Poznati srpski pisac Ivan Ivanović upravo je objavio treću knjigu trilogije "Narodna buna" 1, 2, 3 sa podnaslovom "Partizani". Knjiga govori o partizanskom ustanku na jugu Srbije 1941. godine, a ispričana je kroz kazivanje i pisanje Milivoja Perovića, doktora pravnih nauka i književnika, razočaranog komuniste. Osnovna tema romana je sudbina drugog značajnog ustanika ovoga kraja, Ratka Pavlovića Ćićka, španskog borca, po opštem uverenju stanovnika Južne Srbije, likvidiranog komuniste. Tabloid će u šest nastavaka da upozna čitaoce sa ovim romanom.
Ivan Ivanović
Raspad Užičke (Zapadne) republike uslovio je raspad Južne partizanske republike. A naša republika nije bila ništa manja od Titove, čak po prostranstvu i veća. Naša slobodna teritorija, nastala spontano, ili bar paralelno, obuhvatala je obe obale Južne Morave, sa pritokama Veternicom, Jablanicom, Pustom rekom i Toplicom, i planinama Pasjačom, Jastrepcem, Radanom i Babičkom gorom. Istina, mi nismo imali centar kakav je bilo Užice, ali to je bila naša prednost, jer neprijatelj nije mogao frontalno da nas napadne.
Kad je ustanak na Zapadu propao, okupator je mogao da skoncentriše svoje snage na Jug. Pošto Pećanac nije mogao da ispuni obavezu koju je preuzeo sporazumom sa Nemcima, to jest, da uništi naš pokret, ovi su odlučili da Južnu Srbiju prepuste svojim saveznicima Bugarima, koji su po drugi put okupirali Jug, u razmaku od dvadeset godina. Srpski narod je još pamtio neviđena bugarska zverstva iz Prvog svetskog rata i pokolebao se da li da podrži našu borbu ili da savije šiju i čeka rasplet događaja.
Posle velike bugarske ofanzive na Pasjaču, kad se partizanski odred, najviše zahvaljujući Ćićkovoj umešnosti, nekako izvukao u pravcu Radan planine, Ćićko je ponovo pozvan na odgovornost. Partijsko rukovodstvo Odreda, koje se nalazilo u selu Slišanu, odmah je pozvalo Ćićka na saslušanje. Sa Ćićkom je u Slišane pošao i Vladimir Pavlović. U partijskom rukovodstvu su bili Lenka Stamenković, Vasilije Smajević... Vladimir je ostao u hodniku, a Ćićka su uveli u jednu sobu. Sa saslušanja je Ćićko izašao izbezumljen i rekao je svom bratu: "Kao da će me likvidirati!"
Sledeći partijski napad na Ćićka odigrao se u školi u Srednjem Statovcu 12. marta 1942. godine. Tada je partijska komisija u sastavu Mika, Milić Rakić Mirko i Lenka Stamenković ponovo raspravljala o Ćićku, posebno ga optužujući zbog nedolaska Pasjačke čete u Kuršumliju. Na sastanku je sekretar Okružnog komiteta Mika istakao da je Ćićko stalni problem i da je nepopraviv, te da sa njim treba raščistiti. Predložio je formalni premeštaj Ćićka u Kukavički odred i usputnu likvidaciju, kao što je ranije bio likvidiran Čedo Kruševac, za koju bi bio zadužen drug Mirko. (Milić Rakić Mirko je učestvovao u oslobađanju Aleksandra Rankovića iz bolnice 1941. godine, a Lenka Stamenković je bila sekretar partijskog komiteta Leskovca, streljana je u logoru na Banjici 1943. godine.) Mirko i Lenka se nisu složili da se Ćićko likvidira, pa je odlučeno da Ćićko dobije prekomandu u Kukavički odred za običnog borca, a da se egzekucija odloži do odluke Glavnog štaba. Stvar se završila tako što se Ćićko sklonio kod nekih seljaka na Pasjači, a za narod je lanisirana priča da je dobio kilu i da ga je operisao doktor iz Prokuplja Medenica. Ipak, otad će u upotrebu među borcima ući maksima "poslat u Kukavički odred" kao sinonim za likvidaciju.
