Feljton

Ekskluzivno: "Tri pisca", delo književnika Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog disidenta (11)

Na životnoj pozornici

Tri najznačajnija pisca Južne Srbije s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, Stevan Sremac, Radoje Domanović i Borisav Stanković, bili su povod da Ivan Ivanović, naš ugledni pisac, disident u svim vremenima i profesor književnosti, opiše u deset predavanja na niškom Filozofskom fakultetu, svoj doživljaj njihovih ličnosti i karaktera, iz posebnog ugla književno-istorijskih istina. Ova predavanja, uobličena u višeznačnu književnu formu, slika su zaboravljenog vremena i društvenih prilika koje su tada vladale. Tu epohu i savremena književna i društvena zbivanja, Ivanović je spojio u svom delu pod naslovom "Tri pisca", koje Magazin Tabloid ekskluzivno priređuje za svoje čitaoce

Ivan Ivanović

Stevan Sremac je na raskršću vekova postao slavan pisac. To je postigao tako što je uveo Niš u srpsku književnost. Pre njega je dominiralo šumadijsko selo, Sremac je prvi ukazao na južne krajeve, doskora pod Turskom, ali i predstavio grad Niš kao varoš na raskrsnici Istoka i Zapada, Balkana i Evrope.

Kao popularan pisac, Sremac je postao miljenik vlasti. (Videli smo da ga je kraljica Draga odlikovala.) Kao takvog, vlast ga nije progonila, za razliku od Domanovića. I kad su radikali došli na vlast (posle ubistva kralja i kraljice) Stevan se nije našao na udaru, mada im se, videli smo, u nekim radovima strašno zamerio. Istina, Sremac nije ni tražio ništa od vlasti: sve vreme je radio kao profesor, a u politici nije bio partizan. U Beogradu je stanovao u kući Mileta Pavlovića Krpe, koji je bio socijalista. Kad je ovaj došao pod udar režima, posle ivanjdanskog atentata na eks kralja Milana, 1899. godine, Sremac je gledao da svog kolegu zaštiti koliko može, a kad je Mile otišao na trinaestomesečni zatvor u Požarevcu, zbog opozicionog delovanja u novinama, starao se o njegovoj majci.

...Stevan Sremac je vrlo brzo postao popularan i slavan pisac, sa ogromnom čitalačkom publikom u svim slojevima društva. (Domanović se proslavio samo kod opozicije!) Njega su prihvatili i parizlije (ljudi školovani na Zapadu), ali i nacionalna publika koja je od književnosti tražila smeh. Stoga se nametnula potreba da se ovi romani dramatizuju i prikazuju pozorišnoj publici.

Najpre je dramatizovana "Ivkova slava". Još je August Gustav Matoš, jedan od prvih prikazivača pripovetke, uočio da je "Ivkova slava pripovijest naskroz dramatična", pa je napravio nacrt njenih činova.

Beogradski glumac i pisac nekoliko pozorišnih komada, Velja Miljković, ubrzo je dramatizovao "Ivkovu slavu" i ona je igrana na mnogim pozornicama.

Velja Miljković je zadržao Sremčevu radnju i dijaloge, samo je napravio činove. Međutim, u pogledu jezika glumac je dodavao ulične upadice i tako vulgarizovao pisca. Pozorišna kritika je Miljkovićevu dramatizaciju primila rđavo, ali široka publika je bila oduševljena. "Ivkova slava" je obišla sva veća mesta u Srbiji i Vojvodini, a u Beogradu je igrana po kafanama i baštama. Glumci su u njoj bili bravurozni, a Ilija Stanojević, popularni Čiča, stvorio je od Kalče jednu od svojih najboljih uloga.

Sremcu se Miljkovićeva dramatizacija nikako nije sviđala. Čak je išao dalje od toga, pa je smatrao da je ona "blizu krađi ili bar nedopuštenom postupku". Još kad je Narodno pozorište odlučilo da ovu dramatizaciju stavi na repertoar, Sremac je bio ogorčen i napisao je Upravi pismo u kojem je rekao da je "Miljkovićeva prerada nikakva, to je upravo makazama dramatisana ili bolje reći ilustrovana pripovetka, a nikako jedan pozorišni komad dostojan da se predstavi na jednoj kraljevskoj srpskoj narodnoj pozornici".

Još je rekao da "dotični dramski pisac nema ni usmenu ni pismenu dozvolu moju". Zapitao se "ko je taj što bez dozvole prerađuje i jednu moju svojinu smatra kao alajbegovu slamu"?

