Razaranje

Kako su skaradne fotografije venčanja u Etnografskom muzeju postale apsolutni hit

Zadnjica na klaviru

Kako je direktorkina snajka Slađana Menković primenila poslovicu "čega se pametan stidi time se lud ponosi", ko je tom prigodom izigravao Lorin Bekol? Da li će uskoro u Muzeju SPC biti organizovane i naplaćivane proslave porodičnih slava, da li je aula SANU idealna za održavanje venčanja, kako je umalo zapaljena Manakova kuća i šta tamo radi Jelena "Černobil" Tucaković? Kakva je međusobna veza Manakove kuće i tapacirane sobe za ludake? Kakva je međusobna veza tamošnjeg noćnog čuvara Neše i direktorkine desne ruke pandura Žilovića? Da li će glavna muzejska zgrada postati kuća duhova i koja se još fantomska ustanova tamo doseljava, gde su osvanule rešetke i ko bi trebao da završi iza njih? Na sva ova pitanja odgovore je potražio Stanislav Živkov, Tabloidov istraživač

Stanislav Živkov

U poslednjih par nedelja, apsolutni hit u kulturnom svetu, što je potvrđeno i u bojnim medijima i društvenim mrežama, svakako je bio slučaj skandalozne svadbe, odnosno prijema koji je usred muzeja buduća bivša direktorka Etnografskog muzeja Mirjana Menković priredila povodom venčanja svoga sina Stefana i snajke Slađanice koji su samim svojim ponašanjem pokazali da im je do kulture i muzeologije stalo kao do lanjskog snega.

Uglavnom, čitav slučaj sa sve fotografijama poput lavine se zakotrljao i samo je pitanje kada će se, gde i kako ta ogromna masa bahatosti, primitivizma, diletantizma napokon zaustaviti i spasti Etnografski muzej od konačne propasti! Prosto je neobjašnjivo da prigodom ove i ovako eminentne svečanosti nije još zapaljen i roštilj, a ako ne roštilj, ono makar vatra u mangalu, kako bi se postigla interaktivnost izložbe kojom je Menkovićka, primorana da prizna da su to njen sin i snajka, pokušala da opravda njihovo ponašanje. Najlepše u svemu što se o svemu ovome ne bi ni znalo da snajka Slađana Menković, primenjujući narodnu poslovicu "čega se pametan stidi, time se lud ponosi", sva sretna i presretna nije dotične slikice pokačila na svoju Fejsbuk stranu i još pritom pokazala malo zezanja sa eksponatima i za sada nikom ništa? Nisu predmeti ni muzej ni Menkovićkini a još manje sinčićevi i snajkini već državno vlasništvo a Etnografski muzej je samo čuvar, a kako čuva muzejsko blago jasno se vidi iz dotičnih slika!

E, tako to ide kada se sledi primer sa vrha...Takve bahatosti nije bilo ni u Rimskom carstvu pre no što će se raspasti! Arkan je počeo a ovi nastavljaju! Kako je krenulo u najskorije vreme, Muzej Srpske pravoslavne crkve će uz adekvatnu naknadu biti otvoren kad neko poželi da tamo proslavi porodičnu slavu! Lepo je neko napisao. Živimo u ludnici u kojoj je ponestalo lekova. Pitanje je samo vidi li se kraj beščašću Mirjane Menković i njenom sedenju na nekoliko stolica? Pa jednog dana će se venčavati i pijančiti u skupštini! Ili još bolje kako ih razne viđamo na svojim radnim mestima, neki nekrofili će zapodenuti kolce na nekom groblju.

