Životopis

Oda piscima bez adrese i sudbine propalih promocija

Zagubljeni u događajima

Više od pola stoleća organizovane diskvalifikacije književnih dela Ivana Ivanovića, govore istovremeno i o kontinuitetu mračnih državnih i paradržavnih štabova, koji upravljaju ljudskim životima. U eseju posvećenom "piscima bez adrese", ovaj pisac-disident, čije su dela zabranjivana za vreme socijalizma, opisuje na kakav način u novom veku i novom milenijumu odbijaju promocije njegovih knjiga. Metode su druge, ali su pravila ista. Nekada su komiteti raspravljali o njegovoj ideološkoj nepodobnosti i zabranjivali ga, a danas ga, bez rasprave, ignorišu

Ivan Ivanović

Dragi i mnogo poštovani Ivane,

Evo meni Vašeg pisma, i priloga uz pismo, i sve sam lepo i pažljivo pročitao i... I nije to ono što hoću odmah da Vam kažem. Nešto je drugo u pitanju. Ali, pre nego što pređem na to, da Vam kažem i da sam pokušao telefonom da uplatim tih petsto dinara (tehnika danas svašta omogućuje), ali je to bilo nemoguće, pa ću u ponedeljak morati da lično odem i uđem u banku, sačekam red, i onda platim. A ovo telefonsko plaćanje sam instalirao upravo da ne bih čekao redove. Al ajd sad...

E, sad ono glavno:

Ni Moca ni ja Vam se ne javljamo jer - nema leba. Ne znam kako to drugačije da objasnim ne znam kako to da razumem i protumačim, ali kome god da pomenemo Vaše ime, taj neko uvek ima preča posla i ne može da se bakće oko promocije i sad mu je baš gužva i nezgodno i mora tetki po lek i pita, a što baš ti hoćeš da mu organizuješ promociju i... I gomila tako nekih odbijajućih pitanja i ja onda nekako shvatim - nisam baš toliko glup! Da to niko, niko, niko neće da uradi i odradi i nemamo GDE da pravimo promociju. Kad posle tri pokušaja vidiš da to nešto ne ide kako treba, i da si retardiran ukapiraš da od promocije najnovije knjige Ivana Ivanovića nema ništa. Zato se ne javljam! To je jedan jedini razlog.

Da Vam pišem kako moja knjiga ide vrlo dobro, kako je već čitana i skoro pa skroz prihvaćena i sve, šta imate i Vi, a šta imam i ja od toga. Knjiga je već dva meseca u knjižarama i to je to.

Hteo sam da Vas zovem na promociju i danima sam se lomio da li ili ne, da li ili ne i verovatno Vas ne bih ni zvao (sumnjam i da biste došli u onu gomilu i književnika i književnika i kritičara i novinara i tako tih Popularnih Ličnosti), ali kad mi je juče stiglo Vaše pismo, ipak sam odlučio da Vas pozovem.

Dakle, u ponedeljak sedmog decembra (tad mi je rođendan), u pet sati po podne, održaće se promocija romana Dete na stepenicama u knjižari Delfi u SKC.

Ako možete, dođite. Ako imate i volje i snage i sve.

Iskreno, Vi koji ste više nego značajan pisac, zaslužujte promociju, ali je očigledno da to niko neće i ne želi da Vam učini. Moca i ja smo premalo za tako nešto. Nemamo mi prostorije ni za kakav skup, osim da skupimo dvoje-troje u dnevnu sobu, pa da pijemo kafu. A promociju knjige Ivana Ivanovića ne možemo da organizujemo. Osim ako Ivan baš neće da to bude u dnevnoj sobi. A, znam da neće!

Imao bih još milion rečenica da Vam ispišem, i u vezi Vaših knjiga i Vašeg života i Vaše borbe sa društvom i nerazumevanjem tog društva za Vaše delo, ali sve je to... ništa. Nemam bolje (gluplje) objašnjenje osim - sudbina. A ljudi su pokvareni.