Ali Uprava Narodnog pozorišta nije uvažila Sremčevu zabranu. Protiv njegove volje, Pozorište je prikazalo Miljkovićevu dramatizaciju, 8. januara 1898. godine. Ta predstava je imala mnogo uspeha: publika se tiskala, sala je uvek bila rasprodata, narod se smejao, blagajna je bila puna. Da stvar po Sremca bude gora, sav honorar od predstave išao je dramatizatoru a piscu nije ništa isplaćivano.

Nastao je veliki spor. U Skadarliji došlo je do verbalnog sukoba između Sremca i dramatičara, u kojem je pisac ovoga nazvao književnim lopovom. U sporu su književni krugovi podržali Sremca, naročito Janko Veselinović, Milovan Glišić, Dragomir Brzak i Milorad Mitrović. Inače smireni, Milovan Glišić je nagovarao Sremca da Miljkovića tuži sudu. Sremac je tužio Miljkovića, ali ne sudu nego Ministarstvu prosvete.

U tužbi je Sremac tražio da se Miljkovićeva prerada pregleda, oceni i odredi kome pripada honorar. Spor se vukao sve do 1904. godine i završio se na štetu Sremca. Pisac nije mogao da zabrani rad svog dramaturga.

Kad je sredinom 1900. godine za upravnika Narodnog pozorišta došao Branislav Nušić, a za članove književno-umetničkog odbora Milovan Glišić, Janko Veselinović, Dragomir Brzak, Stanislav Binički i Stevan Sremac, došlo se na ideju da se napravi nova dramatizacija "Ivkove slave", koja će svojim kvalitetom potisnuti primitivnu preradu Velje Miljkovića. Posao je poveren Sremcu, a ovaj je angažovao iskusnog dramskog pisca Dragomira Brzaka. Muziku je napisao Stevan Mokranjac. Dakle, stvorena je ekipa za pravu predstavu. Međutim, premijera te dramatizacije doživela je potpuni neuspeh. Predstava je bila predugačka (trajala je do jedan sat po ponoći), opterećena nepotrebnim detaljima, bez prave dramaturgije. Pozorišni kritičar Dragomir Janković je to ovako prikazao: "...U toj priči nema radnje za tri dana, a još manje za pet činova; dramatizatori su upropastili i ono što je dobro u pripoveci, jer od tog komada, u kome nam se predstavlja smeh, veselje, pijanka, slava, igra i pesma, koji je pun, prepun dragocenih opažanja niškog života jednog darovitog humoriste, mi imamo tri sahata smrtne dosade...". Ova dramatizacija je odigrana još dvaput, pa je skinuta sa repertoara.

Slično se desilo i sa "Zonom Zamfirovom". Motiv za ovu pripovetku (Sremac je nazvao pripovetkom), pisac je dobio od Branislava Nušića. Nušić je kao srpski prokonzul u Prištini 1895. godine održavao prijateljske veze i zalazio u kuću bogatog trgovca Hadži Zamfira Kijametovića, sa čijom ćerkom Jefrosimom, iz milošte zvanom Zona, se desio događaj lažne otmice. Nušić je bio oduševljen literarnošću ove epizode, ali nije hteo da pokvari odnose sa prištinskim Srbima obradom tog motiva, pa ga je ustupio Sremcu. Posle dugog oklevanja, Sremac je odlučio da od ove anegdote napravi podužu pripovetku, koja je prvi put objavljena posle piščeve smrti 1907. godine u Srpskom književnom glasniku.

I "Zona Zamfirova" je dvaput dramatizovana. Prvi put ju je dramatizovao Sima Bunić, na sličan način na koji je to uradio Velja Miljković sa "Ivkovom slavom". Bunićeva dramatizacija nije imala uspeha koliko Miljkovićeva, ali je rado gledana širom Srbije. Mnogo godina kasnije, posle Drugog svetskog rata, 1952, upravnik Narodnog i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Milan Đoković, je načinio novu dramatizaciju Sremčevog romana, koja se održala do današnjeg dana. Smatra se da je Đoković našao meru između dramske fabule i društvene atmosfere Sremčeve povesti.

