I dalje se iz zemlje iznosi velika količina novca. Američka agencija „Global Financial Integrity" procenjuje da se svake godine iz Srbije u proseku iznosi četiri milijarde dolara ilegalno stečenih para. Deo te sume se odliva preko banaka i to putem fingiranih poslova. Naizgled sve deluje legalno, ali kada se zagrebe po površini...Samo preko četiri nedavno bankrotirane banke („Agrobanka", „Razvojna banka Vojvodine", „Poslovna banka Beograd" i „Univerzal banka") iz Srbije je legalno izneto preko milijardu evra. Da bi se sakrili tragovi ko je, koliko i kome slao para, država je odlučila da kompletnu dokumentaciju tih banaka, zajedno sa njihovom imovinom, preda „Poštanskoj štedionici" u kojoj vladarski klan ima svoje verne sluge
Igor Milanović
Kada su pre skoro 15. godina državnim dekretom ugašene četiri, tada najveće domaće banke, nikoga, a ponajmanje idejnog tvorca ovog zločina, tadašnjeg ministra Mlađana Dinkića, nije interesovalo kako će domaća privreda da funkcioniše bez bankarske podrške. Dinkić i njegovi saučesnici su samo stalno ponavljali da će se na ovdašnjem tržištu pojaviti nove, svetske banke koje su, navodno, zdravije i poslovnije od onih ugašenih.
Od ondašnjih direktora se zahtevalo da se veštački naprave bilansi koji pokazuju gubitke. Da upišu minuse kojih nije bilo! Bez posla je, ostalo 10.000 službenika, i to vrsnih službenika, koji su kasnije strane bankare učili bankarstvu. Dobili su po 300 maraka otpremnine i otišli bez poslednje plate. Osim ljudi, bankarski sektor je izgubio odličan IT sistem, a imovina je rasprodata, razvučena, uništena. A gde je novac nestao, to niko ne zna.
Banke koje su došle nisu ništa dobro donele Srbiji. Tvrdnje da će te strane banke ovde doneti kapital pokazale su se kao obična farsa. Banke, istini za volju, jesu donele neki kapital, ali se on tretira kao pozajmica osnivača i u svakom trenutku može da se iznese izvan zemlje. Neke banke su ne samo već vratile tu pozajmicu, nego su na razne načine izvukle još para iz Srbije.
Očekuje se da će najdalje za četiri godine, dobar deo banaka napustiti srpsko tržište. Kad pokupe šta još mogu, jer je konkurencija među njima postala prevelika i vreme za otimačinu im je ograničeno.
Istovremeno kada je objavljena ova procena, stigle su vesti kako je turska „Halk banka", koje do tada nije bilo u Srbiji, kupila „Čačansku banku" u kojoj je Republika Srbija bila većinski vlasnik, kao i da je krenula sa proširenjem prisustva otvaranjem novih poslovnica. Takođe je Narodna banka Srbije dozvolu za rad izdala novoosnovanoj „Mirabanci" iza koje stoji kapital iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Zašto dolaze nove banke, ako stare žele da odu, jer nema posla?
U odgovoru na ovo pitanje nalazi se i objašnjenje kojim sve metodama su pare preko stranih banaka sasvim legalno izvlačene iz Srbije.
Pomenute dve banke dolaze u Srbiju „da prate partnere i svoje kompanije i investitore, koji planiraju poslovne poduhvate i projekte u Srbiji i regionu, koji su već najavljeni i iz Turske i iz Ujedinjenih Arapskih Emirata".
„Čačanska banka" jeste loše poslovala i pravila gubitke, ali je imala svoje komintente. „Halk Banka" je, znači, sa njom kupila i izvestan udeo u tržištu. „Mirabanka" dolazi na relativno novo tržište, ali se zna da će ona privući ne samo investitore iz UAE, već i domaće firme koje bi sarađivali sa kompanijama iz te zemlje. Komintenti bankama donose novac, to je normalno. Pomenute dve banke će iz tog novca, kao što rade i sve ostale poslovne banke, odobravati kredite svojim partnerima iz Turske, odnosno Ujedinjenim Arapskim Emiratima.
Od tih para, prikupljenih na ovdašnjem tržištu, komintenti će u zemljama porekla od firmi osnivača kupovati robu i usluge potrebne da bi poslovali u Srbiji. Ovakvo izvlačenje kapitala iz naše zemlje je sasvim legalno po sadašnjim naopakim propisima! Sa druge strane, Srbija skoro da uopšte više nema domaće banke sposobne da u inostranstvu prate svoje ovdašnje komintente.
