Postdemokratija

Suficit izbora i kampanje

Tek što je najavio izbore Vučić je krenuo u kampanju hvaleći se kako je već u januaru ostvaren suficit budžeta od 250 miliona eura. To je, reče, nečuveno za prvi mesec u godini, ali njemu je eto uspelo, ali ne kaže kako. Uostalom, šta zna narod šta je fiskalna računica i šta je 250 miliona, bilo čega. Ne znam, naravno, ni ja, ali znam Vučića, znam da ni on nema blage veze sa ekonomijom, pa zato i može da se hvali stvarima koje bi trebalo da ga zabrinu. Jer i laiku je jasno da kad nema povećanja proizvodnje, višak može da se stvori samo ako si nekom uzeo previše, a nekom ostao dužan. A to će, naravno, doći na naplatu sa kamatom, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi, a potom ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Ko danas nije nezadovoljan, sa njime nešto nije u redu. Druga je stvar kako se ko izjašnjava u anketama i kako će glasati na izborima. To što mnogi još podržavaju Vučića i njegovu vlast, ne znači da su ti ljudi zadovoljni, oni to tek učekuju od njega. Nadaju se. Dakle, nisu ni oni zadovoljni ali u krajnje sumnjivoj ponudi na političkoj trpezi, on ih je nekako ubedio da će doneti bolje dane. Uprkos sve težoj stvarnosti, nada još nije umrla, a kad će ne zna se.

U životu je održavaju makete Beograda na vodi, kulise železničke stanice bez vozova, parčići autoputeva koji vode u tunele, a na kraju svakog tunela, zna se, uvek biva svetlost. Još kad se to zašećeri sa nekoliko stotina miliona viška u budžetu, eto motiva da se još malo sačeka. Kad je već u januaru, ostvaren suficit od 250 miliona, nije teško izračunati da će, ako se tako nastavi, do kraja godine pući i milijarda. A onda, gde će nam biti kraj.

Tako Vučić navodi birače da mu ponovo produže mandat, kako bi nastavio reforme koje je navodno započeo, a koje će nas dovesti do boljeg života. Njegovo objašnjenje zašto već dosad nije ostvario nešto više sa reformama koje sprovodi već tri godine je jednostavno, oni pre njega su nas pogrešnom politikom i pljačkom doveli do bankrota, pa je bilo teško i biće još neko vreme. Eto i razloga da se sad ni slučajno ne glasa za njih, nego baš za njega. Zvuči logično i obećavajuće, posebno kada se zna da je takozvana demokratska vlast zaista bila ogrezla u korupciji, nije sprovodila potrebne reforme, a prezadužila je državu. Zato su mnogi skloni da nasednu na ovu tobož iskrenu i istinitu priču, ali nije baš tako. Zapravo ni nalik, jer pogrešna politika je nastavljena, korupcija i zaduživanje takođe, a suštinske reforme nisu ni započete.

Štednja na platama i penzijama i izvesna fiskalna konsolidacija nisu nikakve reforme, to je samo šminkanje mrtvaca. Presipanje iz šupljeg u prazno.

Za pravi oporavak i preporod, potrebne su sistemske promene. Ovaj neodrživi sistem se ne može popraviti, mora se temeljno menjati jer počiva na dominaciji finansijkog sektora nad proizvodnim, zapravo na dominaciji finansijkog sektora nad celim društvom. Bez podizanja sopstvene industrije i poljoprivrede, nema oporavka. A to nije presecanje vrpci na ekspoziturama stranih fabrika, nego izgradnja sopstvene proizvodnje koja će koristeći domaće resurse, više izvoziti a manje uvoziti. Na primer Fijat, koji je naš najveći izvoznik, prošle godine je izvezao milijardu i dvesta milona evra, ali i uvezao sirovine za nešto preko milijarde. Cela Srbija je 2013. i 2014, uvezla 41 milijardu dolara, a izvezla samo 29. Za te dve godine napravljen je deficit od 12 milijardi dolara. To je pokriveno sa 7 milijardi novih zaduživanja i pet iz priliva od doznaka naših radnika, stranih investicija i iz deviznih rezervi. A nije da nemamo mogućnosti za izvoz na ogromno Rusko tržište, neograničeno i bez carina, naših domaćih proizvoda, ponajpre hrane, za čiju proizvodnju imamo sve resurse sa relativno malim ulaganjima.

Neodrživ je sistem u kojem samo 400 hiljada zaposlenih radi u realnom sektoru, stvarajući novu vrednost, pa se zapravo od njihove zarade finasiraju država i svi ostali. Zato naš dug svake godine raste za oko milijardu evra više nego prethodne. Pa je tako 2014. bio povećan za 6 milijardi, 2015. za 7, a 2016. će biti uvećan za 8 milijardi. Šta onda znači onih 250 miliona sa početka teksta? Kakav je to suficit? Kakve su to reforme? Kakve su to trice i kučine?

Nije nikakva tajna da su Naprednjaci bukvalno preuzeli politiku i program proevropskih demokratskih prethodnika, sa najavom da će oni to sprovesti odlučnije i poštenije, sa posebnim naglaskom na borbi protiv korupcije. Počelo je žestoko sa spektakularnim hapšenjem Miškovića i još nekoliko kapitalaca, ali na tome je i ostalo. Međutim, nije problem ove države ono što su Mišković i kompanija eventualno ukrali, problem je sistem koji im je omogućio da se toliko bogate trgovinom, pre svega uvozom, na nerealnoj razlici u ceni dinara i stranih valuta, a što neprestano stvara sve veći spoljnotrgovinski deficit. Sistem koji i dalje omogućava da naša novokomponovana preduzetnička elita zarađuje novac u sferi potrošnje i finansijskih špekulacija, pa tamo i investira. Umesto u nove tehnologije i nove fabrike koje će da zapošljavaju, izvoze i prave dobit, ulaže se u supermarkete, zemlju koja se ne obrađuje, nekretnine i hartije od vrednosti,najčešće državne, gde se mnogo brže i sigurnije zarađuje. To je cela njihova i državna ekonomska nauka. Manipulacija sa Lovom.