Sremcu se nije svidela Miljkovićeva dramatizacija, ali je bio oduševljen glumom i samog Miljkovića i Ilije Stanojevića. Hvaleći Čičinu igru Sremac je tada rekao: "Kad umre Čiča, umreće i Kalča", i "...'Ivkovu slavu' treba odmah da skinu sa repertoara. Njemu niko ni podražavati ne može... on je tu jedinstven!" No nije se obistinila ta Sremčeva pretpostavka, mnogi naši vodeći glumci ogledali su se u ulozi Kalče i svi su dali velike role.

Pa ko je bio taj toliko popularni pričalac i junak priče po imenu Mihailo - Mikal Nikolić, a po nadimku Kalča?

O njemu, na žalost, danas veoma malo znamo. U kalendaru Trgovac za 1910. godinu zabeleženo je:

„...Rodom je iz Kruševa u Maćedoniji; po narodnosti je Cincarin, po zanimanju dugmedžija. U Niš je došao mali tako da retko ko zna da nije rođen u Nišu. On je bio dobar majstor i lepo je radio svoj zanat, ali je bio i strasan lovac. Zbog toga je držao jedno lovačko kuče, koga je zvao Čapa i bez koga nije ni u lov, ni nikud išao; Čapa je bio jedini njegov nerazdvojni drug".

Čapu je, po sopstvenom kazivanju, dobio od „Ibiš Arnauta" (Ibiš-age), koji je takođe bio poznat kao lovac. Čapa je, za ono vreme, imao veoma slavan „pedigre" - od kučke je čuvenog Turčina Belog Memeda, po kome su i neki srpski sreski načeliici dobijali nadimak. Sa Čapom je, po Kalčinoj lagariji, lovio i srpski kralj Milan. A kada je „Srbija zastupila", tj. kada je grad na Nišavi oslobođen od Turaka, dobri, predobri Ibiš-aga, koji ni svoju kuću nije hteo prodati nego ju je poklonio (za simboličnu sumu) svome komšiji siromahu, dade na „peškeš" (poklon) i Čapu ,,pobratimu" Kalči da ne zaboravi zajednički „dostluk" i „drustvo".

Gotovo u isto vreme, početkom februara iste (1897. godine, "Ivkova slava" je, u dramatizaciji glumca niškog pozorišta Sinđelić Radomira Petrovića, prikazana i u gradu na Nišavi. Kao i u Beogradu, i u Nišu je "Ivkova slava" doživela veliku slavu. Kako piše niški list Vardar, čije pisanje prenosi Šumadija (u broju od 6. februara 1897), „i prvog i drugog večera u pozorištu je bilo tako mnogo sveta, da se u sali jedva moglo slobodno disati, od velike pritešnjenosti". „Nišlije", kaže se dalje u tom izveštaju, „uopšte slabo posećuju pozorište svoje, ali posle i prvog i drugot večera bilo ih je u tako velikom broju, da se jedna velika množina građana morala vratiti, jer ne beše više mesta".

Na premijeri "Ivkove slave", što je bila posebna atrakcija, prisustvovao je i - Kalča. Zahvaljujući listu Šumadija, danas možemo znati kako je izgledalo prvo izvođenje ove kardaš-balade u prisustvu glavnog junaka.

„Prvog večera", piše Šumadija, „predstavu je izvoleo posetiti i majstor Kalča, čuveni lovac i duša celom komadu".

Pri ulasku u pozorišnu salu publika je besmrtnog Kalču dočekala burnim aplauzom i ovacijama, što je inače skromnot junaka "Ivkove slave" veoma potreslo i u nezgodan položaj dovelo. Za vreme predstave Kalča je sa napregnutom pažnjom slušao i gledao razvoj komada, ali kada je lakrdija počela da uzima sve šire i šire razmere, on je uzbuđeno i poluglasno protestvovao protiv toga, izvinjavajući se pred gledaocima koji su ga okruživali. To za publiku nije ostalo neprimećeno, smeh je bio to veći. „Jelini jedni!" uzvikivao je Kalča s vremena na vreme, što znači „Lažovi jedni!".

Tek posle toga, krajem februara te iste godine (1897) u Nišu je gostovao poznati komičar, jedan od najvećih, Čiča Ilija Stanojević. Nastupio je u komadu "Madam San-Žen" (u ulozi ministra Fušea) i kao Kalča u "Ivkovoj slavi". „U ulozi Fušea", prenosi pisanje Vardara Šumadija od 2. marta 1897, „Čiča Ilija je bio pravi veliki veštak, a u ulozi Kalče bio je nešto još više, tj. bio je formalni i istovetni Kalča dugmedžija, a publika se topila u raspoloženju gledajući prirodnog Kalču na pozornici i sravnjavala ga sa Kalčom na ulici i u društvu. Samo je šteta što i Kalča u ovoj prilici nije video svoju vernu fotografiju".

