Feljton

Razbojnička država: Kosovo u svetskoj politici (2)

Mafijaška politika i politička mafija

Zašto je Zapad, pre svega SAD, izabrao baš Kosovo i Metohiju taj delić balkanske zemlje istorijske postojbine Srba (prvi srpski državni oblici potiču upravo sa teritorije Kosova u IX veku) za ulogu razbojničke države? Zašto Zapad i njegovi saveznici, u prvom redu Turska, Saudijska Arabija i Katar, aktivno doprinose rađanju mafijaške, narkoterorističke države u ovom regionu Balkana i na svaki način se trude da ga uvrste u svetsku politiku, da ga legalizuju putem priznavanja, pa čak i priključivanja Ujedinjenim nacijama? Ova i mnoga druga pitanja, postavila je dr Elena Ponomarjova, poznati ruski politikolog i profesor Univerziteta u Moskvi, u svojoj knjizi "Razbojnička država, Kosovo u svetskoj politici". Izdavačka kuća Evro Book iz Beograda, ustupila je srpski prevod ovog dela "Magazinu Tabloid" za feljtonizaciju odabranih delova u nekoliko nastavaka.

dr Elena Georgijevna Ponomarjova

Lideri kriminalnih struktura ušli su u sve državne i policijske strukture Kosova. Istovremeno su OVK i vođe kriminalnih klanova podelili sfere delovanja u proizvodnji i transportu droge". Međutim, ti podaci nisu doveli ni do kakvih ozbiljnih istraga. Mafijaške bande kosovskih Albanaca su, prema proceni Interpola i Evropola, samo za godinu dana od 1999. do 2000. od pljačke Kosova prihodovale više od 15 milijardi maraka.

U izveštaju Evropola za 2006. godine zabeleženo je da su kriminalne strukture Albanaca zahvaljujući svojim manevarskim sposobnostima, agresivnosti i okrutnosti zauzele vodeće pozicije u različitim sferama kriminala. U mnogim mestima Albanci su oterali svoje konkurente.

U Torinu, prema svedočenjima italijanskih zvaničnih izvora, Albanci su potisli sve dotadašnje strane kriminalne grupe, od Nigerijaca do Marokanaca, koji su radili u tom regionu. Na kraju se došlo do toga da 2007. godine, prema saopštenju italijanske policije i izjave senatora Imidija Novija, tri velika kriminalna klana Koza nostra, 'Ndrangenta i Kamora, pregovaraju o stvaranju jednog kartela koji će se suprotstaviti mafiji kosmetskih Albanaca.

Ne manje komplikovana situacija zadesila je i Nemačku, gde su „izbeglice" iz redova kosovskih Albanaca unele do tada neviđenu količinu Kalašnjikova, i počeli da se bave falsifikovanjem novčanica. Još jedan vid delovanja albanske mafije ozbiljno je potresao Evropu, a to je falsifikovanje dokumenata. Pritom su najbolje „lažne" dokumente izrađivali upravo Albanci. Poslednjih nekoliko godina taj posao se toliko razgranao da je cena falsifikovanog pasoša pala sa šest hiljada dolara na hiljadu i po. Tako je u bližoj budućnosti obezbeđen priliv nelegalnih migranata u Evropu.

Mafija kosovskih Albanaca nije poštedela čak ni svog glavnog mentora i saučesnika SAD. Od početka 2001. godine u Njujorku aktivno deluje kriminalna mreža etničkih Albanaca pod nazivom „Korporacija" ili „Organizacija Rudaj". Ta struktura je preuzela uticaj nad ilegalnim kockarnicama, praktično polovinu Njujorka. Kada je FBI 2004. godine sproveo operaciju za likvidaciju te kriminalne grupe, ispostavilo se da mafija kosmetskih Albanaca samo na pokeru godišnje zaradi nekoliko miliona dolara. Osim toga, stvorena je mreža ilegalnih kockarnica u kojoj je svaki od lokala donosio nedeljno do 100.000 dolara. Pripadnici te kriminalne strukture bavili su se iznuđivanjem, uterivanjem dugova i zelenaštvom. U toku operacije uhapšeno je više od 20 pripadnika „Korporacije". To je očigledno samo vrh ledenog brega, a među uhapšenima nije bilo najvažnijih pripadnika organizacije.

