Na licu mesta

Kolubara-Vreoci: ko se obogatio na "keš turama" i "gotovinskim turama"?

Crni ugalj na crnom tržištu

Udruženje privatnih preduzetnika i trgovaca ogrevnim materijalom, uputilo je pismo Agenciji za borbu protiv korupcije, Zaštitniku građana, Zaštitniku potrošača, Poreskoj upravi i Magazinu Tabloid, kako bi javnost upoznali sa velikom pljačkom i crnim tržištem uglja za široku potrošnju. Redakcija objavljuje njihovo pismo bez skraćenja

......

Draga gospodo, ovim putem bi smo želeli da ukažemo na jedan veliki problem tj. bolje reći kriminal koji evoluira i nadograđuje se iz godine u godinu a sada je dostigao svoj vrhunac i nonsens. Evo o čemu se radi...

U Rudnicima uglja, koji su u sastavu EPS-a, dešava se neviđena zloupotreba u delu prodaje uglja za široku potrošnju. Mi ćemo se bazirati na dešavanja u RB Kolubara, s obzirom da tu funkcionišemo i tačno znamo šta se tu dešava, mada je slično stanje i u rudniku Kostolac i rudnicima koji posluju u sastavu JP PEU Resavica.

RB Kolubara u svom Komercijalnom sektoru, u delu prodaje uglja za široku potrošnju ima Maloprodaju i Velikoprodaju. Problem je upravo na Maloprodaji. Godinama unazad u RB Kolubara, rukovodioci u Komercijalnom sektoru, a pod prećutnom podrškom EPS-a, favorizuju Maloprodaju uglja, gde se oko 70% prometne na crnom tržištu. Na maloprodaji se daje ugalj neprofitabilnim organizacijama, sindikatima, radnicima EPS-a, udruženjima penzionera i invalida, gotovine, udruženja Roma i itd. Što se može videti u papirima Komercijalnog sektora Kolubare.

Osim radničkih zaključnica, koje se direktno iz Kolubare izvoze preko vage, na ime, prezime radnika i gotovinske ture (oko 100 tona dnevno), sve ostale organizacije izvoze velikim kamionima od 10-25 tona, pa ga tamo negde dele. Kako funkcioniše sistem njihovog crnog tržišta?

Ugalj je roba široke potrošnje, kao i hleb, mleko, so, šećer i mnoge druge životne namirnice. Zašto i ugalj ne ide kao i sva druga roba široke potrošnje preko mreže velikoprodajnih distribucija i maloprodajnih objekata tj. stovarišta, koja su uredno zakonski registrovana u APR-u za tu delatnost i uredno plaćaju državi sve poreske i druge namete. Kolubara je od 01.03.2016-te obustavila prodaju uglja za velikoprodaju tj. trgovce, da bi krajem avgusta organizovala licitacionu prodaju uglja u Kolubari i Kostolcu, kao da je ugalj antikvitet i treba aukcijski da se prodaje? Za posledicu takvog načina prodaje uglja ima, da je cena velikoprodaje veća od cene maloprodaje, što je apsurd i presedan sam po sebi...Da ne izgovorimo neku težu reč. Onaj ko je smislio ovakav način prodaje uglja za trgovce, stekao je uslov za Nobelovu nagradu najveće gluposti u sektoru trgovine. Ali da se vratimo mahinacijama na maloprodaji...

1. Udruženja penzionera i udruženja invalida. Ovde postoje dve vrste zloupotrebe: postoje fiktivna udruženja, koja su samo papirološki registrovana, a nemaju stvarno članstvo niti imaju potrebe za ugljem. Fingiraju se imena i prezimena članova i njihovih ličnih podataka (babe, dede, ujne, ujaci, strine, komšije ili popisani po grobljima itd.) i dostavljaju Kolubari kao uvid u članstvo i po tom osnovu dobijaju količine uglja. Ko to i zašto radi: vlasnik autoprevozničke radnje sklopi dogovor sa „osnivačem tog fiktivnog udruženja ili predsednikom" da, kada udruženje dobije ugalj u Kolubari, donese novac za uplatu uglja po Kolubarinoj profakturi, da na ruke osnivaču udruženja, a ovaj dalje preko računa udruženja uplati ugalj Kolubari.