Naplaćuju sve, čak i kad kažu "dobar dan"
Od banaka koje su još u većinskom domaćem vlasništvu, ostale su još samo dve. Jedna je „Komercijalna banka" koja do kraja ove godine mora da bude prodata strancima (po ranijem ugovoru sa „Evropskom bankom za obnovu i razvoj"). Druga je „AIK banka" iz Niša, trenutno jedna od najstabilnijih banaka u zemlji. Problem sa ovom bankom, zbog koga ona nije u mogućnosti da prati veliki broj domaćih kompanija u poslovanju sa inostranstvom, jeste taj da je ona u rukama Miodraga Kostića, domaćeg tajkuna i „kralja šećera", tako da je već preopterećena obavljanjem poslova za njega.
Da je takva situacija sa „AIK bankom" vidi se iz oštrog pada vrednosti njenih akcija na Beogradskoj berzi čim je najavljena mogućnost da Kostićeve kompanije otkupe sve preostale akcije, i to uprkos činjenici da je „AIK" upravo tada kupio jednu slovenačku banku bez dugova i sa pristojnom pozicijom na tamošnjem tržištu. Akcionari su, naime, shvatili da će se posle najavljenog povećanja vlasničkog udela Kostićevih kompanija, ona u potpunosti posvetiti realizaciji poslova za svog vlasnika i da će joj, samim tim, opasti rejting na domaćem tržištu.
Preostale banke koje su još uvek u domaćem vlasništvu nisu uopšte u stanju da bilo šta učine. „Jubmes banka" se smatra sledećom na redu za likvidaciju, dok je „Srpska banka" preživela zahvaljujući finansijskoj injekciji od 80 miliona evra koju je dobila od države po ugovoru koji je proglašen državnom tajnom.
„Poštanska štedionica" bi mogla nešto tu da promeni, kada ne bi bila opterećena rešavanjem problema koje je dobila neželjenim pripajanjem propalih banaka, kao što su „Agrobanka" ili „Razvojna banka Vojvodine". Kako su stručnjaci svojevremeno upozoravali, PŠ je opterećena ogromnim brojem filijala koje je preuzela i koje joj za poslovanje uopšte nisu potrebene, jer je ionako bila svuda prisutna.
Nerazumnom politikom koju je pre više od decenije i po osmislio Dinkić, a koju bez pogovora sprovode i sadašnji ministar finansija Dušan Vujović i guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković, naša zemlja se faktički odrekla podrške domaćim kompanijama za osvajanje stranih tržišta, dok je istovremeno širom otvorila vrata prodoru stranih kompanija koje prate njihove domicilne banke, pa se Srbija već pretvorila u običnu bankarsku koloniju.
Pošto im je NBS omogućila da rade šta hoće, a nedostatak domaće konkurencije ih u tome još i podržao, strane banke su bukvalno opljačkale srpsko tržište. Klijenti su se najviše žalili na rad tri strane banke: „Societe generale", „Uni credit" i „Banke Intesa". Kriterijumi za određivanje titule „najgora" i „najbolja" banka bili su: ispunjena očekivanja potrošača u prošlosti, kvalitet trenutne usluge, broj žalbi potrošača i lojalnost komintenata (odlazak iz banke/ostanak u banci).
„Societe generale" je pri vrhu liste banaka koje najviše globe svoje klijente. Iako to nije izričito zabranjeno, ipak se kosi sa poslovnom etikom. Radi se o naplati dodatnih troškova za dozvoljeni minus. Ako ste klijent ove banke i ona vam odobri odlazak u dozvoljeni minus, automatski će vam sa tekućeg računa skinuti jedan odsto odobrene sume (iako još niste otišli u minus), a zatim će vam za svaki dan korišćenja minusa zaračunavati kamatu od 30 odsto na godišnjem nivou.
„NLB" („Nova Ljubljanska banka") ide još dalje. Ona svojim klijentima koji koriste dozvoljeni minus mesečno zaračunava troškove „obrade zahteva", koji na godišnjem nivou dostignu 2,4 odsto, a tu je još i kamata za iskorišćena sredstva.
Posle svega, ne treba da nas čudi da su u siromašnoj Srbiji banke u prvih devet meseci prošle godine zaradile 137 milijardi dinara, od toga na kamatama su bile dobre 97,3 milijarde dinara. To je bilo za izvanrednih 9 odsto više nego 2014, vidi se iz izveštaja NBS-a.
Režim štiti banke, a radi protiv građana
Banke se u poslednje vreme žale kako je opala potražnja za kreditima. U prošloj godini odobreno je samo 3.000 zahteva za različite kredite, odnosno, prosečno, svaka od banaka koje posluju u Srbiji odobrila je za svih 12 meseci svega 100 kredita.
Kamate od kredita su najvažniji prihodi svake banke. Ako je odobreno ovako malo kredita, postavlja se pitanje: kako su banke poslovale sa povećanjem zarade?
Odgovor je jednostavan: pomoću lihvarskih kamata i otimanjem para od klijenata na različite druge načine.