U Americi su jednako ozloglašene i „Organizacija Krasnići", po prezimenu braće Bruna i Samira Krasnićija, stacionirana u Kvinsu i na Steten Ajlend, koja trguje marihuanom u Njujorku, Konektikatu i Mičigenu, kao i ultranacionalna organizacija „Prizrenska liga" čiji su pripadnici albanski ekstremisti sa Kosmeta, iz Makedonije i iz Crne Gore. Sve te aktivnosti organizovanog kriminala kosovskih Albanaca izazvale su paniku u političkim i analitičkim krugovima Amerike. U medijima je objavljen niz članaka o „kriminalnoj državi " u kojoj cvetaju krijumčarenje droge, oružja, pranje novca i trgovina „živom robom". Na primer, obim prometa samo jedne albanske grupe u Njujorku sredinom dve hiljaditih godina ocenjen je na sto dvadeset pet miliona dolara.

Hapšenje 22 pripadnika bande Aleksa Rudaja, u oktobru 2004. godine, optuženih za ubistva, kidnapovanja, reketiranje, zelenaštvo i organizovanje mreže ilegalnih kockarnica bio je najveći proces protiv pripadnik albanskog organizovanog kriminala. Snaga albanske mafije naročito je došla do izražaja kad se Rudajeva grupa proglasila za „šesti klan" i uvredila poznate njujorške kriminalne klanove kao što su Gambino, Lukeze i Kolombo. Rudaj nije stigao da se zameri jedino porodicama Đenoveze i Bonano, jer je osuđen na 27 godina zatvora.

Bez obzira na tako zapažen proces, posle samo dve godine u izveštaju FBI zabeleženo je da albanska mafija u SAD polako ali sigurno preuzima kontrolu nad kriminalnim biznisom, potiskujući italijansku, grčku i azijsku mafiju. Na primer, bivši savetnik FBI za pitanja organizovanog kriminala i terorizma Pol Vilijams saopštava da „kriminalne albanske grupacije uzimaju pod svoju kontrolu aerodrome i morske luke SAD". Prema zvaničnoj statistici 2013. godine u SAD živi više od 500.000 Albanaca, i to migranata sa Kosova, iz Makedonije, Crne Gore i posebno iz Albanije.

Albanski razbojnici u SAD prvi put su skrenuli pažnju na sebe 20. januara 1986. godine. Tog dana je u Njujorku, u Južnoj park aveniji, došlo do krvavog obračuna narkodilera, a šef albanske mafije Džon Lik je ispalio 19 metaka iz dva automatska pištolja u svog protivnika Djua Saljanija. Tako okrutno ubistvo u Njujorku nije zabeleženo ni u vreme poznatih gangsterskih ratova tokom dvadesetih godina 20. veka. Nekoliko meseci kasnije ista kosovska banda je izvršila nezamislivo drzak zločin u Šelbiju (Mičigen). Albanci su bacili bombu na zgradu lokalne policije. U eksploziji su nastradala tri policajca. Iako se o tom zločinu mnogo pisalo, tu grupu su uspeli da uhvate tek 1991. godine. Džon Lik i petoro njegovih saučesnika uhvaćeni su u pokušaju da prokrijumčare u Ameriku oko 45 kilograma heroina, vrednosti oko 125 miliona dolara.

