U Srebrenici poniženi i kamenovani Aleksandar Vučić, dotakao je dno svoje bedne i podaničke politike, koju već tri godine vodi za račun Amerike, Velike Britanije, Nemačke i administracije Evropske unije u Briselu. Pokličima "Alah je veliki!" i "Četniče vraćaj se kući!", Vučiću je stavljeno do znanja da mu nije zaboravljena ratnohuškačka prošlost. Istovremeno, američko-britanska farsa sa Srebrenicom, pokazuje licemernu politiku celog Zapada. Rok upotrebe Aleksandar Vučića je istekao. Kad zaleči razbijenu glavu, možda će smisliti način kako da ode, ali bi za Srbiju najbolje bilo da ga njegov "politički otac" Tomislav Nikolić, sa pozicije predsednika republike, pozove na odgovornost za sva zla koje je počinio tokom tri godine mandata. Ili da i on snosi odgovornost zajedno sa njim.
Nikola Vlahović
Zločin koji je počinio Aleksandar Vučić nad Srbijom za tri godine njegove vladavine, doveo je do ogromnog broja ljudskih žrtava i ogromnih materijalnih razaranja, koja se mogu porediti jedino sa posledicama ratnog stanja. Ipak, bilo je dovoljno samo nekoliko dana, (od 6. do 11. jula ove godine), pa da ovaj bolesni tiranin, koji se još uvek nalazi na čelu Vlade Srbije, ponovo pokaže šta stvarno misli o zemlji koju predstavlja.
Najpre je 6. jula, pod njegovim predsedavanjem, Vlada Srbije na inicijativu Velike Britanije, prihvatila da bude saučesnik i finansijer u akcijama nevladine organizacije pod imenom REKOM (takozvana Regionalna komisija za utvrđivanje broja žrtava u ratovima na prostoru nekadašnje Jugoslavije), što predstavlja novu epizodu u stalnom držanju Srbije na optuženičkoj klupi i njenu sistematsku međunarodnu izolaciju. Vođe ove organizacije, Nataša Kandić i njen bivši muž, režiser Lazar Stojanović, nisu se mogli nadati boljem poklonu. Zločinačka britanska vlada, takođe. Pre skoro četiri godine, tadašnji predsednici Srbije i Hrvatske, Boris Tadić i Ivo Josipović, nisu hteli ni da čuju za ovaj "projekat". Ali, dolaskom Vučića na vlast, svi antisrpski poslovi dobili su naglo na značaju.
Zatim je, 7. jula ove godine, Narodna skupština, sa Vučićevom naprednjačkom većinom, izglasala prihvatanje sporazuma sa NATO paktom, na osnovu koga ta zločinačka koalicija ima pravo da se useli u svaki objekat Vojske Srbije, završno sa vojnom bazom "Jug" kod Bujanovca, čime će, praktično, nekadašnja "zaštićena zona", dobiti status okupirane zone, a Srbija biti skraćena za još jedan deo svoje teritorije.
Konačno, 11. jula, Vučić je otišao u Srebrenicu, u memorijalni centar Potočare, da se pokloni žrtvama koje je i sam lično skrivio, svojom zločinačkom, ratnohiškačkom politikom iz devedesetih, na osnovu koje se i "proslavio" kao ekstremista. Tamo su ga dočekali primereno "reputaciji" koju uživa: kišom kamenja koje se sručilo na njega, povicima "Alah je mu je
Kao da i dalje traje ratno stanje, režiseri ove užasne predstave, i ove godine su u Srebrenicu donosili mrtvačke sanduke iz svih krajeva Federacije BiH, kako bi "namakli" što veći broj žrtava. Vučić je bio dužan da kaže da se u Srebrenici nije dogodio genocid, nego zločin, ravan onom koji su koljački Nasera Orića počinili nad srpskim civilima u Kravicama i drugde u priobalju Drine. Bio je dužan da kaže da ceo Zapad sakriva zločinca Orića od srpskih vlasti. Bio je dužan da pozove Zapad da se pokloni i srpskim, a ne samo bošnjačkim žrtvama u građanskom ratu. Konačno, bio je dužan, da uopšte ne ode u Srebrenicu, dok Zapad ne prizna činjenicu da je u tom ratu izginulo i 60.000 Srba, od kojih je polovina bila civilno stanovništvo (više od 15.000 njih, zverski je pobijeno u raznim "srebrenicama" širom BiH).
