Kontranapad

Ni protekla izborna kampanja nije prošla bez sportista koji se stavljaju u funkciju borbe za vlast i privilegije koje pružaju pobednici

(Zlo)upotreba sportista u prljave svrhe

Iskustva kroz koja su do sada prolazili velikani sporta u političkom angažmanu ili izbornim kampanjama političara kao da nisu dovoljna opomena onima koji ulaze u takve aranžmane. U sećanju su neki primeri koji su pokazali kako se vrhunski sportista kompromituje, nasedajući na laži i izborne prevare političara, konstatuje Miroslav Vislavski, Tabloidov urednik sportske rubrike

Miroslav Vislavski

Srbija se na poslednjim izborima predala još čvršćem zagrljaju gospodara Vučića. Većinska glasačka populacija idolopoklonika, prevrtača, bezumnika, izdajnika svojih uverenja, kontuzovanih penzionera, zabludelog hrišćanskog stada, lakovernog naroda kome je u karakteru da glasa za vlast, povukla nas je sa sobom u njegovu prošlu budućnost u kojoj, ima da nas nema! Na toj mantri se zasniva sve u državi sa uspostavljenim sistemom bez sistema, a po meri i volji vladara.

Preostali, manjinski slobodnomisleći deo građana Srbije, izneverenih očekivanja i ugašenih nadanja se predaje ili sklanja sa scene. Povlači se. Odlazi u brda. Tamo odakle su došli najodaniji glasači i cirkusanti predizbornih karavana vladajuće oligarhije sa kupljenim diplomama i akademskim zvanjima. Traži zaštitu od neizlečivih opijata najnižih poriva ljudskog dostojanstva.

Pošto je ojačao doskorašnju čvrstu vlast, Aleksandar Vučić je spreman da instalira u svakom delu države svog čoveka. On ne mora biti stranački vojnik. Dovoljno je da mu se pokloni. Dobar primer je nekada kredibilan, Miroslav Lazanski. Ili neki likovi koji su unazad par godina zauzeli visoke pozicije na medijskoj sportskoj sceni. To se odnosi na teniskog selektora Bogdana Obradovića kao i najistaknutijeg srpskog šampiona u automobilizmu Dušana Borkovića koji se svrstavaju u naprednjačku kamarilu.

Selektor muške reprezentacije u tenisu nije imao zapaženiju karijeru pre nego je po prijateljskom osnovu sa prvim Srbinom današnjice, vanzemaljskim Novakom Đokovićem, namešten da bude na čelu struke teniskog nacionalnog tima. A kada se desilo ono što se moralo dogoditi sa Novakom, Jankom Tipsarevićem, Nenadom Zimonjićem i Viktorom Troickim u njihovom najboljem izdanju kada su srpsku reprezentaciju upisali među večite u Devis kupu osvajača Salatare svih vremena, Bogdan Obradović je postao ime. Počeo je da veruje da je on doneo najprestižniji naslov u teniskom sportu, uprkos tome što je selekciju na tom putu vodio nekada naš, a sada samo - legendarni Nikola Pilić. Danas je Obradović teniski brend, deo srpskog džet seta. Otvara privatnu tenisku Akademiju, iako nije imao značajnije proizvode. Ni ravne onima koji su mu predati u ruke da se uz njih proslavi i upiše svoje ime zlatnim slovima u istoriju srpskog i svetskog tenisa. Postao je zanimljiv medijima. On je prototip vremena u kome neko ko je niko, postaje neko.

To je bilo dovoljno najvećem medijskom manipulantu na Balkanu, urednik časopisa „Vreme" tvrdi i u Evropi, Aleksandru Vučiću, da ga tokom izborne kampanje vuče za sobom kao dobru kulisu. Mnogi su Bogdanovu ulogu doživeli kao Đokovićevu podršku lideru naprednjaka. To, naravno nije isključeno. Pravo na lični stav, simpatije ili poštovanje ima svako. Zašto bi bilo čudno da se Novaku zamera naklonost prema Vučiću. Ali to bi bila druga priča. Novak nije i nema nikakvog interesa da bude Vučićeva šlihtara. Zato se Novak i ne izjašnjava o nekome koji uživa „ogromno poverenje i podršku" glasača. Ali, Vladar Srbije ne krije svoj kalkulantski karakter. Često, sa upadljivim poštovanjem pozdravlja Novakove uspehe, ili ga uzima u zaštitu. Poručuje Novakovim navijačima da mogu skandirati: "Vučiću pederu!", čak i u trenucima kada bi se odlučili na negodovanje zbog šampionovih retkih takmičarskih podbačaja. Razume se da za takvom "zaštitom, Novak nema potrebe. Đokovića vole, poštuju i razumeju svi građani Srbije i srpska dijaspora.