To, da Kalča nije video sebe kako ga je predstavio Čiča Ilija, vidimo iz članka u listu Štampa od 15. avgusta 1906, Uspomena na Sremca, u kojem se kaže da je Kalča prisustvovao predstavi, da je izvođenje zbog protesta pravog Kalče bilo prekinuto i da je čak Čiča Ilija umirivao Kalču, govoreći mu da je ono što je o njemu rečeno u komadu „lagarija" koju je „Steva izmislio".

Ljutnje i psovke Kalče nisu prestajale sve dok je bio živ (umro je 1907). Ovako je govorio: ,,Ama, znaja sam ga ja toj kuče da će napra'i neko čudo, zašto sve k'da će da dođe pri men, on će izvadi jednu artišku, pa što mu ga god ja reknem, on ga zapiše. Ako je zapisuvaja, ništo se ne arči, možda mu trebaše za čkolju, kako na profisura u Zelenu gimnaziju. Ama, zašto posle da izvrća, izvrnuja se naopački, zašto ne turi u knjigu ono što sam mu ja kazuvaja, nego l'gaja, l'gaja - dori do Stambol..."

"...Sramota! Zatoj li sam ga pušćaja u dućan da pisuje l'žovne knjige! S's l'žo'vne knjige li se deca uču?! E, moj Stevane, sveti Stefan neka ti je na pomoć, što te ne nađo ja t'g tebe u Niš, što si otkršija glavu u Beligrad, a ja ti šćaše ubavo provrtim rupu za onoj laganje...I još mi sam ispratija jednu knjigu, pa napisaja: „Za uspomen na mojega dobrog Čiča Kalču".

Kalčino prisustvo prvom izvođenje "Ivkove slave" inspirisalo je Sremca da da napiše danas malo poznatu pripovetku "Kalča u pozorištu". U ovoj priči je najinteresantniji Kalčin susret sa socijalistima.

Došli socijalisti kod Kalče da se upiše da se upiše u njihovu stranku. Ko su oni? „Radenici, šušteri, kazandžije, kujundžije, abadžije, od rabotu što živu." Zalažu se da se uvede osmočasovno radno vreme kao u Evropi. „Osam sati... govori Kalča. Pa ja, otkako sam se rodija nesam rabotija osam sata, te sg' ću se upisujem u socijali a osam sati rabotenje. (...) Ako ima negde socijali što rabotu po dva sata na dn, tuj vi da me viknete - ću se upišem. Budale jedne! Pa ja se po pet dna ne vćam iz lov - oni će mi prikazuju osam sata rabotenje."

...Stvarni Kalča se razlikovao od Sremčevog, o tome čitamo u "Kalčinim pričama" Mihaila Golubovića. Golubović je bio više hroničar nego umetnik, nadovezujući se na Sremca proširio je Kalčinu priču. Dok je Sremac od anegdota o starom Nišu načinio snažno književno delo, Golubović se zadovoljio da bude hroničar vremena "kada su se materijalne i duhovne prilike esnaflija, čorbadžija, trgovaca, baštovana, čiraka menjale s pojačanim uticajem Srbije i Evrope na zaostale obrise orijentalne palanke, pritisnute ćeramidom i javašlukom nedavno odbeglih Turaka" (Ivan Vučković). Golubović je svoje priče o Kalči objavljivao kao feljtone u Politici, a prvo izdanje "Kalčinih priča" izašlo je pred balkanske ratove. Drugo, "popravljeno i dopunjeno", pojavilo se 1925. godine sa naslovom "Uspomene iz Kalčinog zavičaja i novooslobođenih krajeva". Kalčin praunuk, Ivan Vučković, dugogodišnji direktor Narodnog pozorišta u Nišu, priredio je treće izdanje 1972. godine i naslovio ga sa "Kalčine priče". Da vidimo šta je Kalča napričao Goluboviću o "Ivkovoj slavi"...

Kalča je bio vrlo nezadovoljan Sremčevom pričom o njemu i njegovim drugarima u "Ivkovoj slavi". Za njega je Sremac pre svega lažov! "...Onaj surtuk Sremac ispisaja je čitavu knjigu od nas Nišlije. Sramota! Za toj li sam ga ja pušćaja u dućan? Da pisuje l'žovne knjige, sas' l'žovne knjige li se deca uču? E moj Stefane, sveti Stefanik ti je na pomoć, što te ne nađo ja tag tebe u Niš, nego si otkršija glavu u Beligrad, a ćaše ti ubavo provrtim rupu za onoj laganje."