Pa da, zamislite crnu eleganciju na svadbi! Skroz kul! Kada je već o nekrofiliji reč treba napomenuti da je u holu SANU odlična hladovina, a imaju i restoran u mezaninu! Možda se još niko nije setio ili su akademici mnoooogo matori za svadbe! U svakom slučaju, ima još mnogih drugih atraktivnih mesta po gradu gde bi uskoro moglo da se desi jer našu kulturu uglavnom vode raznorazni marginalni likovi i pokondirene tikve. Kako bi to bilo atraktivno staviti svetleću reklamu posetite muzej i muzejsku birtiju kod Balkanske Tikve: "...Garantujemo dobru zabavu a posle 22 časa muzeološki kulturno-zabavni program sa striptizom i poseban provod u separeima, upravo kao pre dvadesetak godina na tadašnjoj birtiji Srpska kruna koja je radila u zgradi Katoličke crkvene opštine u Pančevu!"

U svakom slučaju, ovo sa balkanskom tikvom bio bi idealan novi slogan za ovogodišnju i naredne turističke sezone, a još kada bi se sredilo da se usluge mogu platiti državnim vaučerom od 5.000 din po osobi, svi bi bili sretni i zadovoljni! Samo se postavlja pitanje fotografa i kvaliteta slika u ovakvim okolnostima. Jeste da se direktorkin sin ženio, a nekome, fotografu ili samim mladencima je palo na um da bi bilo super napraviti slike u muzeju, kao one slike što se rade na zapadu. Međutim desilo nešto se desilo - direktorka sinčić i snajka iskoristili mamicin položaj, slikali se, a slike nikakve.

Bruka sada i za fotografa a i za direktorku. Međutim, najveći skandal je što se na fotkama ne vidi venčani kum Nemanja Štula koji inače radi javne nabavke preko kojih ulazi sav novac u Muzej, a ralog za izostanak je jednostavan: da se Vlasi ne dosete pa ti sad vidi. E, a u Nadzornom odboru je farmaceut. Možda tamo imaju neku posebnu drogu. Kradeš na sred Studentskog trga i niko te ne vidi. Ili su skinuli prsten sa nekog mrtvaka. Konačno da se vidi kako je dr Mirjana Menković pravila prijem u Etnografskom muzeju za svatove svog sina kao i šta su isti ti svatovi radili u muzeju. Da li to znači da bi sada neko recimo trebao da raspali i roštilj u muzeju kako mu padne napamet? Doduše bivša direktorka pančevačkog muzeja je do sada oblačila dečurliju u muzejske predmete da se dobro iznoje i pocepaju, prala iste te predmete u vešeraju, srozavala zbirku kožuha praveći od njih čvarke, držala inventar štamparske radionice mesecima u vlažnom i memljivom podrumu da dobro izrđa pa onda ovo ni ne čudi, tim pre jer je Menkovićka direktno odgovorna za uništenje hiljada predmeta sa zlatovezom iz zbirke koju duži a koji su upropašteni sistematskim tamanjenjem insekata miševa i pacova nekom gasom koji je izazvao koroziju i raspadanje što se zna već 15 godina i nikome ništa.

„...Sviraj to ponovo Stefane"

U svakom slučaju, krađa, uništavanje kulturnog nasleđa su regulisani zakonom te će dotična kad tad odgovarati za počinjena nedela. Doduše uvek su postojali takvi kao ona, ali prodati život i karijeru zarad malo vlasti i urnisanja onoga što su ljudi velikim trudom sakupljali i nabavljali, onoga što čini identitet jednog naroda je više nego jadno. Pa ko je sa lopovima neka im se pridruži u zatvoru...Na slikicama se vidi kako sinčić Stefan svira klavir na koji se natrćena naslonila snajka Slađana, nesvesno imitirajući Lorin Bekol samo je još falilo da sinčić zasvira u stilu „Sviraj to ponovo Stefane", pa da ugođaj bude kompletan!

Uostalom možda je došlo vreme i da Menkovićka i još neki drugi napokon zasviraju klavir! Dok traje javna sablazan nastala svadbom i sviranjem klavira od strane mladoženje u glavnoj muzejskoj zgradi, u isto to vreme, podjednako zanimljiv program dešavao se i u muzejskom depandansu, odnosno u jadnoj i opustošenoj, odnosno kao restaurisanoj Manakovoj kući, gde je kulturno zabavni program kulminirao pre dvadesetak dana kada je ispala neviđena uzbuna i panika!

