Dežurna

Projekcija mračne evropske budućnosti: Stari kontinent na kolenima

Bez rata, uz pomoć migranata

Scenario okupacije Evrope od strane izbeglica iz Afrike i sa Bliskog Istoka objavljen je još 2001. u jednom, svima dostupnom dokumentu Ujedinjenih nacija. Ova studija, koja se bavi pitanjem rešavanja problema pada nataliteta u najrazvijenijim zemljama sveta, smatra da je za očuvanje današnjeg standarda u Evropi (računajući i zemlje izvan Evropske Unije) neophodan priliv od najmanje 376.000 migranata svake godine. U zavisnosti od modela koji bi se primenio, Evropa bi u prvoj polovini ovog veka trebalo da prihvati i do preko 27 miliona izbeglica na godišnjem nivou, a to bi se finansiralo podizanjem praga za odlazak u starosnu penziju na preko 70 godina.

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

Kada je Sektor stanovništva Odeljenja ekonomije i socijalnih pitanja Ujedinjenih nacija 2001. objavio svoju studiju "Zamena stanovništva" ("Replacement Migration" - ST/ESA/SER A./206) malo ko u javnosti je na nju obratio pažnju. Smatralo se da je to suvo teoretisanje nekolicine dokonih statističara, sve u stilu "šta bi bilo, kad bi bilo".

Ako šira javnost nije obratila pažnju na ovu studiju, njome su se, svakako, bavili svetski centri moći i pomoću nje izradili scenario migrantske krize koja trenutno potresa Evropu. Polazeći od činjenice da natalitet u Evropi opada, a da zahvaljujući napretku medicine raste prosečni životni vek Evropljana, tvorci studije su pokušali da naprave modele prema kojima bi se stopa potencijalne srazmere podrške (PSP - odnos broja stanovnika u radno sposobnom uzrastu i penzionera) održala na prihvatljivom nivou.

Još 1995. PSP je spao ispod pet, tačnije na indeks 4,8. To je značilo da na svakog stanovnika starosti od 65 godina ili više dolaze 4,8 stanovnika u uzrastu od 15 do 64 godine. Donja granica PSP-a je u većini evropskih zemalja dosegnuta, a ona iznosi dva radno sposobna stanovnika po jednom penzioneru. Posle toga ni jedan ekonomski model ne može da održi budžetski balans opterećen isplatom penzija.

Da bi se ovaj trend zaustavio, studija "Zamena stanovništva" predviđa dovođenje velikog broja migranata u Evropu (pod ovim pojmom se podrazumevaju sve zemlje Starog kontinenta, bez obzira da li su članice Evropske unije ili nisu). U zavisnosti od predloženog scenarija, od 2000. do 2050. godine traži se dovođenje između 18.779.000 i 1.356.932.000 migranata iz neevropskih zemalja.

Postoji i scenario po kome u posmatranom periodu ne bi došao ni jedan migrant, ali se onda za obezbeđivanje penzija i stabilnost budžeta predlaže da se u penziju odlazi najranije sa navršenih 70 godina života. Interesantno je da Scenario 1 (prema kome za pola veka treba naseliti skoro 19 miliona neevropljana) predlaže da se u penziju ide sa navršenih 69 godina, dakle nešto ranije nego kada ne bi došao ni jedan migrant.

Još interesantnije je da se predlaže da finansiranje sprovođenja ovih scenarija bude kroz uštede u penzionom fondu, pa bi se na početku (dok izabrani model ne počne da donosi rezultate) starosna granica za odlazak u penziju povećala na 72 godine, a u najnepovoljnijem slučaju na čak 77 godina života?!

Ovo znači da planeri Ujedinjenih nacija nameravaju da Evropljane u prelaznoj fazi faktički liše penzije kako bi se Stari kontinent naselio migrantima iz zemalja Afrike i Azije. U slučaju da evropski političari prihvate Scenario 6 pomenute studije, 2050. godine bi dve trećine stanovnika Evrope bilo migrantskog porekla i to pod uslovom da ne dođe do značajnijeg mešanja stanovništva. Evropa bi imala preko dve milijarde stanovnika, a PSP bi konstantno iznosio 4,8.