Kalča kaže Goluboviću da je pročitao knjigu, svm Sremac mu je poslao. Pa je još napisao posvetu "Za uspomenu na mojega dobroga Čiča Kalču", a "on postar od mene, a mene vika Čiča Kalča"! Šta ti sve "...u tuj knjigu Sremac neje nadrobija i nadrljaja, što ti neje nasolija - napunija punu panicu, kako za bibički (pačići). Ono ima laganje, ima, ama ovakvo laganje nema ga ni u Turci. Zašto vikaju laže ko Turčin, e, Sremac dabeter (poviše) laže!"

Kalča dalje priča Goluboviću kako je Sremac dolazio počešće u njegov dućan i stalno zapisivao šta Kalča priča. Kalča mu pričao "od Nišlije" misleći da mu to treba za "čkolju, kako na profisura u Zelenu gimnaziju". Zašto nije turio u knjigu ono što mu je Kalča pričao, nego je sve lagao? "Lagaja, lagaja, dori do Stambol!"

Kalča zna Sremca još kad je došao u Niš. "A znam ga, keleša, kd' dođe u Niš: obukaja jedno kapuče tanačko, jedne kratke pantalonke - ličeše na ribu vretenarku."

Ministar ga pravo iz škole poslao u Niš, u Zelenu gimnaziju. "Parku neje imaja", sve ga je ranio, oblačio, duvanio sudski pisar Mita. "A na koga se izmetnuja Sremac - ne moga da ufaćam."

Šta sve Sremac laže? Napisao je kako je bila slava kod Ivka jorgandžije, a to nije bio Ivko nego je Živko, u Nišu nema ime Ivko. "Kad pisuje - što mrda." "Bajagim smo tri dana sedeli u Živkovu kuću, salte pili i jeli, a ponapolje nesmo iskačali!"

Gde to može da bude, pita se Kalča, to može samo kamila! A slava nije ni bila kod Živka, nego je to bilo kad se ženio sin "na Pavla mutavdžiju". Tu je bilo to društvo. Najviše je galamio Živko, koji se bio zapio s "oni njegovi liberali". A liberali kome uđu u kuću "ne iskačaju po tri dana! "Braćo, mi riberali uvek treba da smo si zajedno kako braća!" Gazdi se obraća da bude srećan, jer su mu u kuću došli prvi ljudi, sve sami liberali: sudija, prisednik, odbornici...Tu je bio i onaj što ga Sremac zove Neko, a to je u stvari glumac Dobrić.

Živko drži patriotski govor. "Braćo, men me je mnogo žal za Makedonci, za taj narod, za tuja našu braću. Kad čujem prvom puškom da pukne, eto me prvi u Skopje!" Tu Kalča ne izdrži. Kaže Živku da njemu nije do naroda u Makedoniji, nego do "vašari, do panađuri, da prodavaš boš jorgani kako u pirotski vašar kad idešemo". Živko se grdno uvredi, kaže Kalči da nije patriot! To mu dođe kao izdajstvo otadžbine! Kalča skoči: "Zar ti me men učiš, staroga lovdžiju, za patrioti!" Tu Kalča drži pravu filipiku protiv liberala. "Dođoste asli goli, iznapraiste kuće, nakupovaste lojza, iznajedoste se dijurne po komesije..."

To da je Sremac pisao, to što mu je Kalča pričao, ispripovedao mu kao Filip Višnjić, a ne da laže od nekakvi kardaš đuveči. A ti esnaf čoveci bili su sve sama sirotinja, prema ovima koji su sad zavladali.

Malo bilo Sremcu što je Kalču i njegove pajtaše "turija u knjigu, nego gi predstavio kako šebeci (majmuni) u kafez u Evropu kafanu". (Golubović preuzima Sremčevu priču "Kalča u pozorištu") "Cela celcata nedelja ide zborenje po sokaci i po mvle: će se prestavlja Kalča i Živko jorgandžija u prozorište, u Evropu." Nije Kalča nameravao da ide da gleda sebe, ali zapela njegova žena Savetka, spremna je da proda čarape za ulaznice. No došla su tri glumca, "tri džampira s obrijani mustaći":

"...Čiča Kalčo, od upravu su ne poslali da dođeš na prestavu i za teb i tvoju familiju smo ostavili mesto." "Da dođeš, mi te molimo, pa da ni posle kazuješ ubavo li smo te prikazuvali." Ljuti se Kalča na glumce, nisu to "čoveki domakini", umesto da nešto pametno rade "prodavaju zjala na svet". Oni će nekoga da predstavljaju! Ali ne može da odbije Savetku i sina Đoku (još je bio detišnjar, naručio je šiljate evropske cipele za predstavu), a i ulaznice džabe!