Posle mnogih naših poraza na početku 1942. godine, avgusta meseca na planini Radanu obrazovan je novi, Jablaničko-pasjački odred, u kojem je Ćićko postavljen za načelnika Štaba. Ova operativna jedinica izvršila je niz uspešnih akcija, najviše zahvaljujući Ćićkovim ratnim sposobnostima. Međutim, u Štab je stiglo pismo Glavnog štaba za Srbiju, 6. jula 1942. godine, u kojem se traži da se slučaj Ćićko okonča, da se ovaj smeni sa svih funkcija i da sačeka odluku Partije u svojstvu običnog borca.
S tim u vezi obrazovana je specijalna partijska komisija, čiji su članovi bili novi komandant Odreda Dimitrije Pisković - Trnavac, zatim drugarica Vera (Nata Jocić), drugovi Novica i Radoš Jovanović Selja, koja je saslušala Ćićka 6. avgusta 1942. godine i o tome poslala izveštaj Glavnom štabu. Taj izveštaj je sačuvan u arhivi NOB-e i ja sam u "Hronici..." doneo izvode iz njega. Sad je glavna optužba protiv Ćićka bila - nacionalizam. Naime, Ćićko je optužen zbog mišljenja kod mesnog stanovništva da su meštani, Crnogorci, sistematski bezrazložno potiskivani iz partizanskog rukovodstva i zamenjivani strancima. Komisija je zaključila da te priče potiču od Ćićka, odnosno da su vezane za njegov slučaj, jer njegovi Crnogorci drže da je on nepravedno optužen.
Posebno je interesantna peta tačka optužnice, u kojoj se Ćićko optužuje za neiskrenost, jer nije prijavio Partiji svoja ljubavna pisma. Ćićko je čak priznao grešku: "...Imam pogrešku što sam pred komisijom za saslušavanje bio neiskren po pitanju privatnog života u odnosu na jednu drugaricu iz Prokuplja i što nisam priznao te odnose. To nisam učinio jer su moja pisma od te drugarice otvarana i pošto su već znali, shvatio sam da to čine iz cinizma". Saznao sam da se radilo o gimnazijalki Nadi Dragojlović, koja je bila povezana s Partijom i ostala u Prokuplju da obaveštava za partizane. Devojka se u Ćićka zaljubila i pisala mu je pisma, koja je Partija otvarala i čitala pre nego ih je predavala adresatu. Ćićko to nije znao, pa nije obavestio Partiju, koja je morala da ima uvid u privatni život svakog borca.
Ipak, komisija je stala na stanovište da Ćićka ne treba otpisati iz partizanskog pokreta, jer je ubeđena da kod njega nije nastupilo demoralisanje i da nekih maskirnih izdajničkih namera prema opštoj borbi nema. Komisija traži od Pokrajinskog komiteta odgovor kako dalje da postupi sa drugom Ćićkom.
Crna ovca parije na najodgovornijim dužnostima
Krajem 1942. godine došlo je do pregrupisavanja partizanskih odreda, pa su se Jablanički i Toplički odred spojili. Partijsko rukovodstvo novog odreda, na čelu sa Dušanom Puđom Žinetom, odlučilo je na svoju ruku da Ćićka vrati u Partiju i poveri mu funkciju načelnika Štaba združenog odreda. Ali je ubrzo, 12. decembra, iz Pokrajinkog komiteta stiglo pismo o poništavanju te odluke. "Poništavamo odluku o primanju R.P. (Ćićka) u Partiju. Vi znate da je on zbog ranijih grešaka isključen na predlog Okružnog komiteta i mi smo to potvrdili."
Prelomni trenutak u partizanskoj borbi na jugu Srbije bio je dolazak u ovaj kraj Svetozara Vukmanovića Tempa, u svojstvu člana Vrhovnog štaba Narodno oslobodilačke vojske (NOV).