Ništa od toga Vučić nije uradio, nego je, kao i svaki srpski zlotvor, prihvatio da pripisuje Srbima i Srbiji da su krivi i za ono što nisu skrivili. Dan uoči odlaska u Srebrenicu, Vučić se čuo telefonom sa Filipom Hamondom, koordinatorom svih britanskih službi bezbednosti i ministrom spoljnih poslova, kako bi dobio garanciju da ga odlazak u Srebrenicu neće koštati više od opšte mržnje koju prema njemu oseća svaki građanin Srbije.
Nakon svega, pitanje njegovog daljeg boravka na mestu predsednika Vlade Srbije, morao bi odmah otvori njegov "politički otac" Tomislav Nikolić, čovek na kome je istorijska odgovornost za Vučićev dalji boravak na vlasti, ali i za njegovu dalju sudbinu. U suprotnom, i Nikolić se može smatrati saučesnikom u masakru nad Srbijom, njenim narodom i resursima i moraće da snosi posledice zbog toga.
Bez obzira na deklarisanu Nikolićevu privrženost Rusiji, ne treba zaboraviti da je reč o čoveku slabog karaktera, kojim upravlja njegova supruga Dragica, primitivna ličnost koja je umislila da je vladarka sa dinastičkim pravima, protežirajući svoga sina Radomira za "naslednika krune". Pred Nikolićem je životna odluka: ili će u istoriju otići kao slabić i kukavica, ličnost bez stava i karaktera, ili će javno pozvati Vučića da se skloni, povuče ili časno ubije, ili će zajedno sa njim, pre ili kasnije, sesti na optuženičku klupu za veleizdaju.
Tomislav Nikolić je u samo jednom danu, na konferenciji za štampu sa nemačkom kancelarkom, 9. jula, pokazao kako je povodljiv, kad je izjednačio Ameriku i Evropsku uniju sa Rusijom, rekavši kako su svi oni "prijatelji Srbije"! Zaboravio je da su mu ti "prijatelji" sa Zapada pre nekoliko nedelja spakovali rezoluciju koja označava Srbe kao genocidne, što se nikada nijednom narodu u istoriji nije na takav način pripisalo. Zaboravio je Nikolić da je samo nekoliko dana pre toga, on lično zamolio Rusiju da stavi veto u Ujedinjenim nacijama na takav zločinački akt. Da li to znači da mu je Rusija dobra samo kad daje pare i kad nas spašava od međunarodnog linča i izolacije?
Neposredno pred Vučićev odlazak u Srebrenicu, njegov "politički sin" Aleksandar Vučić, hitno je tražio da se članovi vlade pozitivno izjasne povodom britanske rezolucije o Srebrenici. Rezultat je bio poražavajući. Samo jedna trećina članova vlade iz njegove stranke, glasala je za to da se Srbija povinuje navodima iz britanske rezolucije! Čak je i Vučićeva ministarka za evrointegracije, Jadranka Joksimović, povukla svoj glas, iako ga je prethodno dala.
Nikolićev kabinet jeste učinio sve da se spreči ovo sramno glasanje, ali to nije dovoljno. On mora, sa pozicije predsednika Republike Srbije, da zaštiti državu od Vučićeve manijakalne potrebe za izdajom.
Nemačka ekonomska vlast u Srbiji
Neposredno nakon uvida u britansku rezoluciju o Srebrenici, Vučić je svim silama nastojao da spreči Rusiju da ne stavi veto u Savetu bezbednosti na ovaj zločinački papir, u kome je zbog neskrivene mržnje prema Srbiji reč "genocid" bila pomenuta čak 35 puta! Umesto da odmah zamoli Rusiju da zaustavi ovu britansku podvalu, odmah je uputio zahtev Moskvi u kome kaže: "...Rusija neće učiniti uslugu Srbiji ako stavi veto u Savetu bezbednosti na britansku rezoluciju o Srebrenici. Mi želimo da sarađujemo sa svima u regionu i to može samo da nas udalji ...".
