Francuska

Kako izgleda stvarni život izvan zidina Jelisejske palate?

Vatrene ulice i gladna usta

Petoj sili sveta se na unutrašnjem planu ne piše dobro. Teret socijalnih pobuna, radničkih štrajkova, masovna useljavanja migranata i pad standarda, postao je preveliki. Trulež u vrhu vlasti oseća se na svakom koraku, a dekadencija finansijske oligarhije i liberalno-globalističke elite, bolesna je i nepodnošljiva, konstatuje Mile Urošević, Tabloidov dopisnik iz Pariza, opisujući aktuelno stanje u domovini demokratije

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

U Francuskoj ovih dana kao i ovih meseci, ustvari već više godina dominiraju samo dve teme kojima se zabavljaju država i njeni mediji: meteorološka prognoza i svakodnevna nagađanja, ko će biti sledeći predsednik države. Svaki božji dan, od jutra do sutra, pre i poslepodne a naročito uveče, naglaba se i tipuje, prepire i ubeđuje, laže, maže i objašnjava: zbog čega će taj da pobedi ili onaj da ispadne iz trke za udobnu fotelju Jelisejske palate. Tek tu i tamo pomenu se atentati, komentariše polaganje buketa cveća na trotoare, razno puštanje balona i slične komemoracije uz muziku i izlizane slogane u stilu-nikad više ili ne mogu nam ništa, ti teroristi islamisti, jači smo od sudbine itd.

Svaki novi atentat, donosi nekoliko poena na račun nepopularnosti predsednika i njegovog premijera, a onda počinju nove debate oko svakodnevnih ekonomskih problema i nagrađeni vladari izgube zarađene poene.

Eto u čemu se sastoji politika u domovini demokratije. Diži buku oko nevažnih stvari kao što su oduzimanje državljanstva teroristima da bi se zaboravili pravi problemi nezaposlenosti i nesigurnosti. Politički pametnjakovići, uvek jedni te isti, guraju se pred kamere da objasne zbog čega Nikola Sarkozi nema šanse da ponovo postane predsednik, pogotovo od kada je optužen za lažno fakturisanje tokom prethodnih izbor (kada je prešišao dozvoljeni trošak za preko 22 miliona evra), ili zašto Fransoa Oland ne bi trebalo ni da se kandiduje s obzirom da ga se svi stide, pa čak i mrze, jer ga smatraju amaterom, slučajno ili greškom izabranim na tako odgovorno i dobro plaćeno radno mesto.

Dvoboj Uške protiv Mlakonje je nešto što niko ne želi da vidi dva puta. Uostalom zbog takvih i sličnih politika je svima preko glave i sve manje ljudi izlazi na izbore što je političarima svejedno, jer i sa malo birača njihova legalnost ostaje potpuna i neprikoslovena.

Politički život Francuske je postao velika farsa kao i svuda u svetu, a pogotovo od kako se prešlo sa mandata od 7 godina na samo 5 godina i tako cela petoljetka pretvorila u jednu suludu izbornu trku, propagandu i podmetanja banana. A kandidata sve više i više. Samo u Sarkozijevoj stranci ima ih desetak koji vide sebe u fotelji 2017. te dok kod socijalista ništa nije bolje, ako ne i mnogo gore, jer se toliko mrze i pljuju među sobom, da se dobija vrlo mučan utisak neke banana afričke republike a ne pete sile sveta!

U vreme besposlice i euforije individualizma, preovladava čudan utisak i da bi svaki od onoliko milona Francuza, vrlo rado i sa punim pravom konkurisao za radno mesto cara bez krune, kako nazivaju francuske demokratski izabrane vladare. Svako bi vrlo rado pristao da se stavi u službu narodnog služitelja i posveti svoj život i svoje znanje naciji, ako mi date platu od 20.000 evra, plus šofera i ostale privilegije, i ja bih isto onako kako se kunu, kukaju i zapevaju pred kamerama zvanični kandidati jedne odvratno prevrtljive kaste profesionalnih političara i mahom prevaranata, koji rade za svoj groš i u službi samih sebe i svoje mafije privilegovanih.

Eto kakva je slika ovih dana u zemlji slobode i ljudskih prava, ali i zemlji štrajkova radnika i zemljoradnika, koji blokiraju puteve, pale gume i istovaraju đubre ispred parfemisanih pa i pozlaćenih kancelarija i dvoraca svojih nesposobnih ministara, stavljenih potpuno u službu mondijalizma i briselskih mafioza.