Od kako je uvedena „Lista boniteta", odnosno registar pravnih i fizičkih lica koja ne mogu da dobiju kredite, broj uzimalaca zajmova se drastično smanjio. Razlog je što se na ovu listu izuzetno lako dospeva, čak i korišćenjem „Facebook"-a.
„Lista neplatiša", „Crna lista uzimalaca zajmova" ili kako se sve u običnom jeziku zove ova institucija, prvi put je uvedena u Berlinu između dva svetska rata. U međuvremenu je postala globalni fenomen. Ona funkcioniše na principu udruženja građana: članovi su finansijske i ostale institucije koje se bave davanjem zajmova građanima i kompanijama.
Svaki član ima pravo da prijavi slučaj kada mu neki uzimalac zajma nije na vreme platio ili mu je po bilo kom drugom osnovu ostao dužan. U Srbiji, gde se ionako dosta ležerno ophodi prema zaštiti ličnih podataka, to znači da i najmanje kašnjenje otplate bilo koje rate (makar to bilo i samo 1.000 dinara) sa sobom povlači dolazak na ovu listu i kreditnu nesposobnost. Onaj ko prijavljuje nije dužan da priloži bilo kakve dokaze, a onaj ko se smatra nepravedno prijavljenim pred sobom ima sizifov posao dokazivanja da je u pravu.
Kako je naš zakonodavac punim srcem na strani banaka, a ne građana, kod nas ne postoji ni vremensko ograničenje trajanja kreditne nesposobnosti, kao što je to slučaj na Zapadu. Tamo se očišćenim od dugova i lošeg glasa postaje posle sedam godina, pod uslovom da zaista niste iz objektivnih razloga (na primer zbog nezaposlenosti usled bankrota poslodavca) bili u stanju da vratite zajam.
„Facebook" je pre oko godinu dana uveo posebnu uslugu za davaoce zajmova. Korišćenjem „Liste boniteta" iz raznih zemalja došao je do podataka ko se sve na njoj nalazi i te informacije ukrstio sa listom svojih korisnika. Posle toga je pravio liste FB prijatelja kreditno nesposobnih, pa njihovih prijatelja...
Korisnik ove usluge „Facebook"-a, institucija koja daje kredite i različite druge zajmove, sam određuje do kog stepena „prijateljstva" će biti obaveštavan, a to je jedan od elemenata koji utiču na cenu informacija.
U Nemačkoj je „Udruženje za zaštitu potrošača" uspešno zaustavilo primenu ovog razotkrivanja ljudi koji su, lično, uredne platiše, ali imaju nesreću da, to ni ne znajući, među FB „prijateljima" imaju nekog sa „Crne liste", pa tako i sami dođu pod sumnju da zatraženi kredit ne uzimaju za sebe, već za nesolventnog prijatelja. Da li ovaj sistem funkcioniše u Srbiji nije poznato, jer ovde niko ne štiti komintente, već isključivo banke.
Narodna banka Srbije bi trebalo da bude regulatorno telo koje će štititi bankarski sektor, ali Jorgovanka Tabaković to shvata kao zaduženje da štiti samo interesi banaka.
Iako su sve ostale zemlje uvele po zajmoprimaoce u švajcarskim francima prihvatljiva rešenja (u nekima je jednostavno sve preračunato u evre), kod nas se zastalo na pola puta, odnosno kod preporuke NBS-a da banke same sa klijentima dogovore rešenje. To „dogovaranje" izgleda ravnopravno koliko razgovor žabe (klijenta) i zmije (banke).
Tabakovićeva, koja se samo pravi neobaveštena, dok je u suštini do srži podmićena od banaka da ni po koju cenu ne ograničava njihovu pljačku stanovništva, stala je na stanovište da moraju da se štite prvenstveno banke, jer bi bez njih i ono malo privrede što je preostalo u Srbiji otišlo u stečaj. Domaća privreda je, kao i sama država, upala u beskonačnu spiralu zaduživanja kako bi poslovala.
Izgleda da niko u Srbiji nije čuo za slučaj Islanda gde je država pustila da propadnu sve banke koje su se bogatile dajući skupe kredite i nesolventnim zajmoprimaocima, koje su naplaćivali kroz lihvarske kamate razrezanim urednim platišama. U međuvremenu su neki od takvih bankara i izvedeni pred sud i osuđeni.
Ova mala ostrvska država sada ima tolike fiskalne prihode zbog nabujale ekonomije, da je odlučila da ona umesto građana bankama plati deo stambenih kredita. U Srbiji je primenjen suprotni scenario: država štiti banke.
Dojče banka neće doći u Srbiju
Iako su banke nastavile da obračunavaju astronomske kamate na kredite uzete u švajcarskim francima, uporno odbijajući da ih zamene za kredite u evrima i to računajući od dana podizanja kredita uz istovremeni obračun (u evrima) već plaćenih rata, krajem januara ove godine su prestale da primaju štednju u „švajcarcima".