Srećom, Rusija se rukovodi interesima sopstvene politike, slušajući pri tom i glas bratskih i prijateljskih naroda, a ne trenutnim interesima nekog malog i prolaznog tiranina i političkog hohštaplera koji nikada nije ni verovao u ono što priča. Uostalom, kako verovati čoveku koga u medijima (o trošku građana Srbije) zastupa ista ona agencija (Bell Potinger) koja je lobirala za britansku rezoluciju o Srebrenici, a na predlog šeika bin Zajeda, iz čijeg budžeta se finansira i stvaranje vojske albanskog Kosova i više islamističkih grupa u Bosni i Hercegovini? To je poenta Vučićeve politike: da Srbija sama plati svoj svileni gajtan i da se ubije o svom trošku!
Štampani i elektronski mediji u Ruskoj federaciji, odavno vide Vučića kao čoveka koji je izdao i Srbiju i srpske interese, i koji je nepovratno kriminalizovao svoj politički kurs. Prvi veliki napad ruskih medija koji je bio usmeren ka Vučiću, desio se u trenutku kad je, na opšte zgražanje, angažovana agencija Tonija Blera, da se bavi "edukacijom srpskih ministara". Već tada je bilo jasno da u Moskvi, povodom ovoga, nema uzdržanih niti podele na leve i desne: Vučić je u svim medijima viđen jednako, kao čovek koji je zločincu ponudio da zarađuje na mestu zločina i o trošku žrtve!
I njegovo besramno ponašanje prilikom posete nemačke kancelarke Angele Merkel, zabeleženo je na globalnoj mreži "Raša tudej" ("Rusija danas"), kao "puzanje i gmizanje pred gazdaricom".
I zaista, od susreta sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, pa završno sa dolaskom u Srebrenicu, ovaj zlotvor koji je sopstvenu domovinu ponizio, izdao, iskomadao i predao na upravljanje istorijski potvrđenim okupatorima kao što je Nemačka, svojom servilnošću na svakom koraku ponižava Srbiju.
Možda se ni na jednom primeru ne vidi koliko je Srbija postala mala, okupirana kolonija, kao na primeru takozvane ekonomske saradnje sa Nemačkom, iza koje se krije obično udvaračko podastiranje Vučića i njegove vlade.
Naime, Merkelova je još 8. jula, dok su se vodili neformalni razgovori u kuloarima Palate Srbija, tražila od Vučića da se ubrza prodaja "Telekoma Srbije", jer je nemački "Deutsche Telekom" zainteresovan za kupovinu ove velike srpske državne kompanije. Takođe, podsetila je Vučića na njegovo obećanje da će "Srbija i dalje raditi na restruktuiranju EPS-a". Prirodno, jer su neke nemačke kompanije već naciljale koje delove EPS-a će kupiti za male pare i staviti pod svoju kontrolu. Pre svega, tu je reč o sistemu naplate koji Nemci odavno žele da preuzmu, kao i dobar deo distributivne mreže.
Merkelova od Vučića očekuje i da Srbija što pre počne radove na izgradnji auto puta Niš-Priština-Tirana Drač, kako bi nemačke kompanije preko te albanske luke mogle kraćim, kontinentalnim putem da transportuju rudu iz Italije, ali i svaku drugu robu iz prekomorske trgovine.
Koliko daleko je otišla nemačka ekonomska diktatura u Srbiji, govori i podatak da Privrednom komorom Srbije i Privrednom komorom Beograda, upravlja Privredna komora Nemačke! Da bi to funkcionisalo kako valja, na čelo Privredne komore Srbije, doveden je Marko Čadež, istaknuti gej i bivši ljubavnik bivšeg nemačkog ambasadora u Beogradu. Da sve ostane "među nama" i "u kući".
Konačno, Merkelova je od Vučića zahtevala da se u javnom životu Srbije poštuju prava manjina, sa posebnim akcentom na promene zakonskih odredbi kojima će gej zajednice da sklapaju istopolne brakove, da usvajaju decu i da učestvuju u društvenom životu na način koji će gej zajednicu staviti u ravan prvorazrednog političkog faktora! O svemu tome, Merkelova je detaljnije 9. jula ujutro govorila i sa predstavnicima nevladinog sektora, poverenicom za ravnopravnost i sa Zaštitnikom građana.