Pletenje mreže oko Đokovića, Vučić je nastavio uključivanjem Bogdana Obradovića u krug onih koji su bili udarni deo njegove kampanje. Udvaračko izjašnjavanje i glorifikovanje Vučića u emisiji Ćirilica na TV Hepy u krugu drugih šlihtara, srušilo je i kod poslednjih skeptika ideal o uspešnom i kredibilnom sportskom liku Bogdana Obradovića. Jednako je degutantno bilo gledati Borkovićev propagandni spot u Vučićevoj kampanji ili nastup u istoj emisiji u kojoj se isticao Obradović. Borković je uistinu naš najuspešniji automobilski as svih vremena. Na tome sva priznanja i poštovanje, kao i prema drugim vrhunskim dostignućima naših najboljih sportista. Ali, ruku na srce, kada će i da li će se građani Srbije okrenuti automobilizmu? Da li će u dogledno vreme Borkovićev uspeh biti propraćen poput Đokovićeve misije u kojoj su "eksplodirali" Zimonjić, Troicki, Tipsarević, Jelena Janković, Ana Ivanović i nekolicina drugih koji sa manje ili više uspeha plove teniskim okeanima? Teško je tako nešto pretpostaviti. Automobilizam je mnogo skupa zabava. Naši putevi su za sad još uvek više u virtuelnoj budućnosti...

Iskustva kroz koja su do sada prolazili velikani sporta u političkom angažmanu ili izbornim kampanjama političara kao da nisu dovoljna opomena onima koji ulaze u takve aranžmane. U sećanju su neki primeri koji su pokazali kako se vrhunski sportista kompromituje, nasedajući na laži i izborne prevare političara.

Vlade Divac se stavio na raspolaganje Borisu Tadiću u njegovoj kampanji. Savo Milošević je bio na strani demokrata u vreme kada je teško bilo odbraniti njihovu propalu politiku. Još više se pozicionirao Aleksandar Šapić, dozvolivši sebi da ga kao istaknutog funkcionera u Demokratskoj stranci javnost podvrgava sumnjama u njegov akademski status, odnosno doktorat koji je stekao na Univerzitetu koji je doktorske diplome izdavao kao vizit karte (doduše po dobroj ceni). I dalje se sa podsmehom govori o državi koju je nazvao "Nambija" ili kada se šalio na račun prezimena austrijskog ministra spoljnih poslova Sebastijana Kurca...A bio je kao i Divac u košarci ili Savo Milošević u fudbalu, vrh vrhova! Legenda!

Uprkos uspeha na minulim izborima u Novom Beogradu u kome je obavljao funkciju predsednika opštine, Šapić je kao i njegove kolege doživeo tešku kompromitaciju uključujući se u prljave političke kampanje. Danas jedan legendarni Vanja Udovičić, poput pomenutih prethodnika pristaje da bude Vučićev glasnogovornik i čuvar njegovog lika i dela, mada može u svom resoru da sprovodi politiku koja nije direktno u sukobu sa ciljevima razvoja, zakonima i normama opšte politike. Lik i delo Vučića ili bilo kojeg diktatora, vladara, političara, brani se samo trajanjem i istorijskim pamćenjem. U protivnom ga ne odbrani niko pa ni najkredibilniji stvaraoci, među kojima su i najpopularniji vrhunski sportisti.

