Tuđa zemlja

Privatizacija u agraru: hoće li Srbija ostati bez svog poljoprivrednog zemljišta (7)

Nadničari na svojoj zemlji

Iako se vlastodršci u Srbiji pozivaju na zakone Evropske unije, zakonsko regulisanje korišćenja i zaštite poljoprivrednog zemljišta nije uslovljeno nijednim paragrafom u Briselu! Dakle, niko nije Srbiju primorao da prodaje zemlju strancima, niti da je prodaje samo onome ko ima novca. Od EU Srbija nema ni zabranu ograničenja obima poseda, nasleđivanja...Niko srpske kreatore agroekonomske politike nije sprečio da katastar u celini bude u službi naroda i države. Za ovakve poslove se čak dobijaju i pare iz EU, a neke zemlje su to i iskoristile pa danas svaki njihov građanin na svom računaru može da vidi sve zemljišne međe. Dakle, samovolja vladajućeg režima u Srbiji, kako u vreme potpisivanja takozvanog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, pa tako i danas, dovela je poljoprivrednike u Srbiji do toga da će od 1. septembra ove godine postati najamna radna snaga na sopstvenim oranicama.

Arpad Nađ

Poljoprivredni sektor u Republici Srbiji bio je pod uticajem velikih promena u okruženju u periodu od kraja devedesetih godina dvadesetog veka do danas, a naročito negativne efekte imala je neadekvatna (često i kriminalna) privatizacija poljoprivrednih kombinata. Česte izmene pravnih okvira, ukazuju na činjenicu da se još uvek nisu stekli uslovi za nesmetanu prodaju poljoprivrednog zemljišta, kako domaćim licima, tako i stranim pravnim i fizičkim licima.

U vreme potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, optimistički se verovalo da će Srbija moći da ispuni sve uslove za ulazak u EU i, između ostalog i reši pitanje vlasničkih odnosa u pogledu poljoprivrednog zemljišta. Danas, pored nastupanja nepovoljnih ekonomskih efekata finansijske krize, Srbija neće biti spremna za taj proces 01.09. 2017. godine, bez obzira što je nečijom bezumnom odlukom zacrtano ono što ni u jednoj državi EU nije (da pre stupanja u ovu zajednicu ponudimo strancima da slobodno kupuju i prodaju naše poljoprivredno zemljište).

U Srbiji po popisu ima 631.122 poljoprivrednih gazdinstava. Od toga je 628.555 porodičnih domaćinstava i 2.567 (ili 0,4 odsto) gazdinstava pravnih lica i preduzetnika. Poljoprivredom se u Srbiji bavi oko dva miliona stanovnika (sa tendencijom daljeg pada tog broja). Treba izračunati stepen priuštivosti poljoprivrednog zemljišta domaćem stanovništvu i izvrši poređenje sa koeficijentom priuštivosti poljoprivrednog zemljišta Srbije poljoprivrednicima iz EU. Ovo je bitno imajući u vidu inicijative predstavljene u Evropskom parlamentu u cilju sprečavanja tzv. otimanja zemlje. Međutim, za neke od najvažnijih pravnih pretpostavki liberalizacije tržišta poljoprivrednog zemljišta predstavljaju problemi u restituciji, u vezi sa privatizacijom nekadašnjih društvenih preduzeća.

Česte su situacije u kojima je vlasnicima vraćeno zemljište, odnosno imaju rešenje o vraćanju, ali to nikad nije sprovedeno kroz zemljišne knjige ili su ta lica sada upisana kao korisnici na državnom zemljištu.

U tom procesu neuređeni imovinsko-pravni osnovi predstavljaju veliki rizik. Zakon o izmenama i dopunama zakona o preduzećima iz 2002. godine, ograničio je mogućnost raspolaganja imovinom pravnih lica sa većinskim društvenim kapitalom, koji su bili subjekti privatizacije. Dodatni problem predstavlja pitanje zadružne svojine, obzirom da ranije važeći propisi nisu bili u potpunosti sprovedeni naročito u delu razgraničenja državne i zadružne imovine.

Tek donošenjem Zakona o zadrugama ("Službeni glasnik RS", br. 112/15) stekli su se uslovi da se adekvatno izvrši upis promene vlasništva u skladu sa Zakonom o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, a na osnovu zahteva zadruge, imaoca prava na zemljištu za koje postoji validni dokaz o sticanju teretnim pravnim poslom. To je značajno, jer se u 20 % postojećih zadruga pojavljuju nerešeni problemi svojine.

