Na godišnjicu potonuća legendarnog Titanika, 15. aprila ove godine, poludeli kapetan naprednjačke lađe, Aleksandar Vučić, tvrdio je da "svet podržava" njegove reforme, a na vapaje nezaposlenih radnika u Paraćinu i Ćupriji, dobacio je sa govornice: "...Dobro sam vas razumeo, znam šta mi je činiti!". Posle četiri godine užasne diktature, čini se da više ne postoji čovek koji ne razume da je Vučić zlo koje mora biti uklonjeno, jer je od zakona i institucija napravio sprdnju, a od parlamenta dnevni boravak za svoje stranačke bukače. Vreme mu je isteklo, a period koji je dobio da sastavi vladu, velike sile će iskoristiti da fomiraju "sanitarni koridor" oko njega, kako bi demontažu njegovog režima izveli efikasno i bez velikih potresa. Da li je to moguće? Hoće li se diktator povinovati ovom scenariju?
Nikola Vlahović
Mada bi u svakoj ozbiljnoj državi to bio povod za masovne proteste, u Srbiji je potpuno nezapaženo prošla vest da je u aprilu mesecu ove godine došlo do drastičnog poskupljenja hrane i pića, odeće i obuće, transporta, telekomunikacija, duvana, nameštaja, pokućstva, komunalnih usluga, struje, pa čak i usluga rekreacije i kulture!
Kako to u praksi izgleda, odmah je osetila i redakcija Magazina Tabloid, čiji račun za struju je sa prošlomesečnih 2.800 dinara, naglo uvećan na 5.200 dinara, mada je potrošnja ostala apsolutno na istom nivou kao i ranije, jer redakcija koristi samo pet sijaličnih mesta i nekoliko kompjutera, čija je potrošnja minimalna.
Ovakvim porastom troškova života, automatski je proizvedeno i novih 30 odsto ekstremno siromašnih građana, koji više neće biti u mogućnosti da biološki prežive, nego će biti prinuđeni na bekstvo iz pakla, samoubistvo ili u kriminal. Istovremeno, podivljala gradska vlast u Beogradu već odavno vrši nezakonitu naplatu raznih ekoloških taksi na svim mogućim računima (mada je reč o ekološki najugroženijoj prestonici ovog regiona), a fenomen naplate "priobalja", verovatno je jedinstven u svetu, gde kriminalna vlast otima građanima novac, navodno zbog "privilegije" što žive blizu dveju reka, Dunava i Save (mada taj harač plaćaju čak i oni koji žive i po nekoliko kilometara daleko od bilo kakvih reka).
Dokle ova divljačka pljačka ide, govori i neverovatan podatak, da vlasnici automobila u Beogradu, prilikom plaćanja registracije vozila, moraju da plate i posebnu taksu na vožnju glavnim gradom, kojom, eto cinizma, stiče "ekskluzivno" pravo da na vozilu stavi oznaku BG! Kao da je u pitanju tablica sa oznakom Los Anđelesa, koja je, primera radi, tamo višestruko jeftinija nego u glavnom gradu Srbije.
Bio je dovoljan jedan nepuni mandat da Vučić počne da tretira Srbe kao sopstvene neprijatelje, sa kojima mora svugde i na svakom mestu da se obračunava. Tako je, 10. maja ove godine, prilikom otvaranja novog pogona duvanske kompanije "Britiš tobako" u Vranju, obavestio javnost o "senzaciji", da će 27 radnika biti zaposleno! Pa ih je pre nego su i dobili posao, ponižavao rečima: "...Radujem se što tih dvadeset sedmoro neće više sedeti po kafićima i džabalebariti!". I to je sve izgovorio pred stranim okupatorima, izrabljivačima i profiterima, baš onako kako su to radili okupatorski saradnici za vreme Drugog svetskog rata u Srbiji. Tačnije, onako kako to inače rade marionetske vlade koje terorišu vlastiti narod dok glancaju čizme svome porobljivaču.
I niko da kaže kako je duvanska industrija iz Niša i Vranja punila budžet sa tri puta više para nego što je to danas slučaj i da je preko 15 hiljada kooperanata iz celog regiona južne Srbije ostalo bez posla zbog kriminalne prodaje ovih giganata. Malo je Vučiću i to bilo, pa je drsko kazao: "Ko god zaposli trojicu radnika neka dođe kod mene u Vladu i dobiće pare iz budžeta"!