Tempo je došao sa specijalnim ovlašćenjem CK i VŠ da reformiše partizanski pokret na jugu Srbije i formira novo rukovodstvo. S tim u vezi, održano je 13. februara 1943. godine partijsko savetovanje u selu Novkovom Ridu, u podnožju planine Kukavice, na kojem je Tempo izložio dalji plan partizanske borbe u ovom kraju i reformisao postojeće jedinice. Tako su tri partizanska odreda na tom terenu - Toplički, Jablanički i Kukavički - spojeni u jedan, Prvi južnomoravski odred odnosno brigadu, sa jedinstvenom komandom. Iz pisma Pokrajinskom komitetu od 27. februara 1943. godine vidi se da je Tempo formirao Štab ovako: komandant Dimitrije Pisković Trnavac (koji je u Toplicu došao iz Čačanskog kraja po propasti Užičke republike), njegov zamenik
Miloš Manojlović, politički komesar Radovan Kovačević Maksim i načelnik Štaba Ratko Pavlović Ćićko. Iz ovoga bi se zaključilo da je CK Jugoslavije preinačio odluku Pokrajinskog komiteta o Ćićkovom isključenju iz Partije. Ćićko i ja smo u to vreme bili u Novkovom Ridu, ali nismo prisustvovali savetovanju kao nepartijci.
Ako je vest o Ćićkovom postavljenju za načelnika Štaba Prve južnomoravske brigade delovala kao iznenađenje, vest koja je stigla iz Crne Trave delovala je kao senzacija. Tempo je u Crnoj Travi 4. marta 1942. godine, formirao Drugu južnomoravsku brigadu a za njenog komandanta postavio Ratka Pavlovića Ćićka! Čovek koji je imao toliko sukoba sa Partijom, crna ovca partizanskog pokreta na jugu Srbije, čiji je život stalno visio o koncu, na koga je neprekidno bila uperena puška, odjednom voljom te Partije postaje komandant jedne od dve najveće partizanske formacije na jugu Srbije! Kao u bajci!
I Ćićko i ja smo u Gajtanu dobro znali da vojnički razlozi za Tempovu odluku ne stoje. Komandant Crnotravskog odreda, Živojin Nikolić Brka (danas general) u više navrata je dokazivao da je njegov odred bio izuzetno dobro organizovan i da je u njemu bilo više boraca koji bi mogli da preuzmu komandnu ulogu, naravno pre svih on svm. U Crnoj Travi nije bilo četničkog pokreta, pa se tamošnji partizani nisu trošili u građanskom ratu; njihov pokret bio je najjači u Južnoj Srbiji. Ima tu još jedan momenat, etnički, koji ne treba zanemariti. Crnu Travu su naseljavali Šopovi koji su se etnički bitno razlikovali od Crnogoraca, pa nametnuti im Crnogorca za komandanta jednostavno nije bilo uputno. Ćićko ide na teren koji nije poznavao, među ljude gde nije mogao biti drugačije tretiran nego kao stranac. Nemoguće je da Crnogorac Tempo to nije znao. Ni sam nisam bio načisto da li je to Partija odlučila da Ćićka konačno rehabilituje poveravajući mu visoku komandnu ulogu, ili...? Tad o tome nisam smeo da mislim, pogotovo ne da govorim Ćićku.
Još čudnovatije mi je bilo da sa Ćićkom u Crnu Travu kao njegov ađutant ide Petko Vuković sa Pasjače. Taj čovek je pre rata bio osuđen što je u nekoj tuči ubio dva brata, partizani su ga oslobodili kad su napali Prokuplje 9. oktobra 1941. godine i primili ga u svoje redove. Za mene je taj čovek bio opasan ubica i kao takav pas partije. Da li ga Partija šalje da čuva Ćićka ili...? Ni tad u Gajtanu, ni danas u Beogradu, nemam odgovor na ovo pitanje.
Na rastanku, dok se peo na konja, Ćićko mi je došapnuo: "Ubiće me, Mićko!"
"Savo, gotov sam!"
Vest da je Ćićko poginuo zatekla me je u Pustoj Reci, u Štabu Prvog južnomoravskog odreda. Tu vest je doneo kurir iz Crne Trave. Član Štaba, Rista Antunović, kad je video smrknuto lice kurira, zavikao je: "Šta je? Da nije Ćićko poginuo!" Sve čega se sećam to je da je ceo Štab plakao - rucao.
