Rusija

Razmišljanja Natalije Naročnickaje, istoričara i političara o odnosima Rusije i Zapada na temelju dešavanja iz 2015. godine

Vreme radi za nas

Dr Natalija Naročnickaja, zamenik predsednika Komiteta za međunarodne odnose ruske Državne dume, direktor moskovske Fondacije za istorijsku perspektivu, priređivač serije knjiga o istorijskim vezama Rusije i Srbije i autor brojnih naučnih radova o nacionalnoj istoriji, međunarodnim odnosima i savremenoj politici, dala je početkom januara ove godine, intervju za ruski portal "Stoletie" ("Stoleće"), koji prenosimo uz dozvolu

Razgovarao: Aleksej Timofejev

- Natalija Aleksejevna, u septembru je Rusija počela vojnu operaciju u Siriji koja je jedinstvena u njenoj novijoj istoriji. To je moćan, za mnoge neočekivan obrt. Neki eksperti se pitaju da li Moskva ima jasnu strategiju delovanja na Bliskom istoku?

- Udarima na, u Rusiji zabranjenu, tzv. Islamsku državu, tu strašnu kancerogenu tvorevinu, mi smo, da tako kažemo, oduvali sa stola obeležene karte koje je sa nama igrao Zapad na Bliskom istoku. Naš program je savršeno jasan, precizan i što je najvažnije, unutrašnji program potpuno odgovara deklarisanom.

Mi želimo da sačuvamo Siriju kao državu, o tome je bio postignut dogovor čak i sa Amerikancima, mi želimo, i to ne krijemo, stabilizaciju na Bliskom istoku, jer je mir poremećen a u haos su gurnuti Egipat, Libija, Irak, sada Sirija... Taj haos je posejala Amerika, u pokušaju da zameni preostale konfiguracije bipolarnog sveta nečim novim, pod svojom kontrolom. Haos nije mogao da se kontroliše i Evropa je to konačno shvatila posle strašnih terorističkih napada. Otuda trenutni, mada taktički, spoljašnji preokret predsednika F. Olanda prema Rusiji. Na ovaj način je on spasao sebe u unutrašnjoj politici. Otuda i očigledna promena pozicije SAD, što se ogleda u njihovoj retorici. I to je trenutno maksimum koji može da se očekuje od njih, ipak su oni podugo histerično osuđivali Rusiju, prišivajući joj svakakve etikete.

Kao što smo videli, u početku je postajala zbunjenost u zapadnim krugovima. Oni su tokom dugo vremena izbegavali da daju sudove, pa čak i izjave. U prvom trenutku su bili zbunjeni, nisu osudili, nisu imali snage! A onda se nije moglo natrag, oni su počeli da traže i najmanje povode za optužbe, ali je sveukupno bilo jasno da su zbunjeni i da nemaju nikakav plan kojim bi se suprotstavili našoj jasnoj poziciji i planu.

Što se tiče odnosa sa Turskom, ona je nastupila kao provokator. Naravno, nju je veoma brinulo što Evropa nije osuđivala rusku politiku u Siriji, što je, verovatno, jedina borba protiv IDIL-a ona koju vodi Rusija. Za stručnjake je i pre bilo očigledno: Turska, Kuvajt, Saudijska Arabija - su glavni sponzori terorizma. Njihov san je da kontrolišu Bliski istok posle sloma konfiguracije koja je do tada postojala, a uz to da unište šanse za šiitsku osovinu koja preseca sunitske monarhije na Arabijskom poluostrvu. A mit o „zločinačkom Asadovom režimu" koji je navodno ubio više ljudi od IDIL-a, stvorila je propagandna mašinerija Katara, koja je veoma moćna i veoma savremena. Unajmljeni zapadni stručnjaci rade na Al-Džaziri koristeći terminologiju i kategorije koje razume zapadna publika.

