Iz arhiva

Koliko je rodoljuba stradalo zbog izdaje Vere Miletić, majke Mirjane Marković?

Volela je egzotično voće i muškarce

Povodom tekstova o Veri Miletić, komunističkom rukovodiocu koja je zbog izdaje celokupnog članstva svoje organizacije streljana posle rata u Požarevcu, objavljujemo i sećanje Bose Đorđević, domaćice iz Beograda, sestre Janka Jankovića, službenika Specijalne policije, koji je streljan zbog saradnje sa pokretom otpora u Beogradu, koja je i sama provela duži period u logoru na Banjici. Ona opisuje događaje kao neposredni svedok. Ova hrabra žena nije odlikovana, nije proglašna za heroja, mada je mnogima spasila glavu, i hlebom ih nahranila. Njenu ispovest smo pronašli u Arhivu grada Beograda, u dokumentima UDB-e.

......

Ženski pokret osniva se 1936. godine u Kragujevcu. Osnivači pokreta bili su: Zora Jovanović, Branka Đurđević, studentkinja, Draga Todorić, profesor..Iste godine u jesen organizovana je proslava Dana mira 1l. novembra, sa antiratnim parolama.Proslavi su bile prisutne škole, organizacija Crvenog krsta i masa građana. Održala sam govor sa balkona jedne banke, Šane Petrović je recitovao jednu poemu antiratnu.

A 1937.nastala je velika provala u KP Kragujevca. I pošto je moj rad bio poznat, moga muža premeštaju u Skoplje, po kazni, zbog moje veze sa komunizmom. U Kragujevcu sam imala kontakte sa Canom Babović, koja je kod nas često dolazila.U Skoplju nisam mogla da se uključim u Ženski pokret. I 1940 ponovo smo došli u Beograd. Uskoro kod mene dolazi drugarica Cana Babović i povezuje se sa mojim bratom Jankom Jankovićem. Cana Babovic je stanovala u mojoj kući.

Janko posle šestog razreda gimnazije odlazi u Poljsku kod brata, no pošto je i ovaj bio siromašan, nije mogao tamo da ostane.

Janko je obaveštavao o svima događajima iz policije, o držanju drugova, naročito je bilo važno. Ako bi se neko slabo držao, to bi bio znak da oni koji su s njim u vezi odmah napuštaju Beograd. Spiskove streljanih i zatvorenih donosio je u moju kuću, i mi smo prepisivali da bi već posle podne mogao da vrati u policiju. U tome mu je pomagao njegov drug Bora Mitrović (posle rata radio kao sekretar Šumarskog rakulteta).

Jednom prilikom je Janko dostavio dostavu za Slavku Parentu. Jednom prilikom žalio se pred drugaricom Canom Babović da ne može da izdrži da gleda kako muče naše drugove, a Cana mu je kazala: "...E, moraćeš i ti ponekoga da lupiš, da bi zavarao trag".

Bećarević je bio školski drug Jankov, i Bećarević je mnogo voleo Janka, imao je poverenja u njega. I žena Bećarevićeva, koja je uhvaćena u partizanima, Bećarević je nju prihvatio, bila je školska drugarica Jankove žene. Tako je Janko bio veliki prijatelj sa ženom Bećarevićevom....Bilo je u planu da se Bećarević ukrade, da se kidnapuje ( ne bi ga ubili). To je Janko dogovarao sa drugom Petrom Stambolićem. To je bilo 1943..godme. I bila je prisutna Vera Miletić, koja je docnije, što sam čula posle rata, saznala, i to ispričala Bećareviću.

Znam toliko, kada je Janko bio zatvoren i kada je Vera kazala Bećarevicu to, Bećarević je hteo da pobesni i kaze:"Zar Janko, guja u nedrima, zar Janko koga sam obožavao da mi ovo napravi''.