Problemom albanske mafije pravosudni organi SAD bave se više od dvadeset godina. Međutim, za to vreme mafija je samo ojačala i raširila se. Podrška koju SAD i NATO pružaju OVK i kriminalnim klanovima kosovskih Albanca povezanih s njim dovela je do toga da kriminalne strukture etničkih Albanaca postanu jedna od najjezivijih mafija ne samo u Evropi već i u Americi. U specijalnom intervjuu za televiziju SiEnEn koji je dao 27. novembra 2011, pomoćnik direktora Uprave FBI za borbu protiv organizovanog kriminala i droge Kris Sveker, priznao je: „...Kriminalne grupe kosovskih Albanaca koje prvenstveno rade u Njujorku i drugim megapolisima na istočnoj obali SAD predstavljaju najozbiljniji izazov federalnim agentima zbog opasnosti i okrutnosti zločina koje su počinili".

Napokon, vrlo indikativan slučaj desio se sa Džordžom Bušom, u junu 2007. godine, tokom njegove posete Albaniji. Predsednik SAD se, 30 kilometara od Tirane, sastao sa seljakom iz sela Šuše Kruja. Selo preživljava zahvaljujući američkoj pomoći, te su se seljaci ushićeno rukovali s Bušom, okruženim telohraniteljima, kojem je tada nestao ručni sat. Potom je Bela kuća izdala utešno saopštenje da je sat bio jeftin tajmeks od 50 dolara. Ali problem nije u ceni već u krađi.

Organizaciona načela i unutrašnja struktura albanske mafije

„...Mafija ne može da procveta, ako ne kontroliše veliku dijasporu koja ispunjava svoje 'obaveze' i posebno ako nema sigurno utočište". Ove reči francuskog novinara K. Rofera verno opisuju načela albanske mafije, njenu trajnost i vitalnost.

Albanska mafija ima ne samo brojnu i široko rasprostranjenu dijasporu već i dva moćna sigurna utočišta, a to su „nezavisno" Kosovo i Albanija. Po aktuelnim podacima, albanska dijaspora broji pet miliona ljudi. Pritom, u zavisnosti od toga o kojoj je zemlji reč, kosovski Albanci čine 2/3 do 1/4 albanske dijaspore. Najviše Albanaca živi u Turskoj, do 1.300.000. U Grčkoj oko 900.000, u Italiji i Nemačkoj po 800.000, u Švajcarskoj više od 300.000. U Americi takođe živi velik broj Albanaca, više od 500.000. Prema podacima CIA, samo doznake kosovske dijaspore čine 14% BDPa Republike Kosovo, ili oko 740.000.000 dolara godišnje, i to bez prihoda ostvarenih od kriminala.

O „sigurnim utočištima" koja su pod prismotrom zapadnih obaveštajnih službi i nadnacionalnih struktura treba posebno govoriti. Srpsku autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohija, Amerika je svojevremeno pretvorila u operativni centar iz kojeg upravlja jugoistočnom Evropom i šire. Nekada srpsku autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju Amerikanci su pretvorili u glavnu tačku upravljanja jugoistočnom Evropom, i šire. Upravo tu, nedaleko od Uroševca, nalazi se „najveći američki grad u Evropi" vojna baza Bondstil. Naziv je dobila u čast vodnika Džejmsa Bondstila, nagrađenog najvišim američkim vojnim priznanjem, Ordenom časti, za učestvovanje u Vijetnamskom ratu. U tome ima simbolike. Kosovo je revanš za izgubljen Vijetnamski rat.

Izgradnja jedne od najvećih američkih vojnih baza u Evropi, poverena je kompaniji „Halibarton". Od 1995. do 2000. glavni izvršni direktor te naftne kompanije, koja je, uzgred, dobila i prvi ugovor za obnavljanje i eksploataciju naftnih izvora u okupiranom Iraku drugim rečima dobila je svoj deo plena bio je Ričard Brus (Dik) Čejni. Irački ugovor kompanija je dobila jer je operacijom Pustinjska oluja komandovao upravo Dik Čejni. Od 1989. do 1993. bio je državni sekretar za odbranu SAD. Pred sam početak izgradnje vojne baze Bondstil Čejni je bio potpredsednik SAD u Bušovoj administraciji. Iz toga proističe da dobijanje tako krupnih ugovora nije i ne može biti slučajnost. Najvažniji akter pljačke dobija najveći deo kolača.