Turska više nije mogla da krije svoj prevarantski položaj i rizikovala je provokacijom, kako bi dala podsticaj za pogoršanje situacije i kako bi postavila sve igrače u složen položaj. Da, ona je naravno očekivala da prođe nekažnjeno, zato što je članica NATO, i zato što za SAD predstavlja strateški važnu teritoriju na kojoj su, uzgred, posle Drugog svetskog rata, postavljene prve američke baze protiv Rusije. Ankara se igra sa vatrom, ali ona ima polugu protiv EU - milione izbeglica na granici, koje mogu u svakom trenutku da puste u Evropu. I Evorpa ne miruje, plaća Turskoj milijarde evra kako ova to ne bi učinila. Ko će još da osuđuje grubo kršenje međunarodnog prava - oboren avion, ubijen pilot...

Ne mislim da su sadašnji odnosi sa Turskom za nas nekakav fatalan gubitak, bilo u ekonomiji, bilo u drugim sferama. Postoji problem, i postoje troškovi, ali oni se potpuno mogu prevazići, čak i po pitanju voća i povrća, na tom istom Bliskom istoku. A Turska verovatno previše visoko misli o sebi kada smatra da će kvarenjem odnosa sa Rusijom moći da paralizuje volju Moskve. Niti mogu, niti će da zaustave Rusiju!

- Jednom rečju, Rusija ima preciznu strategiju na Bliskom istoku

- Strategija je aposlutno jasna, precizna i otvorena - kroz očuvanje i vaspostavljanje sirijske države želimo da ponovo uspostavimo ravnotežu na Bliskom istoku, za šta je potrebno i naše prisustvo. Mi nikada nismo bili protiv, to bi bilo apsurdno, prisustva jakog uticaja drugih velikih igrača. Ali, mi ne krijemo da nećemo dozvoliti da nas istisnu odatle, posebno u trenutku kada velikom brzinom narasta haotična situacija u višemilionskom arapskom svetu, sa njegovim siromaštvom i osetljivošću na radikalna i disidentska učenja u islamu, a koja je već postala pretnja celom svetu i nama.

- Potpuno realna pretnja...

- Upravo tako. Mi to vidimo, objavljujemo. Zato smo pokazali odlučnost, koja je proizvela utisak ne samo načinom delovana, već i pokazivanjem nacionalno-državne volje. To je takođe činjenica i ne tako nevažan faktor svetske politike. Još od minhenskog govora predsednika Putina 2007. godine svi su razumeli da se Rusija podiže iz ambisa u koji su želeli da je spuste. Danas je prisutna suverena, odlučna politika za koju su interesi sopstvene države i interesi svetske bezbednosti u smislu sopstvene bezbednosti važniji od bilo kakvog nezadovoljstva čak i najuticajnijih partnera...

Podsetimo, takođe, da ovo nije prvi odlučni akt. Minhenski govor bio je veoma važan retorički znak, proboj. Ali kada je usledio gruzijsko-osetijski konflikt, priznanje Južne Osetije i Abhazije to je postao jasan, neviđen u vreme SSSR-a, akt nacionalne volje, apsolutno paralizovane u Rusiji devedesetih godina prošlog veka. Tada su bilo kakvi pokušaji i, tako da kažemo trzaji naše vlasti, brzo gašeni sa strane. Zatim se dogodio Krim...

- Grade se veze...

- To je već lanac koji zatvara ulazak u zonu naših strateških i istorijskih interesa koji su izvan naše teritorije i graničnih pojaseva. To znači da je Rusija - svetska država sa svojim interesima koja oseća odgovornost za međunarodni mir i stabilnost.

- Natalija Aleksejevna, pomenuli ste obrt u spoljnoj politici F. Olanda. Kao neko ko se nalazi na čelu Instituta za demokratiju i saradnju iz Pariza, šta možete da kažete o reakciji Francuza na strašne terorističke napade koji su se dogodili 2015. godine?

