Po mom mišljenju

Iznuđeni defetizam

Piše: Živan Haravan

Svet, na žalost, nikada neće biti Svet zadovoljnih, duhom ispunjenih, srećnih ljudi. Veličina i značaj Platona-filozofa, mudraca je u tome što je još u robovlasničom društvenom uređenju imao viziju jednog humanog društva-društvnog uređenja, koju je opisao u svojoj knjizi "Država", a koja se nažalost i očigledno nikad nije ostvarila i što je bio preteča i inspirator mnogo kasnijim socijalistima-utopistima (Tomas Mor, Tomazo Kampamela, Šarl Furije, Robert Oven...).

Šta su svi oni, uključujući Marksa i Engelsa, po mom skromnom mišljenju, - prevideli? Prevideli su urođenu ljudsku pohlepu! A, ostvarenje pohlepe, gaženje svih moralnih pisanih i nepisanih normi, moguće je isključivo osvajanjem vlasti, dominacijom nad potčinjenima, nad narodom, dominacijom nad samom Državom kojom vladaju. Apsolutisti to i ne kriju, a "demokratski" vlastodršci to čine u oblandama institucija, parlamenata, (ne)slobodi medija. I prvi i drugi sve što čine, čine za "dobrobit" svog naroda. Sve dok bude gladnih, sirotinje, ljudi bez stana, bez sredstava za život, očajnika koji u smrti traže spas, a takvo stanje stvari je osuđeno na večnost, nikada, dakle, neće biti države srećnih ljudi. Svaka čast Predsedniku Rusije Gospodinu Putinu, čiji sam neskriveni poklonik, jer je svoju državu Rusiju, ne samo spasio u poslednji čas, već, je od nje napravio svetsku silu.

Ali svakom laiku je jasno da cenu tog grandioznog poduhvata i uspeha, plaća narod Rusije. Zna Predsednik Putin da u njegovoj ogromnoj Rusiji ima gladnih, sirotinje, korupcije, nezaposlenih, kriminala, nemorala...i sigurno da zbog toga nije srećan. Možda, kada bi On imao, bar, još tri života, stvorio Rusiju, državu zadovojnih i srećnih ljudi.

Ali realnost je surova!

No, da nastavimo temu. Davno sam gledao jedan, mislim da je bio, Švedski film. U vreme procvata industrije i surove eksploatacije radnika, jedan harizmatični vođa, sindikalac, sa saradnicima, diže radnike na pobunu. Krvi do kolena! Vojska nemilosrdno pokušava da uguši pobunu. Vlast uspeva da vođu pobune uhvati, uhapsi i osudi na smrt, ali pobuna traje žestoko. Radnici, konačno, uspevaju. Pada vlast! Slavlje! "Saradnici" uhapšenog i osuđenog vođe, obučeni u crne frakove i sa leptir mašnama, pripremaju se za banket. Neko utrčava u prostriju i usplahireno im saopštava da zatvor nije oslodođen i da je pitanje trenutka kada će lider, vođa pobune biti pogubljen. "Saradnici" se na brzinu okupe i zaključe da se ništa ne preduzima. Mrtav vođa će im biti od koristi! On će ući u legendu, a oni će, na vlasti, biti "verni" sledbenici njegove žrtve i njegovih ideala.

Narod, uvek, plaća skupu cenu svoje "slobode" i svog "boljeg sutra". Vlast, odvajkada, vlada utopijom ubeđujući svoje podanike da će im, ako ne sutra, ono prekosutra, biti bolje. I tako u nedogled. Koja je revolucija, pobuna naroda ikada u istoriji donela blagostanje svakom pojedincu-pripadniku bilo koje i čije društvene zajednice? Nikada! Uvek, tačnije, zauvek će na krvi i znoju naroda doći na vlast lukavi, prepredeni pojedinci i grupe koji će populusu obećavati brda i doline, a iza tih floskula se krije lična pohlepa za bogatstvom, lagodnim životom ispunjenim nemoralom i potpunom alijenacijom od realnog života kakvim žive i preživljavaju oni u čije, tobož, ime i u čiju se, tobož, korist oni "zlopate" na vlasti. U borbi između topuza i golih ruku nikada ni jedan topuz nije polomljen, niti će, ikad, biti. Ako je u tom okršaju daleko više golih ruku od topuza, pa, gole ruke preostanu, nova vlast će napraviti daleko više topuza za svoju odbranu. Ali će zato, koliko sutra, plasirati narodu novu utopiju za čije "ostvarenje", opet, taj isti narod, treba da podmetne svoju grbaču.

Beznadežno pitanje koje čovek može da postavi Bogu je: zašto? To samo On zna! Zašto je Bog stvorio, sa jedne strane sirotinju, jad i bedu u kojoj ona živi, a sa druge one koji vladaju njime i žive u raskoši i bogatstvu, samo je jedna od bezbroj Božjih tajni. Zar je sirotinja, po svojoj prirodi, grešna iako je u svakoj religiji ona Bogu najodanija, a bezgrešan je, recimo, pop u najskupljem džipu-marcedes, biskup pedofil, rabin-prevarant? Pop, biskup, rabin...će sigurno u Raj, a za siromaha ćemo videti. Zašto je Nikolo Makijaveli napisao "priručnik" svakom vladaocu za vladanje nad svima, njemu potčinjenima, a ne priručnik narodu za svrgavanje vladaoca koji ga tlači? Samo onaj ko ima i gaji empatiju prema sirotinji-radništvu i ko ne želi njihovu uzaludno prolivenu krv, za dobrobit nekih novih vladara, razumeće moju izmenjenu Marksovu poruku: "Proleteri svih zemalja - pomirite se! Sa sudbinom!"