Na mestu gde je podignut improvizovan logor američkih vojnika, koji se prostirao nedaleko od makedonske granice, na 400 hektara zemlje, za tri godine je nikla supermoderna vojna baza za 7000 vojnika. Tu je stacionirano 55 helikoptera UH60 „Crni jastreb" i AH64 „Apač".

„Bondstil" je pokriven razvijenom mrežom puteva dužine 25 km, ima više od 300 zgrada i nekoliko betonskih skloništa, opasan je 84 km dugačkom bodljikavom žicom sa 11 kula. Baza raspolaže smeštajnim kapacitetima za vojsku, sopstvenim vodovodom, telekomunikacijama i radiovezama, najsavremenijom bolnicom u jugoistočnoj Evropi. U bazi postoje trgovinski centri, fitnes klubovi koji rade dvadeset četiri sata dnevno, tereni za fudbal, košarku pa čak i za golf. Graditelji nisu zaboravili ni duhovnu hranu za vojnike. Vojska na raspolaganju ima crkvu i biblioteku.

U trpezariji se služi raznovrsna hrana, te je korisnicima nedeljno na raspolaganju 20 različitih jela. Što se tiče ugovora, prosečan vojnik „Bondstila" prima 2.000 evra mesečno, plus 40% dodatka za „ratnu opasnost" tačnije oko 2.800 evra. Oficirski sastav ima mnogo veće plate koje dostižu desetine hiljada evra.

Rukovodilac grupe međunarodnih inspektora OEBSa, državljanin Kirgizije, pukovnik policije Aleksandar Zeličenko je, tokom boravka u „Bondstilu", napisao: „Smešten na brdu, kamp dominira okolinom. Osim površinskih objekata, zadivljuje i mnoštvo podzemnih komunikacija. Tu su i mnogobrojni heliodromi, sportski centri, udobne klimatizovane barake, kafei i restorani... Po kampu veličine Prizrena saobraćaju autobuske linije. Majko mila! Oni nikada neće otići odatle!" Kao da potvrđuje tu pomisao, jedan od američkih vojnika je otvoreno priznao: „Tako smo se dobro ovde smestili, da zacelo nikada nećemo otići!"

Pored direktnih geopolitičkih i strateških faktora, Amerikance ovde zadržava i nešto drugo vrlo važno. Kako beleže ruski novinari, najveća tajna baze je ono što se u njoj proizvodi. S. Žarkin na primer beleži da svi radno sposobni Albanci nastoje na sve načine legalne i nelegalne da se zaposle u bazi, ne samo zbog dobre plate već i zbog mogućnosti da posle dve godine neprekidnog rada u bazi dobiju boravišnu vizu za SAD.

Zašto bi Amerikanci tako lako davali boravišne vize? Poznato da je procedura dobijanja boravišne dozvole u Americi veoma duga. Ovde je očigledno reč o nagradi za ćutanje, a po svemu sudeći, ima se šta i prećutati. Šire se razne glasine o tajnoj proizvodnji u bazi. Neki govore da se tu proizvodi municija, drugi da je reč o hemijskoj proizvodnji. Jedno je jasno, gde ima dima ima i vatre, i dok ta „vatra" gori, Amerikanci ne planiraju da odu.

Položaj baze, oprema kojom raspolaže, kao i vrsta zadataka koji se pred nju postavljaju, stručnjake navode na zaključak da bi „Bondstil" mogao da postane prestonica nove vojnokriminalne kvazidržave koja bi obuhvatile teritorije Makedonije, Južne Srbije, Crne Gore, RK na kojoj žive Albanci, i posebno Albanije. Osim toga, na Kosovu postoji još jedna baza, Camp Film City u Prištini, u kojoj ima 7000 vojnika.

