Rusija

Čije interese štite Rusija i Zapad u Siriji

Terorizam „Made in USA"

Cele godine ruske vazdušno-kosmičke snage (VKS), na molbu predsednika Sirijske Arapske Republike (SAR) Bašara Asada, pomažu sirijskoj armiji u borbi protiv nasilnika „Islamske države" (ID). Ali, čak ni značajni uspesi u ovoj borbi ne dozvoljavaju BRZO uništenje ID i likvidiranje drugih terorističkih grupa. Potrebno je objediniti napore svih koji su zainteresovani za mir. SAD i RF su se 9. septembra dogovorile da zajedno deluju u Siriji. Posle dugih pregovora, Keri i Lavrov su u Ženevi potpisali sporazum o primirju. Dve vodeće države su tako postale garanti prekida sukoba zaraćenih strana. Tri dana kasnije, lovci koalicije predvođene SAD su bombardovali pozicije zvanične sirijske vojske (vojske pod kontrolom Asadove vlade) u gradu Dajr ez Zaur. Šta je u pozadini pokušaja uništenja Sirije, razmatra dopisnik Magazina Tabloid iz Moskve Viktor Hlistun

Viktor Hlistun

Životi „malo" vrede

Naleti avijacije koalicije koju predvodi SAD na prvu liniju sirijske armije trajali su duže od sat vremena. Lovci su tri-četiri puta napadali. Dok do Vašingtona nije stigla informacija (uzgred, iz Moskve!) i dok odatle nije stiglo naređenje, napad nije prestao. Zato i ima osnova da se govori o tome da je bombardovanje bilo namerno. Rezultat: 83 vojnika je poginulo, oko 200 vojnika i oficira je ranjeno.

Američki i zapadni mediji su, kao po komandi, ovaj napad nazvali dosadnom greškom. Losanđeles tajms je, na primer, objavio da je „po svemu sudeći, reč o ozbiljnoj grešci u navođenju". Vojni analitičar američkog tv kanala CNN ravnodušno je primetio da se „greške događaju". Amerikancima i njihovim saveznicima ni na pamet nije palo da sprovedu istragu o ovom događaju. Zar za takvu sitnicu! Da bi „sitnicu" svi što pre zaboravili, bukvalno kroz nekoliko dana navodno je napadnut humanitarni konvoj u gradu Alepu.

Napad deluje čudno. Zar nisu sumnjive sledeće činjenice: zašto je, na primer, humanitarni konvoj napadnut tek kada je iz kamiona istovarena roba i kada su bili prazni? Ili: zašto u blizini kamiona nema kratera od granata, bombi, a na karoserijama samih kamiona nema tragova gelera?

Ova pitanja bi postavio svaki čovek, osim onih koji rade u američkom Stejt departmentu. A pošto je gospodin Mark Toner „vatreni pripadnik Stejt departmenta", on je ne dočekavši bilo kakvo mišljenje stručnjaka, odmah izjavio novinarima: „Jasno smo rekli da znamo šta se dogodilo - bio je to udar na humanitarni konvoj. Bilo koji lažni izveštaji koji svedoče da se dogodilo nešto drugo to ne menjaju." Ništa neobično, sve je u američkom duhu: Mark Toner ne dopušta da neko ima drugačije mišljenje od njegovog. Činjenice? Čemu činjenice, ako postoji američka interpretacija sa kojom svi moraju da se bespogovorno slože. U suprotnom - jasno vam je: možete naleteti na neprilike, ipak je to država-hegemon. A događaji su se po verziji Stejt departmenta upravo tako odvijali. Napad na humanitarni konvoj u rejonu Alepa nanele su ili snage pod kontrolom sirijskih vlasti, ili vazdušno-kosmičke snage Ruske Federacije. U svakom slučaju, odgovornost je, prema mišljenju zvaničnih predstavnika SAD, na Rusiji. Zamenik savetnika za nacionalnu bezbednost predsednika SAD, Ben Rods je to potvrdio odmah posle incidenta, prirodno, pre nego što su svi eksperti izjavili da je napad na konvoj lažan: „Sve naše informacije jasno ukazuju na to da je reč o vazdušnom napadu. To znači da su samo dva subjekta mogla da budu odgovorna - ili sirijski režim ili ruska vlada. U svakom slučaju, mi smatramo rusku vladu odgovornom za vazdušni napad u tom prostoru."

