Podsetnik

Genocid nad Srbima u Sarajevu 1992 - 1995

Kad je smrt bila bolja od života

Knjiga Milivoja Ivaniševića, "Genocid nad Srbima u Sarajevu 1992 - 1995" ("Institut za istraživanje srpskih stradanja u XX veku", Beograd) je istinito svedočenje o sudbini građana Sarajeva srpske nacionalnosti, koji su u periodu 1992-1995 u 123 koncentraciona logora smrti u Sarajevu, na najsuroviji način mučeni samo zato što su Srbi. U tom periodu, ubijeno je ukupno 7.019 građana srpske nacionalnosti (u celoj BiH, ubijeno je preko 65 hiljada Srba), a te zločine počinile su paravojne muslimanske formacije Alije Izetbegovića. Srpske žene su silovane, mučene i ubijane u specijalnim javnim kućama, gde su držane kao etničke robinje. Ni za to do današnjeg dana niko nije odgovarao. Da ne bi bilo zaboravljeno, Magazin Tabloid u ovom broju objavljuje deo autentičnih svedočanstava o ovom strašnom pogromu.

Milivoje Ivanišević

Svedočenje Milana M. Trbojevića, 51, penzionisanog pilota potpukovnika.

Ja i supruga smo dovedeni u Centralnom zatvoru oko 00,30 časova, 25. juna 1992. godine. U zatvorskim prostorijama, jedno od službenih lica je okretalo pištolj na kažiprstu i tražilo da nas istog momenta likvidiraju. Ja sam sa lisicama na rukama postavljen u ćošak prostorije, u kojoj smo se nalazili sa licem okrenutim prema zidu. Neposredno ispred mene, u visini mojih očiju, stajala je na zidu velika sveža fleka, po svemu sudeći moždane mase. Zaključio sam, po svežini te mase, da je neposredno pre mog dolaska prsla glava, verovatno nekog od privedenih pre mene.

Te noći smo razdvojeni ja i supruga. Ja sam bačen u samicu. Po mome sećanju, ćelija je bila verovatno blindirana čeličnim kapcima na prozoru. Iako ne patim od klaustofobije, onako izmožden borio sam se da ne dođe do gušenja. Ujutro 26. juna 1992, otvorila su se vrata ćelije i u nju su upala trojica naoružanih lica. Predvodnik te grupe imao je na kapi amblem šahovnice...Glasno su mi zapretili da će je pred mojim očima silovati njih dvadesetpetorica i da će joj rezati dojke, sve je to čula moja supruga.

Dana 27. juna 1992. upadale su mi u ćeliju grupe ljudi sumnjivog izgleda, koje su očito pripadale formacijama Juke Prazine i sličnih. Vršili su psihološki pritisak na mene i očito se pripremali za fizičko maltretiranje i "obradu". Neposredno u tim događanjima, negde između 10 i 11 sati pre podne, do moje ćelije br. 87 vršena je egzekucija uz stravične jauke i bolnu vrisku. Radilo se o ženskim osobama. Bolni jauci nisu prestajali i trajali su kontinuirano sve do jednog momenta kada sam začuo: "Polijte je, ona je gotova, vucite je". Drugi ženski glas je nastavio sa zapomaganjem i jaucima...

Dana 17. jula 1992. godine suđeno mi je, osuđen sam na 7 meseci zatvora, odnosno kazna mi je kasnije preinačena i povećana na 10 meseci zatvora. Istog dana, nakon suđenja, zadržan sam u Centralnom zatvoru i bačen u ćeliju br. 60. U ćeliji sam zatekao Petra Kuzmanovića, sedamdesetogodišnjaka, penzionisanog oficira i ratnika iz II svetskog rata ca Kozare. Petar Kuzmanović je bio u žalosnom stanju, isprebijan i očito isprepadan. Prema saznanju stanovao je na Koševu i imao je tu nesreću da bude priveden na jedan od lokalnih punktova, gde je bio fizički i psihički maltretiran. Petar Kuzmanović je preminuo od takvih posledica 3. oktobra 1992. godine u ćeliji na trećem spratu.

Posle Dejtona nastupa masovan egzodus Srba iz Sarajeva, preko 130.000 građana srpske nacionalnosti bilo je prisiljeno da napusti imanja svojih predaka, svoje domove, preduzeća i ustanove, škole i fakultete...Mnogi su sa sobom u neizvesnost poneli i posmrtne ostatke svojih pokojnika.