Ali vratimo se organizacionim načelima mafije koju štite moć Amerike i NATO. S jedne strane, albanska mafija je, kao italijanska, uređena po principu porodice. Po pravilu, njeni pripadnici su krvni srodnici ili doseljenici iz jednog sela (mesta). Osnova albanske mafije je uzan krug lica koja su deo porodice, klana, roda, povezanih isključivo krvnim vezama. Međutim, stabilnost i zatvorenost albanskih kriminalnih grupa ne određuju samo krvni odnosi.

Albanska mafija to su ljudi kojima su zajednički kruti, često svirepi običaji krvnog bratstva, vera, specifičan albanski način života i na kraju jezik koji nije sličan nijednom drugom jeziku na svetu.

To su porodice koje samo međusobno komuniciraju, brakove sklapaju na osnovu unapred sklopljenih dogovora, neprekidno i u korak prate svoju mnogobrojnu decu i spremne su da u svakom trenutku primene svoje surove zakone kako bi se nekom osvetili za uvredu nanetu porodici.

S druge strane, s obzirom na dugu patrijarhalnu tradiciju, u toj organizaciji vlada kruta hijerarhija klana. Poznato je da se pripadnici albanske mafije zaklinju vođi na vernost. Kao i u italijanskim mafijaškim „porodicama", među albanskim gangsterima postoji zavet ćutanja, takozvana besa.

To je zakletva na vernost koju polažu svi punopravni pripadnici klana. Kazna za nepoštovanje je samo jedna smrt. Klanom upravlja „kuka" koji uživa poštovanje i zahteva da mu se bespogovorno potčinjavaju. Važna pitanja može da rešava samo savet „bajrak" ali konačnu odluku svakako donosi „kuka". Zakoni „časti" kojima se rukovode svi pripadnici albanskih bandi, umnogome su zasnovani na dobro poznatom Zakonu Leke Dukađinija (14101481), u kojem je čuveni albanski knez naveo običaje i pravila ponašanja. Okrutna patrijarhalna i klanovska hijerarhija nadgrađene su posebnim kultom oružja kao i stereotipima nasilja koji su duboko ukorenjeni u albanskoj kulturi i prirodna su osnova za okrutno ponašanje, koje se u svetu kriminalu upoređuje sa metodama japanskih jakuza i kineskih trijada.

Albansku mafiju odlikuje i strogo pridržavanje vere i ideologije „albanstva". Onima koje zanima ta tema, savetujem da čitaju radove P. A. Iskenderova, jednog od najvećih ruskih poznavalaca kosovskih Albanaca.

„Vera Albanaca je albanstvo", naveo je u svojoj knjizi Istina o Albaniji i Albancima (1879) albanski pisac i ideolog nacionalizma Paško Vasa Škodrini (18251892). Uzgred, Škodrini je bio katolik i dugo je bio gubernator Libana u Osmanskoj imperiji.

Kasnije je fraza „Vera Albanaca je albanstvo" postala slogan, ali i politika Envera Hodže. Borbeni ateizam se u albanskoj varijanti pokazao kao najkrvaviji i najnemilosrdniji u Evropi. Hodža je 1967. godine zvanično zabranio sve religije u državi: istorijski put Albanaca povezan je sa islamom, ali nemali deo stanovništva ispoveda katolicizam (posebno na severu) i pravoslavlje (posebno na jugu, gde postoji autokefalna Albanska pravoslavna crkva). Od tog trenutka do početka devedesetih godina duhovnost je bila van zakona. U Albaniji više nije bilo sveštenika. Možda je i to uticalo na stav Albanaca prema religiji, na činjenicu da lako menjaju svoja ubeđenja. U poslednje vreme među Albancima se šire katolicizam i islam, a njihov odnos prema drugim verama nije indiferentan, već nadmen i ispunjen nečuvenim cinizmom. Drugačija je situacija bila na Kosovu i Metohiji gde je većina Albanaca u doba turske vladavine primila islam. Izgleda da se upravo time delimično može objasniti čudovišna svirepost pripadnika OVK prema Srbima i njihovim svetinjama u pokrajini, njihov „rat protiv hramova" i sadističko razaranje pravoslavnih spomenika srpske istorije i kulture.