Po uvidu o uplati, Kolubara pušta dispozicije za utovar. Od tog momenta kreće crno tržište. Ovlašćeni prevoznik tovari po dispoziciji ugalj za to udruženje i vozi ga na samo njemu znanu destinaciju. Veoma često taj i takav ugalj završava na regularnim stovarištima po ceni i do 7.000 din.

Iako je Kolubarina cena sirovog uglja oko 3.450 dinara, a sušeni čija je cena oko 8.450 dinara, dostiže na crnom tržištu i do 12.500 din. Ovo svi u Kolubari znaju ali niko ne reaguje. Zašto, objasnićemo kasnije. Stovarišta su primorana da funkcionišu na ovaj način, jer ne mogu da dobiju ugalj redovnim putem. Mi postavljamo pitanje ko plaća porez na ovu razliku između stvarne i prodajne cene. Zašto se država odriče ne baš male sume novca? „Osnivač udruženja" za svoju „delatnost" bude „nagrađen" i do 1.000 dinara po toni.

2. Vrlo slično funkcionišu i Udruženja koja realno imaju potrebe za nekom količinom za svoje članove. Oni, ako im je potrebno realno 500 tona za svoje članstvo, potražuju od 1.000-1.500 tona od Kolubare, pa kad namire svoje članove, ostale količine, uglavnom preko svog „Prevoznika" ili u direktnoj pogodbi sa nekim vlasnikom stovarišta u svom gradu, prodaju preostale količine uglja po daleko uvećanim cenama u odnosu na Kolubarinu cenu. Opet država uskraćena za jedan „Veći" deo poreza. To ni Finska ne bi izdržala. Još jedna nezakonita radnja se tu odigrava...Po zakonu o trgovini i zaštiti životne sredine ne možete iskipati ugalj na nekom placu nekakve „Zadruge" ili Železničke stanice ili neke „Ledine" pa odatle „raskipavati" ugalj u traktore, manje kamione i slično.

Po zakonu ugalj se mora iskipati u prostor sa ogradom od najmanje dva metra visine, od čvrstog materijala, i dalje ga razmeravati na sertifikovanoj vagi i tovarnim listom, na kome mora stajati dan, mesec i vreme vaganja, praznog a tako i punog vozila sa registarskim brojem tog vozila. Svaki drugi vid podele uglja je nezakonit. Doduše u poslednje vreme Kolubara traži od udruženja da dostave ugovore sa nekim stovarištem, što u principu njima nije problem da to dostave, jer uglavnom višak uglja i ide preko tih stovarišta na crno tržište.

3. Sindikati radnika funkcionišu na isti način kao i po tački 1 i 2 koje smo već opisali.

4. Radnici Kolubare i TENT-a ...Kao prvi primer: jedan deo radnika piše 12 tona sušenog uglja, pa 6 tona preuzme a 6 tona proda, uglavnom nekom prevozniku koji prevozi te radničke zaključnice, a on dalje tera i prodaje na crno, uglavnom na teritoriji opština grada Beograda. Drugi primer: radnik piše i sušeni i sirovi, pa i jedan i drugi proda nekom „prevozniku" a ovaj dalje na crno tržište, gde radniku to dođe kao beskamatni kredit. Tu se postavlja jedno moralno pitanje: zašto se uopšte daje ugalj po povlašćenim uslovima radnicima i uopšte Sindikatima i svim kategorijama koji dobijaju ugalj na Maloprodaji.

Ti isti radnici u Kolubari i TENT-u imaju „lepe" plate i nisu socijalna kategorija. Zašto onda radnik koji radi u Elektrani i proizvodi struju, ne može da dobija struju po fabričkoj ceni, nego dobija preko Distribucije, sa svim porezima, maržama i Državnim nametima. Ili isto tako neki drugi radnici u nekoj drugoj privrednoj delatnosti Mlinski Kombinati, Uljare itd. Takođe i Penzioneri i Invalidi nisu socijalna kategorija. Oni primaju penzije redovno, pa neka su im i najmanja primanja, ona su redovna i imaju nešto da prime.