Ova valuta je poslednjih godina iznenada ojačala u odnosu na evro, dolar i dinar, valutama u kojima se u Srbiji obračunava poslovanje. Zbog toga je potražnja za švajcarskim frankom na ovom tržištu opala, a banke su i dalje u obavezi da štedišama plaćaju kamatu. Tako se ispostavilo da ovakav vid štednje bankama donosi gubitke, pa su ga ukinule.
Banke, dakle, mogu da vrše obračun u „švajcarcima" kada to ide u njihovu korist, ali to ne moraju da rade kada procene da će imati štetu ili bar umanjenu dobit. Banke ovde mogu sve da rade.
Zbog ovako (ne)uređenog bankarskog sektora, ozbiljne inostrane banke ne pokazuju nikakav interes da dođu u Srbiju. Jedna od najjačih i najuglednijih svetskih banaka je „Deutsche bank" koja je u 2014. godini ostvarila profit od 1.891 milijardu evra. Poređenja radi, ukupna aktiva domaćeg bankarskog sistema, koji čini 29 banaka, na kraju iste te godine iznosila je 2.968,9 milijardi dinara, odnosno manje od 30 milijardi evra.
Iz „Deutsche bank" su u više navrata najenergičnije demantovali glasine da planiraju bilo kakve aktivnosti u Srbiji, ne samo zato što je ovo malo tržište, već i zato što sa ovakvom zakonskom regulativom ono nema nikakvu perspektivu.
Skoro sve ovdašnje „strane" banke su u stvari franšize koje su uzele domaće mutivode, smatrajući da je narod dovoljno neinteligentan, pa će radije svoje poverenje i novac poveriti nekoj finansijskoj instituciji čiju reklamu viđa na ulicama svetskih metropola. Franšiza znači pravo korišćenja brenda (imena) i pristup određenim globalnim uslugama banke, uz poštovanje predviđenih standarda i plaćanje najma za sve to.
Najpoznatija franšiza u svetu je „McDonalds", gde vlasnik svakog restorana plaća centrali za pravo korišćenja ovog imena i obavezan je da robu nabavlja isključivo od dobavljača koji imaju odgovarajući ugovor sa centralom. U pojedinim slučajevima, uzimalac franšize mora da iznajmi lokal koji je u vlasništvu centrale „McDonaldsa" i da istoj plaća astronomsku kiriju koja ona sama određuje.
Slično je i sa ovdašnjim „stranim" bankama. Nosilac franšize ne samo da mora da plaća dogovorenu cenu za pravo korišćenja imena, već sve svoje poslove sa inostranstvom mora da obavlja isključivo preko centrale i da joj za to plaća astronomsku proviziju. Zbog toga je naš platni promet sa inostranstvom skuplji nego bilo gde u okruženju, što direktno utiče na bilanse preduzeća koja su primorana da koriste tu vrstu usluga, a ona zatim teret prebacuju na svoje mušterije, obične građane. Jedan od razloga zašto domaća roba ovde košta više nego u inostranstvu.
Pošto vlasnik franšize traži da mu se sve uredno plaća kako je dogovoreno, domaći nosioci franšize u nedostatku pravih bankarskih poslova koji donose profit, pribegavaju mutnim radnjama, a to je - pranje para.
I dalje se iz zemlje iznosi velika količina novca. Američka agencija „Global Financial Integrity" procenjuje da se svake godine iz Srbije u proseku iznosi četiri milijarde dolara ilegalno stečenih para. Deo te sume se odliva preko banaka i to putem fingiranih poslova. Naizgled sve deluje legalno, ali kada se zagrebe po površini...
Samo preko četiri nedavno bankrotirane banke („Agrobanka", „Razvojna banka Vojvodine", „Poslovna banka Beograd" i „Univerzal banka") iz Srbije legalno izneto preko milijardu evra. Da bi se sakrili tragovi ko je, koliko i kome slao para, država je odlučila da kompletnu dokumentaciju tih banaka, zajedno sa njihovom imovinom, preda „Poštanskoj štedionici" u kojoj vladarski klan ima svoje verne sluge.
A 1. Najskuplje bankarske usluge u Evropi ima Srbija
Strane banke u Srbiji su, u stvari, domaće samo sa stranim imenom i služe, u najvećem broju slučajeva, isključivo da bi se iznelo još para iz zemlje. Njih niko više ne kontroliše, tako da rade šta hoće. Uništenjem domaćih banaka vlast je onemogućila srpske privrednike da ozbiljnije posluju u inostranstvu, dok je istovremeno širom vrata otvorila stranim kompanijama koje ovde imaju podršku svojih banaka. Rezultat svega je da komintenti koriste najskuplje bankarske usluge u Evropi, a da zauzvrat dobijaju najlošije usluge.