nije primećivao ratne strahote, tako je u Đinđićevo doba bio slep za procvat mafije. U svakim vestima Pink je objavljivao sveže spiskove streljanih, ali posle informacija o broju metaka s kojima su izrešetani Šljuka, Škrba ili neko treći, umesto zahteva MUP-u da spreči pretvaranje Srbije u Kolumbiju, emitovane su utešne pesme Stoje, Džeja ili Đoganija.

Ko zaista upravlja državom Mitrović je shvatio kad ga je Čume privremeno zarobio. Nezadovoljan što je Pink pomenuo njegovu firmu, šef surčinske mafije došao je u Mitrovićev kabinet i pretio mu na sve načine, od prebijanja bejzbol-palicom do otimanja kompletne imovine. Problem je rešen tek uz pomoć posrednika, zajedničkog prijatelja i neformalnog šefa Bebe Popovića.

Da Čumetove pretnje nisu najgore što je moglo u to vreme da ga snađe Mitrović je saznao nekoliko godina kasnije, kad je Dejan Milenković Bagzi, zaštićeni svedok na suđenju za ubistvo Đinđića, u sudnici otkrio kako je Dušan Spasojević planirao otmicu porodice vlasnika Pinka. Surčinsko-zemunski mafijaši kidnapovali su sina Brene i Slobodana Živojinovića, pa onda Miroslava Miškovića, Miliju Babovića i još nekoliko bogataša. Posao lak i brz, zarada odlična. Osladilo im se, pa su bacili oko na Mitrovića.

- Željko je pun kao brod, pare u džakovima iznosi u inostranstvo, rekla je Ceca Ražnatović svom drugaru Spasojeviću - tvrdio je Bagzi na suđenju početkom 2007. godine.

Šokiran saznanjem da ga je Ceca tipovala, Željko Mitrović joj je istog trena zabranio pojavljivanje na Pinku.

- Glupo je verovati da sam podsticala kriminalce na otmicu Mitrovića, kao da niko ne zna da on ima novac - tvrdila je Arkanova udovica.

Iako je najavljivala tužbu protiv Bagzija, nikada je nije podigla. Zadovoljila se samo objašnjenjem da joj se tim lažnim optužbama svete neki politički krugovi zato što je pristala da peva na dočeku Srpske nove godine koji su organizovale stranke Vojislava Koštunice i Velimira Ilića.

Sankcije su ukinute tek posle dve i po godine. Željko Mitrović joj je oprostio i zaboravio greh. Opet se druže i sarađuju, opet u senci smrti, kako i dolikuje autentičnim simbolima mračne prošlosti koja traje.

Sve što je stekao u Miloševićevo, Mitrović je sačuvao u Đinđićevo vreme. Kasnije, samo je širio roze-imperiju. Imao je sve što mu je srce poželelo. Političku zaštitu, moć, uticaj, pare... Za potpuni uspeh nedostajalo mu je samo čišćenje mrlja iz biografije, s kojima nije mogao da bizinis razvija u regionu i ostatku sveta. Za rešenje tog problema angažovao je američku lobi-grupu „Barbur-Grifit-Rodžers", koja je taj posao poverila svom iskusnom agentu Gregu Stivensu.

Stivens je u Beograd doneo obećanje da će učiniti sve kako bi vašingtonske diplomate uverio da sa „crne liste" skine Mitrovića. Usput, Amerikanac je svog klijenta uvukao u dve katastrofe. Prva, poslovna, sadržana je u ideji da Pink Internacional napravi filmski studio. Plan je, u osnovi, imao dobar rezon. Stivens je nekada radio u Holivudu, imao je solidne kontakte preko kojih je mogao da obezbedi posao i zaradu za studio u Šimanovcima. Međutim, lobista nije izdržao, slomila ga je sklonost ka kokainskim užicima.

Jednog dana, u proleće 2005, Stivens je seo u avion iz Beograda za Frankfurt, pa do Njujorka. Prenoćio je u vili svoje prijateljice Keri Fišer, glumice koju je proslavila uloga princeze Lee iz mega-hita „Ratovi zvezda". Nažalost, nije se probudio. U policijskom izveštaju navedeno je da je smrt izazvana upotrebom nedozvoljenih medicinskih sredstava.

Slobodan Milošević i Zoran Đinđić bili su samo epizodisti u Mitrovićevoj drami s elementima trilera. Greg Stivens je nešto drugo. Iz avanture s njim, vlasnik Pinka je izašao s finansijskim gubicima, megalomanskim a gotovo neisplativim studijom u Šimanovcima i, što je najgore, afinitetom prema belom prahu.