- Prvi teroriristički napad potresao je Francusku u januaru, kada su ubijeni novinari magazina Šarli Ebdo. Reč je o časopisu, tačnije to je bila brošura (napad je podigao njegov tiraž 20 puta), koji je odvratno ciničan i provokativan, sa kojim se nisu svi slagali. Njegovi novinari su nakon toga počeli još gore da se podsmevaju hrišćanskoj crvki i uopšte bilo kojoj religiji i jasnom sistemu verovanja. Njihov kredo je - odsustvo razumevanja pojma „svetogrđe", jer oni ne priznaju nikakve svetinje.

Treba reći da su ovaj prvi teroristički akt, kao i onaj drugi koji se dogodio nedavno, Francuzi različito doživeli. Posle prvog su izašli na ulicu, a njihova glavna parola je kao i obično bila - „Sloboda! Sloboda!", tojest oni su to doživeli kao udar na njihovu slobodu i popustljivost, iako nisu svi bili spremni da se ponašaju kao te novine. Na primer, mnogi konzervativci, iako su više od drugih bili duboko u duši ogorčeni varvarskim ubistvima, ipak nisu izašli na demonstracije i jasno su izjavili da, iako se gnušaju terorističkog napada, „oni uopšte nisu Šarli"...

Ali, posle poslednjeg terorističkog napada, u socijalno aktivnoj, mislećoj zajednici, po mom mišljenju, pokazana je svest o suštini onoga što se dogodilo i o ciljevima ovog dela: testiranje snage evropske, nekada hrišćanske, civilizacije! Teroristi testiraju da li je ona spremna da se suprotstavi na nivou vrednosti, da li je spremna da zaštiti svoje svetinje! Elita nije spremna to da prizna. Elita je prožeta levičarskim duhom etičke jednakosti (za razliku od sovjetske jednakosti u materijalnom smislu). Ona insistira na tome da su za Francusku glavne vrednosti „sloboda, jednakost, bratstvo", tretirane kao magična trijada Francuske revolucije u postmodernističkom ključu i bez Boga - kao sloboda, koja nije ograničena ni moralom, ni bilo kakvim poretkom stvari. Što se tiče briselske ideološke vrhuške, ona, generalno, brblja u duhu neotrockističke dogme, podsećajući me na vreme Hruščova: umesto „napred ka pobedi komunizma" - „napred ka pobedi univerzalne jedinstvene slobode i demokratije"...

Ipak, u društvu, kako vidimo po raspoloženju posetilaca našeg pariskog Instituta, sve je više onih koji razumeju situaciju i priznaju da je za borbu protiv terorizma potrebno ne samo ojačati policiju (to je praktično nemoguće), već sačuvati i oživeti evropski identitet. Odnosno, vrednosti, a ne demokratske mehanizme funkcionisanja društva koji ne spašavaju, jer svako može da ih koristi. Što se tiče vrednosti, mnogi Francuzi govore da su zaboravili da imaju hrišćansku stranu. Ako bi teroristi znali da je svaki Francuz spreman da svojim životom zaštiti svoje svetinje koje su i učinile Francusku, njenu istoriju i kulturu, velikom civilizacijom, oni ne bi smeli da izazivaju.

Glavno pitanje je da li je Evropa sposobna da u celosti razume da gubi svoj identitet. Priliv migranata, koji pretenduju ništa manje nego na stvaranje u Evropi enklava svoje civilizacije, izazov od strane radikalnog islama je rezultat pada Evrope kao nosioca hrišćanskih vrednosti, njene atomizacije na individue koje ne žele da imaju nikakvog moralnog Sudiju. I adekvatan odgovor na izazov je potvrđivanje sopstvenih vrednosti, konsolidacija na njihovim osnovama.