Ipak, bilo da su katolici, pravoslavci, muslimani ili ateisti, Albanci zauvek ostaju verni ideji albanstva. Albanci uče svoju decu: „gde god da živiš, gde god da radiš, koju god religiju da ispovedaš, najvažnije je da si Albanac. A to znači da si dužan da ideš ka glavnom cilju, zapisanom u dokumentu koji je za Albance svetinja, u „Programu Prizrenske lige" (1878), ka ujedinjenju svih zemalja u kojima albansko stanovništvo čini većinu".

Upravo za taj cilj Albanci u celom svetu odvajaju određen procenat svoje zarade. Iz tog fonda se kupuje oružje, sprovode obuke boraca, potkupljuju se političari. Albanstvo nije samo san već konkretan cilj. Zato albanstvo treba razumeti ne samo kao težnju ka ujedinjenju svih Albanca, naseljenih širom Balkana, u jednu homogenu državnu jedinicu već i kao objašnjenje za ovo nasilno uništenje ili proterivanje svih nealbanaca.

Podaci o broju albanskih kriminalnih grupa na KiM su različiti. Postoje dve osnovne verzije. Po prvoj, izloženoj u „Beloj knjizi" Vlade Srbije, 2003. godine na Kosovu i Metohiji su postojala 23 kriminalna klana, a najveći i najznačajniji među njima su klanovi Ahmeti, Gaši, Geci, Ljuštaku, Tači, Haljiti, Haradinaj, Šabani, Jašari. Po drugoj verziji, „nezavisno" Kosovo je podeljeno na 1012 narkoklanova, a svaki od njih ima od trista do hiljadu članova, uključujući i „razoružane" borce, među kojima je mnogo pripadnika Kosovskog zaštitnog korpusa. U Albaniji deluje 30 klanova. Pojedinačni klanovi plaćaju bivšim borcima OVK mesečne iznose do 100.000 evra kako bi ih „štitili".

Danas su dva najjača klana u regionu Tačijev na Kosovu i Berišin (bivši premijer Albanije) na severu Albanije. Ništa manje opasna je porodica Kula, koja se bavi trgovinom droge iz Turske, oružjem i ilegalnim emigrantima. Klan Abazi se bavi narkoticima i prostitucijom u „saradnji" sa italijanskim kriminalcima. Klan Brokaj i njegov skelet čine bivši pripadnici specijalnih službi kosovskih Albanaca i političari. Klan Osmani kontroliše „crnu berzu" oružja u Bernu i Bazelu, uz finansijsku podršku, po rečima A. Filimonove, najbogatijeg albanskog „biznismena" koji se rodio na KiM, Beđeta Ise Pacolija. Upravo su zbog klana Osmani 2009. specijalne službe Švajcarske uvele mere bezbednosti četvrtog stepena povodom posete srpskog ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića toj zemlji. Te mere bez presedana preduzete su zbog otvorene pretnje albanskih kriminalnih struktura Jeremiću. Glavni osumnjičeni je bio klan Osmani i njegov šef Ćazim Osmani, „Feliks".

Podsećam da je švajcarska firma Beđeta Pacolija „Mabetex Engineering" i ćerka firma „Mercata Trading & Engineering SA" 1990. godine po Jeljcinovom nalogu dobila posao rekonstrukcije Kremlja vredan više od 65 miliona dolara. Dok je Jeljcin ukazivao poštovanje Pacoliju, ovaj je zajedno sa svojim ortakom Bukošijem prao novac i ulagao ga u OVK. Danas u Prištini postoji cela elitna četvrt izgrađena od Pacolijevog novca, u kom se nalazi i „ruski" deo.