Naime u toku noći je nestalo struje, upalili su se alarmi koji su na radost komšiluka, arlaukali sve dok se na poslu nisu pojavili zaposleni, koje je dočekao besan komšiluk, nastala je prava ludnica i čim su došli, isključili su struju iz straha i sedeli su napolju, a kasnije su došli iz Elektrodistribucije i rekli su im da isključe odmah struju jer su trule cevi a kontakt vode i struje može da dovede do prave havarije i pretvori Manakovu kuću u zgarište. Tog dana su ti majstori nešto još i radili. Ali, od tada svaki bogovetni dan dolaze električari iz Ornament invest inženjeringa koji je urnisao Manakovu kuću i stalno nešto popravljaju i prčkaju, a na pitanja zaposlenih šta rade, kriju i kažu da je sve u redu, pa se stoga postavlja pitanje šta je to u redu i kakva je to rekonstrukcija plaćena 33 miliona dinara ako su radnici Elektrodistribucije ustanovili da su vodovodne cevi trule i ugrožavaju elektroinstalaciju Manakove kuće?

Inače, nakon duže pauze u Manakovoj kući se pre neki dan pojavila Jelena Tucaković, zbog gabarita i crvenila u licu prozvana Černobil, inače famozna prijateljica Mirjane Menković, koju je Menkovićka sklonila na desetak dana iz Manakove kuće jer se podigla prašina posle natpisa u štampi oko legata Hristifora Crnilovića. Tucakovićka je došla, iako je pre bila honorarac, a sad nema nikakav ugovor, a i dalje se predstavlja kao rukovodilac i šef Manakove kuće. Saziva sastanke, na mnogobrojna pitanja zaposlenih nema ni jedan odgovor, odbija ikakvu odgovornost i lagano okreće leđa svojoj Menkovićki. U Manakovoj kući je potpuni haos. Održava se jadno Manakovo leto sa pet posetilaca dnevno, koji ostaju zabezeknuti činjenicom da zbirke Hristifora Crnilovića više u njoj nema, a još više činjenicom da su dovedeni nestručni ljudi da obavljaju izmišljene delatnosti, strani državljani vode politiku i program Manakove kuće, držeći radionice o pirotskom ćilimu za decu, a pri tome ne znaju ništa o srpskoj tradiciji i kulturi.

U Manakovoj kući je sve nefunkcionalno, potpuno je narušena autentičnost tog spomenika kulture. Prodaju se ubuđaveli i pokvareni sirevi koji se je direktorka smestila u frižider koji služi za rashlađivanje vina. Na svu sreću niko ne kupuje te sireve i očekuje se dolazak nadležne inspekcije. Enterijer liči na bolnički enterijer i jedan kolega kustos iz drugog muzeja je posle posete Manakovoj kući rekao da sve izgleda kao soba za ludaka da se ne povredi. Sve u svemu idealna scenografija za snimanje filma Let iznad kukavičjeg gnezda II: rezultati krađe i iživljavanja Mirjane Menković! Samo fali još Džek Nikolson da uleti kroz prozor!

Inače ustanovljen je i razlog zbog čega u Noći alarma u Manakovoj kući prisutni noćni čuvar vojno lice u penziji Neša, nije umeo da isključi alarm a taj razlog je veoma prost jerbo Neša nije ni stručan, ni obučen da bude čuvar u kući - muzeju koja je spomenik kulture. Osim toga što je neobučen, i što ne ume da isljuči alarm, ne ume da reaguje i ima preko 70 godina.

Mada najveća kvalifikacija za ovaj posao je činjenica što je Neša stric poznatog i popularnog muzejskog pandura Milana Žilovića koji je godinama najveći deo dana provodio proučavajući higijenu u muzejskom klubu u podrumu zgrade. Žilovića je inače u Muzej doveo onaj nesrećni Miroslav Tasić sa kojim je orgijao po muzeju. Žilović je inače po zanimanju policajac u penziji a Tasić ga je formalno doveo na mesto preparatorke Zvezdane Pavković, koju je pre toga primorao da potpiše sporazumni raskid ugovora o radu.