Bez mandata UN

Na reči odgovornog službenika Bele kuće mogla je da se i ne obrati pažnja, da nije jednog „ali". Radi se o tome što je posle ovog i drugih potpuno neosnovanih zaključaka, počela prava hajka na Rusiju u vezi sa njenom pomoći Bašaru Asadu i vladi Sirije u borbi protiv terorizma na njihovoj teritoriji. Podsećam na važan detalj. U Siriji se, LEGALNO, odnosno na poziv ZAKONITOG predsednika i vlade, nalaze oružane snage samo jedne zemlje - RUSKE FEDERACIJE. A SAD i zemlje tzv. KOALICIJE niko nije zvao. I Savet bezbednosti UN nije dao dozvolu za ulazak vojnih snaga u Siriju. Ali, takve „sitnice" američkoj vojsci nikad nisu smetale. Srbija, Irak - nema potrebe da nabrajam, čitaoci Tabloida znaju bolje od mene koliko SAD poštuju međunarodno pravo. O nečem drugom je sada reč.

Tokom „borbe" koalcije protiv terorizma (upravo to je bio izgovor za pojavljivanje vojnika SAD i Zapada u Siriji) „Islamska država" je osvojila i nekoliko puta uvećala svoju teritoriju u okviru Sirije. Stigli su blizu glavnog grada Sirije, Damaska i da se nisu umešale ruske VKS, pitanje je da li bi ovaj grad, ali i cela zemlja, ostali na karti sveta. U septembru su uspesi sirijske armije, koje je postigla uz podršku ruskih VKS za samo godinu dana, postali toliko primetni da su vojni stručnjaci počeli da govore o ne tako brzoj, ali ipak ni toliko dalekoj, pobedi nad ID i drugim terorističkim grupama.

Iz grada Dajr ez Zaura otvarao se put prema glavnom gradu ID, Raki. Grad Alep (drugi po veličini u Siriji posle Damaska) u oktobru je bio pod opsadom sirijske armije. Ali u njemu, među mirnim žiteljima (živim štitom?) se nalazilo još oko hiljadu razbojnika bande Džabhat al Nusra - u prevodu sa arapskog „Front pomoći narodu". (Ova grupacija je odeljenje međunarodne terorističke islamističke organizacije Al Kaida na teritoriji Sirije i Libana. Sama Al Kaida, kao što je poznato, stvorena je prema šemi specijalne službe SAD.)

Uspesi sirijske armije i ruskih VKS nisu se dopali američkim „jastrebovima". Sporazumi, postignuti u Ženevi, i to ne usmeni, već oni koje su Sergej Lavrov i Džon Keri potpisali u vidu dokumenta, i koje je verovatno odobrio predsednik kome ističe mandat, Obama, bili su precrtani, a na RF se obrušila reka prljavštine i optužbi. Za šta? Za to što navodno ruski avioni bombarduju mirne kvartove Alepa, što su sve ulice tog grada bukvalno zatrpane leševima, što gine stotine dece, a humanitarni konvoji (a humanitarnu pomoć u Siriju uglavnom šalje Rusija, a ne Evropa i SAD) ne mogu da se probiju u grad pod opsadom, i tako dalje, i tome slično. Činjenice? Fotografije? Čemu? Ako tako tvrde Amerikanci, znači da im treba verovati. Ponekad, istina, pokazuju razrušene kuće, pojavila se i spaljena bolnica na „zapadnim" tv ekranima. Sledećeg dana se ispostavilo da su pokazivali bolnicu koja je istina spaljena, ali pre tri godine, a spalili su je teroristi. Takva je priča i sa porušenim kućama. Ipak - nema nikakvih demantija! Kada stvarne i nepobitne činjenice i dokazi ipak izađu na videlo, Amerikanci govore da su, eto, pogrešili, a njihovi sateliti u Evropi stidljivo pokrivaju oči.

Dokumentarni snimci ruskog ministarstva odbrane, napravljeni sa satelita, pokazuju, iz minuta u minut, da ruski avioni nisu bombardovali i uopšte ne bombarduju stambene četvrti. I u Americi postoje ljudi koji ne veruju lažima, senzacioanlnim pričama bez zrnca istine, produkcijama u holivudskom stilu. Sećate li se poznatog holivudskog filma iz 1997. godine - Ratom protiv istine? U Alepu se dešava nešto slično.

Devojčica sa Tvitera

Kada je provokacija sa vazdušnim napadom na humanitarni konvoj u Alepu bila razobličena i kada su svi videli da je to gruba dramatizacija, pojavila se nova slika, još ciničnija. Zapadni novinari su navodno u Alepu pronašli sedmogodišnju devojčicu koja ima svoj Tviter nalog i... Ali, idemo redom. Priča je zanimljiva.