Priznajem, nisam stručnjak za ekonomiju i nemam pojma o fiskalnoj politici, ali nema ni premijer Vučić, pa ipak o tome odlučuje i drži nam javne lekcije. Za razliku od njega ja se ne usuđujem to čak ni da komentarišem, ali moram da pitam, šta znači 250 miliona suficita u budžetu koji je inače u hroničnom deficitu. Jel to zarađeno, ušteđeno ili prosto još nije plaćeno sve što treba? Kad nema privrednog rasta, nema povećanja proizvodnje i profita preduzeća, nema većeg izvoza, odakle to? I da li je baš tako? Zna Vučić da se u to malo ljudi razume i baš zato se služi time, da iskoristi neznanje i zaludi većinu koja će se ponadati da će, ako se tako nastavi, i oni doći na red, da će se i u njihov džep preliti nešto od tog suficita, ma šta to značilo.

Ruku na srce, koliko običan svet realno može da zna o fiskalnoj konsolidaciji. Nema pojma i ne interesuje ga, ako se to ne maže na lebac. A ne maže se. I ne treba da ga zanima, ima ko treba da se time bavi, ko je plaćen za to. Lepo je što se i premijer, inače poznat kao štreber, potrudio da nešto o tome nauči, ali to što je sad fasciniran tim novim saznanjima ne znači da sve zna o tome i da sve nas treba sa time da zamajava. Dobro je ako je tako, ali sad teraj dalje. To je tek početak. Javi nam kad bude za na lebac. A biće kad se sprovedu istinske reforme. Sve pre toga je samo čisto zamlaćivanje, koje, ako je uopšte moguće prevesti na razumljiv jezik, otprilike izgleda ovako.

Budžet je navodno bio pred bankrotom, a sad je navodno pun ko brod, mada i dalje u debelom minusu?!. To, međutim, niko ne može da vidi ni da oseti. Samo nam kažu da je tako, a eksperti potvrđuju ili polemišu, da li je budžetska čaša do pola puna ili do pola prazna. Nama građanima i da pokažu budžet, koji se zapravo ne može pokazati, ne vredi. Jer nije to kasa, pa da je otvoriš i prebrojiš novac u njoj. To je gomila papira, sa brojkama i procentima o uplatama, isplatama, kreditima i kamatama, plaćenim i neplaćenim računima, koji se prebijaju, hrpa hartija od vrednosti koji garantuju neki novac, koji nikad nije ni bio tu.

Sad nam kažu da je manjak u budžetu samo 240 milijardi, ili 24 milijarde, ne znam tačno čega ni tačno koliko. U svakom slučaju u pitanju je ogromna razlika, jer trebalo je da bude, kažu, preko 90 ili 900 milijardi. Činjenica da je nama običnim smrtnicima sasvim svejedno da li je u pitanju ušteda od 60 ili 600 milijardi u pitanju, sama za sebe dovoljno govori o onome ko o tome navodno obaveštava građane. Jer, koliko je to dve stotine ili devet stotina milijardi para? Može li to neko uzeti pa prebrojati? Koliko je to u našim novcima? A koliko naših novaca? Koliko ide nama, a koliko od nas? I ko je uopšte rekao da je trebalo da bude baš toliki minus? Pa isti oni koji sad kažu da je minus mnogo manji. I gde je sad taj novac? Šta ćemo sa njim, ako postoji? Tu količinu novca običan svet ne može ni da pojmi, pa mu je uzaludno i pominjati. Naročito ako ne postoji. A sva je prilika da ga nema, jer ako sam dobro razumeo, mi sad nemamo više novca, nego nam samo manje fali, ali i dalje fali. Mnogo.

Meni se čini da je to isti slučaj, kao što kaže ekonomski analitičar Mijat Lakićević, kad naš čovek i domaćin mesecima ne bi plaćao stan, struju i grejanje, pa se hvalio kako mu je kućni budžet u plusu. A kad mu sve to stigne na naplatu, sa kamatom, uzima kredite sa još većim kamatama i hipotekom na stan. Na kraju ostane bez stana.

Uradite nešto da ne bude više tako. Da ne drhtimo svakog meseca, hoće li biti ili neće biti dovoljno. Gradi i Beograd na vodi, ako ima odakle. Nemam ništa protiv. Naprotiv, lepo bi to bilo, ako može. Samo mi nemoj pričati da će to pokrenuti i preporoditi Srbiju. To je ipak samo jedno malo veće i malo lepše selo. Sa kulom umesto crkve u centru. Neka imamo i to, ne marim ako možemo, ali mislim da ipak pre toga treba izgraditi neke fabrike, koje će nešto da prozvode, u kojima će ljudi da rade, da zarade, a posle nek šetaju i piju kafućino na vodi. I one silne koridore. Dobro je to, to treba da ganjate, ali bez novih zaduživanja, ako može. Sa stranim kreditima to i nije neka mudrost. Naprotiv, uopšte nije pametno. I kako sad to naš svet da razume. Nema šanse.

Kao što nema šanse da razume kakva je vajda od vlade u senci, koju je napravila opozicija. Šta li ona radi kad nema ni budžet. Nema ni deficit, a kamo li uštede. Čemu to? Kome to koristi? Nikome ništa. Sve ih treba najuriti I početi iznova. Ispočetka. Od bogate i plodne zemlje.