Velike države nisu stvorili „građani sveta", već građani koji nesebično vole svoju otadžbinu, koji su spremni da umru za nju, za veru, dug, čast, ljubav... A kada govore o tome da je viša vrednost - pravo da se nema nikakvih vrednosti, onda će ta civilizacija, pre ili kasnije, umreti i ponoviti sudbinu Rimske imperije, koju su osvojili varvari, bez obzira na to što je imala mnogo savršeniju tehnologiju i organizaciju, vodovod, pa čak i demokratiju... Na razvalinama rimskog Foruma sada se tiskaju turisti... Varvari su došli i sve porušili. To je pitanje svih pitanja za Evropu!

Valja primetiti da je ohrabrujuće to što su dešavanja poslednjih godina stimulisala konsolidaciju konzervativnih snaga; posle donošenja, na primer, zakona o istopolnim brakovima dva miliona Francuza je demonstriralo u Parizu (to je kao kada bi kod nas izašlo šest miliona ljudi). Počele su da niču organizacije, pa i omladinske, hrišćanski orijentisane. Treba reći da okorele liberale, tačnije ekstremne libertarijance, nazivaju gotovo rasistima ili fašistima, znamo kako se odnose prema partiji Marin Le Pen... Pritom su se kriterijumi konzervativizma i radikalizma sada na Zapadu suzili: dovoljno je reći da ste protiv toga da istopolni parovi usvajaju decu, odmah će vas svrstati gotovo pa u fašizam.

Ko će pobediti - to je, naravno, veliko pitanje. Nažalost, veoma mnogo skeptika smatra da Evropa već više nije u mogućnosti da odustane od postmodernističke ideologije kod koje je glavni - totalni vrednosni nihilizam, istorija bez moralnog cilja... Ali, ja ipak verujem da su u dobroj staroj Evropi u potrebnom broju sačuvane zdrave snage, iako su rascepkane... A krize i katastrofe, kako istorija pokazuje, dovode do toga da se, na grčkom rečeno, doživi katarza, odnosno pročišćenje...

Uzgred, poslednji teroristički napad u Parizu dogodio se na fonu potpuno nejasnog odnosa prema odlučnoj poziciji Rusije, kada je ona pomešala karte svojih protivnika, počevši bombarodvanje objekata IDIL-a. Ranije su zapadni mediji hitali da osude naše akcije, iako su se već čuli glasovi, koji su oprezno dozvoljavali da Rusija možda i nije tako u krivu (s druge strane, blogovi, na primer u Figarou, govorili su o tome da 80% čitalaca ovih liberalnih novina odobravaju našu poziciju). Nakon terorističkog napada, mediji su počeli da objavljuju da je Rusija jedina koja se zaista bori, da je ona pre drugih shvatila da je bez odlučnih dejstava nemoguće nešto uraditi. Naravno, sam Oland je veoma porastao u očima Francuza kada je posle terorističkih napada osetio i shvatio da upravo saradnja sa Rusijom može da popravi njegov imidž simulatora borbe. To još jednom pokazuje da zapadnoevropski lideri, a među njima i oni proamerički, odlično shvataju da su šanse za nezavisnu politiku njihovih zemalja danas nemoguće bez konstruktivnih odnosa sa Rusijom, što stvara protivtežu njihovoj zavisnosti od Amerike.