Kad sam pisao "Hroniku..." zabeležio sam kazivanja četiri očevica Ćićkove pogibije.
Dušan Puđa - Sava - Žine, partijski rukovodilac Odreda, ispričao mi je da su se partizani, posle napada na Crnu Travu 25. aprila, povukli na golo brdo Crkvenu planu. Komandant Odreda (Ćićko) je naredio da se tu zaustave i posednu šančeve, koji su bili iskopani još za vreme Prvog svetskog rata. Teren je bio idealan za odbranu. Međutim, desilo se nešto nepredviđeno: oko podneva teren su nadletala četiri bugarska aviona i počela da mitraljiraju i bombarduju ukopane partizane. Odred je morao da napusti šančeve i povuče se u šumu, gde je naleteo na bugarsku poternu vojsku. Tu se razvila oštra borba.
Negde u prvi mrak, iza jednog iščupanog hrasta, Štab Odreda se izdvojio da se dogovori šta dalje da radi. Tu su bili komandant Ćićko, komesar Vladimir Vujić Vuja i partijski poverenik Puđa. Puđa je bio ranjen u ruku, čak je video Bugarina kako puca iza drveta u njega. Odlučili su da se povuku, Ćićko se digao i pošao da izda naredbu. Puđa ga je upozorio da puzi, ali on je prezrivo odmahnuo rukom. Baš tog trenutka bio je pogođen, samo je rekao "Pogodiše me!" i pao. Dva njegova druga pokušala su da mu pomognu, uvukli su ga u rupu od iščupanog hrasta, no on je već bio mrtav.
Drugi svedok, Vladimir Vujić Vuja, ispričao mi je da da su se partizani čitavog dana tukli sa Bugarima, da su uspeli da izvuku Odred iz svih blokada, da razbiju zasede, da čak izmanipulišu avione, a da pri tom ne pogine nijedan borac. Vuja misli da je komandanta taj uspeh pomalo opio, pa se nije čuveo. Pucao je i baš ta njegova vatra bila je meta Bugarima. Pogodio ga je kuršum u stomak.
Tu se odmah našao i lekar Jovan Cekić - doktor Jova. On svedoči da je borba sa Bugarima već bila prestala, poslednji meci ispaljivani su i sa jedne i sa druge strane. Jedan od tih neprijateljskih kuršuma smrtno je pogodio Ćićka. Doktor je pokušao da mu pomogne, no bilo je kasno. Ćićko je bio mrtav.
Čeda Stanković Uroš, zamenik komandira čete, ispričao mi je da je bio pored samog Ćićka, kad je ovaj pogođen. Po njemu, bila je greška u odluci da se Odred zaustavi na golom brdu da bi pružio Bugarima otpor. Kad su partizani bili prinuđeni da se povuku, našli su se izloženi napadu Bugara sa svih strana. Pao je već mrak kad su Bugari zasvirali juriš. Ćićko je iz svog kratkog karabina opalio prema Bugarima, psujući ih. Skoro istovremeno se iz blizine začuo kratak rafal. Ćićko se zaneo i rekao: "Psi, raniše me!"
Prilikom povlačenja, partizani su ga nosili neko vreme, a zatim su ga ostavili na jednom skrivenom mestu u šumi, s namerom da se kasnije vrate, da ga odnesu i sahrane. Međutim, Bugari su pronašli njegovo telo, odneli ga čak do Trna u Bugarskoj i tamo sahranili.
Svi ovi svedoci se slažu da je Ćićko poginuo po završetku borbe, ali nije jasno da li je ubijen pojedinačnim hicem ili iz rafala. Kako je moguće takvo neslaganje svedoka Ćićkove pogibije?