Kod mene su dolazili Djuro Strugar, Zaga Malivuk, Blagoje Nešković, Brana Perović, koja je morala da dolazi kod nas elegantno obučena. Ja sam joj kazala da mora da stavlja šešir. Čak je i Cana Babović imala šesir, koji se i sada nalazi u mom stanu, koga mogu predati u muzej. I Brana Perović je isto tako dolazila za obaveštenja. Moja su je deca zvali "pilećarka" (kod nas su se na ulazu prodavali pilići), nekad bi Brani utrpali neko pile, ali kad dođe Vera Miletić, Janko je odmah zapazio na njoj nešto što mu se nije sviđalo.Recimo, ona se šetka po Beogradu, kupuje neko voće, takođe skupoceno. Jednom prilikom htela sam da pređem na telefon u komšiluk, tamo gde sam smela, kod nekog Pešića, a ona hoće samnom. Ja joj kažem: nemoj, ti ostani! A moja je ćerka znala da je u SKOJ-u bila rukovodilac i ođmah je priznala i kaže joj memoj, poznaće te još neko.

Ili, recimo, ne dođe na vreme. Treba da dođe u pola tri, da odnese materijal, jer će. Janko posle doći da nosi, ona ne dođe tačno. I Janku se nije svidela. A ona mu je došla glave.Neozbiljna je bila.Može da se kaže oktobarska provala.Vera Miletic nije došla kod nas dva dan. I drug Petar Stambolic je dolazio i pitao je li bilaVera. Mi smo rekli da nije bila. I on se setio i više nije dolazio. A istakli smo izvestan znak na prozor da je stanje ozbiljno.Tako da sam ja sa drugom Perom morala da se sastajem gore negde kod Marinkove bare da donesem obavestenja. Međutim, Buha je već bio pao. Pre Vere, mislim, mi odmah nismo znali. Možda su pali istovremeno, jer ja sam još odnela izvestaj drugu Petru Stamboliću da se drug slabo drži, da sve priča taj drug iz Pokrajinskog komiteta.To je bio Buha. Buha nije znao Janka,Vera nas je provalila.

Vera je bila Jankova veza, i veza Stamboliceva, čak do poslednjeg dana. Pera Stambolic se interesovao za izvesnog druga kako se drži, a kad sam ja kazala drugu Peri da se on loše drži i da sve priča, odmah smo prekinuli razgovor.On je odmah otišao, jer su morali da se sele iz stana u kome su bili, morali su odmah da se sklone. Ja nisam znala da je to Vasilije Buha. Mislim da sam se još jednom našla sa drugom Perom pre nego što smo znali da je Vera provalila. Mislili smo da su je nešto zadržali. Ona je odvedena u Đušinu ulicu, a Janko je bio u Specijalnoj policiji, i nije mogao odmah da zna. Ali čim je nije bilo, mi smo već bili na belom hlebu.

Janko prestaje da dolazi kod mene u kuću, nego preko dece, preko njegovih šuraka, preko mog najstarijeg brata, nekim zaobilaznim putevima smo se dogovarali. Mislim da je bio l4. oktobar Janka su već bili odveli. a mene 15. ujutru. Nisam ni sanjala da je Janko već tamo....Odveli su me u Đušinu ulicu i odmah sam saznala da je Janko tu, od onih koje su već bile u ćeliji.

U ćeliji sa mnom bile su: Danica Lončar, mala Danica Vučetin nije imala ni 18. godina, Ljudmila Sokolov, sestričina Mike Jarca, ni 16 godina nije imala, i njena baba...Do nas je bila ćelija u kojoj je bio zatvoren Braca Buha. Pevali smo uveče.

Janko je bio u Đušinoj ulici do decembra, zatim su ga prebacili u gestapovski zatvor na današnjem Bulevaru Revolucije. Tu je bila s njim i Vera Miletić. Nas su prebacili oko Nove godine 1944.g. na Banjicu, a njih dva tri meseca kasnije, posle nekog bombardovanja savezničkog, jer je tu negde udarila bomba. Čuli smo da je spreman plan o spasavanju Janka iz gestapovskog zatvora, ali je i to Vera onemogućila svojom nespretnošću.