Uzgred, istorija svakog posleratnog vremena upravo o tome uverljivo svedoči. SR Nemačka je bila apsolutno nesamostalna država (mada je i danas ona po svim zakonskim aktima praktično protektorat SAD), i samo „nova istočna politika" Vilija Branta, početkom sedamdesetih godina, dovela je do političke emancipacije Nemačke koja je prepoznata kao evropski lider. Pre su svi govorili samo o ekonomskom čudu, a od osamdesetih godina govore i o političkoj težini. Zato i u Francuskoj mnogi konzervativci, pre svega degolisti, dosledno podržavaju izbalansiranu politiku. Niko, naravno, ne traži radikalni prekid evroatlanstkog mehanizma, izlaz iz NATO, iz EU, ali zdravorazumski političari razumeju da saradnja sa Rusijom jača svaku od evropskih zemalja u okvirima njihovih zapadnih odnosa i daje šansu da se odupru SAD kada oni pokušavaju da Evropu u potpunosti pretvore u svoj privezak, suprotno evropskim interesima. I sada će, osećam, vreme poraditi na toj tendenciji, takođe prirodno, ne hraneći iluzije u vezi sa horizontom ovog procesa. Moguće je neutralisati negativne faktore, smanjiti ih. Ovde smo naučili gorku lekciju devedesetih i dvehiljaditih, koju treba razumeti: mir se čuva zahvaljujući ravnoteži interesa. I veoma je važno u svakom konkretnom istorijskom trenutku odrediti kuda treba usmeriti napore, a gde je moguće jednostavno obuzdavati situaciju. Sada mi se čini da je veoma važno raditi sa Evropom.

- Natalija Aleksejevna, govorili ste o Nemačkoj, a nedavno su Amerikanci novčano kaznili Volksvagen, Dojče banku. Da li je ovo pritisak od strane SAD? Da li je to vezano sa transatlantskim trgovinsko-investicionim sporazumom?

- Zadatak da se Nemačka drži zauzdanom i da se spreči bilo kakvo njeno samostalno delovanje u odnosima sa Rusijom bio je postavljen posle 1945. godine, i o tome šta su u tom smislu radili anglosaksonci - SAD i Velika Britanija - napisano je mnogo, između ostalog sam i ja pisala o tome. Sve se to radilo, ne samo zato da bi se oslabio uticaj SSSR-a ili izvršio pritisak na njega, već i zato da bi se Nemačka zauvek rastvorila u panevropskim strukturama, multilateralnim sporazumima, koji su joj vezivali i ruke i noge. Prva ekonomska unija u tzv. „evropskoj integraciji" bila je „Evropska zajednica za ugalj i čelik (ratne sirovine), a NATO su stvorili pet godina pre Varšavskog ugovora.

Užasno plaši nastajanje onoga što se nazivalo „Mitteleuropa" (Srednja Evropa), odnosno geopolitičke celine Centralne Evrope pod prirodnim pokroviteljstvom Nemačke. Do sada se govorilo Nemcima: vi ste Zapadna Evropa... A takvi, kao moj prijatelj Nemac-Austrijanac, na to primećuje: „Ne, mi smo Centralna Evropa." Oni smatraju da bi za Nemačku bila idealna politika koja bi istovremeno bila okrenuta i na Istok i na Zapad, ali upravo toga se posebno boje anglosaksonci. Kada se raspao Sovjetski Savez (njega su, naravno, sa stanovišta pravne nauke, podelili na potpuno nezakonit način), izrastao je sloj malih nesamostalnih država „bez gazde", od Baltika do Sredozemnog mora. Urađeno je sve kako to ne bi dovelo u iskušenje Nemačku i podstaklo je na samostalnu politiku. Njih su brzo inkorporirali u transatlantske i evropske strukture, užurbano, bez uzimanja u obzir njihovih ekonomskih osobenosti, pa su do dana današnjeg ove zemlje veliko breme za EU.

U Nemačkoj vidim sledeće: sve više Nemaca se prema Rusiji odnosi više nego lojalno, pritom se ne radi o nekim marginalnim slojevima, već poslanicima, profesorima, studentima, koji otvoreno govore da samo dobri odnosi sa Rusijom mogu da vrate Neamčkoj nekakav element samostalnosti u međunarodnim odnosima, u suprotnom oni su samo privezak SAD.