Studija je pojedinačno obradila samo najveće i najznačajnije zemlje i regione: Evropu, Evropsku Uniju, Francusku, Nemačku, Italiju, Veliku Britaniju, Rusiju, Sjedinjene Američke Države, Japan i Južnu Koreju.

Ako Nemačka želi da povrati PSP od 4,8 do 2050. ona u narednih pola veka mora da prihvati 181.508.000 migranata, odnosno dvostruko više ljudi u odnosu na sadašnji broj stanovnika. Da bi PSP ostao blago iznad 2,1 Nemačkoj treba 10.200.000 stranaca u istom tom periodu.

Postoje i mišljenja kako je moguće povećanje PSP-a i bez velikog broja migranata, posebno jer i autori studije najavljuju povećanje nataliteta u bliskoj budućnosti (primer Rusije to dokazuje). To je moguće kroz energičniju primenu robotike. Na taj način bi jedan radnik bio produktivniji nego što je danas, imao bi veće prihode (samim tim bi se povećale i uplate u budžet), više slobodnog vremena i više para i volje da te pare potroši (što kroz PDV dodatno puni budžet).

Smanjenjem radnih opterećenja i povećanjem standarda stanovništvo bi vremenom povećalo svoju stopu reprodukcije, tako da bi se do 2050. zaustavilo opadanje stanovništva i natalitet bi opet bio veći od mortaliteta.

Ovakav razvoj situacije, međutim, ne odgovara vlasnicima krupnog kapitala, kojima ne treba samo običan radnik, već konzument.

Roboti nisu nikakvi potrošači. Oni troše nešto energije, povremeno su im potrebni rezervni delovi i to je sve. Roboti ne idu u supermarket da kupuju hranu, oni ne zidaju sebi kuće, ne kupuju sebi automobile, ne idu na skupa krstarenja za vreme godišnjeg odmora koji ni ne koriste.

Za vlasnike krupnog kapitala daleko su interesantniji siromašni migranti iz zemalja Trećeg sveta koji bi u Evropi radili za manje para od sadašnjih evropskih radnika, ali bi te pare i trošili na sve i svašta. Čak i ako ušteđevinu budu slali u zemlje svog porekla kako bi pomogli porodicu, novac će opet završiti na računu neke od multinacionalnih kompanija.

Institut za međunarodne studije "Ralf Banč" ("Ralph Bunche Institute for International Studies") gradskog univerziteta Njujork, posle opsežnih istraživanja, došao je 2015. godine do zaključka kako je ceo projekat Ujedinjenih nacija, obuhvaćen studijom iz 2001, ništa drugo do lista želja krupnih industrijalaca.

Duže od dve decenije, tačnije od 1993. godine, pokušava se pod okriljem Ujedinjenih nacija, kroz dijalog zemalja uvoznica radne snage, sa jedne strane i zemalja koje radnu snagu izvoze sa druge strane, doći do "humanog rešenja problema" za imigrante. Glavni protivnici dijaloga su upravo najveći uvoznici radne snage: SAD, Australija, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Italija.

Velikima, jednostavno, ne odgovara da se obavežu na bilo šta. Rezultat ove neorganizovane politike prihvatanja svakog radno sposobnog koji se pojavi na granici, vidi se upravo ovih dana na istorijskom talasu izbeglica koji je preplavio Evropu.

Znajući sve ovo daleko je lakše razumeti naizgled nejasnu politiku glavnih protagonista na političkoj sceni Evrope. Svi političari, manje ili više, zavise od vlasnika krupnog kapitala kojima savršeno odgovara "zamena stanovništva" u Evropi. Njima, sa druge strane, ne odgovara da se obavežu na konstantni prihvat migranata, jer privredna situacija nije dovoljno stabilna da bi se pravili dugoročni planovi.