Jednom prilikom vraćajući se iz kupatila zadržao me je stražar "Krga" Radivoje i kazao mi je: "gospođo," ako ostanemo živi, pamtite da je Vera Miletić, bez ijednog šamara provalila Janka". Više puta mi je ubacio po neku cigaretu, što je bilo vrlo čudno prema onim drugim stražarima. Sećam se i drugih žandara, recimo Ćirjaković Milan, koji me je opet drugom prilikom zadržao, ja sam se iznenadila šta hoće. Međutim, u jednom predsoblju stajao je Janko. On mi je rekao:"Nemoj, sestro, da misliš nešto na mene - da nije on moju kuću provalio - ova mala ilegalka sve je provalila, sve je kazala, misleći na Veru".

Drugom prilikom zadržao me stražar Ćirjaković i videla sam Janka u predsoblju, Janko mi je dodao jednu ceduljicu i da ne mislim da me je on odao, da je Vera Miletić sve ispričala, apsolutno sve. Možda samo nije znao o ovoj nameravanoj otmici Bećarevića da je i to ispričala, što je tek docnije čuo. Ćirjaković nas nije opominjao da budemo kratki.Kad smo mi završili on je izašao iz sobe, ja sam ušla u svoju ćeliju kao da ništa nije bilo. Janko nije morao ništa da priča jer je Vera sve znala,Vera je više znala nego on. Mi smo imali po jednu vezu , a ona je radila u Požarevačkom srezu. I počeli su da dovode svakog dana grupe seljaka, gde god je ručala, ili večerala, ona je sve odala. '

Janka su odveli na Banjicu sa Crnjakom Cvetkom...I kad je doveden Janko, odmah su drugovi slali razne poklone, cigarete, šećer i ono što su imali. Jednom prilikom, Radmila Šnajder ubacila je Janku na očigled stražara kesicu šećera....Vera Miletić mi je jednog dana poručila preko jedne drugarice da joj je žao što se ovako dogodilo sa Jankom, da je imala zapisano njegovo ime u notesu i zato su oni insistirali da priča. Međutim, Jankovo ime je bilo jedno u Jugoslaviji. Retko smo se viđali na Banjici, jedino kroz prozore.. Janko i Cmjak obično su stajali uz prozor i jednog dana su nam kazali da su osudjeni na smrt. A Bela, Crajakova drugarica je na to odgovorila: "Pa možda ćemo i mi".

Janko je pokazivao fotografije svoga deteta kroz prozor i poručio: "Čuvajte mi Dragana'' To je i meni kazao u Đušinoj ulici: ''Čuvajte mi Dragana". 27.aprila Janko i Crnjak su streljani. Pisao je Popovski, neki stražar je pričao da je Radan Grujičić lično streljao Janka. To je taj agent koji je došao po mene...Grujičic je bio veliki krvolok.Pre nego što je streljan Janko je kazao:"Pobeda će biti naša"

Za Buhu ne mogu da kažem jer to su bile dve odvojene sobe, ali Veru su svi prezirali. Ona se trudila da bude ovako u kolektivu druželjubiva, lojalna, pošto je dobijala najbolju hranu od kuće i ona je delila. JA SAM VERU VIDELA U HODNIKU U ĐUŠINOJ ULICI.

Kada sam polazila ona je sama pisala svoj zapisnik saslusanja napolju. To je bilo povlašćenje. Ovako jedan stočić i velika gomila hartije pred njom. Posle su drugarice pričale da je ona na trista strana pisala svoje saslušanje. Možete misliti, čitavu istoriju. I ja sam joj dodirnula ruku pošto sam rešila da ništa ne priznam i kazem: Nisam nista radila! Ali, i sada kada se setim onog dodira ruke, gadno mi je, kao zmiju da sam dodirnula. I stvarno, videla sam posle po saslusaniu da me S 16 nije mnogo teretila, nisu znali ništa. Bojala sam se i za moju kćerku da nešto ne priča za SKOJ, ali i to je za nju bilo sitno, pošto je ona isprovaljivala mnogo krupnije ličnosti.

