Povodom

Kako je argumentovano i detaljno osporena Vučićeva "Strategija razvoja poljoprivrede Srbije"

Netačno, nerealno i neostvarivo!

Profesor doktor Koviljko Lovre, nekadašnji ministar poljoprivrede u vladi SRJ, povodom Vučićeve Strategije razvoja poljoprivrede Srbije, potpuno je i argumentovano, osporio svaku tačku te "projekcije i vizije razvoja poljoprivrede". Naime, Lovre u svojoj opširnoj analizi (iz koje Magazin Tabloid objavljuje najvažnije delove), Strategiju Vučićeve vlade sa razlogom naziva potpuno nelogičnom i besmislenom. Iz okruženja vladajuće stranke, skrenuta je pažnja da se izlaganje profesora Koviljka Lovrea "ne promoviše, jer iza Strategije razvoja poljoprivrede, stoji Vučić"

......

Izvedene projekcije (takozvane Vladine "Strategije razvoja poljoprivrede Srbije", prim. red.) pokazuju da će se poljoprivreda razvijati sasvim suprotno od razvojnih zakonitosti! Ono što autori Strategije projektuju još nijedna država nije uspela da ostvari! Štaviše, bilo bi porazno za našu privredu da se ostvare! Takođe, autori Strategije koriste netačne podatke, te otuda i projekcije i vizija razvoja poljoprivrede je potpuno nelogična i besmislena.

Naime, autori projektuju da udeo poljoprivrede u BDP privrede treba da se poveća do kraja perioda na 15 do 20 odsto. U varijanti da udeo poljoprivrede poraste na 15 odsto znači da poljoprivreda do 2023. treba da se razvija po stopi od 6,1 odsto prosečno godišnje, a nepoljoprivredni deo privrede da u istom periodu opada po prosečnoj godišnjoj stopi od -0,76 odsto. U varijanti da bi poljoprivreda ostvarila rast udela u BDP od 20 odsto trebala bi da se razvija po stopi od 9,19 odsto prosečno godišnje, uz istovremeni pad nepoljoprivrednog sektora od -1,36 odsto prosečno godišnje. Kakve su implikacije i besmisao ovako projektovanih veličina ne treba ni naglašavati.

Takođe, autori projektuju rast bruto investicija u poljoprivredi od 10-15 odsto godišnje u nominalnom iznosu. To je nerealno ako se zna da poljoprivreda u Srbiji predstavlja neatraktivnu delatnost za strane investicijske, jer one u strukturi ukupnih sdi u srbiji od 2004. do 2011. godine učestvuju sa 0,7 do 1,6 odsto.

Strana direktna ulaganja u Srbiju:

1. 2005. 1,162 milijardi evra

2. 2006. 3,242 milijardi evra

3. 2007. 1,448 milijardi evra

4. 2008. 1,590 milijardi evra

5. 2009. 1,304 milijardi evra

6. 2010. 830 miliona evra

7. 2011. 1,798 milijardi evra

8. 2012. 232 miliona evra

9. 2013. 750 miliona evra

10. 2014. 1,222 milijardi evra

11. 2015. 1,62 milijardi evra

12. 2016. 2,00 milijarde evra (želja i potreba)

(Izvor knjiga Branislava Gulana, ,,Sudbina oduzete imovine'')

U realnom izrazu to je znatno manje. Ako se uzme prosek nominalnog rasta od 12,5 odsto znači da ta sredstva neće ni približno biti dovoljna da se ostvari projektovani rast navodnjavanih površina (za 210.000 ha). A šta je sa ostalim investicijama u poljoprivredu, uključivši i zamenu osnovnih sredstava. Šta više, autori ispuštaju iz vida vrlo bitan momenat udela poljoprivrede u bruto i novim investicijama. U 2012. godini udeo poljoprivrede u bruto investicijama je iznosio 3,34 odsto, dok je novih investicija bilo samo 2,75 odsto.

Takođe, projektovane veličine za razvoj trgovanja posredstvom Produktne berze je u potpuno nerealan. Naime, autori predviđaju rast trgovanja od prosečno godišnje od 11,4 odsto, što je precenjena veličina, ako se ima u vidu da Produktna berza u Novom Sadu i nije berza u pravom smislu te reči.

Nije jasno zašto su autori projektovali rast sertifikovanih savetodavaca da raste do pretposlednje godine projektovanog perioda sa 262 na 387, da bi u poslednjoj godini njihov broj bio ponovo „sveden" na 2014. godinu. Ako se ove cifre stave u kontekst projektovanog rasta poljoprivrede lako je uočiti sve nelogičnosti i neosnovanosti Strategije.

Najžalosnije je što autori celokupnu Strategiju zasnivaju na spontanom, a ne potrebnom rastu poljoprivredne proizvodnje. Autori Strategije svoju viziju razvoja poljoprivrede zasnivaju na pretpostavci da Srbija raspolaže sa obiljem agrarnih resursa.

Prva pretpostavka na kojoj se zasniva Strategija o obilju agrarnih resursa je potpuno neosnovana. Srbija raspolaže sa ispodprosečnim agrarnim resursima i kad se komparira sa prosekom za svet i prosekom za Evropu ( za 2012. g. na svetskom nivou iznosi 0,704 ha, Evrope 0,635, a Srbije 0,514 hektara po stanovniku).

Ukoliko se uporedi produktivnost rada i zemljišta, kao direktna posledica resursne snabdevenosti poljoprivrede, još su nepovoljniji odnosi za Srbiju. Očito je da autori nisu razumeli uticaj resursne strukture na razvoj poljoprivrede.

Kada je u pitanju razvoj prerađivačke industrije autori Strategije ne razumeju distinkciju iz razvojnog puta industrije čiji je razvoj uslovljen gustinom stanovništva od industrije koja svoj razvoj zasniva na geografskim uslovima proizvodnje sirovina.