Oni zbog toga sprovode neki od šest scenarija studije UN iz 2001. godine bez da su to zvanično objavili, još manje da su za to tražili dozvolu svojih parlamenata. Da li će ova politika da se sprovodi do momenta kada će Evropljani postati izrazita manjina u sopstvenim zemljama (kako predviđa Scenario 6) ili će se stati pre tog trenutka, zavisi od procene industrijalaca šta im je isplativije.

A 1. Scenario etničkog i verskog uništenja Evrope

Studija "Zamena stanovništva" Ujedinjenih nacija iz 2001. godine predviđa šest različitih scenarija, od kojih su, po rečima samih autora, samo prva četiri relativno realna.

Scenario 1, nazvan i "srednja varijanta", zagovara dolazak 18.779.000 migranata u Evropu u periodu od 2000. do 2050. kako bi se održao broj stanovnika koji bi omogućio potencijalnu srazmeru podrške (PSP) od nešto preko 2,1.

Scenario 2 polazi od pretpostavke da u periodu od 2000. do 2050. u Evropu neće doći ni jedan migrant i prikazuje pretpostavljene posledice toga, odnosno da bi PSP na nivou dva mogao da se održi samo ako bi se u penziju išlo sa navršenih 70 godina života.

Scenario 3 obrađuje situaciju koliko je migranata potrebno da se održi najviši nivo stanovništva, bez obzira na PSP. Po ovom modelu u prvoj polovini 21. veka u Evropu bi došlo 95.869.000 migranata, broj stanovnika bi 2050. iznosio 727.912.000 ljudi, a PSP bi bio 2,38 (poređenja radi, 2000.. u Evropi je živelo 728.887.000 ljudi uz PSP od 4,6).

Scenario 4 se bavi problemom održavanja najvišeg mogućeg broja stanovnika u uzrastu od 15 do 64 godine. On za celu Evropu predviđa do 2050. prihvat 161.346.000 migranata i PSP od 2,62.

Malo verovatni Scenario 5 proučava mogućnost održavanja najviše moguće potencijalne srazmere podrške i predviđa dolazak 235.044.000 migranata u Evropu do 2050. godine, uz održavanje PSP-a na nivou od tri i više.

Potpuno nerealni Scenario 6 obrađuje situaciju da se PSP vrati na nivo od pre 2000. godine. On predviđa dolazak 1.356.982.000 migranata do 2050. godine, pad učešća domicilnog stanovništva na 33 odsto i manje, a rast PSP-a na 4,81. Iako su Scenariji 5 i 6 u ovom trenutku nerealni, nije nemoguće da evropska politička elita, pod pritiskom vlasnika krupnog kapitala, upravo sprovodi jedan od ova dva scenarija.

Scenario 5, na primer, za Evropu predviđa prosečni dolazak 4.701.000 migranata svake godine u periodu od 2000. do 2050. godine. Scenario 6 predviđa prosečni godišnji priliv od 27.139.000 migranata u prvoj polovini ovog veka.

Nemačka vlada je krajem novembra na sastanku iza zatvorenih vrata u mestu St. Augustin kod Bona usvojila poverljivi dokument iz koga proizilazi da će u periodu 2014. - 2016. u Nemačku doći ukupno između sedam i deset miliona izbeglica i članova njihovih porodica.

Prema proceni nemačke vlade, svaki migrant za sobom povlači prosečno još njih dvoje - najčešće bračnog druga ili maloletnu decu. U 2014. u Nemačku je zvanično stiglo nešto preko 300.000 izbeglica, što sa kasnije pristiglim članovima porodice iznosi oko milion osoba. Za 2015. savezna nemačka vlada računa sa ukupno više od milion izbeglica (verovatno oko 1,2 miliona, moguće i više), što sa članovima porodica iznosi preko tri miliona, dok će 2016. u Nemačku ući najmanje 1,5 miliona migranata, odnosno ukupno 4,5 miliona računajući i kasnije pridošlu rodbinu.

Posmatrajući ove brojeve, čini se da se ostvaruje u najmanju ruku Scenario 5, ako ne i apokaliptični Scenario 6.