P. S. Sa Vama bih vrlo rado svaki dan pio kafu i pričao. O koječemu. I uvek će mi u grlu biti neka knedla zbog toga što znam i mislim i verujem da vredite kao književnik, a znam i osećam da Vas ovo društvo neće. Zašto, jebem li ga, što reko' Zoka King!

(Pismo novinara Branislava Bjelice Ivanu Ivanoviću)

Momak koji obećava!

Pismo novinara Branislava Bjelice doživeo sam kao opelo. Naime, novinar me obaveštava da sam za srpsku književnost mrtav i da generacija koja je došla, a kojoj on pripada, neće da čuje za mene. Istina, valjda da me uteši, kaže da sam dobar pisac ali da ništa ne valjam. Sve što je hteo da uradi za mene nije uradio, jer nisu hteli da čuju.

Da vidimo šta je to hteo ovaj Bane da uradi za mene? Ne mnogo: da mi potraži izdavača za neku od mojih ranijih knjiga i da mi priredi konferenciju za štampu da predstavim poslednju knjigu. Nisu hteli da čuju.

Da se vratimo u daleku prošlost, kad sam ovog momka upoznao. To je bilo u Dvadesetom veku, prilikom jednog od mojih uzleta. Ne mogu tačno da se setim, ali neki omladinski listovi poslali su mi dva svoja poletarca da me intervjuišu. U to vreme je omladinska štampa mnogo značila (sad je nema!), bila mi je čast što se interesovala za mene. Ja sad ne mogu da se setim koji listovi su bili u pitanju, ali sam zapamtio da su u Sremčicu došla dva omladinca, Rade Stanić i Bane Jeremić. Čini mi se da su nosili konjske repiće, bili su hipi generacija. Ja - pisac koga ne voli država i ne pušta u svoju portu na glavnu kapiju. Ali, glumeći pred svetom demokratsku državu, Tita i njegovi su imali kapidžike, tu su prošli omladinci. Znam da sam puno govorio i sećam se da su momci objavili intervjue sa mnom u svojim listovima. Radeta Stanića, nažalost, više nisam video (čuo sam da je nedavno umro), a Bane Jeremić je junak ove priče.

Neku godinu kasnije, pošto sam potpuno zaboravio na intervjue, javio mi se telefonom neko ko se predstavio kao Bane Bjelica. Nikad čuo! Objasnio mi je da je on Bane Jeremić, zar sam zaboravio intervju? Nisam zaboravio intervju, ali ono je bio Jeremić, otkud Bjelica? Još mi je objasnio da se u međuvremenu ženio, razveo, ali je uzeo prezime te žene. Ne razumem, zašto je Bjelica bolje od Jeremić, valjda je veći brend? Neću da pitam, ti hipici znaju da naprave hepening. Pa zbog hepenenga me i zove, napisao je neke knjige, priređuje književnu promociju u Majstorskoj radionici Dragiše Krunića, da li bih hteo da govorim? Dobro, da mu vratim dug. Koliko sam zapamtio, radilo se o tri knjige, dve novele i jedna knjiga pesama. Jedna novela je, recimo, „Zajedničko dvorište" (nisam siguran), reč je o bolnom odrastanju deteta na periferiji Beograda, nešto kao „400 udaraca" Fransoa Trifoa. Druga novela „Baba Sera" (to sam zapamtio), reč je o predratnoj gospođi koju su posle rata komunisti odredili da dežura u javnom klozetu. Socijalna priča, uvažavam. Pesme u istom stilu, ali to sam zaboravio.