Učestvovala sam i u organizaciji konferencije, u oktobru prošle godine, koja je okupila oko 1000 ljudi. Nastupao je Andreas fon Bulov, pripadnik porodice fon Bulov čiji je jedan član bio kancelar Nemačke pred Prvi svetski rat. Bio je tu i princ, prapraunuk kajzera Vilhelma; istina, nastupio je uoči konferencije, u sali u kojoj je bilo svega 40 ljudi, strahovao je... Svi oni su jednoglasno govorili da Nemačka stoji ili na pragu potpune apsorpcije ili ipak očuvanja svoje istorijske suštine kao ozbiljne pojave u svetskoj istoriji i kulturi, da treba delovati oprezno, zato što će im odmah biti zalepljena etiketa - krivica za nacizam. Naravno, samo odnosi sa Rusijom, jaka istočna politika, može da uravnoteži pritisak koji vrši SAD.

Što se tiče ekonomije, to što je SAD učinila sa Volksvagenom bilo je urađeno knjiški. Kažite mi bilo koju marku automobila koja u stvarnosti daje pokazatelje kao prilikom testiranja. Volksvagen je zavladao američkim tržištem, to SAD nije mogla da podnese i morali su da pokažu ko je glavni na svetu. To je ista priča kao ona sa FIFA i Jozefom Blaterom. Amerikanci su dovoljno cinični u svojoj politici, oni ne prezaju ni od kakvih sredstava. Ako im je potrebno da unište nekog političara, oni će pretražiti arhive i pronaći mu bilo kakve „grehe iz mladosti", a zbog skandala mogu da usred supermarketa, podmetnu nekome u džep dolarsku novčanicu...

Nemačka ekonomija je lokomotiva EU. Upravo sa Rusijom, Nemci imaju ogromne mogućnosti za saradnju, posebno u oblasti energetike. A SAD-u je važno da nametne Evropi tajanstveni „tranatlantski sporazum" koji treba konačno da veže zapadni svet, ekonomski i energetski, za SAD. To je dugoročna strategija, ali se ona drži u tajnosti. Nećete naći nijednog ozbiljnog stručnjaka u Evropi koji bi napisao članak u kome bi se mirno, u akademskom tonu, analizirali „za" i „protiv" ovog sporazuma. Mi smo 20. maja u Parizu organizovali konferenciju, pozvali smo vodeće ekonomiste, predstavnike biznisa, sve smo ih zamolili da govore i čak smo i u podnaslovu konferencije napisali: „Perspektive i format transatlantskog sporazuma", ali svi su izbegavali da o tome diskutuju. Stekla sam utisak da se oni boje, da čak i ne znaju sve detalje. Ipak, većina misli da će to biti potpuni gubitak nezavisnosti.

To, što mi danas vidimo, to je pokušaj ponovne geopolitičke podele sveta, prekrajanje karte, stvaranje haosa upravo u onim regionima u kojima se nalaze najveće rezerve energenata. Generalno, sve obojene revolucije bile su u zemljama koje imaju velike rezerve nafte - bilo je to pokoravanje ovih država od strane SAD. Razmere ove nove podele su u prošlom veku postignute samo svetskim ratom. U pravu su oni koji govore da se dans vodi, samo u pojedinačnim centrima, u gorućoj fazi, treći svetski rat...

Ipak, po svemu sudeći, nemačka elita se boji samostalne politike. Sadašnja kancelarka, koja je po mnogo čemu veoma vešt političar, u oblasti spoljašnje politike čini se ponekad čak i slabijom od nedavne francuske politike, iako je nemačka ekonomski jača... Jasno je da postoje neke poluge kojima se vrši pritisak.

Nemačku štampu pažljivo prate neki zakulisni dirigenti koji su uvek spremni da povuku propagandnu polugu protiv Nemačke - najmanji konzervativni glas odmah svrstavaju pod recidiv nacizma. Nemačka, kao da je zbog svoje prošlosti, „dužna" da demonstrira postmodernizam, da ispoveda dogmu „građana sveta", da sve nadnacionalne vrednosti treba da budu iznad nacionalnih. Svaki pomen nacionalnog aspekta, čak i najracionalniji, najzdraviji, daje mogućnost određenim krugovima da odmah izvuku bauk nacizma, germanskog fašizma. Zato je ovde manje nego u Francuskoj uglednih političara koji smeju da kažu nešto o suštinskim nacionalnim interesima. Prešlo je u običaj da se prećutkuju važna pitanja za naciju, za državu, za budućnost. Oni su tabu tema u diskusijama uglednh ljudi, pa se njima bave marginalne grupe.