Na osnovu dela 2.4.5, autori kasnije zasnivaju viziju razvoju poljoprivrede na aktivnoj ulozi Direkcije za robne rezerve. Međutim, nedavno usvojeni Zakon o Direkciji za robne rezerve ih nesumnjivo demantuje. Kada su u pitanju poljoprivredno-prehrambeni proizvodi Direkcija će ostati potpuno sterilna institucija, a ne aktivan „igrač" na tržištu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda.

Uostalom to su pokazale 2012. g. kada je došlo do eskalacije i 2013. g. kada je došlo do „sunovrata" cena poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Sklop regulativno-interventnih mera ni približno nije usklađen sa CMO (Zajedničkom organizacijom tržišta EU), uprkos deklarativnom zalaganju, te su i intervencije Direkcije i Ministarstva trgovine bile „jalove".

Takođe, sve što je radilo Ministarstvo trgovine je bilo „sterilno" i nije uticalo na stabilizaciju tržišta, pa tako i „novi" Zakon o Direkciji za robne rezerve. Žalosno je što Ministarstvo poljoprivrede nije uopšte reagovalo kada je usvajan Zakon o Direkciji za robne rezerve. Ne treba naglašavati u kojoj meri neaktivnost Direkcije za robne rezerve uslovljava tržišne poremećaje. Prema tome, stav autora (str. 43) da će Direkcija postati efikasna tržišna institucija je potpuno neutemeljen.

Deo 2. 7. (Podsticajna politika u poljoprivredi u prethodnom periodu) osim opisa daje niz netačnih podataka. Najeklatantiji primer je Tabela 14 na str. 66 u kojoj se predstavlja da je cenovna podrška (premija) za merkantilnu pšenicu iznosila od 89,57 do 96,46 evra po toni u 2004. godini.

Iz zvaničnih podataka Ministarstva poljoprivrede i Republičkog zavoda za statistiku,izlazi da je cenovna podrška za pšenicu bila veća od otkupne cene (prosečna otkupna cena je iznosila 6,96 dinara po toni).

Ukoliko se primeni kurs dinara rema evru, koji su autori koristili izlazi da je prosečna otkupna cena iznosila 61,52 evra po toni!? Pitanje je kada se desilo u našoj istoriji da je premija za pšenicu iznosila za 50 odsto više od otkupne cene!

Ovo samo ilustruje u kojoj meri su autori imali aljkav pristup izradi Strategije. U ovom delu Strategije se može navesti bezbroj sličnih nelogičnosti i nekonzistentnosti na kojima se zasniva Strategija...

O predlogu za izmenu odeljka „Vizija razvoja i strateški ciljevi''

Nema sumnje da je prvi strateški cilj adekvatno odabran (Rast proizvodnje i stabilnosti dohotka proizvođača). Međutim, iz daljeg teksta proizilazi da je to samo deklarativni cilj. Sklop mera i instrumenata koji se predlaže ne obezbeđuje rast proizvodnje, a već opisane aktivnosti Direkcije za robne rezeve ne obezbeđuju stabilnost tržišta. Šta više predloženi arsenal mera agrarne politike je „siromašniji" nego što je bio u prošlosti, te će i proizvodni i tržišni poremećaji biti izrazitiji u budućnosti.

Naime, mehanizam direktnih plaćanja koji je u funkciji i koji se mora zadržati zbog politike EU, je potpuno neefikasan kao dohodovna podrška ako nije kombinovan sa politikom i instrumentima cena poljoprivrednih proizvoda. Uostalom, i u skorije vreme od kada se primenjuje ovaj mehanizam, zbog diskrepance između cenovne elastičnosti tražnje i cenovne elastičnosti ponude poljoprivredi je od direktnih plaćanja pripalo svega 69,6%, dok je ostatak pripao ostalim učesnicima u lancu, uključiv i krajnje potrošače. Nažalost, autori očito nisu analizirali efekte dohodovne podrške našoj poljoprivredi, te nisu ni mogli imati adekvatne osnove za „viziju" razvoja. Politika dohodovne podrške bez nekog oblika „propisivanja" cena je potpuno neefikasan mehanizam.

Ne treba navoditi da sve razvijene zemlje, uključiv i EU, i danas propisuju neki od oblika cena poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. U EU to je interventna cena, dok su npr. u SAD zajmovna i ciljna cena. Takođe, spoljno-trgovinska zaštita poljoprivrede je potpuno zanemarena od autora Strategije. U ovoj fazi razvoja naše poljoprivrede (Liberalizacija i pregovori o pristupanju EU i STO) neosporno je da treba primeniti instrumente zaštite koji primenjuje i EU. Tarifne i vantarifne kvote (dozvoljene pravilima STO), kombinovane sa carinskom zaštitom, su vrlo efikasan sistem zaštite domaće proizvodnje od ekscesnog uvoza).

O predlogu za izmenu odeljka „Mere i aktivnosti za realizaciju strateških ciljeva''

Iz svega, prethodno navedenog, očito je da ni ovaj deo Strategije nije mogao izbeći nelogičnosti i aljkavosti u pristupu. Npr. na str. 109-110. autori tvrde da je nivo podrške po hektaru i po stanovniku niži za oko 50 odsto u poređenju sa zemljama iz studije „Agriculture in the Western Balkan Countries". Međutim, ako se uporede podaci upravo iz navedene studije izlazi da je naš nivo podrške ispod 30 odsto proseka za analizirane države. Konačno, iz strategije se ne naziru ni obrisi sklopa regulativno interventne politike koja bi obezbedila rast i razvoj poljoprivredno-prehrambenog sektora.