Šta, zaista treba još da se desi, pa da ovaj diktator isprovocira opštu pobunu i masovnu građansku neposlušnost? Mesecima već, ovaj ludak krv pije svakome ko se usudi da uključi televizor, otvori novine ili uključi radio, a sve zbog nekakvih fantomskih 2 odsto bruto društvenog proizvoda koji će, navodno, za toliko da poraste kad barem dva miliona ljudi umre od gladi. A, istina je, tako kaže i MMF, da je takozvani BDP porastao za 1,8 odsto, tačno onoliko koliko je oduzeo penzionerima, najsiromašnijima i poljoprivrednicima. Poređenja radi, treba reći da je godinu dana pre njegovog dolaska na vlast, čak i u vreme demokratske pljačke 2011. godine, bruto društveni proizvod bio veći za pola milijarde evra.
Spisak raznih taksi i nameta kojima Vučićevi vukovi deru kožu sa leđa već opljačkanog naroda, svakim danom je sve dužu, a ćutanje miliona gladnih sve glasnije. Tišina je tolika da se čuje samo Aleksandar Vučić. Od ranog jutra do kasnih noćnih sati, posredstvom svih televizija, ovaj poludeli diktator "gostuje" u svačijoj kući. Vučić je urednik svih državnih i najvećeg dela privatnih medija, on je i šef diplomatije i ministar odbrane, šef svih bezbednosnih službi, prvi čovek srpske kulture, energetike, privrede, poljoprivrede, ekonomije...On određuje koji je doktorat lažni a koji ne, on presuđuje pre suda, tuži pre tužioca, istražuje pre policije, on donosi konačne odluke i potpisuje smrtne ili oslobađajuće presude...
Četiri godine Srbija trpi otvorenu diktaturu ovog ludaka, političkog (i ne samo političkog!) travestita, za koga je svojevremeno opštinski odbor Demokratske stranke u Čačku konstatovao da nije običan lopov, jer je apsolutnu vlast preuzeo tako što je prisvojio program svojih političkih protivnika. Ali, to je bio samo jedan sitan kriminal i samo jedno od njegovih "presvlačenja". Danas se učinak njegove veleizdajničke pljačke meri desetinama milijardi evra, a u međuvremenu je Srbiju doveo u položaj najgore kolonije na evropskom kontinentu, stavljanjem potpisa na Briselski sporazum i gurajući građane ove zemlje, žrtve NATO pakta, u ralje ove zločinačke alijanse. Kraće rečeno, Vučićeva namera je da učini sve, samo da svoj kriminalni posao dovede do kraja. Ipak, problem sa kojim se njegova diktatura suočava, mnogo je veći od njegovog banditskog plana...
Sklapanjem prijateljstava do rasklapanja stranke
U diplomatskim krugovima u Beogradu (kako onim zapadnim tako i onim istočnim, okrenutim velesilama Rusiji i Kini), već duže vremena vlada mišljenje da je dalji opstanak Aleksandra Vučića na vlasti nemoguć, te da je pre njegovog smaknuća sa trona, preko potrebno stvoriti "sanitarni koridor" oko njega, kako ne bi više bio u mogućnosti da svaki, pa i minimalni polučasovni susret, čak i sa predstavnikom stranih službenika nižeg nivoa, predstavljao kao "trajno prijateljstvo", na koje se bez osnova poziva kad god mu zatreba. Vučića se otvoreno gade, ali, kako bi njegov pad bio spremno dočekan i kako bi sva politička i administrativna infrastruktura što lakše bila uzeta iz ruku njegove partijske vojske, potreban je i kraći prelazni period.
Još pre dve godine, švajcarski „Noje Cirher cajtung" komentarisao je ponašanje Vučića i njegovih naprednjaka: „…Odjednom zavijaju sirene i buka prodire do kostiju. U retrovizoru trepere plava rotaciona svetla i uskoro su besne limuzine pretekle normalnog vozača na srpskom auto-putu. Kakav se to visoki funkcioner zaputio ovuda, kroz srpsku divljinu, između Topole i Vinče? Drugom prilikom, tokom kasne subotnje večeri u Beogradu, pitamo se zbog kakvog su to hitnog državno posla političari prinuđeni na tako vratolomnu vožnju?"
U sređenoj Švajcarskoj ne znaju za tu "stvaralačku" histeriju srpskog diktatora: na brzinu da uzme pare, da opljačka što više za što kraće vremena i da sve to predstavi kao velike pobede njegovih reformi. Da bi to postigao, vozni park mora da je u stalnom pogonu. Vreme je novac. A, novac je i vlast i moć. Nema jednog bez drugog. Vučićev brod tone, a vožnja je sve brža...