Prvo je ruska redakcija BBC-a ispričala priču o tome kako je sedmogodišnja devojčica Bana odlučila da iskoristi Tviter da bi svetu ispričala istinu o tome kako je poslednjih dana u Alepu postalo jezivo. Prvo saopštenje se pojavilo 24. septembra. Do tada, tokom pet godina, odnosno u vreme dok su tamo bili razbojnici iz Džebhat al Nusre i Islamske države, nikakvoj devojčici nije na pamet padalo da „ispriča istinu" o svom životu. Na primer, o tome kako oni odsecaju glave nepokornima, kako kažnjavaju decu „nevernih" roditelja. Pojavili su se borci sirijske armije i ruskih VKS - pojavila se i devojčica. I, šta se desilo? Bana, sa 38 tvitova dnevno, na odličnom engleskom se obraća Putinu i Asadu: „Zašto nas bombardujete, jeste li poludeli? Zaustavite se, molim vas!" Dalje Bana piše o tome da nemaju novca za hranu. Meni je jednostavno interesantno: a zar je u Alepu internet besplatan?! Za hranu nema novca, a za non-stop korišćenje interneta ima. Loš vam je falsifikat, gospodo režiseri.

Sa Banom je razgovarala i novinarka CNN-a Jomana Karadšeh. Glumica, a ne novinarka. Idealna fotografija, vidi se svaka bora na licu odglumljeno uzdrhtale Joman, a onda se pojavljuje ekran skupog tableta (ili McBooka) koji drži devojčica. Odakle tablet? Kako je stigao do Alepa? Uz to, lice devojčice je zamagljeno, da niko ne bi video i zapamtio s kim razgovara reporterka CNN-a... Uveče, druga slika. Bana iscrpljena od gladi. Odličan snimak. Postavljeno je osvetljenje, devojčica je zamagljena i govori, kao da čita, bez zastajkivanja. Uzgred, i u svojim video tvitovima Bana deluje kao da gleda u kameru, kao da joj kamerman govori kako da se namesti. Računaju na to da će se običan čovek uživeti u priču jadne devojčice, te da neće razmišljati o tome da je sve to blef, laž. Najinteresantnije od svega, tome velika većina obične publike na Zapadu zaista veruje.

Ali, ne svi! Pažljivi gledaoci CNN-a, BBC-a i drugih propagandnih centara postavljaju neprijatna pitanja na internetu, na koja, istina, niko ne odgovara. Što se tiče devojčice Bane iz Alepa, osim pitanja koja sam ja postavio, pitaju i drugi. Otkud, na primer, arapskoj devojčici pedeset virtuelnih prijatelja na Tviteru koji su ili zapadni novinari ili „aktivisti" pod crnim zastavama? Ili, zašto sedmogodišnju devojčicu tako živo interesuje međunarodna politika i to kako organizovati džihad (sveti rat)? Zar nije malo rano za to?!

Moguće je da će neki čitaoci da pomisle da ja, kao Rus, vidim zapadnu propagandu i tamo gde je nema. Odnosno, da imam pristrasan odnos prema činjenicama. Zato vam prenosim priznanje Eda Higinsa sa Menhetna (Njujrok, SAD): „Evo šta želim da razumem. Pitanje br. 1: odakle sedmogodišnjoj devojčici smartfon sa Tviterom u Siriji? Pitanje br. 2: na koji način mobilni telefon lovi signal u mestu gde je sve razrušeno i pretvoreno u prah? Dobro pitanje, zar ne? Treće pitanje: dopuštam da su neki sedmogodišnjaci toliko pametni, ali većina od njih nema Tviter naloge, a oni koji im retvituju nisu iz Sirije. Zato, evo šta ja mislim: ja bih to nazvao propagandom!"

Šteta što takvih razumnih Amerikanaca kao što je Higins nema među vladajućom elitom SAD. Bar se tako ne ponaša državni sekretar Džon Keri. Cele godine on nije primećivao i nije osuđivao delovanje sirijske armije i ruskih VKS, a onda je odjednom eksplodirao. Pozvao je da se Rusiji i Asadu sudi za „ratne zločine" i dodao: „Rusija i Asadov režim dužni su svetu više od objašnjenja zašto produžavaju da bombarduju bolnice, medicinske ustanove, a takođe žene i decu. Oni koji su to uradili biće dužni su da odgovaraju za ono što se dogodilo." Istina, treba primetiti, da su u Beloj kući ovu izjavu nazvali Kerijevim „ličnim mišljenjem".