Međutim, Merkelova je Vučiću posebno naglasila da ne može više da kupuje vreme i da su to obaveze koje od njega Nemačka očekuje da ispuni u što kraćem roku.
Umesto da joj odgovori onako kako i dolikuje, da je Nemačka ozbiljnu uzjahala Srbiju i da je uveliko odmakao proces nemačke ekonomske okupacije Srbije, Vučić je izgovorio nešto zbog čega bi u svakoj normalnoj državi morao da hitno podnese ostavku, i da odgovara: "...Mi se oslanjamo na Nemačku, u mom kabinetu rade dva Nemca savetnika, koje nam je poslala nemačka vlada. Mi ne tražimo novac od Nemačke, tražimo pomoć u znanju, da naučimo da budemo marljivi kao Nemci i da ostvarimo još bolje rezultate u ekonomiji...".
Tako je srpska javnost saznala da vlada Nemačke preko svojih službenika u Vladi Srbije, diriguje stanjem u jednoj, zvanično suverenoj državi!
Ali, Vučiću ni to nije bilo dovoljno, pa je počeo da priča hvalospeve u čast Angele Merkel, rekavši kako je "...Ona bila stub stabilnosti za sve nas, kada smo imali dilemu šta da učinimo, ona je našla način da pomogne... Nije me sramota da to kažem. Kad svi okreću glavu od Balkana, Nemačka vodi računa o Balkanu i Srbiji!".
Istina o trećem mandatu Angele Merkel i imperijalnim poduhvatima njene vlade, poznati su celom svetu, a posebno narodu Grčke, koji danas plaća preskupu cenu zbog poslova sa ovom, kako je tamo zovu, "Đavoljom kancelarkom". Svi to znaju osim Vučića koji, izgleda, prodaje svoje laži Srbima za sve skuplje pare.
Vučić zamišlja Srbiju kao sabirni centar i antiruski poligon
Da bi slika ponižene Srbije koja grca pod Vučićevim ludilima bila kompletnija, poslednjih meseci pridružili su se i prizori nekontrolisanog ulaska imigranata iz Sirije, Iraka, i drugih zemalja koje je u rat gurnula agresivna američka politika. Naime, Srbija je dobila još jednog službenika koji je zadužen za "uterivanje obaveza". To je šef kancelarije UNHCR-a u Srbiji, Hans Fridrih Šoder, Nemac čija je prošlost obeležena transferima sumnjivog novca od raznih humanitarnih aktivnosti, optužbe za šverc oružja, ljudi i narkotika sakrivenih u humanitarne konvoje. Takav čovek, sada na službi u Srbiji, svakodnevno ponavlja priču da zemlje Evropske unije imaju pravo da zatvore svoje granice pred imigrantima, ali da Srbija, kao zemlja koja nije članica EU, mora da otvori svoje granice i da postane najveći sabirni logor na evropskom kontinentu ("jer će time dokazati svoju humanost i spremnost za pregovore sa EU").
Ovaj, zaista kriminalan način saobraćanja sa zvaničnicima Srbije, na svojoj koži je osetio i ministar za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja, Aleksandar Vulin, kome je Hans Fridrih Šoder određen kao neka vrsta "supervizora".
Da bi na prvi pogled olakšao stanje sa imigrantima u Srbiji (a, ustvari prikrio prave namere), Šoder je odredio da Agencija UN za izbeglice (UNHCR) pomogne Srbiju u hrani, lekovima i prevozu do centara za azil i privremenog smeštaja migranata koji neprestano pristižu. Prava istina je da je Srbija određena da bude "kontejner" za azijatske imigrante, i da su sve evropske zemlje spremne da šalju "humanitarne donacije" u Srbiju, samo da taj talas ne stigne do njih.
Formirana je čak i jedna Radna grupe za rešavanje problema mešovitih migracionih tokova, a Hans Fridrih Šoder je ovaj čin oduševljeno dočekao. Njegova misija je takođe kriminalna, kao i misija mnogih "humanitaraca" koji su pod firmom spasitelja ovuda prolazili, ostavljajući iza sebe pustoš.