Desetak godina posle moje knjige pojavila se knjiga "Živi mostovi", koju je napisao Žika Deverdžić, koji je još na početku borbe u Crnoj Travi bio ranjen na sedamnaest mesta. Deverdžić piše o neuspešnom napadu na Crnu Travu i povlačenju na Crkvenu planu. Nosile su ga dve žene, Ratka i Dobrica. Na Crkvenoj plani Brka se usprotivio da se tu zaposedne položaj. Bio je za to da se manevrom izbegne borba, ali je Ćićko bio uporan da se otpor pruži na tom mestu. U jeku borbe u šumi, Žika Devrdžić, na nosilima, bio je udaljen od Ćićka ne više od jednog metra. Pored njega su bile Ratka i Dobrica.
Ćićko je pucao iz svog karabina nezaklonjen. Ranjeni Deverdžić je doviknuo Ćićku da uzme zaklon, ali je ovaj tog trenutka bio pogođen. Iz ruku mu je ispo karabin, seo je na zemlju hvatajući se za stomak. Na Žikino pitanje gde je ranjen, odgovorio je da je ranjen u mošnice. Dok su razgovarali, Ćićko je uzeo perorez i sekao pantalone od sukna. Odmah su dotrčali Sava Puđa, Vuja Vujić, doktor Jova Cekić. (Ovi svedoci uopšte nisu pomenuli Deverdžića.) Partizani su odmah morali da se povuku, Žika Deverdžić je tek na Stanikinom krstu, gde se Odred zaustavio, saznao od doktora Jove da je Ćićko umro na njegovim rukama od rane na jetri.
Naknadno sam razgovarao o Ćićkovoj pogibiji sa Ratkom. Petrović. Ona priča kako su ona i Dobrica Milenović nosile teško ranjenog Žiku Deverdžića. Na Crkvenoj plani su se srele sa Ćićkom. Bio je iskreno obradovan kad je video da je Deverdžić živ, mislio je da je poginuo. Dao im je češalj da se očešljaju! Kad su ih Bugari napali, one su naslonile puške na neko granje i tako pucale. Ćićko je trčao s jednog krila na drugo i hrabrio borce. Kad je bio pored njih, povikao im je: "Lezite! Šta to radite!", ali je tog momenta bio pogođen, puška mu je ispala iz ruke. Žene su mu odmah pritrčale, a tu se našao i doktor Jova Cekić. "...Kad pade mrak, telo Ratka Pavlovića Ćićka stavismo u jedan grm. Prekrismo ga lišćem. Nismo mogli drugačije da ga sahranimo. Plakali smo. Vuja Vujić je rekao: 'Nastavljamo put'...".
Dušan Puđa (Sava, Žine), član Okružnog komiteta KPJ u vreme Ćićkove pogibije, ispričao je u Toplici verziju koja se razlikuje od one koju je meni kazao. Borba je bila prestala, pa su Puđa i Ćićko pošli ka ivici šume da vide da li su se Bugari povukli. Tada je odjeknuo pucanj, i to jedini, i poslednji, i Ćićko se uhvatio za stomak i rekao: "Savo, gotov sam!" i pao. Ćićka su sahranili na sigurnom mestu, gde ga ne bi pronašli Bugari. Puđa je tek naknadno čuo da su Bugari ipak pronašli Ćićkovo telo i odvukli ga čak u Trn u Bugarskoj.
Ubijen rafalom sa leđa
Postoje kontroverze i oko pronalaženja Ćićkovog tela u Bugarskoj. Meni je Ćićkova majka, Petrana Pavlović, ovako ispričala kako je pronašla sinovljevo telo u Bugarskoj, kod grada Trna. Još za vreme rata, pošto je iz pisma Štaba Drugog južnomoravskog odreda saznala o pogibiji svog sina, ona se na sve strane raspitivala kako se to desilo. Neki partizani su joj ispričali da se čulo da su Bugari Ćićkovo telo pronašli u šumi odmah posle borbe. Neki zarobljeni partizan im je rekao da je to "Ratko Pavlović iz sreza Lebane". Pitali su ga: "Je li pogolem od Brke?" "Jeste!", odgovorio je ovaj. Tada su ga kulukom terali od sela do sela - jedno selo ga uveče dotera do ivice drugoga i tu ga izbaci, a sutradan ga ovi teraju dalje. Skinuli su mu odelo i samo vezali dva papirna džaka od cementa i pokazivali narodu da vidi kako prolaze buntovnici protiv njihove vlasti. Čula je da su ga odvukli u Bugarsku, u varoš Trn.