Stalno pod pritiskom, sve pohlepniji, Mitrović se nemilice trošio. Svu energiju, kao i pare, ulagao je u razvoj biznisa. Zavladao je srpskom medijskom scenom, zahvaljujući korumpiranim politikantima dobio je nekoliko nacionalnih frekvencija, kupio je televizije u Bosni i Crnoj Gori, ali hteo je još i još. Kad je naišao na otpor u Hrvatskoj, premostio ga je pokretanjem Pinka u Sloveniji.

Opet kiks. Slovenci se nisu primili.

Uzalud su mu stizale pare iz Sarajeva, koje je prala nestašna Lajla Torlak. Uzalud i solidno razrađen biznis s Milom Đukanovićem. Nije imao snage da se zaustavi. Sve dok se, krajem 2010, nije suočio sa smrću.

U Kliničko-bolnički centar „Bežanijska kosa" stigao je u „jezivom stanju", kako je konstatovao gastroenterolog Nikola Milenić. Nekoliko dana kasnije prebačen je u Nemačku, u bolnicu Sent Franciskurs u Flensburgu, gde mu je dr Nadežda Basara, jedan od poznatijih evropskih hematologa, dijagnostifikovala aplastičnu anemiju. Ona je konstatovala da tu bolest težeg stadijuma mogu da izazovu lekovi, virusi ili hemikalije poput insekticida. Kokain se nije pominjao. Ne javno.

- Nije se znalo da li ću preživeti, ali sada se osećam kao da sam ponovo rođen. Ne mislim samo u metaforčnom smislu, nego i bukvalnom. Imam novu koštanu srž, imam novu krv, tako da se u principu osećam kao beba. U principu sam u punom pogonu, energetski odlično stojim - rekao je Mitrović u ekskluzivnoj izjavi za „Nacionalni dnevnik" svoje televizije.

Potpuno obnovljen, čim je pobegao s lopate, vratio se starim navikama - biznisu, politici, ljubavnicama i ostalim porocima. Uživanje mu je, opet, prekinula smrt. Doduše, tuđa.

Aleksandar Mitrović, Željkov dvadesetogodišnji sin, pred ponoć 18. Jula 2013, Pinkovim vozilom ubio je maloletnu Andreu Bojanić. Posle udesa, uspaničeni mladić je pobegao s mesta nesreće u beogradskoj Ustaničkoj ulici. Tek nekoliko kilometara dalje setio se kako da reši problem. Pozvao je tatu.

Aleksandar je prolazio kroz zeleno svetlo i nije video devojku koja se odjednom pojavila. Ona je pretrčavala na crveno. Udario je i nastavio dalje. Stao je kad je shvatio šta je uradio. Pozvao me jer je dobio napad panike. Ja sam u tom trenutku sleteo na aerodrom u Beogradu posle dvodnevnog odmora. Ne želim da ga opravdam, da me niko pogrešno ne razume, ali čim me je pozvao rekao je da će se ubiti, da ne zna šta da radi i da želi da ide u policiju, ali ne zna ni gde je, ni kako da ode. Otišao sam odmah po njega sa advokatom i odvezao ga u stanicu policije. Rekao sam sudiji da je moj sin ubio devojku, a on je takođe dao izjavu - izneo je Željko Mitrović svoje viđenje događaja.

Ta verzija je uskoro postala zvanična. Zbog bežanja s mesta nesreće Aleksandar je morao da provede nekoliko dana u pritvoru. Od tada, 17-godišnja Andrea Bojanić nalazi se u grobu na Lešću, a Mitrovićev princ-prestolonaslednik uživa na slobodi.

Kao u grčkoj drami, sve tragedije koje prate Željka Mitrovića i njemu bliske pojedince veliko finale imale su pre tri nedelje, kad je u hotelu Hajat pronađeno telo Ivane Bodrožić-Bakić. Na jednom mestu, sudbina je okupila sve likove koji personifikuju kolektivnu nesreću ovog naroda.

Ceca Ražnatović je to veče u Hajatu priredila mega-žurku povodom 18. rođendana sina Veljka. Naravno, istaknuti gosti bili su Željko i Milica Mitrović. Dok su se oni svađali, Ivica Dačić i Vesna Zmijanac su pevali „Jorgovane", a na trećem spratu, u sobi 326 umirala je mlada Iva.