Nešto o Majstorskoj radionici. Dragišu Krunića sam upoznao u Ježu, u krugu oko Aleka Marjana. Neobičan i duhovit pisac. Onda je došla na televiziji jedna njegova neverovatna serija, sa Zoranom Radmilovićem, uz Žiku Lazića i još neke, nešto najbolje što je televizija dala. (Danas je taj žanr u dekadenciji, neki nedaroviti stvaraoci su napravili industriju od toga.) Ambijent neverovatan, prvoklasna slikarska galerija! Majstor Dragiša popravljao automobile vodećim slikarima, a oni mu plaćali u naturi, u slikama. Dragiša pun dece, mnogo puta se ženio. Bane doveo hipike, napunila se radionica, kao da smo u Nešvilu! (Zoran Ćirić iz Niša kaže Nišvil, lepa knjiga proze koju sam pozdravio.) Moderator hepeninga novinarka Mirjana Bobić, tad je važila za oštro pero iz Duge, još nije pisala lošu prozu. Ja mu tu dođem kao nekakav spomenik komunističkog terora!

Sećam se da sam govorio o Banetovim romanima kao interesantnoj prozi, upoređivao sam ga sa Zoranom Ćirićem (Magični Ćira!). Možda malo kasni, ali ukrcao se u voz nove proze, koju su tad zvali stvarnosnom. Momak koji obećava!

Otad je prošlo bar trideset godina, možda više, za Baneta niti Jeremića niti Bjelicu, nisam čuo. Možda sam video njegovo ime u nekim bulevarskim novinama, ali nisam čitao. Zagubio sam ga u događajima koji su se preticali i valjali ulicama srpskih gradova. Rušio se komunizam a njega nije bilo u toj priči.

Budi šta hoćeš, samo nemoj da me ujedeš!

Prošlog leta se Bane povampirio. Taman sam bio došao iz Žitnog Potoka da se tužim sa državom Srbijom, na rehabilitaciono obeštećenje na koje se zakonima obavezala. Ali zakoni u Srbiji odavno ne stanuju. Telefon: Ovde Bane Bjelica! Jedva sam ukapirao o kom čoveku se radi. Hoće da se vidi sa mnom, a još jedan novinar želi da me upozna. Da nisam ponovo u modi, možda se država predomislila pa je odlučila da poštuje ljudska prava? Sigurno je Rade Stanić, hoće da me intervjuišu. Odavno sam postao objekat na kojem se vežbaju novokomponovani branitelji ljudskih prava. Da sam pisac neće da znaju, ali hoće da uvaže da sam žrtva komunizma. Neće da čitaju, hoće da pišu!

Zakazao sam da se sa Banetom vidim pred Kasinom, novi vlasnik (Peconi) još nije bio ovladao prostorom na ulici, pa se moglo sesti gde i decenijama ranije. (Kako sam se kasnije proveo u toj istoj kafani, opisao sam u tekstu Kasina.) Doći ću kad se završi ročište u Višem sudu, koji je na Crvenom krstu. Ročišta nije ni bilo, džaba sam potegao iz Žitnog Potoka, samo mi saopštili da su mi promenili sudiju.

Nisam imao gde da se majem, otišao sam pred Kasinu, kad tamo Bane već stigao. Nije se mnogo promenio, lako sam ga poznao, još uvek nosi konjski repić, sad dodao i minđuše. Još uvek hipik. Vozi jedan veliki motor, kao oni što lutaju drumovima, valjda se zovu bajkeri ili nešto slično. Vezao motor za drvo ispred Kasine, kao što kauboji vezuju konje ispred saluna. Radi u listu Informer, pre toga je izređao sve tabloide. Onaj što hoće da me vidi, zbog koga smo obojica ovde, nije Rade Stanić nego Dragan Vučićević. Nikad čuo! Kako, pa glavni je urednik Informera, važan novinar režima, drži na televiziji Pink nekakvu Tešku reč. Kako sam toliko neobrazovan? Ne znam Vučka! Da se sad ne posipam pepelom, stvarno ga nisam znao.

