Tragom vesti

Novi kriminalni plan gradske vlade u Beogradu: građane opljačkati i pepelom ih zasuti

Udaviće nas u “ekološkom” dimu

Pljački skloni naprednjaci koji još uvek vladaju u Beogradu, smislili su još jedan "poslovni projekat" kojim će potrovati stotine hiljada ljudi i opljačkati od njih milione evra i prebaciti ih u privatne džepove. Prema tom planu, u beogradskom naselju Cerak, pored već postojeće toplane, biće napravljena još jedna, koja će koristiti ogrev dobijen od otpada. Gde će taj ogrev da se pravi, kako će se prevoziti do Ceraka, gde će se odlagati pepeo koji nastane na taj način - ništa od toga nije poznato, ali jeste poznato da će konačni račun platiti građani, a da će grad ne samo garantovati za kredit koji uzima privatni "partner", već i za njegov profit.

Igor Milanović

Skupština grada Beograda uveliko vodi raspravu, o kojoj javnost ništa ne zna, o javno-privatnom partnerstvu za pružanje usluga tretmana i odlaganja komunalnog otpada. Iza ovog pomalo komplikovanog izraza krije se plan vlasti da pored postojeće toplane na Ceraku podigne novu koja će zimi proizvoditi toplotnu energiju za grejanje stanova, dok će leti proizvoditi električnu energiju.

Iz onoga što je do sada gradska vlast bila spremna da podeli sa javnošću, odnosno sa odbornicima, vidi se da bi novo postrojenje koristilo RDF - Refuse Derived Fuel.

Ovo je običan engleski naziv za čvrsto gorivo dobijeno iz otpada, mada stručnjaci upozoravaju da ne postoji međunarodno-pravno obavezujuća definicija pomenutog pojma. Svaka država za sebe može da odluči šta je RDF, odnosno do koje mere otpad mora da bude tretiran da bi se proglasio gorivom.

U suštini, RDF se u većini zemalja smatra onim otpadom iz koga su odstranjeni metali i staklo, dakle materije koje ne gore. Ponegde se RDF-om smatraju i obične automobilske gume iseckane na sitne komade.

Projekat RDF-toplane na Ceraku, onako kako je zamišljen od strane aktuelne vlasti, sa sobom nosi mnogo nepoznanica.

Prvo pitanje, na koje do sada niko nije dao odgovor, jeste gde će se proizvoditi RDF, odnosno vršiti makar obična separacija metala i stakla. Da li će se to raditi na Ceraku i kojom metodom, odnosno da li je u proračun o troškovima uračunata i cena za nabavku potrebne opreme?

Pošto ne postoji jedinstveno tumačenje značenja RDF-a, ne postoji ni jedinstvena zaštitna oprema, odnosno što je gorivo više obrađeno (bolje rafinisano) to je potrebno manje ulagati u prečišćavače otpadnih materija i obrnuto. Spaljivanjem jedne metričke tone komunalnog otpada dobija se jedna metrička tona ugljen-dioksida (CO2), dok se, na primer, spaljivanjem metana proizvedenog od jedne tone otpada dobija 0,854 tone CO2.

Najveći problem kod spaljivanja komunalnog otpada, pa samim tim i RDF-a koji nije u dovoljnoj meri rafinisan, jeste sadržaj dimnih plinova u koji ulaze: teški metali, dioksini, furan, sumpor-dioksid, metan, sona kiselina i već pomenuti ugljen-dioksid Od takozvanih kiselih kiša koje bi nastale u slučaju nedovoljnog prečišćavanja izduvnih gasova nove toplane bilo bi ugroženo 200.000 ljudi samo u njenom neposrednom okruženju.

Projektom koji je prikazan odbornicima u Skupštini grada nije jasno precizirano ni šta će biti sa pepelom koji će nastati spaljivanjem RDF-a, kao što se u radnim materijalima nigde ne vidi ni kolika količina pepela će nastati. Po onome što je rečeno odbornicima, pepeo će se vraćati na deponiju u Vinči sa koje će se dovoziti otpad, ali ostaje nejasno u koje svrhe će se pepeo koristiti osim za pokrivanje zemlje. Toplane i elektrane, koje proizvode velike količine pepela, ovo koriste kao veoma plodnu podlogu za sadnju šuma ili voćnjaka.