Kalča je otišao na predstavu bar dva sata ranije, prvi, posle će da bude gužva! Posle se sve napunilo "ko zrno u suncokret". Svi se okreću da vide Kalču, to godi. Kad počne predstava, kad se pojave kardaši, kad dođe Sika, Kalča ne razlikuje predstavu od stvarnosti, počinje da dobacuje. Glumcu koji ga predstavlja dovikuje: "Ej, bre, šebeku nijedan, ja sam tuj, živ sam, eve svi čoveci me gledaju, ti će me men živog prikazuješ, toj ti da ideš u Ere, u onija katrandžije, pa pri nji da prikazuješ tvoji sojtarlaci, a jok ovde u Niš, abdalu (budalo) da bi abdalu!" Kad se na sceni pojavi Ivko (Živko), Kalča ne može da se načudi. Pita Savetku zar Živko "neje umreja", a kad mu žena to potvrdi, išli su na sahranu, Kalča pomisli da se je Živko povampirio!

Kako je Kalča video predstavu? "Ono, jedno li je bilo - cel noć ide komendija, ide bulumenta, što ti ne praiše onija đozbojadžije: ručaše, večeruvaše, pa ručaše, pa obeduvaše, piše, lokaše, onodiše se, asli kako je gosn Steva pisuvaja. Jedno li je te čovek da ga zapanti pa da ga prikazuje. Mlogo, brate!"

Tek u "petli pojanje" predstava se završila. Savetka Kalči usput "panjka što gu je vodija i što gu je sramotija" a ne može da se seti da je "sama oćala".

Tako Sremčeva priča o Kalči i njegovim kardašima, kao i zbivanjima oko nje, otvara večiti problem umetnosti i stvarnosti.

Rekao sam da radikali kad su došli na vlast nisu dirali Sremca. (Janka Veselinovića i Boru Stankovića jesu!)

Kolika je bila Sremčeva popularnost može se videti i po tome što ga je osnivač i urednik Politike, Vladislav Ribnikar, pozvao da napiše kozeriju za naslovnu stranu. Prvi broj novopokrenutog dnevnika izašao je 25. januara 1904. godine, osam meseci po promeni dinastije. Ribnikar je nastojao da oko lista okupi sve značajnije intelektualce, bez obzira na njihovu stranačku pripadnost. Stevan Sremac se odazvao šaljivom crticom u gogoljevskom maniru o dolasku revizora u jednu školu. U Politici su pisali najumniji Srbi toga vremena.

Pošto je početkom 1905. godine izabran za stalnog (redovnog) člana Akademije, Sremac je na raspustu otišao, kao i svake druge godine, u Sokobanju da se odmori od škole i napiše pristupnu besedu za Akademiju o srpskom caru u Vojvodini Jovanu Nenadu Crnom. Ali ubrzo je stigla vest da se Sremac razboleo. U Sokobanju je odmah otišao njegov brat Jovan, koji je javio Miletu Krpi da je Steva u teškom stanju i pozvao ga da odmah dođe. Mile je iz Beograda poveo najbolje lekare, ali bilo je kasno; Stevan je izdahnuo na rukama Mileta Krpe 25. avgusta 1906. godine. Zvanična je verzija bila da je umro od trovanja (sepse) pošto se preko hemorioda zarazio u nehigijenskom klozetu u jednom hotelu.

Stevan Sremac je sahranjen u Beogradu u pratnji kakvu Beograd dotad nije video. Od Sremca su se oprostili Branislav Nušić na Pozorišnom trgu, glumac Milorad Gavrilović na komemoraciji u Narodnom pozorištu, akademik Giga Geršić u Sabornoj crkvi, zamenik direktora Treće gimnazije Josif Kovačević ispred Realke, šef Liberalne stranke Stojan Ribarac na Terazijama, Stevanov učenik maturant Gođevac na Novom groblju.

(Nastavak u sledećem broju)