Sarajevo, grad u sred Evrope, uz izdašnu pomoć SAD i NATO saveza pripao je muslimanima, predvođenim islamskim fundamentalistima.Izuzetak su dve periferne opštine: Pale i Trnovo.

Na kraju možda treba naglasiti da se istraživanjima i prikupljanjem svedočenja o logorima u Bosni i Hercegovini u kojima su bili zatvoreni državljani BiH srpske nacionalnosti bavilo više različitih nacionalnih vladinih i nevladinih institucija u Republici Srpskoj i Jugoslaviji, odnosno u bivšim jugoslovenskim republikama Srbiji i Crnoj Gori. To su, pre svega, Komitet za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava.

Druga ustanova koja se bavila istim poslom je Tužilaštvo Republike Srpske (dokazi po tužbi protiv Alije Izetbegovića na suđenju u odsustvu pred Okružnim sudom u Banja Luci decembra 1996.), zatim Državni dokumentacioni centar Vlade RS (istraživanje ratnih zločina protiv pripadnika srpskog naroda), Komesarijati za izbeglice Jugoslavije, Srbije, Crne Gore i Republike Srpske; organizacije Crvenog krsta, razne nevladine institucije, bolnice, a ne retko i ginekološke klinike.

Sve izjave koje objavljujemo date su dobrovoljno, veoma često na lični zahtev i njihova autentičnost i verodostojnost ni jednom nije dovedena u pitanje ili osporena. U većini svedočenja logoraši iznose i patnje ostalih zatvorenika. Svedočenja nisu mogla biti uslov za svejedno koju vrstu privilegija. Smatramo da iznete objektivne činjenice i svedočenja zatočenih Srba u Sarajevu omogućavaju da se shvate sve strahote i razmere genocida koji su muslimani izvršili nad građanima Sarajeva, srpske nacionalnosti tokom rata 1992-1995. godine u BiH

Svedočenje Slavka Šibalije, inženjera PTT

Pod "istragom" smo maltretirani na razne načine, zavisno od mašte tih umobolnika. Prvo Dobrinja - zatvor "Sunce", podrum bez svjetla, sa otvorenim klozetom, bez vode, nekoliko drvenih stolica i svakome po jedno memljivo ćebe. Izmrcvareni, isprebijani, poluživi, tu provodimo dva dana. Ima nas 12, među nama djevojka Aleksandra Udovičić, studentica i njen otac Branko, ljekar, tu su i Veljko Filipović, dipl. inženjer elektrotehnike - direktor u Elektrodistributivnom preduzeću, dr Ljubomir Šibalija, profesor na Mašinskom fakultetu (moj brat), Veljko Petrović, direktor u preduzeću "Svjetlost", Dragan Todorović, student - ovoga puta su im, izgleda trebali intelektualci. Jednog po jednog izvode da "da izjavu" i da prizna.

To nije dovoljno, mi ne smijemo biti obični prestupnici, mi moramo biti "krupne zvijeri" jer je i akcija hapšenja bila spektakularna i tako u medijima prikazana. Od mene traže da priznam, pošto sam radio u PTT-u, poslove špijunaže, prenošenja informacija, prisluškivanje razgovora. Mijenjaju se razni "specijalci" - svaki se tako predstavlja: "E, mi smo specijalci - nama ćeš da priznaš". "To što tražite od mene, ne mogu da priznam, jer nisam uradio (ispitivanja su, naravno, "garnirana" batinanjima). Mijenjaju se "specijalci", a svi naoružani pajserima, komadima kabla, šipkama, pendrecima i drugim rekvizitima. Među njima, moj bivši učenik iz Mašinske tehničke škole, Agić (imena se ne sjećam). "Evo ga moj profesor, 'ćetnik', pošao da bježi, sad ćemo mu noge polomiti". I nastalo je udaranje po potkoljenicama. Bio je tu i neki Senad Šibalić - prezimena nam slična, moj "brat" - poturica, a poturica gori od Turčina, kaže da u Sarajevu neće više biti Šibalija, biće samo Šibalića, ja ćutim, ne mogu da govorim, samo gledam, on zna šta mislim i - batina.