Kad je krajem 1944. godine oslobođena Bugarska, Petrana je odlučila da tamo krene da traži telo svog sina. Srpske vlasti su joj izašle u susret i dodelile joj dva druga da krene u Sofiju. Nove bugarske vlasti su Petrani dale automobil da je odveze u Trn. Komandant grada Trna bio je partizan, znao je za Ćićka još iz Praga, odmah je počeo da se raspituje gde je Ćićko sahranjen, telefonirao po selima, raspitivao se kod zatvorenika, ali nije doznao ništa. I Petrana se već spremala da se vrati natrag u Srbiju, kad je u komandu došao jedan mladić i rekao: "Ja sam sahranio Ćićka!"
Kad mu je Petrana pokazala Ćićkovu fotografiju, ovaj je potvrdio da je to taj partizan koga je sahranio. Mladić je bio pristalica partizana, opštinski pisar, i odlučio je da ukrade Ćićkovo telo, koje još nije bilo u fazi raspadanja. U tome mu je pomogao jedan student, takođe komunista. U toku noći njih dvojica su natovarili Ćićkovo telo, obmotano u džakove od cementa, stavili ga na saone i oterali u jedan pusti kraj, u Zlepolje, gde su ga zakopali pored vrba.
Komandant je odmah dao pratnju, otišli su na rečeno mesto i pronašli grob. Petrana mi je to ovako ispričala: "...Vojnici su izvadili mog sina iz treseta i položili na sneg. Ratko je bio još ceo, neraspadnut, verovatno ga je sačuvao treset. Gde ga je dohvatila ona hartija od džakova, koža mu je bila crna, a gde nije, kao hartija bela. Na grudima mu se još poznavao zamrznut mlaz krvi. Bio je pogođen rafalom od mitraljeza."
Bugarske vlasti su položile Ćikovo telo u kovdžeg i uz Petraninu pratnju poslale u Prokuplje, gde je Ćićko bio svečano sahranjen u Berilju.
Konačno, Ratkov brat od strica Vladimir Pavlović mi je ispričao verziju o pronalaženju Ćićkovog tela, koja se razlikuje od Petranine. On mi se javio pošto sam objavio "Hroniku o Ćićku".
Kad je završena borba na Crkvenoj plani i kad su se partizani povukli na Stanikin krst, Bugari su zaposeli Planu i pronašli u granju još topao Ćićkov leš.
Pošto je to bio jedini partizanski leš tog dana, stavili su ga na sanke i krenuli da se raspituju kod seljaka okolnih sela ko bi to mogao da bude. Seljaci su se pravili da ne znaju ko je stradali partizan. Onda su Bugari preneli Ćićkov leš na bugarsku stranu granice kod sela Strazimirovaca i tajno ga zakopali u jednom potoku. Ali, to je iz daljine gledao jedan čobanin...
Kad je Crvena armija stigla u Bugarsku i tamošnja vojska stavljena pod njenu komandu, ovaj čobanin je prijavio ono što je video. Obaveštenje o tome je stiglo i do porodice Pavlović u Berilju, čiji su se članovi odmah, zajedno sa Petranom, uputili kroz Vlasinu u Crnu Travu i Strazimirovce. Pronašli su leš u potoku na mestu koje je označio čobanin. Ratkov leš nije bio istruleo, jer ga je sačuvao vlažni treset. Svima je bilo jasno da je Ćićko ubijen rafalom s leđa. Pavlovići su doterali leš u Prokuplje, gde je obavljena državna sahrana u Berilju. Petrana je u početku govorila da joj je sin ubijen s leđa, ali je kasnije zaćutala, pošto je Ratko proglašen narodnim herojem. Kad god je bio neki jubilej, vodili su je na svečanosti kao majku narodnog heroja.
Kad sve saberem, nisam siguran u zvaničnu verziju o Ćićkovoj smrti. U "Hronici..." to nisam mogao da kažem, u "Romanu..." ću pokušati, bliži sam pomisli da je Ratko Pavlović Ćićko bio žrtva partijske retorzije.