Promena vlasništva nad društvenim kapitalom, neminovno je uslovila i promenu pravne forme, ali ne i promenu prava svojine nad imovinom društva koja je stečena poslovanjem, odnosno prava korišćenja nad državnim poljoprivrednim zemljištem, što je uticalo na nejasnoće u definisanju prava korišćenja zemljišta u privatizovanim poljoprivrednim kombinatima. Zakon o privatizaciji iz 2014. godine je oročio privatizaciju društvenog kapitala na 31.12.2015. godine i predvideo otvaranje stečajnog postupka po samom Zakonu za sva preduzeća koja posluju većinskim društvenim kapitalom, a koja do pomenutog roka ne budu privatizovana, tako da je nad svim privrednim društvima koja su poslovala većinskim društvenim kapitalom, a nisu privatizovana do pomenutog roka, pokrenut stečajni postupak. Iako je društveni kapital prestao da postoji 31. 12. 2015.g., zbog neažurnosti administracije vode se i sudski sporovi, u kojima su oštećeni ne samo domaća već i strana pravna lica. Ukupno je privatizovano 149 privrednih društava koja se bave poljoprivredom, od čega je u 41 društvu zbog nepravilnosti raskinut ugovor o kupoprodaji društvenog kapitala sa kupcem. Nad većim brojem preduzeća kod kojih je raskinut ugovor o privatizaciji otvoren je stečajni postupak.

Republika Srbija ima obavezu da jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu Ustava i Zakona (Član 58. Ustava), a odgovorna je za ostvarivanje i zaštitu prava građana, ustavnost i zakonitost za svojinske i obligacione odnose i zaštitu svih oblika svojine (Član 97. Ustava). S tim u vezi, kod opisanog stanja stvari, Republika Srbija ne može garantovati sigurnost u sticanju i očuvanju imovinskih prava stranaca.

Glad, rezultat srpske privatizacije

U Srbiji je poništena svaka treća privatizacija u agraru a posledica je bila takva da je 100.000 ljudi ostalo bez posla. Gore od toga je što je stanje u agraru takvo da je ono danas na 30 do 40 odsto proizvodnje iz 1989. godine! Preostala je još privatizacija jednog, ali vrednog poljoprivrednog preduzeća - Poljoprivredne korporacije ,,Beograd" (PKB). Uz to je likvidirano i 40 odsto zemljoradničkih zadruga. Ovo je vidljivo čak i prema podacima Ministarstva poljoprivrede Vlade Srbije, pre početka procesa privatizacije, koji je sproveden od 2000. Do 2013. godine, u Srbiji je uspešno radio 91 poljoprivredni kombinat i 108 poljoprivrednih dobara, od čega u Vojvodini oko 106 dobara i 36 kombinata. Zahvaljujući privatizaciji, oko 120.000 hektara završilo je u rukama nekoliko pojedinaca, čime je država izgubila desetine miliona evra, u poljoprivredi Srbije je naneta nesaglediva i trajna šteta.

Osim gašenja radnih mesta, uništenog stočnog fonda, ali i tehnologije, ugašena je kooperacija desetine hiljada stočara i na taj način je prekinuta ključna karika u lancu poljoprivredne proizvodnje i razvoja srpske ekonomije, a poljoprivrednici nisu imali pravo učešća u privatizaciji kombinata koje su svojim radom podizali. Najveći deo privatizacije poljoprivrednih preduzeća u Srbiji nije obavljen na zakonit način, jer prema važećoj regulativi promet poljoprivrednim zemljištem u javnoj svojini nije dozvoljen.

Važni je istaći da je Agencija za privatizaciju, prodajući kombinate, zapravo obavljala promet zemljišta nad kojim su oni imali pravo korišćenja, iako za to nije bila nadležna. To je najveći propust. Agencija opet tvrdi suprotno, da nikada nije prodavala zemljište, već isključivo kapital preduzeća. Tu se i krije zamka, jer se vrednost zemljišta nije nalazila u knjigovodstvenim bilansima, nije ulazila ni u procenu vrednosti firme, niti u početnu cenu na licitacijama. Sa dokazom o kupovini firme novi vlasnici su se, uglavnom bez problema, u katastru upisivali i kao vlasnici zemljišta.