Skoro da zvuči neverovatno, ali Srbija nema ni jedno jedino postrojenje za izradu tečnog goriva iz otpada, jer nadležni nisu u stanju da se dogovore koliki je čiji deo, pa da donesu podzakonska akta koja bi omogućila podizanje ovakvih rafinerija. Jedan od problema, koji u pomenutoj materiji još uvek nije rešen, jeste i sakupljanje i odgovarajuće sortiranje otpada, a taj problem kasnije može da se odrazi i na toplane koje koriste RDF. Prevedeno na običan jezik to znači da je u Srbiji, usled nedostatka jasnih i obavezujućih pravila, teško moguća proizvodnja kvalitetnog RDF-a koji bi iziskivao manje skupa postrojenja za prečišćavanje.

Najnormalnije bi, zato, bilo da se donesu neophodni zakoni i podzakonski akti koji bi omogućavali proizvodnju tečnog i gasovitog goriva iz otpada koje je i najkvalitetnije za upotrebu u toplanama. Ovako ćemo dospeti u situaciju da nastavimo sa izvozom jeftinog nesortiranog otpada u zemlje koje proizvode pomenuto gorivo, a zauzvrat ćemo iz njih uvoziti kvalitetan i skup RDF za novu toplanu na Ceraku. Rumunija je u regionu najveći proizvođač tečnog goriva iz otpada, a veliki deo sirovina dobija upravo iz Srbije, koja je nesposobna da donese neophodnu zakonsku regulativu.

Nisu bez razloga najveći svetski proizvođači goriva iz otpada ili u širokom luku zaobišli Srbiju, ili prihvatili da ovde otvore svoje pogone isključivo ako se njima prepusti i odvoženje, odnosno prikupljanje otpada, a što građani plaćaju kao komunalnu delatnost. Mi, dakle, plaćamo drugima da stvaraju profit?!?

Isto se sada dešava i sa toplanom na Ceraku za koju se još uvek ne zna ni koliko će koštati, niti odakle će biti nabavljene pare za nju. Gradski odbornik Zoran Alimpić je na sednici skupštine postavio pitanje kako će se finansirati zamišljeni projekat. Gradonačelnik Siniša Mali je na to odgovorio kako se novac neće uzimati od građana, već će se davati iz gradskog budžeta. Ali: ko to puni gradski budžet, ako ne građani Beograda? Znači da će građani finansirati i ovu ludoriju gradske vlasti. Alimpić je to ovako prokomentarisao:

"...Da li ste platili na mostu ili na ćupriji, koštaće nas ovo mnogo skuplje. A dobar deo toga je - i ovde tačno piše kako, koliko, znači piše sve o tome kako će privatni partner morati da uzme kredit za ovo, čak postoji i varijanta da se Grad zaduži, pa da Grad uzme kredit. I to se ovde pominje. Znači, neko mora da uzme kredit."

Očigledno je iz ovih nekoliko rečenica da se i ovde radi o još jednoj prevari, kao što je ona za Beograd na vodi, u kojoj će privatni "investitor" da ponudi dobru volju i skupe kredite koje će naredne generacije da vraćaju O tome gradski odbornik Alimpić kaže: "...Piše i kolika je cena finansiranja, kolike su kamate. Znači, moraće da se vraća kredit, vraćaće se kamate i profit za tog partnera privatnog ili će to biti državni partner, ne znam. Znači da se to plaća."

Beograd će ili direktno uzeti kredit od privatnog "partnera", ili će istome da izda garancije pomoću kojih će on da podigne kredit, koji će grad vraćati, ako "partner" ne bude mogao, što se može očekivati kod ovakvih trange-frange poslova.

Konačno se može zaključiti kako gradska vlast opet protežira jedan projekat koji ne samo da nije do kraja objašnjen i definisan, već je njegova najveća mana u tome što će previše da košta. Planiranom finansijskom konstrukcijom ovo novčano opterećenje budžeta se neće odmah osetiti, već kasnije, kada "partner" prestane sa otplatom uzetog kredita i kada poverilačka banka aktivira od Beograda dobijene garancije. Godinama pošto se bude zaboravilo da je ovim gradom ikada vladala lopovska naprednjačka vlast građani će na nju biti podsećani tako što će početi da dobijaju komunalne račune uvećane za ratu kredita koju ćemo da plaćamo za privatnog "partnera", čija je jedina uloga u ovom poslu da pokupi profit.