Sirota, gladna, nezaposlena i iscrpljena Srbija, sa velikim padom nataliteta, dobila je i status pribežišta za imigrante. Ukratko rečeno, perverzija koju je samo Zapad mogao da osmisli...
Ali, da je Vučić politički podlac bez premca, dokazuje i činjenica da je još u decembru prošle godine, mimo regularne procedure, tajno, organizovao potpisivanje takozvanog „Individualnog partnerskog akcionog plana", kojim se NATO vojnicima garantuje diplomatski status, korišćenje srpske vojne infrastrukture i ono što su poslednjih godina imali samo članovi porodice Vučić.
To je bio Vučićev odgovor na „Akt o prevenciji ruske agresije" koji je Kongres SAD usvojio je prošle godine, prema planu Baraka Obame, američkog predsednika i vrhovnog komandanta, na osnovu čega će se naredne dve godine u Evropi kreirati takozvani Bezbednosni fond NATO saveza u koji su već uključene Ukrajina, Gruzija, Moldavija, Azerbejdžan, Bosna, Makedonija, Crna Gora, albansko Kosovo i sada, zahvaljujući Vučiću i Srbija. Diplomatskim floskulama o usaglašavanju standarda oružja, zajedničkoj obuci i saradnji u mirovnim misijama prikrivena je činjenica da su te vazalne zemlje pretvorene u poligon za ratne igre NATO-a. Srbija tu nije bila prioritet, ali, Vučić se sam ponudio.
Kad se sve sabere, nije teško pogoditi da je Ruska federacija saglasna sa Zapadom u jednom: Vučića treba maknuti.
A. 1 VUČIĆ U SREBRENICI
Mile Isakov
Vučić nije smeo ići u Srebrenicu ako mu nije dozvoljeno da govori ravnopravno sa svim ostalim visokim državnicima, jer to je degradacija države koju predstavlja.
Veliki je skandal, ali i bruka napad na Aleksandra Vučića u Srebrenici, pre svega za Bosnu i Hercegovinu, ali nažalost i za Srbiju. Vučić je do poslednjeg dana kalkulisao da li da ide tamo na komemoraciju ili ne, mada ne razumem šta tu ima da se razmišlja. Ili si rešen da učiniš takav gest ili nisi. Šta tu može da se promeni u zadnji čas. Dobro, znamo svi da je čekao direktivu o tome iz inostranstva, ali ni oni koji mu diriguju sigurno nisu tu komandu izdali u poslednjem trenutku. Jedino što mi se činilo kao razuman razlog za dilemu i odmeravanje da li da ide, ako je već rešen da tako nešto učini, bila je logična procena postoje li za to odgovorajući uslovi. I kada je i pored upozorenja obaveštajnih službi da je riskantno sa stanovišta bezbednosti, saopštio javnosti da ipak ide, pomislio sam da su drugi a mnogo važniji, politički uslovi, ispunjeni.
Medutim, na dramatičnoj konferenciji za štampu posle linča koji je doživeo, upravo od Vučića sam saznao da je još ranije bio zamoljen od domaćina da tamo ne govori i da je on pristao i pod tim uslovom otišao u Srebrenicu. E, to je skandal mnogo veći od huliganskog fizičkog napada na njega lično, jer to je napad na državu koju on tamo predstavlja i to ne od uličnih baraba nego od države domaćina. Ako će na tom skupu govoriti najviši predstavnici svih susednih država, a samo on kao predstavnik Srbije ne, onda je to neprihvatljivo za ozbiljnog državnika. Tamo gde nema tretman kao sve ostale zvanice istog ranga, prosto ne sme da ide, jer tako se degradira i omalovažava njegova država. Državnik može, ako baš želi, da otrpi da ga lično vređaju i ponižavaju, pa i da ga tuku, ali ne može i ne sme da dozvoli da državu i narod koji predstavlja već u protokolu tretiraju kao goste drugog reda. Nigde i niko. Ma šta bili motivi i razlozi. Nikad. Kad na tako nešto pristane, onda nije ni čudo da barabe pomisle da mogu i da ga biju.