Problem je nastao kada je 2005. godine usvojena Strategija privatizacije, kojom je državno vlasništvo nad zemljom ocenjeno kao recidiv prošlosti. Insistiralo se na sistemu ishitrene privatizacije, a svako ko se tome suprotstavljao predstavljen je kao retrogradni element. Rezultat takve politike je veliki broj poništenih privatizacija zbog lošeg gazdovanja, pa su desetine hiljada hektara zemljišta vraćene u državno vlasništvo. Na žalost, u tim privatizacijama otuđena je mehanizacija i druga oprema, spašeno je samo zemljište. Zadatka države bio je da u procesu restrukturirana oporavi ta agrarna preduzeća, omogući im da opet ,,stanu na noge", kako bo dobili nove gazde.

Najveći gubitnici srpske privatizacije su radnici, koji su masovno ostali bez posla, a stočni fond je i bukvalno desetkovan. Jer, stočarstvo učestvuje tek sa 30 odsto u bruto domaćem proizvode poljoprivrede, a trebalo bi najmanje sa 60 odsto! Stočarstvo se i dalje smanjuje za dva do tri odsto, a novi srpski tajkuni se uglavnom bave ekstenzivnom proizvodnjom (pšenice i kukuruza) na velikim površinama. Jer, to se samo tako isplati raditi, dok na malim površinama ne (naš prosek je 4,5 hektara)!

Kada se sve sabere srpski agrar je za protekle dve i po decenije imao prosečnu stopu rasta od 0,4 odsto ,a u protekloj deceniji od 0,6 odsto. Učešće poljoprivrede u bruto domaćem proizvodu je oko 11 odsto, sa prehrambenom industrijom to je oko 15 - 16 odsto.

Čak i takav, agrara u ukupnom izvozu Srbije učestvuje sa 23 odsto, što dovoljno govori od kakvog je značaja ta privredna grana za ukupnu ekonomiju zemlji i sa kakvim nemarom smo joj prišli. Poljoprivredna preduzeća su namerno gurana u stečaj, a potom prodavana u bescenje, pa je to bio jedan od metoda kojim su se pljačkale najčešće vojvođanske oranice. U proteklih desetak godina su tajkuni i razni biznismeni za male pare pokupovali zemlju i voćnjake, ali i farme, mehanizaciju i objekte.

Baš tako je prošao i jedan od najvećih i najuspešnijih kombinata u kompleksu agrara na prostorima bivše Jugoslavije PIK ,,Bečej". Posle neuspele prve privatizacije i tranzicije, decembra 2015. Godine kupio ga je vlasnik MK Grupe Miodrag Kostić za 45,5 miliona evra! Procenjena vrednsot kapitala PIK ,,Bečej" koji je posle neuspele prve privatizacije proveo četiri godine u stečaju, iznosila je 85,5 miliona evra, a početna cena na licitaciji polovinu tog iznosa. Godinu dana nakon privatizacije PIK ,,Bečej" koji je tada koristio oko 9.000 hetktara, obradivog zemljišta, od čega su dve trećine u vlasništvu države, sa 56 hektara raznovrsnih voćnjaka, 3.395 grla junadi, 29.748 grla svinja, 371 ovcom, više od 70 konja, i sa izvozom konzervisanog povrća u Ukrajinu, Belorusiju, Tursku, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, poslednjnih dana 2015. godine, bez ijednog zaposlenog radnika. A, u kombinatu ih je bilo oko 1.400. Naknadno, kasnije je upošljeno od toga ,,izabranih" oko 600 radnika. Ostali su ostali na ulici bez posla i u centru žitnice Evrope, Bečeju, prevrću kontejnere kako bi preživeli. Zato se sa setom sećaju nekadašnjih vremena, pa i vremena stečaja kada su primali minimalne zarade, ali se u malom gradu osetilo kada skoro 1.500 ljudi primi taj minimalac pa dođe u prodavnice da pazari. Sad više nema ni toga, pa kod dobrog dela tih porodica vlada glad u gradu gde se nekada proizvodilo hrane da se može ishraniti dva miliona ljudi! I to je rezultat srpske privatizacije!