Policija je odmah saopštila da na mrtvom telu „elitne prostitutke" nisu nađeni tragovi nasilja, tako da neće biti istrage. Skandaloznu izjavu mediji su upotpunili podsećanjem da je majka nesrećne devojke, Nada Bodržić, poslanica u vojvođanskom parlamentu, koja je iz Nove Srbije prešla u Demokratsku stranku i tako omogućila opstanak Bojana Pajtića na vlasti u pokrajini.

Tek tri dana kasnije, u izveštajima sa sahrane u Sirigu, pominje se ime Željka Mitrovića, čiji telohranitelji su brutalnim pretnjama zabranili novinarima ulazak na groblje. Ipak, crno klupko je počelo da se odmotava. Zahvaljujući informacijama, pre svega, s društvenih mreža i od izvora bliskih Mitroviću saznali su se mnogi detalji o njegovoj vezi s Ivanom.

Pre sedam godina upoznao ih je, kako za Tabloid tvrdi odlično obavešteni izvor, Željkov rođak Jovan Mitrović. Ivana je bila angažovana u poznatom bečkom bordelu „Babilon". Iza sebe je imala propali brak, a pred sobom samo želju za lepim životom.

Željko je odmah pristao da joj ispuni snove. Izvukao ju je iz prostitucije, zaposlio na Pinku, kupio joj stan u Novom Sadu, zatrpao je parama.Tinejdžerski zaljubljen, svuda ju je vodio sa sobom. Kad bi išao na odmor u Monte Karlo, u jednom hotelu je odsedao on s porodicom, u drugom Ivana. Kad je, u partnerstvu sa Željkom Žunićem, kupio industriju vode „Aqva Com" od Miroslava Miškovića, najznačajniji flaširani proizvod nazvao je „Iva". Pravili su planove o zajedničkoj porodici, čak su kupovali kolevke i dečja kolica.

Delili su i dobro i zlo. Dok se lečio u Nemačkoj, Iva ga je posećivala i brinula se da ima sve što voli. Iva je imala Pinkove kartice s kojima je plaćala sve što je htela, samostalno je zakazivala letove Mitrovićevog privatnog aviona, tako je rezervisala i kobnu sobu u Hajatu.

Potpuno upućeni jedno na drugo, nisu skrivali vezu ni od koga. Zbog toga je i došlo do burnog Željkovog sukoba sa svastikom Lolom i njenim suprugom Zlatkom Krmpotićem.

Na svečano otvaranje studija u Ljubljani, Mitrović je pozvao i Lolu, koja je tada radila u Pinku. U tom razgovoru, Lola je zamolila Željka da ne dovodi Ivu, nema smisla da time bruka Milicu, koju, kako je rekla, svi u Pinku već odavno zovu „Alisa u zemlji čuda".

- Neću, popravio sam se, videćeš - rekao je Željko tog jutra, 31. septembra 2010.

Ipak, uveče, ko zna čime izazvan, poslao je svastici nedvosmislenu sms poruku: „Raskomadaću vas". Krmpotić ga je odmah nazvao, ali Mitrović nije hteo da se javi. Sve što je tada mislio, izneo je u javnost tri meseca kasnije, kad je pao u bolničku postelju. Svastiku i pašenoga je optužio da su ga godinu dana, u malim dozama, trovali, kao i da su, dok je ležao u bolnici, pokušali da rasprodaju njegovu imovinu.

- On više ne zna šta priča. Javno je govorio jedno, a na sudu nešto drugo. Spreman sam da raskrinkam ko je i čime se bavi Mitrović, koji je običan brabonjak Mire Marković. Čudi me da taj čovek već nije u zatvoru - odgovorio je Krmpotić.

Mitrović je od pašenoga zbog te izjave tražio 100.000 evra odštete, ali sud je odbacio tužbu. Ipak, ostali predmeti, po Lolinim i Zlatkovim tužbama, stoje u fioci i čekaju zastarevanje, kako bi vlasnik Pinka prošao nekažnjeno za klevete i uvrede.

Zbog Ive, Željko je bio spreman da žrtvuje sve. Pa i sebe. Kad je došao u Sirig, da poslednji put isprati Ivu, svima je naglašavao da je ovo i njegova sahrana, da je njegov život završen. Kao što je, pre dve godine, kad je umro Ivin otac Ilija, i Željko primao saučešće, tako je i sada objavio čitulju u kojoj se kao ožalošćeni pominju samo njena mama Nada i on. Nad grobom, skrhan bolom, nekoliko puta je prekidao opelo, vičući na sveštenika: „Zašto tvoj šef nije uzeo mene, nego nju" i „Nema ona nikakvih grehova, ne treba joj Božji oprost..."