Inače Žilović je doveden u paketu sa izvesnim Slobodanom Radovićem na mesto higijeničara, koji taj posao nikada nije obavljao ali je zato lascivno dobacivao zaposlenima šaljući im pozive na seks u taštinoj kuci u Obrenovcu , da bi ova aktivnost najpre privremeno bila obustavljena zbog poplava, a trajno kada ga je neko, možda žena ili tašta oklagijom, načisto polomio, tako da je nosio šancovu kragnu. Žilović je inače godinama vozio službeni muzejski automobil istodobno preuzevši na sebe funkciju balkanskog špijuna. Naime Žilović je tražio od većeg broja zaposlenih da mu se dostavljaju svi podaci koji bi mogli eventualno koristiti Velikom Direktoru Masonu Miroslavu Tasiću za njegove velike planove a kao nagradu za svoje slugeranjstvo Žilović je pored ostalog nagrađen putovanjem u Maribor kao posilni Vesne Mahidevran Marjanović na šta su se sveli Tasićevi veliki planovi o nekakvom odlasku u Alžir.

U policijskim krugovima, Žilović ima vrlo lošu reputaciju, i svi se pitaju šta taj radi u Etnografskom muzeju? Inače očito je da je umesto da leti napolje zbog svojih muljaža sa Tasićem, vrlo brzo postigao nagodbu i neometano isto to nastavio da radi sa Mirjanom Menković sa kojom je tek dobio krila. Za njega je specijalno izmišljeno radno mesto šefa obezbeđenja, mada je pre toga bio krojačica i pralja u muzeju, zaposlen na ženskom radnom mestu higijeničara (ali naravno taj posao uopšte nije radio, nego je samo zauzimao nekoj ženi radno mesto) a čitavo to vreme lepo je primao penziju, a uzima i veliku platu za izmišljeno radno mesto koje mu je dodelila Menkovićka za posebne zasluge i za posebna očekivanja.

A, o tome ko je i šta je zapravo Milan Žilović, inače policajac u penziji, i desna ruka direktorke Mirjane Menković, koji 3-4 godine "radi", odnosno žari i pali po Etnografskom muzeju, najbolje pokazuje najnoviji „slučaj" kada je pretio radnici na njenom radnom mestu dana 07. 07. 2016. u 14.30 u Manakovoj kući. Vikao je "ako on ode sa službenog položaja nekome će skidati glave".

Bio je agresivan, nekontrolisano se ponašao, bio je crven u licu, baš poput Jelene Tucaković, i potpuno izobličenog izraza lica. Inače malo je poznato da se Milan Žilović redovno hvali "da mu niko ne može ništa zbog njegovih veza i kontakata u policiji, i da ima kuma u MUP-u Savski venac." Takođe je poznat i kao reketaš jer zaposlenim policajcima u penziji koji rade kao obezbeđenje u Etnografskom muzeju i Manakovoj kući, a on im je šef, redovno uzima reket od njihovih plata. Inače slučaj pretnje radnici je prijavljen MUP-u Stari Grad, ulica Majke Jevrosime 33, dana 08. 07. 2016. godine.

Sve u svemu, muzej je sve više počeo da podseća na fajtersku arenu, poput boks meča opisanog u "Ulozi moje porodice u svetskoj revoluciji", Bore Ćosića, gde se u detalje opisuje boks-meč susetke Darosave i njenog najnovijeg ljubavnika. Uglavnom, sve ovo u najmanju ruku podseća na onu staru narodnu poslovicu po kojoj pacovi napuštaju brod koji tone.