Modeli privatizacije

Svaka nova izmena zakona o zemljištu bila bi samo čista maskarada, što znači da je potrebna izrada nove zemljišne politike, odnosno Zakona o zemljištu! Sad kada je ostalo još da se privatizuje PKB postoji i razmimoilaženje oko modela po kom PKB treba da se privatizuje - prodajom kapitala i imovine, javno - privatnim partnerstvom ili da država bude većinski vlasnik. Pre određivanja modela privatizacije potrebno je uraditi nezavisnu analizu procene stanja kapitala i dobara kojima PKB u ovom trenutku raspolaže. Što se tiče imovine koju on danas poseduje to je: 20.500 hektara obradivog zemljišta, 9.000 muznih krava, 3.500 tovnih junadi, 8.000 tovljenika, 2.000 ovaca, 30.000 koka nosilja. Od mehanizacije kombinat poseduje 35 kombajna, 330 traktora, 17 utovarivača, 12 balirki i 1.370 priključnih mašina. Tu su i fabrike stočne hrane i za doradu semena, silosi, sušare, veterinarska stanice, avijacija i ,,zelena energija". Ukupan broj zaposlenih je 1.700!

Deo stručne javnosti se zalaže i za to da kombinat ostane državno vlasništvo ili da se preda na upravljanje Beogradskom univerzitetu, naučnim radnicima, ekspertima i ljudima od struke. Uostalom, u Izraelu je sva zemlja državna, pa i kombinati koji se izdaju u zakup na 49 godina, u državnom vlasništvu. I svi dobro rade! Zašto tako nešto ne bi moglo i u Srbiji?

Za PKB je to posebno pogodno jer kod sebe ima tržište od dva miliona stanovnika (Beograd), pa ako se vodi investiciona i razvojna politika, ne treba strahovati da neće imati obezbeđenu prodaju svojih proizvoda i da sa znatno manjim troškovima transporta od drugih.

Svi učesnici okruglo stola u Institutu ekonomskih nauka bili su saglasni da država ne treba da rasprodaje državno zemljište (ne zna se tačno koliko ga ima, pominje se od 600.000 do 830.000 hektara). Ako bude ponegde i prinuđena da to urdi mora se naći način da se spreči da budući vlasnici preko noći promene namenu i pretvore ga u građevinsko zemljište. Pre donošenja konačne odluke - da li kombinat ostaje pod državnom kapom, ide li na tendersku prodaju ili će se primeniti model javno-privatnog partnerstva u obzir svakako treba uzeti i loša iskustva s dosadašnjom rasprodajom poljoprivrednih kombinata i preduzeća.

Stremimo ka evropskom modelu agrara, a tamo su iskustva s velikim sistemima u poljoprivredi sasvim drugačija. Oni ne samo da opstaju već ih država putem raznoraznih namenskih, fondova maksimalno stimuliše i podupire, jer su nosioci visoko produktivne proizvodnje i garant prehrambene sigurnosti svake države.

Primiče se 1. septembar, do kada bi i zakonski trebalo da omogućimo prodaju zemlje državljanima EU, a o tome nema ni elementarne informacije, a kamoli argumentovane rasprave. S obzirom na praksu EU o tom pitanju, realan pravac i za Srbiju trebalo bi da bude uvođenje restrikcija, jer to nije samo ekonomsko, nego i socijalno, pa i nacionalno pitanje

Džaba je sada raspredati zašto i kako je Srbija - odnosno tadašnji potpredsednik vlade Božidar Đelić - stavio paraf na Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa EU, koji nas obavezuje da zakonom omogućimo prodaju zemlje državljanima Unije pre nego što uđemo u EU. Obavezali smo se da to ispunimo četiri godine po stupanju SSP na snagu. Dakle, od 1. septembra 2017.

Onim mlađim članicama EU to je prolongirano na sedam godina od ulaska u Uniju, pa potom još najmanje tri godine. Kako kome. Poljacima u startu 12 godina. I taj proces još nije završen. Većina od onih 15 starih članica EU ima restriktivne odredbe o pitanju prodaje zemlje strancima. Sa čim će Srbija u zakon i kakva je praksa ne samo u EU nego i u svetu? To je pitanje koje izaziva dileme i probleme širom sveta, od Evrope, preko Afrike i Južne Amerike, do Australije i Novog Zelanda, gde Kinezi redom kupuju zemlju.

Možemo li, mimo Sporazuma sa EU, zadržati naše oranice?

Normativna rešenja su različita. Tako je na primer u Južnoafričkoj Republici prodaja zabranjena, a dozvoljen samo zakup na 50 godina najviše ili primer Izraela gde je sva zemlja u državnom vlasništvu i izdaje se u zakup na 49 godina! U slučaju da je kupljena zemlja koja je od strateškog značaja, nema ni zakupa, nego mora da bude vraćena. Koji su argumenti za prodaju poljoprivrednog zemljišta strancima i protiv nje? Za prodaju su ekonomski. Odnosno, povećana produktivnost u poljoprivredi, dostupnost kapitala, tehnologije i znanja u proizvodnji, investicije, zapošljavanje. Druga grupa argumenata „za" poziva se na pravne principe. Ako je EU jedinstven prostor i tržište, onda svi građani zemalja-članica treba da imaju jednaka prava, pa i da kupuju zemlju gde hoće. U suprotnom, reč je o diskriminaciji, smatraju u EU.