Šta treba da kažu građani Srbije koji nemaju zaposlenje niti biko kakva primanja ili radnici koji rade u privatnom sektoru i imaju najniža primanja a treba da kupe ogrev na stovarištu . Da li je to diskriminacija većeg dela Srbije u odnosu na ove „povlašćene" koji kupuju ugalj na Maloprodaji Kolubare. Da li je to pošten odnos prema svim građanima Srbije.

Tu se takođe pojavljuje još jedan vid korupcije na Maloprodaji Kolubare, a to su takozvane keš ture ili kako ih u Kolubari zovu gotovinske ture. Ako bi se pogledalo ko „dobija" tj. čiji kamioni izvoze većinu tih KEŠ tura, vrlo lako bi se videlo da oko 80% tog uglja izvoze 10-15 istih prevoznika. Nije tajna, da u sezoni se daje po 50 evra za jednu gotovinsku dispoziciju,onima koji to odobravaju. Zato niko i ne reaguje iz Kolubare na Korupciju i Kriminal. Pojedini prevoznici izvezu godišnje i do 100 takvih tura. Uglavnom se taj ugalj dalje vozi za Beograd ili okolinu Beograda i prodaje za više od duple cene koliko je u Kolubari (mislimo na sirovi ugalj), a i sa sušenom Kolubarom je slična zarada na crnom tržištu. Opet Država uskraćena za porez. Pa koja zemlja u Svetu to može da izdrži?

5. Jedan mali broj registrovanih sindikata ili udruženja penzionera ima mogućnost direktne kupovine uglja od Kolubare, odnosno EPS-a. Veliki broj tih organizacija koje realno imaju članstvo nemaju tu mogućnost već u mestu gde im je sedište ili najbliže mogućem kupuju ogrevni materijal na stovarištima, koja vidimo ne mogu regularno da se snabdeju ugljem u Kolubari. To je jedna velika diskriminacija među ljudima u Srbiji.

Može još mnogo da se piše na ovu temu, ali ovo je suština, da se preko maloprodaje švercuje ugalj, da su mnogi građani diskriminisani, da se ne plaća porez na razliku u ceni i na prevoz tog uglja koji ide u šverc, da se na taj način guraju trgovine u sivu zonu. Zamislite da fabrike šećera ili ulja svoje proizvode prodaju preko udruženja penzionera, sindikata ili ratnih vojnih invalida Beške, Inđije, Novog Sada, Vojvodine (sve su to izmišljene organizacije za šverc uglja), a ne preko trgovina koje su pred državom i zakonom morale da ispune mnoge uslove da bi radile.

Mora se pod hitno ukinuti maloprodaja u Kolubari odnosno EPS-u. Sve sindikalne i slične, neprofitne organizacije, koje realno imaju članstvo i žele da nabavljaju ugalj za svoje članstvo, mogu da to čine preko trgovina ogrevnim materijalom, odnosno stovarištima u mestu gde obavljaju svoju delatnost ili najbliže mogućem.

U domenu velikoprodaje uvesti red da ugalj stvarno dobijaju oni koji se time i bave, odnosno imaju tehničke uslove, kojima je pretežna delatnost trgovina čvrstim ogrevnim materijalom (jedna od četiri šifre koje regulišu ovu materiju). Na taj način ne bi ugalj kupovale apoteke, knjižare, agencije za registraciju vozila, građevinske firme ili tašna mašna firme koje u svom vlasništvu nemaju bar stovarišta ili sredstva za transport od 10 i više tona nosivosti. Mora se uvesti red i državi plaćati porez na sve transakcije i marže (prevoz od rudnika do stovarišta, skladištenje, utovar i razvoz do kuće, objekta gde se kupac nalazi).

Ovaj dopis ide kabinetu premijera, Ministarstvu rudarstva i energetike, Agenciji za borbu protiv korupcije, Zaštitniku građana, Zaštitniku potrošača, Poreskoj upravi, Insajderu.

S poštovanjem

U Vreocima, 18.09.2016. godine