Bivši dvostruki kandidat za predsednika, Filip De Vilje, bez imalo dlake na jeziku piše i priča da su francuski političari mahom prevaranti i lažovi, prodane duše, podanici Amerike i korumpirani od strane arapskih emirata i monarhija, da su nemoćni, neiskreni i nestručni do očaja, da nemaju drugih ambicija osim lične karijere i obnove mandata, te da pravi cilj nikada nije bio Evropa kao država već samo izgovor za podmuklo rušenje suverenih država kako bi se stari kontinent od 500 miliona kupaca pretvorio u globalno tržište i predao (i to bez borbe) velikim multinacionalnim kompanijama. Nema se šta dodati njegovoj konstataciji da je peta sila sveta postala američki protektorat, jedna napuštena bezbožna zemlja u kojoj se deca uče da mrze svoju istoriju, sve tradicije i komplet kulturu, da bi prazninu popunili tuđim „vrednostima", onima koje joj donose njeni neprijatelji! Političari i mediji su saučesnici u propasti svih principa i vrednosti koje smo nekada širili po svetu. Minirana iznutra, preplavljena invazijom spolja, današnja Francuska sama sebi minira temelje i obara noseće zidove!

Ni masovni dolazak migranata iz Sirije, Iraka, Avganistana i afričkih zemalja, nije promenio odnos mondijalista i liberalne truleži, prema činjenici da se Francuska u etničkom i demografskom pogledu ubrzano menja. Naprotiv, njih je šokiralo što se jedna ministarka usudila da kaže kako je "Francuska država bele rase", i to tako žestoko kao da bela rasa nikada u ovoj zemlji nije ni postojala!

A, kao vrhunac ove nesreće, Francuska je, osim što je postala zemlje migranata, sada i zemlja štrajkova, otuđenih finansijskih centara moći i političke elite koja više ništa nema sa svojim narodom. Prva dva meseca ove godine obeležili su štrajkovi zbog slabljenja kupovne moći u kojima su učestvovali kontrolori vazdušnog saobraćaja, javni službenici, zaposleni u zdravstvu i nastavnici, zbog čega su blokirane glavne saobraćajnice...Više desetina štrajkača je uhapšeno.

Više od 1200 taksista iz svih delova Pariza, besnih zbog konkurencije privatnih taksista bez licence, blokirali su ključnu okretnicu i glavnu raskrsnicu u Parizu, palili gume i bacali dimne bombe, prenosi AFP. Solidarne sa njima bile su i njihove kolege u Tuluzu, severnom Lilu i južnom Marseju.

Francuski dnevnik "Figaro" navodi da su im se u znak podrške pridružile kolege iz Belgije, Italije i Španije...Tražili su i sastanak sa premijerom Manuelom Valsom. Istovremeno, opšti haos bio je pojačan štrajkom kontrolora leta koji su nezadovoljni zaradama i uslovima rada, zbog čega je svaki peti let ka "Orliju" i sa njega bio otkazan, a letovi su bili otkazani i na aerodromu "Šarl de Gol".

Vrh "Er Frans"-a je, ne znajući šta da radi, saopštio da će redovno obavljati sve svoje letove ka dalekim destinacijama i više od 80 odsto letova srednje i kratke dužine u Francuskoj i drugde u Evropi, ali nije isključio otkazivanje ili odlaganje u poslednjem trenutku. Isto je bilo i u Tuluzu, Bordou i Marseju.

Na aerodromu "Orli" je jednom demonstrantu povređena noga kada je autobus probio blokadu i udario ga, a policija je saopštila da je vozač autobusa uhapšen. Takođe, više od 5,6 miliona javnih službenika pozvano je da obustave rad i protestuju protiv reformi u oblasti rada koje su predložene u septembru, a pogađaju visinu zarada i napredovanje u karijeri. Štrajkuju i štrajkovaće tokom ove godine, tražeći veće plate, i zaposleni u predškolskim ustanovama i osnovnim školama, a očekuje se, kako navode u strukovnom sindikatu, da će ih trećina, odnosno oko 100.000 njih, učestvovati u štrajku.

Sindikati u štrajku, koji su organizovali 120 demonstracija širom Francuske na "crni utorak" kako je list "Parizjen" nazvao taj dan, kažu i da protestuju protiv gubitka radnih mesta tvrdeći da ih je oko 150.000 izgubljeno od 2007, pri čemu je bolnički sektor posebno ugrožen.

Ministarka za javnu službu Mariliz Lebranši obećavala je u panici da će "pregovori predviđeni za februar" dovesti do "većeg povećanja zarada s obzirom na to da je zemlja u teškoj situaciji"...

Ukratko, petoj sili sveta se na unutrašnjem planu ne piše dobro, teret je preveliki, trulež u vrhu vlasti oseća se na svakom koraku, a dekadencija finansijske oligarhije i liberalno-globalističke elite, bolesna je i nepodnošljiva.