Rusija

Rusija traži od crnogorskih vlasti dokaze o njenom učešću u pokušaju državnog udara

Eh, slovenska braćo...

Specijalni državni tužilac Crne Gore, Milivoje Katnić, izjavio je da je dobio nove dokaze u okviru istrage, kako o pokušaju državnog udara, tako i o pokušaju atentata na premijera Mila Đukanovića. Prema njegovim rečima, ranije su postojali dokazi da su iza ovoga bili ruski nacionalisti, a sada je jasno da su u to bili uvučeni i ruski državni organi. Katnić tvrdi da je pomenute informacije dobio uz pomoć obaveštajnih službi prijateljskih zemalja, pre svega SAD i Velike Britanije. Po njegovom mišljenju, ruska država treba da sprovede istragu i otvori krivični postpuak na osnovu postojećih dokumenata. Ranije je o navodnoj umešanosti Moskve u planiranju državnog udara izvestio britanski Gardijan, pozivajući se na sopstveni anonimni izvor u vladi Crne Gore. Šta o tome misli ruski istraživač Vladimir Mališev

Piše: Vladimir Mališev

Kao odgovor na skandaloznu izjavu specijalnog državnog tužioca Crne Gore, iz Kremlja i ruskog Ministarstva spoljnih poslova zatražili su od crnogorskih vlasti da iznesu konkretne činjenice o učešću ruskih državnih organa u pokušaju državnog udara. Prema rečima Dmitrija Peskova, sekretara za štampu ruskog predsednika, „optužbe su suviše ozbiljne da bi se tako neodgovorno iznosile". On je ponovio da se Moskva nije mešala i da ne namerava da se meša u unutrašnje stvari Crne Gore. Sa svoje strane, ministar spoljnih poslova RF Sergej Lavrov diplomatski je nazvao izjave Milivoja Katnića „neosnovanim".

Pozadina skandala

Sa čim su povezane, u najmanju ruku čudne i uvredljive, optužbe specijalnog državnog tužioca na račun Rusije? Kao što je poznato, na parlamentarnim izborima u Crnoj Gori u oktobru prošle godine, pobedila je vladajuća Demokratska partija socijalista premijera Mila Đukanovića, koja je dobila 42% glasova. Opozicioni Demokratski front osvojio je samo 21% glasova. Prema verziji crnogorskih vlasti, odmah posle izbora trebalo je da se održe masovne demonstracije opozicije i da se izazovu nemiri. Kao što je bilo na jesen 2015. godine kada je desetine hiljada ljudi izašlo na ulice Podgorice, glavnog grada Crne Gore. Đukanovićevu vladu tada su optuživali za korupciju, a samog premijera za uzurpaciju vlasti, jer vlada zemljom od 1991. godine. Demonstranti su bili nezadovoljni i Đukanovićevom namerom da Crna Gora postane članica NATO. Vlast nije bila fina prema demonstrantima i brutalno su ih rasterali suzavcem. Tada je prvi put Đukanović okrivio Moskvu za ovaj događaj.

Posle izbora 2016. godine, prema trenutnoj verziji crnogorskih organa reda i zakona, vlast je trebalo da svrgne odred od oko 500 naoružanih boraca. Trebalo je da snajperisti gađaju same demonstrante, kako bi izazvali njihov bes i isprovocirali ih na aktivnije akcije. U odlučujućem trenutku snajeperom je, takođe, trebalo da bude ubijen i sam Đukanović.

Ipak, prema verziji organa reda i zakona, vlasti su bile na oprezu, pa je Crna Gora uspela da raskrinka ovaj pokušaj, a neke od učesnika i da uhapsi. Osim Crnogoraca, među uhapšenima su bili i srpski nacionalisti iz pokreta Srpski vukovi i Zavetnici. Prema rečima specijalnog tužioca, u akciji su navodno učestvovali i ruski građani Eduard Širokov i Vladimir Popov, ali su oni uspeli da izbegnu hapšenje.

Oputžbe su, naravno, više nego ozbiljne. Ipak, vlasti Crne Gore nisu pružile nikakve konkretne dokaze, ni o samoj zaveri, ni o „ruskom tragu". Ispostavilo se da je ključni svedok optužbe Srbin Aleksandar Sinđelić, koji je ranije već krivično odgovarao i više puta bio u zatvoru zbog krivičnih dela koja je počinio, a koji je poznat kao „policijski agent". Srbi su ga čak nazivali „plaćenim saradnikom Agencije za nacionalnu bezbednost Crne Gore".