Ostaje samo da se vidi da li je brod, odnosno Etnografski Muzej već potonuo ili mu tek sledi još dublje potonuće tim pre jer je Menkovićka bila istaknuti pripadnik Koordinaciono koruptivnog klana, svojevremeno začetog u krilu Koordinacionog centra, a sasvim je jasno da Menkovićka, kao direktorka ostataka Etnografskog Muzeja bez pomoći sa strane prethodnog direktora Miroslava Tasića strmoglavo ide nizbrdo nastavljajući upravo tamo gde je Tasić stao što potvrđuje činjenica da je direktorka Etnografskog muzeja dr Mirjana Menković iskoristila svoj položaj da u toj ustanovi kulture napravi prijem za svatove svoga sina na kome je hostesa Mirjane Marić posluživala svatove Menkovićkinog sina farmaceuta Stefana Menkovića i u muzeju ih častila šampanjcem.

Useljenje fantomskog podstanara

Etnografski muzej realizovao je ovu izložbu i štampao stupidnu knjižurinu a Menkovićka je od Mirjane Marić, koja se odselila u Ameriku, pokupila besplatnu garderobu, napravila joj izložbu i pored toga što je sebe zbog neodgovarajućih gabarita samo delimično odenula u Marićkine krpetine i kožure, naknadno je dovela i zaposlila Marićkine radnike tako su u Muzeju osvanuli hostesa i šofer koji Menkovićki, osim što donosi presvlaku od kuće, dovlači i gomile slatkiša i grickalica!

Iako je tokom traganja za novog kandidata za direktora Etnografskog Muzeja bilo više kandidata ali se i ovde primenom kriterijumima negativne selekcije Ministarstvo odlučilo za Mirjanu Menković, muzejsku savetnicu Etnografskog muzeja i direktorku skaredne nevladine organizacije Mnemosyne koja se zvanično bavi zaštitom ugroženog nasleđa na Kosovu, a za koju niko živi u etnografskom Muzeju zapravo pojma nema šta uopšte radi za sam Muzej. Jer se Mirjana Menković svima uspuzala na perčin odnosno popela na vrh glave, a pogotovu kada su zaposleni u Muzeju iz novina doznali da je Menkovićka prošle jeseni, odnosno dve i po godine pred odlazak u penziju, tadašnjem v.d. direktoru Miroslavu Tasiću-Tasketu uputila molbu za uplatu rata za odbranu doktorske teze pod nazivom Savremena žena: odnos među polovima u Srbiji u dvadesetom veku u svetlu antropoloških istraživanja odevanja i ženske štampe, koja je Fakultetu predata početkom septembra a sigurno da je čitav kolektiv bio oduševljen kada je potvrđeno da je VD direktor Miroslav Tasić muzejskim parama platio troškove doktorata Mirjani Menković.

Pitanje je dana kada će biti pokrenuta tužba za mito i korupciju, kao i tužba za krađu i nenamensko trošenje sredstava, a uz te tužbe slediće i posebna tužba za nezakonito prekrajanje plata u ustanovi u republičkom sektoru, progon radnika i masovno dovođenje na određeno vreme ljudi bez kvalifikacija na odgovorna mesta.

Iz sata u sat postaje sve jasnije da će protiv direktorke etnografskog muzeja pored navedenih nedela biti pokrenut i čitav niz tužbi za psihičko zlostavljanje i prinudu, ali i bahanalije u ustanovi koja treba da neguje kulturu i druge vrednosti od tradicionalnog značaja sa žbirovima koje je raspodelila po ustanovi dodelivši im imaginarne funkcije, sledeći korake bivšeg direktora Tasića kome je uručila otkaz pred penziju, a jednom radniku i otkaz na sam dan odlaska u penziju kako mu ne bi isplatila otpremninu!

Iako postoji manjak radnika, Menkovićka sistematski sprovodi čišćenje ustanove od ljudi koji su krenuli u borbu protiv njenih lopovluka i očigledno će ostati jedina zaposlena na neodređeno vreme.