Generalno govoreći, veoma je unosno kritikovati sve nacionalno i konzervativno u Evropi - što oštrije i primitivnije izražavaš takve stavove, to brže dobijaš na političkoj težini. Ne zavidim tim zapadnoevropskim intelektualcima koji bi hteli mirno, sa privlačne filizofske osnove da razgovaraju o ovim temama. U tom odnosu, mi Rusi, imamo mnogo više slobode govora. Kod nas je moguće da liberal polemiše u tv debatama sa nekakvim hrišćanskim bogoslovom, moguće je razgovarati o raznim vrstama vrednosti i o raznim tumačenjima istih pojmova. A tamo je to tabu.

- Sećam se nedavnih dešavanja u Grčkoj. Referendum je dao potrebne rezultate Ciprasu, ipak on je govorio jedno, a uradio drugo. Deluje kao da su ga „popravili" visoki „evropski prijatelji". Šta se dogodilo?

- Postoji dovoljan broj eksperata koji smatraju da je pobeda partije levice Sirize i Ciprasa na izborima, s jedne strane iskreni impuls društva, a sa druge, pažljivo i mudro smišljen projekat onih koji su želeli da dobiju to što su dobili. Nije slučajno upravo ta partija, ta vlada, dobila takvo poverenje za svoj mandat, da nije srušena čak ni nakon što su pogazili sva svoja obećanja, izdali svoje birače. Svakoj drugoj vladi to ne bi pošlo za rukom: narod bi izašao na ulicu itd. A ovde je ipak očuvano poverenje, iako su ljudi šokirani. Birači su, verovatno, pomislili da Cipras ima nečim da pobedi EU, da ne može Cipras, u koga su tako verovali, koji je tako vatreno obećavao da neće pokleknuti, potpuno popustiti...

To je fenomen koji smo primetili. Ima onih koji smatraju da je reč o kraju „grčke levice" koja je formirana kao strukturni element grčkog unutrašnjeg političkog života u poslednje dve decenije. Šta se dešava posle takavih neuspeha i razočaranja? Dešava se fragmentacija političkog polja i biračkog tela, i na tom prostoru umešni dirigenti će stvoriti potpuno nove strukture. Dok ne odgonetnu gde ima zamene, gde nema, moguće je sprovesti odluke koje se nameću spolja...

- Šta mislite, kako će se menjati taktika Vašingtona, koji je najavio izolaciju Rusije?

- Stručnjacima je odmah bilo jasno da nikakve izolacije nema, već da postoji nekakva propagandna šema i nekakvi spoljašnji elementi za vežbu tipa „kako ne sesti za isti stočić" sa našim liderima na nekom forumu. Ali, istovremeno su vođeni bezbrojni telefonski pregovori između državnog sekretara SAD i ministra Lavrova, da, izgleda da Keri češće razgovara sa njim nego sa svojim zapadnoevropskim saveznicima.

A 1. Prijatelj Srbije

U oktobru prošle, 2015. godine, u ime Rusije, zemlje počasnog gosta, jubilijarni 60. Sajam knjiga u Beogradu, otvorila je direktorka moskovske Fondacije za istorijsku perspektivu, Natalija Naročnickaja. Ova višestruko dokazana prijateljica Srba i Srbije, doktor je istorijskih nauka i direktorka ruskog trusta mozgova „Institut za demokratiju i saradnju", sa ograncima u Moskvi i Parizu. Spada u nekoliko najvažnijih ruskih istoričara.