Čak je i njegov politički otac", Tomislav Nikolić, počeo da pokazuje ozbiljne znake udaljavanja od te strašne olupine. Na Dan pobede, 9. maja, namerno je izabrao rusku internet televiziju "Sputnjik", da progovori o ignoranciji Vučićevih medija prema njemu: "...Neko je odlučio da u medijima predstavi Vladu, a ne mene", rekao je Nikolić i dodao da je na taj način on ostao po strani, "kao da baš ništa nije uradio".
U istom intervjuu, Nikolić je očigledno odlučio da napravi veliki otklon od Vučićeve politike, rekaviši između ostalog: "...Ja ne formiram Vladu, ja ne vodim Vladu, ja ne vodim ni unutrašnju ni spoljnu politiku...Ja dajem svoj pečat svojim autoritetom u predstavljanju Srbije u tome da nikada neće moći da bude formirana Vlada koja bi radila mimo principa koje sam ja ustanovio u SNS-u".
Ovaj Nikolićev intervju iz "Sputnjika", citirali su i drugi ruski mediji gde se čuje da bi on sa svojih 30 odsto naprednjačkih poslanika u parlamentu, u okolnostima stranačkog raskola, definitivno bacio Vučića na političko đubrište. Posebno su u ruskim medijima istakli Nikolićevu tvrdnju da Vučićeva vlada ne želi da iskoristi njegova prijateljstva stvorena u Rusiji i Kini, ali da se sa druge strane, stvara utisak da je susret "nekoga iz Vlade" sa predstavnicima stranih država, tokom samo jednog dana ili jednog sata, ravan "bezmalo sklopljenom prijateljstvu".
Nema sumnje da će osim opozicije u parlamentu Vučić imati i opoziciju u Srpskoj naprednoj stranci, gde se već stvorio krug "disidenata" koji su duboko nezadovoljni rasporedom funkcija, privilegija i uopšte hijerarhijom koju je Vučić nanovo skrojio uoči formiranja vlade. Mnogi osnivači stranke će ostati kratkih rukava, a među njima se već stvara krug novih predvodnika "Tomine frakcije". Čeka se samo signal iz Moskve, Londona, Vašingtona i Brisela. Kad se sile usaglase, pašće i mali balkanski diktator koji više nikome ne treba.
Novca za velike igre više nema. Vučić već javno sažaljeva sebe što nije prodao "Telekom" i što mu je izmaklo barem milijardu evra koje bi potrošio ugađajući lažnim arapskim investitorima. Do kraja leta 2016. godine, više neće biti nikakve mogućnosti da se blokada rada parlamenta i građanski nemiri izbegnu, jer drugog izlaza iz Vučićevog pakla nema.
On se nada da će drugačije proći, ali su mu nade uzaludne jer ga je Zapad lako i brutalno dobacio, što se vidi i po odnosu stranih diplomata prema njemu a pre svega, po odnosu Majkla Devenporta, šefa misije EU u Srbiji, koji ga potpuno ignoriše već mesecima.
U kancelarijama OEBS-a nalaze se detaljni podaci o čitavom nizu tajnih ugovora i sporazuma koje je Vučić tokom prethodnog mandata potpisao, a koji su duboko upereni protiv interesa Evropske unije i njene politike na Balkanu.
Vučić je ovaj problem pokušao da reši pristankom na sporazum sa NATO paktom (IPAP) kojim se garantuje ovoj vojnoj alijansi, da njeni vojnici mogu slobodno da krstare Srbijom, da neće odgovarati pred našim zakonom i da neće plaćati porez u ovoj zemlji, nego Srbija iz svog budžeta. Ali, time nije kupio nikoga, nego je dao Srbiju na poklon okupatoru koji je ovde istresao više od pet stotina tona bombi sa osiromašenim uranijumom i od čega je, nakon kancerogenih bolesti, samo za poslednjih deset godina, umrlo više od 300 hiljada ljudi.
Prezire ga i izbegava čak i nemačka kancelarka Angela Merkel, kojoj se kleo na lojalnost, pa joj se čak izvinjavao i kada su naši košarkaši pobedili reprezentaciju Nemačke!
Još smo dužni, ti oduži
Najvažnije oruđe strane okupacije, kao i uvek, predstavlja dužničko ropstvo. Za samo četiri godine na vlasti Vučić je Srbiju u inostranstvu dodatno zadužio za više od 10 milijardi evra. Novac je potrošen da bi se podmirili i on, njegova familija, sve pretorijanske garde i stranačka pešadija, a naredne generacije će morati od usta da odvajaju da bi se vratili i glavnica i ogromne kamate.