U oktobru 2016. godine, Sinđelić se, pod nerazjašnjenim okolnostima, našao na teritoriji Crne Gore, sam se predao policiji, dao izjavu da želi da sarađuje i „otkucao" svoje navodne „saučesnike". Ako se dokazi skandaloznih optužbi specijalnog tužioca baziraju na izjavama jednog kriminalca sa reputacijom tajnog policijskog doušnika, onda postaje jasno da vlasti Crne Gore uopšte nemaju nikakvih, koliko-toliko značajnih, dokaza protiv Rusije.

Kome to odgovara?

Jasno je, međutim, da novi glasovi o lukavoj „ruci Moskve", koja je navodno pokušala da svrgne zakonitu vlast, idu na ruku Milu Đukanoviću. Iako je njegova partija uspela da zadrži pozicije u parlamentu, u državi nije bilo i nema jedinstva po pitanju ulaska u NATO. Štaviše, rezultati poslednjih istraživanja javnog mnenja pokazuju da 54% stanovnika Crne Gore nisu za ulazak u NATO. Zato „zavera" tera vodu na vodenicu onih koji zastupaju ulazak Crne Gore u NATO, za šta se energično zalaže Đukanović.

Ipak, mnogima je jasno da su izrečene optužbe izmišljene. Kada je, pre izvesnog vremena, o „zaveri" prvi pisao engleski Gardijan, američko izdanje Fair Observer je reagovalo sledećim rečima: „Okolnosti koje prate navodni pokušaj državnog udara, prilično su nejasni, da neki analitičari pretpostavljaju da je zavera, zbog koje je uhapšeno 20 srpskih boraca i dvojica ruskih nacionalista, u stvari bila provokacija, koju je organizovao bivrši crnogorski premijer Đukanović kako bi povećao popularnost svoje partije." „Ciljajući na Rusiju, Zapad u stvari gađa sam sebe", zaključuje Fair Observer.

Uzgred, ovo nije prva „zavera" koju je Đukanović navodno „razotkrio" pred izbore. U vreme parlamentarnih izbora 2006. godine, privedena je „albanska teroristička ćelija" koja je navodno planirala terorističke akcije protiv crnogorskih političara. Kasnije su sve optužbe protiv „zaverenika" bile povučene.

Đukanović koji odavno zauzima antirusku poziciju, bivši je jugoslovenski omladinac koji je svojevremeno bio blizak Miloševićev kompanjon, ali se onda odjednom preorijentisao na Zapad i SAD. Uz pomoć veštih manevara on upravlja Crnom Gorom od 1991. godine i sada u toj maloj zemlji aktivno promoviše „evropske vrednosti": organizuje gej parade, natura rusofobiju i po svaku cenu želi da zemlja uđe u NATO.

Premijer-švercer?

Uz sve to, reputacija ovog političara na Zapadu nije ništa bolja od svedoka-kriminalca kojeg sada crnogorske vlasti pokušavaju da iskoriste za optužbe protiv Rusije. Tokom svoje vladavine, Đukanović se neočekivano obogatio. Kako pišu mediji, on voli skupe zlatne satove i druge raskošne predmete, ali on negira da se bavi bilo kakvim biznisom. Ipak, kako su pisali zapadni mediji, Milo Đukanović od ranije je tesno povezan sa italijanskom i američkom mafijom. Pre izvesnog vremena, italijansko tužilaštvo je podiglo optužnicu, praćenu detaljnim izveštajem na 409 strana. Tužilac Đuzepe Šelzi zvanično je izjavio da je Milo Đukanović glavni bos cele crnogorske mafije. Ali, posle toga je Šelzi, koji je imao neoborive dokaze o Đukanovićevima kriminalnim aktivnostima, u oktobru 2013. optužen za zloupotrebu službenog položaja, i ovaj slučaj je zaustavljen. Neki posmatrači smatraju da je Đukanoviću bilo obećano da će se stvar zataškati ako on uvede Crnu Goru u NATO.