Svedočenje B. M. D. pripadnika JNA

U ćeliji broj jedan u tom trenutku bilo je nas devet: ja, Vuković Nedeljko, Samouković Sreten, Čičić Nikola, Varagić Nikola, Mrkaja Rajko, Krstić zaboravio sam mu ime iz Resnika je kod Pazarića, pa Lalušić Ranko i Ljujić Dragomir zvani Cok. Mineralni, kojeg sam viđao u Sarajevu, musliman, ne znam mu ni ime ni prezime, oženjen muslimankom iz Raštelice, odveo je tada iz naše ćelije trojicu ljudi koje je poznavao, vjerovatno da bi ih uklonio od stravičnog batinanja koje će uslijediti. Ja mislim da je Mineralni došao sa Vratnika, a čuo sam kasnije da je poginuo, ubili su ga njegovi radi nekih njihovih neraščišćenih računa u vezi sa zlatom, i novcem koje su pljačkali po srpskim kućama. Čovjek koji je komandovao tom paradom što je ušla u našu ćeliju, po naglasku bi se moglo reći da je Dalmatinac. Bio je u uniformi i mene je prvog zapazio. Prozvao me po imenu i prezimenu i pita me: Ćeto, kako si? Ćutao sam. Naredio mi je da pjevam „Od Topole pa do Ravne Gore".

I dalje sam ćutao, a tada je jedan od njih što su ušli u ćeliju uzeo papovku i udario me tom puškom od sve snage po leđima. Pao sam na koljena. Tada su me natjerali da pjevam i tad je počela balada. Od svih tih petnaest što me tuku poznavao sam samo jednog, prezivao se Tiro, onizak je i nije stariji od 25 godina i zvali su ga Tiki. Tuku me kundacima, nogama, policijskim palicama, nekakvim komadima drveta. Tukli su me do iznemoglosti. Polomili su mi rebra sa desne strane. Slomili su mi desnu ruku. Tuku po nogama, po bubrezima...Samo sam čuvao glavu i trudio se da ostanem priseban, mada sam praktično bio izgubljen. U toj grupi što me tuku bila su i dvojica koji su dolazili dan ranije u ćeliju i po njihovom ponašanju cijenio sam da su neke njihove vođe iz Sarajeva i bili su u civilu, a kad su me tukli imali su na sebi maskirne uniforme. Tukli su me duže od 45 minuta.

Oni odozgo su navaljivali, nagovarali su da me zakolju. Dva dana prije tog batinanja nisu nam davali ništa da jedemo, a inače prva tri mjeseca u zatvoru davali su nam samo po komad ljeba veličine koliko kutija od cigareta i to je sve za 24 sata što smo mogli pojesti. Nakon stravičnog batinanja došla je u zatvor djevojka, čini mi se da joj je ime Sadiković Mihelina, povezala mi je polomljena rebra zavojem i niko me više nije od zatvorskog osoblja htio ni da pogleda, a polomljena rebra i ruka zarastaju mi praktično na golom betonu. I veliku i malu nuždu vršili smo u jednu kantu u ćeliji. Tri mjeseca nisu nam dali izaći ni da se umijemo, a kamo li da se okupamo. Mene su još 2-3 puta istukli tako polomljenog i morao sam da skinem uniformu, jer ko god dođe prvog mene primjeti. Samouković Sreten mi je dao svoje pantalone. Krstić Ratko je umro od gladi, a bio je približno moja generacija po godinama, a umro je i jedan stariji čovjek iz ćelije br. 2, zaboravio sam mu ime. Već nakon 2 mjeseca počeo sam padati u nesvjest. Tri puta su mi davali infuzije i nije mi pomoglo i doktor, čini mi se Čaušević, rekao je da mi više ništa ne može pomoći. Jedan stražar, rodom iz Budmolića, rekao mi je tada: vidi četnika, majku mu njegovu sav mrtav, a pomažu mu da preživi. U zatvoru je bilo stražara koji su na neki način saosjećali sa našim mukama i njih su često izbacivali iz službe, ali je bilo i onih koji se bez puno razmišljanja mogu proglasiti zločincima kao recimo Kalember Nermin zvani Buba koji je u „Silosu" od formiranja logora, zatim Fišo što je nekad radio u „Coca-Coli" kao portir, a u „Silosu" je tih Fiša bilo nekoliko, jedan Fišo je bio komandir straže. Ja se nisam ni trudio da zapamtim njihova imena jer nikad nisam u zatvoru ni pomislio da ću iznijeti živu glavu i da ću biti u prilici da nekome govorim njihova imena.

Pišali su odozgo po nama. U mojoj ćeliji praktično smo svi bili od udaraca nepokretni i nisu nas nagonili na neke gadosti što je bilo uobičajeno u takozvanim lakšim ćelijama.