Zajmodavci, na prvom mestu Međunarodni monetarni fond, Svetska banka i Evropska banka za obnovu i razvoj, ne traže samo da im se vrate pozajmljene pare, već da bukvalno vladaju Srbijom. Te banke, a ne srpska Vlada (još manje srpski birači), odlučuju sa kim će i na koji način Srbija da trguje.
Kada je Evropska Unija uvela sankcije Rusiji iz Berlina je u Beograd stiglo obaveštenje da Srbija mora da im se pridruži i da ni po koju cenu ne sme da koristi situaciju da poveća svoj izvoz. Vučić je poslušao bez pogovora i od tada srpski izvoz u Rusiju opada.
Početkom maja, iz Moskve je stiglo jasno obaveštenje: može "Fijat" iz Kragujevca u Rusiju bez carine, ali za svaki takav izvoz, na bazi reciprociteta, Rusija će bez carine da izveze u Srbiju isti broj vozila marke "Lada" najnovije generacije. Opet je Vučić pao u očaj, jer je u privatni posao italijanskog proizvođača Markionea, ubacio pola milijarde državnih evra. A, od profita ništa! Naprotiv, Markione je lično iz državne kase dobio najmanje 300 miliona evra, a Vučiću ostavio sklopljen model neuspešnog projekta "Fijata 500", da pokuša da ga proda Rusima i tako nadomesti pljačku budžeta.
Sporazumom sa EU Srbija se obavezala da bez carine i ostalih nameta odatle uvozi visoko subvencionisane prehrambene proizvode, a MMF je istovremeno zahtevao da se skoro ukinu subvencije koje je država davala ovdašnjim poljoprivrednicima. Srpsko selo je skoro potpuno uništeno, a nekadašnji veliki izvoznik hrane sada je zavistan od uvoza iz zemalja koje su do pre nekoliko decenija uvozile prehrambene proizvode.
Iako zemlje Zapada koje se najuspešnije bore protiv svetske ekonomske krize to postižu povećanjem državnih investicija u privredu, za nas, kao i za ostale kolonije, predviđen je restriktivni budžet koji ništa ne daje građanima od kojih kroz povećanje poreza i akciza uzima sve više para. Glavni protagonista ove naopake politike je ministar finansija Dušan Vujović, nekadašnji sitni činovnik Svetske banke.
Umesto da se hvali povećanjem otplate kredita i smanjenjem zaduženosti, Vučićeva vlada proslavlja svako novo zaduživanje u inostranstvu kao poseban ekonomski uspeh.
Zadatak Vučića i njegovih naprednjaka jeste da omoguće da Srbija finansijski bude potpuno porobljena i isključivo zavisna od dobre volje zapadnih zajmodavaca. Kada Zapad proceni da od njega nema šta više da očekuje, pustiće Vučića niz vodu isto onako mirno kao što su Habzburgovci gledali rušenje kralja Milana. Jer, sadašnja Srpska napredna stranka u potpunosti nastavlja tradiciji Srpske napredne stranke iz 19. veka, koja je takođe ušla u Skupštinu Srbije na tuđoj listi, a zatim se otcepila. I onda, kao i sada, SNS se zalagala da Srbija izgubi suverenitet i da postane tuđa kolonija, a jedini uslov koji su i ondašnja, isto kao i sadašnji vladari postavljali bilo je da oni ostanu na vlasti.
Podsećanja radi na ovu istorijsku paralelu, knez Milan je uz pomoć Čedomilja Mijatovića, ministra spoljnih poslova i jednog od osnivača ondašnje SNS, 28. juna 1881. potpisao Tajnu konvenciju sa Austro-Ugarskom, kojom se obavezao na bezuslovnu lojalnost. Za uzvrat je bečki dvor knezu omogućio da se sledeće godine kruniše za kralja i garantovao da će mu uvek pomagati da ostane na vlasti.
Srbija se ovom Konvencijom i kasnijim sporazumima privredno potpuno okrenula Austro-Ugarskoj, sa kojom je ostvarivala 90 odsto izvoza i 70 odsto uvoza. Prve kredite koje je nezavisna Srbija uzela, dobila je od banaka iz Beča. Uprkos tome, Habzburgovci se nisu držali svojih obaveza i dozvolili su da i kralj Milan, kao i Čedomilj Mijatović budu oterani sa vlasti i prognani.
Danas, 2016. godine, posle svih "tajnih konvencija" koje je potpisao, ni Vučića ne čeka ništa bolje. Mijatović je kasnije skončao gladan u Londonu, a Vučiću ne bi trebalo dati da tamo lipsava, nego ovde, na mestu zločina!