U kategoriju „ličnog mišljenja" verovatno treba staviti i sakrivenu pretnju upućenu Rusiji, koju je izrekao predstavnik Stejt departmenta, admiral Džon Kirbi. On je jasno rekao da, ako „Rusija i Asad" ne prekinu ofanzivu na Alep, onda će Rusi „produžiti da dobijaju tela vojnika u kovčezima", da gube avione i čak da očekuju terorističke aktove u svojim gradovima. Ako malo bolje razmislite o tome, onda je admiral, na svoj vojnički krut način, odao tajne američkog prisustva u Siriji.

Dobre i loše ubice

Zašto Kirbi ne govori govori o tome da ruski avioni bombarduju mirne građane? Svi civilni funkcioneri samo o tome govore, iako nemaju nikakvih činjenica. Govore, ali ne samo u Americi, već i u Francuskoj, Velikoj Britaniji. Ali, Kirbi je admiral, on razume da su, zaista, moguće žrtve i među mirnim stanovništvom, ako se borbe između bandita i sirijskih vojnika vode u gradu. Njemu je, takođe, verovatno poznato da o svakom uzletanju i bombardovanju, ruske VKS obaveštavaju vojnu komandu SAD, da su Rusi organizovali sedam koridora za humanitarne konvoje, da iz istočnog dela Alepa koji drže razbojnici iz Džabhad al Nusre ljudi beže na stranu koju drže vladine, Asadove, trupe. Ali, on kao vojni stručnjak vidi ono glavno: kada u Alepu pobede teroriste, dani Džabhad al Nusre, Islamske države i drugih radikalnih razbojnika iz sirijske opozicije, biće odbrojani. A to znači da glavni zadatak SAD, svrgavanje režima Bašara Asada, neće biti ispunjen.

Zašto su bombardovali sirijsku vojsku u Dajr ez Zauru? Više od sat vremena su bombardovali! Kirbi tačno zna da je to bila avio, odnosno artiljerijska priprema, na jeziku vojske. Posle nje džihadistički borci krenuli su u napad i čak zauzeli jednu uzvišenu kotu. Sirijskim vojnicima je trebalo dva dana da ih odatle isteraju. U Alepu, pa i u drugim delovima Sirije, koalicija ne bombarduje pozicije Džabhad al Nusre. Zašto? Pa zato što su u SAD rezervisali tu organizaciju koja je, zajedno sa tzv. umerenom opozicijom, za svrgavanje Bašara Asada. Eto „u kom grmu leži zec".

Što se tiče umerene opozicije, iskreno govoreći, ne mogu da zamislim predstavnika umerene opozicije sa automatskom puškom u rukama. Evo i malo crnog humora: po čemu se razlikuje umereni opozicionar od radikalnog, neumerenog? Po tome što jedan odseca glave s desna nalevo, a drugi sleva nadesno. Svi razgovori o opoziciji čine se besmisleni. Razmisite, razgovori samo odvlače od borbe sa teroristima. Prosudite sami.

„Mi ne bombardujemo Džabhad al Nusru zato što među borcima ima umerenih opozicionara", govore Amerikanci. „Onda odvojte umerene od neumerenih", predlažu Rusi (celu godinu predlažu). „Ne možemo", odgovaraju Amerikanci bez objašnjenja. Mada, kako ste i vi sami pretpostavili, ta objašnjenja nisu ni potrebna. Ne treba da mislite ni o tome da je navodno Rusija došla u Siriju zato da bi spasla Bašara Asada. Uopšte nije tako!

Na udaljenim prilazima

Skoro svake nedelje, na jugu Rusije i na Kavkazu, specijalne, antiterorističke, jedinice uništavaju teroriste koji su se vratili iz Sirije. Tabloid je pre godinu dana pisao o tome da je iz Ruske Federacije i zemalja bivšeg SSSR-a u Siriju otišlo nekoliko hiljada bandita. Oni će sada početi da se vraćaju. Ne svi. Više od 2000 njih je našlo večni mir u sirijskom pesku. Drugi čekaju na svoj red. Uništiti razbojnike van zemlje, kako se ne bi vratili kući - jedan je od zadataka ruske vojske.

Što se tiče Bašara Asada, ni Putin, ni Lavrov ne obećavaju da će ga večno štititi. Pozicija Rusije je jednostavna i nju zna ceo svet: sirijski narod će sam izabrati svog lidera, kada se zemlja očisti od terorista. Naravno, nekome i zbog nečega, to se ne dopada, ali - to je druga tema.