U sobi je bila Mica Petrović koja je tri godine provela na Banjici, grafička radnica. Bila je osudjena na smrt, pa je posle vraćena u drugu kategoriju. Nije ni reči kazala o svom radu, ni o ljudima sa kojima je radila. Bila je član KP.Ona je iz okoline Valjeva...Medju nama je bila i Olga Daničic, izdajnik. Ja sam nju zatekla na Banjici. Ona je kriva za smrt Mile Daničić, Lepe Mihajlović Opike iz Kragujevca i još nekoliko drugova. Baš želim da istaknem Ciganku Stanu Mihajlović, koja je bila partizanski kurir, nosila je hranu u odred drugarice Kike. Bila je vrlo plemenita i savesna. Začudo i kako je bila (imala je oko 5o godina) teško bolesna, delila je nama koje smo došle iz karantina svoje poslednje zalogaje, mi nismo još počele da dobijamo hranu. Streljana je u leto 1944.godine sa grupom naših drugarica.

One noći kada su izveli poslednju grupu, ili pretposlednju, ne znam da li Vam je to poznato, to je bilo u "Borbi" prvih dana, to je grupa sa Radmilom Šnajder. Mislim da je bio 1l. septembar. Kao i obično došla je "Marica" oko 10 sati. Čuli smo. I onda su došli: Kriger, Vujković i dva tri stražara. I prozvali su: Radmila Šnajder, Vidu Radojković, Srbijanku Bukumirović, ne mogu da se setim svih imena, i još desetinu drugarica. Kod nas u sobi je bila tišina jer je bila soba do sobe, ali je tišina bila takva da smo mogli svaku reč da čujemo. U čitavom logoru bila je tišina kad bi došli u 10 sati da prozivaju bilo muškarce, bilo žene.. Uskoro zatim čula se pucnjava revolvera i strahovita vriska u hodniku. Radmila Šnajder je pokušala da izvuče Krigeru zloglasnom revolver, da bi ga tu ubile. I još su ostale drugarice priskočile, međutim, stražar, naš žandar, mislim da je bio Radovan, skočio je u odbranu Nemca, i nastalo je tako mrcvarenje onih drugarica i vriska strašna u hodniku. Bio je cilj da se Kriger ubije.

Onda je u hodniku nastala vriska i celu noć niko nije zaspao. Ujutru, drugovi koji su raznosili hleb ispričali su nam da je to bio pravi pokolj, da je bilo krvi do članaka, da je Vidi Radojković mozak ispao, itd. Pričaju o Srbijanki Bukumirović da je nekom drugu ili drugarici zubima oslobodila ruke od žice i da su je kundakom tu u "Marici" ubili, još na putu za streljanje.

Nisu mogli da gledaju, tu Srbijanku Bukumirović, ona je bila lepotica. I to za ovu godinu dana dok smo bili u zatvoru. Kad sam je prvi put videla bilo je to devojče, a u jesen 1944. godine ona je porasla i prolepšala se. Imala je cme kikice, nesto egzoticno. Jednom prilikom slučajno je bila na prozoru, došao je Kriger i toliko je išamarao i izmlatio i nogama, obrazi su joj bili crveni a ona nije ni reči kazala. Prosto su bili pakosni na njenu lepotu. Devojke su bile vrlo uredne. Iako je smrt pretila, svakog dana uvijala se kosa, peglale se haljine, bluze, kupanje svakodnevno, hladna voda, postelje čiste. Bilo je mnogo stenica kao u svakom zatvoru....

Tu je bilo jedno divno stvorenje, ta Paula. S nama je bila jedna Jevrejka, s detetom je streljana i mali Kokan, bio je ljubimac celog logora. To je bila bečka Jevrejka, ne sećam se imena. Jednom je Janko bio bolestan od angine i nije mogao da dođe na sastanak kod mene, drug Pera Stambolić je došao a Janko je ležao u svojoj kući. Ja sam drugu Peri kazala da je Janko bolestan i da idemo kod njega jer manje će pasti u oči ako nas dvoje idemo. I usput smo se dogovorili da drug Pera bude lekar, zbog tašte, deteta, njegovog šuraka. I stvarno, drug Pera je odmah tražio kašiku, kazao Janku da zine i da kaže "a", da mu pogleda grlo. I posle sam ja izašla da cuvam stražu a oni su razgovarali...on je kazao da je desetak dana posle našeg zatvaranja prolazio pored moje kuće i kazao mi:"Dugo su oni banditi bili oko Tvoje kuće". A ja mu kažem: "Pa kako ste smeli da prolazite?" On je ipak čuo o držanju našem, Jankovom i mome, i verovatno je morao da prolazi...