Iako je izbezumljeno naricao i uzvikivao ime svoje ljubavi, Željko je vrlo pribrano odigrao ulogu.

- Uvek si bila pored mene kad sam govorio. Sada te nema. Već sad nedostaješ. Poslednja želja ti je bila da osnuješ fondaciju. To ćemo realizovati tvoja mama i ja. Voleo sam te i voleću te - rekao je Mitrović u oproštajnom govoru.

Upućeni su odmah procenili da je to obećanje dao vrlo proračunato, kako bi odobrovoljio očajnu majku Nadu Bodrožić.

- Željko nije znao kako će reagovati Nada. Tri dana se nije odvajao od nje. Brinuo se da li će ga smatrati odgovornim za Ivinu tragičnu sudbinu. Verovatno je zbog toga i pristao da se javno oglašava i prizna vanbračnu vezu - kaže odlično obavešteni izvor za naš magazin.

Da je ta sumnja osnovana potvrđuju i promene statusa na Fejsbuk-nalogu Ive Bodrožić-Bakić. Posle njene smrti tri puta je menjan status u kome ona opisuje svoj odnos s „jednim muškarcem" i „jednom ženom koja nije bila ružna kad je bila mlada", ali već godinama živi u „laži i zabludama". U prvoj posthumnoj izmeni, dopisano je: „Ima jedan čovek kog ja volim najviše na svetu zbog kojeg bi sve uradila. Koji je jedini u mom životu već 7 godina samo on postoji za mene. Zbog koga bih sve uradila. I nikad ga ne bih povredila." Nešto kasnije, dodato je: „Koji me lagano ubija". Iako se veruje da je to dopisivala Ivanina mama Nada, kako bi, navodno, ukazala Željku da ga smatra odgovornim, samo policijska istraga može da otkrije ko je autor tih poruka. Nekoliko dana posle sahrane, Željko Mitrović je samoinicijativno otišao u policiju i dao iskaz povodom smrti Ivane Bodrožić-Bakić.

- Jedini način da budem siguran da će policija istražiti slučaj do kraja i da će pronaći i osuditi ljude koji su joj stavili braunilu i prodali veoma opasnu anesteziju jeste da sebe postavim u centar događaja. Iskustvo mi kaže da je moje ime dovoljno da privuče pažnju i medija i policije. Ovo je najmanje što sam mogao da uradim za Ivanu i siguran sam da bi i ona isto uradila za mene - rekao je vlasnik Pinka.

- Pošto je ona Mitroviću mnogo značila, on i ja zajedno radimo na tome da se što pre otkrije Ivin ubica. Među njima je postojala velika ljubav, kakvu u životu nisam videla - rekla je Nada Bodrožić u intervjuu za „Kurir".

Iza Željka Mitrovića je duga istorija saradnje s policijom. Iako u vrhu MUP-a više nema njegovog starog drugara R..., ne treba sumnjati da će njegov uticaj usmeriti istragu u pravcu koji mu odgovara. Uostalom, to se videlo i kad je njegov sin ubio devojčicu. Neformalni istraživačko-pravosudni tim, na čelu sa Mitrovićem i novinarom Sašom Jovanovićem, u studiju TV Pink, neposredno posle saobraćajnog udesa, analizirao je snimke s bezbednosnih kamera i nedvosmisleno utvrdio da je žrtva kriva, a ubica nevin. Tako će isti ili neki drugi stručni roze-tim odgovornost za Ivinu smrt prebaciti na nekog medicinskog tehničara, koji joj je prodao i ubrizgao fatalnu dozu anestetika.

Srpski političko-medijski Hudini do sada se sto puta izvlačio iz teških situacija, i iz ove će. Nije mu teško. Ima sa čime da trguje s političarima. Njemu su potrebni sloboda, mir i privid čiste savesti, a njima reklama na Pinku. Kao što se više niko ne seća Andree Bojanić, uskoro će s naslovnih strana nestati i nesrećna Iva Bodružić-Bakić.

Iako je za mnogo toga kriv i dužan građanima, državi, pravdi i istini, Željko Mitrović je takođe žrtva sistema čiju izgradnju je svesrdno pomagao i čiji je deo. Do svega što ima stigao je gazeći preko leševa, među kojima ima i onih kojih mu je žao. Nema veze, preboleće on sve. Uostalom, eno ga, sve s Milicom pod ruku već je išao kod Cece na slavu. Šou mora da se nastavi.

KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA „ISTINA O VUČIĆU" NARUČITE NA 063/123-2702