U rečeno vreme, tačno u podne, kao Gari Kuper, došao je taj Vučko. Samo, sušta suprotnost glumcu, mali, zdepast, nabijen, kao dizač tegova. Setio sam se te face iz jedne emisije Milomira Marića, tad se sa nekim drugim petparačkim novinarima kočijaški psovao pred TV auditorijumom. Predstavlja mi se: Ja sam Ravnogorac! Protiv sam Evropske unije, navijam za Rusiju! Aleksandar Vučić je najveći srpski političar našeg vremena! Ako mu je bio cilj da me zbuni, postigao ga je. Ravnogorac koji navija za Rusiju! Pa Ruske trupe su 1944. godine omogućile komunistima da zavladaju Ravnom gorom, da je zbrišu sa srpske mape! Vučićevac koji je protiv Evropske unije! Pa Aleksandar Vučić je glavni zagovornik srpskog puta u Evropu, kako neko može da navija za njega a da bude protiv njegovog puta? Pošto me je starost naučila bar toliko da se ne upuštam u glupe razgovore, pogotovo ne prepirke, ne prihvatam izazov. Budi šta hoćeš, samo nemoj da me ujedeš!

Zašto je taj Vučko tražio da se sastane sa mnom? Zato što me je čitao i video da sam veliki pisac! Pogotovo se oduševio „Jugovcem", naš Klošmerl, Srpska komedija. Pošto je on urednik najtiražnijeg (???) srpskog dnevnika, rešio je da se izbori da se štampaju moje knjige. "Srpski narod mora da čita takvog pisca!" Pozvao me je da mu dam dozvolu da mi nađe izdavača, finansijera, sponzora! Prosto nisam mogao da poverujem, da li je taj čovek ozbiljan ili se šegači sa mnom. Pa ta Vlada sa čijim je predsednikom on u dilu (bar tako se predstavlja!) neće da mi isplati rehabilitaciono obeštećenje nego me tera da se vucaram po sudovima. Pola života sam proveo po sudovima! Pa ta Vlada me je odbila od nacionalne penzije kao da sam trećerazredni pisac. Svi drugorazredni pisci su je dobili. Kako je istog dana u Blicu izašao opširan tekst (Danijela Nišavić) na tu temu, još sam poverovao da se desilo čudo u vlasti, pa je premijer, koji izigrava reformatora, delegirao tog Vučka da mi to saopšti.

Pokupio sam telefone od Vučka i Baneta, Bane mi je još dao rukopis svoje nove knjige, „Dete na stepenicama", da imam lektiru u Žitnom Potoku, i otputovao natrag u selo. Nisam ništa uradio u Višem sudu, ali jesam u Vladi! Spolja gledano, to je tako izgledalo.

"...Vučka razumem, zauzet je odbranom Vučića"

U selu sam pročitao Banetov rukopis. Na istom nivou kao prethodni, od pre dvadeset godina. Tužna sudbina deteta prostitutke koje sem imena Bane nema nikakav drugi identitet. Umire jer ga nisu primili u bolnicu, nema socijalno osiguranje. Preporučujem za štampanje.

Kad sam se vratio iz Žitnog Potoka, okrenuo sam telefone sagovornika iz Kasine. Jednom, dvaput, triput, niko se ne javlja! Nisam pobrkao, Bane ih je ukucao u moj mobilni. Setim se da je Vučko urednik Informera, zovem Redakciju. Javlja se sekretarica... "...Morate da ostavite Vaš broj, pa će urednik da odluči da li će da Vam se javi!". Veliki neki urednik, bira s kim će da razgovara. Prolazi vreme, Vučko se ne javlja. Kakav sam naivan, pomislim da je sekretarica propustila da ga obavesti o mom pozivu. Okrećem ponovo Informer, opet ista priča. Tek treći put ukopčam da taj Vučko ne želi da mi se javi. Ono što je pričao pred Kasinom ne važi se! Polizali psi. Ili se nešto promenilo u njegovoj glavi, ili mu je neko promenio glavu! Ne uzbuđujem se, navikao sam na ljudsku pokvarenost. Još jedan Vučko u mom životu, inkarnacija komunističkih moćnika, partijskih sekretara, prefriganih udbaša, pokvarenih urednika. Nešto se desilo što ja ne znam, što je Vučka presaldumilo od mene. Ne boli, jer nije prvi put, nema toga u Srbiji ko mene nije prevario, ja bar znam šta je to Teška reč. Ali ne razumem zašto lažni ravnogorac mora da bude nevaspitan, zar ništa nije poneo iz seljačke kuće svojih roditelja u Šumadiji? Neka mu je prosto!