Argumenti protiv toga su da je to udar na lokalne poljoprivrednike, ali i na potrošače, jer onaj ko ima veliku produkciju, plasiraće je u inostranstvo, što ugrožava prehrambenu sigurnost zemlje. Opasnost je i degradiranje zemljišta zbog prekomerne upotrebe hemijskih sredstava. Rizik za nacionalnu bezbednost može da bude ako je reč o prodaji zemljišta strancima u posebno osetljivim, pogotovo graničnim područjima. Nije svejedno ko je vlasnik takvog zemljišta. Na kraju, zemlja ima i kulturni značaj jer predstavlja i pitanje identiteta. Kada se jednom proda, zemlju je teško vratiti, reč je o ograničenom resurs. Ili što bi rekli naši stari - zemlja leba ne jede. Ili - zemlja se ne prodaje. Tako je makar kazivalo nataloženo iskustvo generacija na ovim trusnim područjima. Ali šta sada kada je parafiran papir koji je više ličio na ponudu EU po sistemu „uzmi ili ostavi"? Kakav nam je manevarski prostor?

Treba obratiti pažnji na restriktivne odredbe kakve imaju Francuska, Holandija, Austrija i Nemačka, koji su dobar primer za nas u ovom slučaju. Za prodaju zemlje strancima, odnosno državljanima drugih država EU, potrebno je odobrenje državnog organa koji procenjuje da li je to u skladu sa ciljevima sopstvene agrarne politike. A, nove članice EU su se trudile da zakomplikuju priču o prodaji zemlje. Mađari su doneli zakon prema kome nepoljoprivrednici mogu maksimalno da kupe jedan hektar, odredili su maksimum za poljoprivrednike koji bi da kupe zemlju, ali i da pravo preče kupovine ima država. Praktično su onemogućili prodaju poljoprivrednog zemljišta

Podsećamo da su Rumuni ušli u prodaju i deset odsto je završilo u rukama stranaca, da bi onda i oni uveli pravo preče kupovine i da je obavezno da kupac nastavi da se bavi poljoprivredom. Takođe, i Slovenci su odredili da se zemlja može otuđiti samo aukcijom, a kupac mora da nastavi poljoprivrednu proizvodnju...I tako redom.

Da pitanje prodaje zemlje i dalje izaziva dileme i podozrenje, ukazuje i činjenica da je nastala prava grabež za zemljom jer je hektar u novim članicama zemalja Istočne Evrope bio nekoliko puta jeftiniji nego na Zapadu EU. Zato je i preporučeno da se članicama dâ veća sloboda za uređenje tog pitanja. Čak su od Evropskog suda pravde zatražili da bude fleksibilniji kada tumači slobodu kretanja kapitala u EU. Takva preporuka, ali i različita zakonska rešenja sa ograničenjima, očigledno da ostavljaju prostor i Srbiji kada bude zakonski uređivala ovo pitanje. Kada i kako, nadležni se još ne oglašavaju, osim jedne šture najave ministra poljoprivrede da će ograničenja biti.

Dakle, pitanje prodaje zemlje strancima koliko ekonomsko, toliko je i pravno, sociološko i pitanje od nacionalnog značaja jer su zemljište i ljudi dva najvažnija resursa za svaku državu. Ukazano je da evropski farmer u proseku godišnje dobije više od 400 evra subvencija iz agrarnog budžeta, za razliku od našeg seljaka koji u te svrhe primi u proseku tek 25 evra. Nema naš seljak nikakvu šansu u takvom odnosu snaga i po dolasku stranca u komšiluk vrlo brzo bi prodao i to zemlje što ima. Bio bi puki nadničar za sitnu paru.

Da je to i pitanje nacionalne bezbednosti i da je tako uvek bilo, ilustrovano je podatkom da je Kraljevina SHS 1919. donela agrarnu reformu udarivši na veleposednike na severu Srbije, koju su mahom činili Nemci i Mađari. Može li i danas biti svejedno ko su najveći posednici naše zemlje, pogotovo u pograničnim delovima?

(Nastavak u sledećem broju)