Kada je Janko zatvoren onda su Boru Mitrovića premestili u železničku policiju, pošto su znali da su dobri drugovi, ali nisu znali i nisu imali nikakav dokaz protiv Bore. I šurak Jankov Mića premešten je u neki kvart. ...

Janko je bio jako plemenit čovek i neobična bistrina. Nije mnogo čitao, ali mu to nije mnogo smetalo.

Janka i mene su smatrali članom Partije od 1941.godine, to su mi rekli drugovi. Niko nije smeo da zna o nama, samo jedna veza. To je bilo nezgodno u mom komšiliku, mada su to bili napredni ljudi, ali utoliko pre morali smo da se čuvamo. Janko dođe i priča, priča nesto iz policije..

Moma Marković direktnu vezu nije imao sa Jankom Jankovićem.

U Beogradu su 12. septembra 1944. godine Nemci na Banjici streljali zadnju grupu od 12 žena, posle rata naknadno je upisano u knjigu streljanih da je među njima streljana i Vera Miletić, koja je tada bila puštena na slobodu od strane Boška Bećarevića.

Posebna napomena:

Na Novom groblju, u posebnoj aleji počivaju posmrtni ostatci nekih rodoljuba koji su u ovoj provali uhapšeni i kasnije streljani, i to: Janko Janković, Cvetko Cmjak, Ljubica Dabić Pavlović, Danica Dabić Lončar, Nevenka Lončar i Vladimir Lončar

A 1. Ljubavnica i Pere Konja

(Svedočenje preživelog ilegalca: Udba je likvidirala Veru Miletić, majku Mire Marković)

Da, da, Udba je likvidirala Veru Miletić. Ona je izdala sve živo. Zloglasni Radan Grujičić pričao je da je to uradila još u automobilu dok su je vodili. Policijski šofer Grubač čuo je kad je ona sve izdala. On je bio komunista, naš čovek u specijalnoj policiji. Odmah je javio u PK Blagoju Neškoviću da se sklanjaju jer se dogodila provala, ali bilo je kasno. Kad ih je gospodin Bećarević primio, gospodin u crnom kako su ga zvali, ona je odmah sa vrata rekla: „Ovo je vo, ovo je bilmez, a ovaj je komunista." To mi je Radan pričao. Taj Grubač je ubijen u najstrašnijim mukama, ona je izdala i Jankovića. Posle rata je iz arhiva nestao ceo zapisnik sa njenog saslušanja. Ali, taj zapisnik je, na sreću, jedan agent fotokopirao, tako da to nije nestalo. To je bila najveća provala. Tada je uhapšeno 268 članova partije. Vera Miletić je majka Mire Marković. Vera je, nakon ispitivanja, stanovala u palati „Igumanija". Tu joj je Bećarević dao garsonjeru i jedan skojevac je trebalo da je likvidira. Međutim, ona je bila dobro čuvana i taj skojevac je tu poginuo.

Mira Marković nije imala majku i tetka je uzima kod sebe, tako da je Mira jedno vreme živela na Belom dvoru. Davorjanka je bila tetka Mire Marković. Dokle god je bila živa Davorjanka, Mira je bila na Belom Dvoru. Vera Miletić je bila mnogo lepa žena. Njen ljubavnik je bio i Petar Stambolić. On je bio sa njom još za vreme rata. I čuvali su ga dok se on švalerisao. Prozvali su ga zbog tog Pera Konj.

A 2. Saveznici

Sve do početka napada na Rusiju, jugoslovenski komunisti su bili saveznici Nemcima! Naime, Rusi i Nemci su imali sporazum (Ribentrop - Molotov) o nenapadanju. Komunisti su do 22. juna 1941. godine Nemce smatrali saveznicima. U početku su jedinice Dragoljuba Draže Markovića vodile rat sa Nemcima, a komunisti su organizovali sportske priredbe i utakmice, o čemu svedoči i fotografija sa utakmice nemačkog tima i čačanskog kluba Železničar.

O saradnji Nemaca i komunista u sledećem broju.