Pre dvadeset godina sam u svojstvu generalnog direktora Odbojkaškog kluba Vojvodina, u to vreme jednog od najboljih jugoslovenskih sportskih kolektiva, a lično jedan od najpopularnijih sportskih radnika, bio na ispitu kada sam podlegao ubeđivanjima nekadašnjih drugova iz omladinske organizacije da uđem u novoformiranu stranku, kasnije "ozloglašeni" JUL. Stavili su me na izborne liste, lepili su plakate sa mojim likom, tv Pink je vrteo izborni spot u kome sam izgovorio da "poput šampionskog tima koji sam stvorio u odbojci, želim da budem deo pobedničkog tima JUL - a".

Kao žrtva Miloševićeve politike iz kraja osamdesetih, zbrisan u "Jogurt revoluciji" '88, našao sam se pred moralnom dilemom i iskušenjem. Da li se svrstati u redove onih koji su me likvidirali (SPS) iz političkog života i kojima sam bio oponent ili u interesu kluba i nastavka započetih uspeha, prihvatiti njihov poziv. Učinio sam ovo drugo. Iskoristili su moje ime i popularnost. Osvojili su mandate. Ja sam ostao u klubu i posle izbora '96 nisam učestvovao u političkim aktivnostima. Benefit zbog učešća u izbornoj kampanji, dobijen je u poboljšanim uslovima funkcionisanja kluba i lakšem rešavanju finansijskih prepreka.

Četiri godine kasnije su me bez konsultacija stavili na listu gubitničke leve koalicije na izbornom mestu na kome su protivkandidati bili doskorašnji drugovi u privatnim odnosima i pobednici na izborima 2000, Nenad Čanak na Pokrajinskom nivou i Branislav Pomoriški na nivou u Gradu. Izgubio sam sa minimalnom razlikom. To su izbori koji se pamte po glasanju protiv Miloševića. Mada sam bio najpopularniji sportski funkcioner u Pokrajini i jedan od respektovanih u Jugoslaviji, ubrzo sam napustio Odbojkaški klub Vojvodina. Bio sam svestan da sam završio misiju, ceneći da sam se pozicionirao na gubitničkoj strani i da novi vladajući neće imati razumevanje za molbe da se Klub finansijski podržava u Gradu i Pokrajini.

Epilog: posle kratkog perioda na funkciji generalnog direktora FK Vojvodina i sukoba sa predsednikom kluba Miodragom Kostićem i danas objašnjavam zašto sam morao da odem iz Odbojkaškog kluba sa kojim su me ljubitelji odbojke identifikovali, prepoznajući u meni tvorca najvećih uspeha u deceniji u kojoj sam predvodio klub.

Pod mojim vođstvom tokom devedesetih je osvojeno devet uzastopnih naslova prvaka Jugoslavije, pet pobeda u nacionalnom Kupu, treće mesto u Kupu šampiona, pet godina smo igrali ligu šampiona Evrope i bili među deset najuspešnijih klubova...Nakon mog odlaska iz kluba 2000 - te godine, izvojevane su dve šampionske titule (smeši se treća u vreme objavljivanja ovog teksta) i pet pobeda u nacionalnom Kupu, uz osvojen Čelendž kup. Vojvodina od tada nije vladar srpske odbojke, a ja sam devastiran iz sportskih klubova. Svakoj političkoj vlasti sam nepodoban. Javnost mi nikada nije prihvatila razloge zašto sam pristao da budem deo kampanje leve koalicije.

Inače nije sporno pravo sportista da se bave politikom. Sporno je da li u srpskoj politici sportski idoli urušavaju svoj kredibilitet stavljajući se u kolo prljave priče, laži, prevara, manipulacija... Uostalom, sećamo se da su u poslaničkim ili odborničkim klupama sedeli svojevremeno bivši fudbalski reprezentativci, golmani Dragan Pantelić, Zoran Simović, zatim Vladan Lukić, najbolja rukometašica sveta Svetlana Kitić, ministri u prethodnim vladama su bili legendarni Vladimir Cvetković, Dragan Kićanović, Đorđe Perišić, zatim Dragoljub Kočović, Velizar Đerić, Voja Andrić, Alisa Marić... Danas su u Ministarstvu sporta i omladine državni sekretari Predrag Peruničić i Nenad Borovčanin, koji se poput prethodnika dostojanstveno ponašaju u političkim nastupima i delovanju. Nisu se nikada eksponirali kao "kišobran" koji bi štitio lidera, već su sprovodili državnu politiku utvrđenu za oblast sporta.