Istovremeno, pod izgovorom nedostatka prostora, Menkovićka sistematski urušava i temelje same zgrade Berze pravljenjem nebuloznih projekata i za rušenje i gradnju kako unutar muzeja tako i spolja dovodeći preko svojih koordinaciono-kosovarskih veza i svesrdnu podršku pojedinaca iz Ministarstva kulture arhitektu firme Šiping iz Beograda, najpre za predsednika tenderske komisije za izradu pretprojekta da bi potom istoj firmi bila dodeljena uloga, kroz odabranu firmu, podizvođača koji izrađuje projekte i ubeđuje zaposlene da samo tako treba ići u rekonstrukciju i prenamenu prostora muzeja.

Naravno, iako se rekonstrukcija pokreće zbog navodnog nedostatka prostora, Menkovićka je mrtva hladna produžila štetan ugovor sa štamparijom Čigoja koja koristi najmanje 500 kvadrata muzejske zgrade a nije se nešto ni utrgla da izbaci Društvo glumaca iz zgrade koja je inače u čudnom stanju, pošto se na osnovu stalnog pucanja zidova može pretpostaviti šta bi svako opterećenje nekim novim pregradnim zidom koji nema temelje i noseće zidove, stubove i štogod slično, moglo da se desi u bliskoj budućnosti.

Međutim, po svemu sudeći zgrada Etnografskog muzeja će u nasjkorijem mogućem roku postati pretesna za sve moguće podstanare koji su se u njoj nakotili. Pre svega tu je nepostojeći Muzej u Prištini koji je doskora zauzimao jednu sobu na šestom spratu, sa svojih 11 plaćenih radnih mesta, 7 nepostojećih radnika i 4 zaposlena i 1.500 predmeta, besnim službenim vozilom koje voze ili Menkovićkin dečko Branko Jokić ili Menkovićki sinčić Stefan i milionskim javnim nabavkama za metalne sanduke, doduše ne mrtvačke, naravno tu je i Čigota sa kojom Menkovićka diluje i dalje, te već spomenuto Društvo glumaca gde Menkovićka verovatno pohađa kurseve glume kako bi bolje glumila samu sebe, bez obzira na to što je ista ta Menkovićka i dalje u stalnom sukobu interesa jer pored posla direktora Muzeja i dalje obavlja poslove predsednika skaredne lične nevladine organizacije Mnemosyne preko koje se jako dobro finansira pošto za bizarne projekte zaštite baštine na Kosovu dobija jako dobre pare iz inostranstva sa kojima se finansira uglavnom kabinetski rad mahom prethumnih baba i deda a verovatno i kubici slatkiša i grickalica koje Menkovićka svakodnevno nemilice tamani pokazujući svojim primerom da je istodobno sedenje guzicom na dve ili više stolica veoma zdravo, veoma nemoralno i još više veoma isplativo!

Ipak, kako se nedavno pročulo očekuje se useljenje još jednog fantomskog podstanara, odnosno nekakvog Instituta za proučavanje srpske kulture iz Leposavića sa nepoznatim brojem zaposlenih, nepoznatim sedištem, nepoznatim osnivačem i generalno rečeno u široj javnosti nepoznatim postojanjem. Međutim, pokazalo se da je ovaj fantomski institut zapravo pravni sledbenik jednog još fantomskijeg koji je do 1999 vrlo kratko delovao u Prištini pod imenom Institut za proučavanje kulture Srba, Hrvata, Muslimana i Crnogoraca, nakon čega je preseljen u Leposavić gde predstavlja još jedno parazitsko Potemkinovo selo na grbači države. Iz ovoga se vidi da će zgrada Etnografskog muzeja uskoro dobiti najmanje dve nove namene: prva će biti sedište nepostojećeg kulturnog centra nepostojeće države Kosovo, a druga će biti kuća duhova pošto su u pitanju redom sve same fantomske ustanove!

Uglavnom, očito zbog potreba novih podstanara, nepostojeći Muzej u Prištini preseljen je na treći sprat iz koga su najureni pojedini kustosi, a za posebne goste, odnosno ove iz Leposavića priprema se svečani doček na šestom koji je zbog toga osvanuo okovan rešetkama. Prava je šteta što se iza nekih drugih rešetaka još nije našla Menkovićka sa svojom kamarilom!