Onaj Bane Bjelica se ipak javio. Nije mogao da mi odgovori na poziv, bio na motoru negde u Albaniji. Nije zaboravio razgovor pred Kasinom, a Vučka treba da razumem, prezauzet je odbranom Vučića, nema sad kad da se bavi Ivanom Ivanovićem. Ali nije zaboravio ponudu iz Kasine, ovlastio je Baneta da je sutra odnese u Lagunu.

Prekosutra, s Banetom sam se video u kafani "Naše more", da mi ispriča šta se dogodilo u Laguni. Taj skeč izgleda ovako...

Bane: Dobar dan, ja sam novinar Branislav Bjelica iz Informera, došao sam da vam ponudim dela Ivana Ivanovića.

Urednik: (Ne znam mu ime, nisam zapamtio): Odlično! Kolega Bane, doneo si mi sjajnu vest. Štampaću Ivana Ivanovića... Laguna postaje najveća izdavačka kuća na Balkanu. A i šire! Imamo ženske bestselere! Imamo najvećeg srpskog savremenog pisca Vanju Bulića! Postajemo štampani Pink! Je li, a otkad je počeo da piše Ivan Ivanović? Vanja Bulić nam je doneo Crne bisere, šta donosi I.I.? Goste Ivana Ivanovića?

Bane: (Zbunjen je, ali još uvek ne kapira stvar): Kako otkad I.I. piše? Pa ja sam ga čitao i intervjuisao još kad sam bio gimnazijalac?

Urednik: Čekaj, Bane, pa mi ne govorimo o istoj ličnosti. Ivan Ivanović je mlađi od tebe, kako si mogao da ga čitaš pre nego što se rodio?

Bane: Ja govorim o piscu Crvenog kralja, Arizana, Jugovca, Braće Jugovića...

Urednik: Onda smo u nesporazumu. Ne interesuje me Dvadeseti vek? Daj nešto iz Dvadeset prvog! Nagovori TV voditelja da napiše roman. Hoću popularne ličnosti u Laguni! Vampiri me ne interesuju! Njih je opisao Dejan Stojiljković iz Niša! Hoću nešto otkačeno!

Bane: Onda sam džabe dolazio. Moj Ivan Ivanović je ozbiljan pisac...

Urednik: Takav nam ne treba. Nego, šta to držiš pod miškom?

Bane: Jedan moj rukopis. Ivan Ivanović ga je pročitao, preporučuje...

Urednik: (Pošto je prelistao Banetov rukopis): Ovo može. Ovo ću da štampam. Ti si pisac Dvadeset prvog veka. Zaboravi na tvog Ivana Ivanovića! A mog nagovori da napiše roman!

„Oda piscima bez adrese" (Vlasta Mladenović)

Kad vreme nije,

u sumrak civilizacije,

dođoh na jug Srbije,

pitah za Jug-Bogdana - znaju,

pitah za Toplicu Milana - znaju,

pitah za Kosančić Ivana - znaju,

pitah za Drainca Radeta - čuli su,

(pitah za Ivanović Ivana - neće da čuju!)

Replika na pesmu Vlaste Mladenovića „Oda piscima bez adrese"

Kad vreme nije,

U sumrak civilizacije,

Odoh u glavni grad Srbije.

Pitah za „Daleko je sunce" - znaju,

Pitah za „To majka više ne rađa" - znaju,

Pitah za „Knjigu o Milutinu" - znaju,

Pitah za „Hazarski rečnik" - čuli su,

(Pitah za „Crvenog kralja" - neće da čuju)

Vratih se u Krajinu

Glosa

"...Vlada neće da mi isplati rehabilitaciono obeštećenje nego me tera da se vucaram po sudovima. Pola života sam proveo po sudovima! Pa ta Vlada me je odbila od nacionalne penzije kao da sam trećerazredni pisac. Svi drugorazredni pisci su je dobili!"