O učešću Mila Đukanovića i drugih rukovodilaca Crne Gore u nezakonitim radnjama, nisu pisali samo Italijani, već i BBC. Pozivajući se na novine Fajnenšel tajms, BBC je objavio da se radi o višemilionskom biznisu šverca cigareta. Tokom specijalne istrage, koju su sprovele ove novine, ispostavilo se da je obim šverca i stepen učešća crnogorskih rukovodilaca u njemu mnogo veći nego što se pretpostavljalo. Prema podacima nemačkih carinika, gubici EU od poreza koji su izgubljeni kao rezultat šverca cigareta iz Crne Gore, samo za poslednje dve godine iznosi oko 3,5 milijarde dolara. Italijanski istražni organi smatraju da polovina BDP-a Crne Gore obezbeđena zahvaljujući švercu. Istražitelj nemačke carine Ginter German je govorio da su „sve postojeće marke cigareta prošle kroz Crnu Goru".

„Švercverom" je Đukanovića nazvao tokom svoje predizborne kampanje čak i predsednik SAD Donald Tramp. U svom predizbornom video klipu rekao je i ovo: „Zašto se Obama sprijateljio sa takvom marginalnom političkom figurom kao što je Đukanović, koji je duboko uvučen u šverc i međunarodnu mafiju, koji vodi trgovinu narkoticima i oružjem i koji je svoju malu državu upravo po tome načinio prepoznatljivom u svetu."

Bivši prijatelji

U Rusiji o svemu tome su retko pisali, iz razumljivih razloga. Svojevremeno je pravoslavna Crna Gora, zajedno sa Srbijom, bila jedan od najbliskijih prijatelja naše zemlje. Ruski vojnici i dobrovoljci iz Rusije herojski su se borili protiv Turaka za njihovu slobodu. A Crna Gora je u ime saveza sa Rusijom, čak objavila rat Japanu 1904. godine. Posle revolucije 1917. godine, mala Crna Gora je primila veliki broj Rusa - plemstva, oficira carske armije. Sada se Crna Gora, mada je postala privlačno mesto za ruske turiste i investitore, na nivou državnih rukovodilaca ne odnosi sa simpatijama prema Rusiji.

Neki posmatrači je čak sada nazivaju „srpskom Ukrajinom". U suštini, izlazak Crne Gore iz Jugoslavije nije imao nikakvih osnova, jer Crna Gora, ni po jeziku, ni po veroispovesti, ni po čemu se ne razlikuje od Srbije. Naravno, mnogi Crnogorci se odnose prema Rusiji kao i pre, o čemu svedoči činjenica da je većina žitelja protiv ulaska zemlje u NATO. Ipak, oni su birali i biraju za svog lidera rusofoba Đukanovića.

Mnogi Rusi koji su odavno navikli da smatraju Crnogorce, kao i Srbe za „braću", sa čuđenjem su slušali takve uvrede na račun svoje zemlje, a od strane zvaničnih crnogorskih vlasti. I tu se nevoljno sećam proročkih reči Dostojevskog, koje je izrekao u vreme kada su ruski vojnici prolivali krv na Balkanu, spasavajući svoju braću po veri od turskog masakra: „Neće biti u Rusiji, i nikada još nije bilo, takvih mrzitelja, zavidljivaca, klevetnika i čak očiglednih neprijatelja, kao što će biti sva ova slovenska plemena neposredno pošto ih Rusija oslobodi. Zasigurno će početi od toga, u sebi, ako ne direktno i glasno, da proglase i ubede sebe u to da oni Rusiji nisu obavezni ni najmanju reč hvale, naprotiv, da su se od vlastoljublja Rusije jedva spasli..." I dalje:

„Možda celo stoleće, ili još i duže, oni će neprestano drhtati za svoju slobodu i bojati se vlastoljublja Rusije; oni će čučati pred evropskim državama, klevetati Rusiju, spletkariti i šurovati protiv nje."

Naravno, Crna Gora, to nisu samo Đukanović i specijalni državni tužilac Milivoje Katnić. Tu je, ponavljamo, i narod, prema kome će Rusi verovatno uvek imati bratska osećanja. Ali, kako da se odnosimo prema tim prljavim provokacijama usmerenim protiv Rusije, koje odgovaraju danas njihovoj vlasti?