Pacoli je zanimljiv pre svega kao spona između kriminala i visoke politike. U junu 2007. godine evropski mediji su, pozivajući se na jednog pripadnika nemačke obaveštajne službe BND objavili da je na lični račun specijalnog izaslanika UN za Kosovo Martija Ahtisarija uplaćeno oko 40 miliona evra. Osim toga, BND je dobila podatke i da je jedan od vođa albanske mafije predao Ahtisariju kofer s novcem u gotovini, kao i da ista kriminalna struktura Ahtisariju dovodi prostitutke. UN se svojski postarala da prikrije skandal.

Prebacivanje novca mafije kosovskih Albanaca obavio je milijarder B. Pacoli. A onda je, igrom slučaja (zaista neobična koincidencija!), u martu 2007. godine Savet bezbednosti UN usvojio plan sačinjen na osnovu Ahtisarijevog „Sveobuhvatnog predloga za regulisanje statusa Kosova": „Kosovo mora da dobije status nezavisne države pod nadzorom međunarodne zajednice". Prema tim preporukama napisan je i Ustav „nezavisnog" Kosova. Što se tiče Pacolija, očigledno je da mu je zbog svih tih zasluga Zapad dozvolio da 2011. godine postane predsednik Republike Kosovo, kako bi mogao „pravilno" da rasporedi bogatstvo koje je ukradeno od Srba u pokrajini. Istina, na tom položaju se zadržao veoma kratko, nešto više od mesec dana. Zvanično je objavljeno da su otkrivene izvesne proceduralne nepravilnosti tokom izbornog procesa, ali ja mislim da je u tome presudnu ulogu imale neslaganje klanova s njegovim imenovanjem.

Pacoli, Beriša i Tači to je politički vrh mafije koji je tesno povezan sa vodećim svetskim igračima na Zapadu. Srednju liniju albanske mafije drže narkobaroni i bosovi kriminalnih grupa.

Glavni štab albanske mafije srednjeg nivoa izvan granica Kosova, nalazi se u italijanskoj provinciji Kalabrija, sa gradovima Afriko, Plati i Bovalino kao centrima kriminala, dok Milano ostaje glavni poslovni centar. Na primer, narkotici stižu iz turskih luka u albanske, a odatle se prebacuju u kosovska sela, gde ih skladište i pakuju za dalji transport u Evropu i SAD. Cela Evropa je premrežena albanskim krijumčarima i dilerima droge. Prema podacima iz pouzdanih izvora, albanski narkokartel u svakom trenutku raspolaže s najmanje pet tona heroina. Većina albanskih kriminalaca su mladi ljudi od 20 do 30 godina. Vođe su, po pravilu, stariji i na vodeće položaje dolaze posle nekoliko godina bavljenja uobičajenim razbojničkim aktivnostima.

Američki prijatelji sa "crnih spiskova"

Posle dolaska kontingenta NATOa na Kosovo i Metohiju, pod pokroviteljstvom Bernara Kušnera potpisan je ekskluzivni sporazum sa Kosovskom energetskom korporacijom. Provajder „Ipkonet" pokriva 70% teritorije KiM, a Medlin Olbrajt od 2004. godine obavlja funkciju specijalnog savetnika predsednika upravnog odbora „Ipkoneta". Pokrovitelj „Olbrajt grupe" na Kosmetu bio je Džejms O'Brajen, bivši specijalni izaslanik SAD na Balkanu, danas zaposlen u kompaniji Olbrajtove. O'Brajen je uspešno branio interese američkog kapitala, izbacivši sa tržišta drugog operatera mobilne telefonije, kosovskog oligarha Ekrema Luku. Poslednji put su mu pretili zbog „kriminalnog rada" i uskratili vizu za SAD, a kada je Luka odlučio da popusti predstavnicima američkog biznisa, odmah su ga izbrisali sa „crnog spiska Amerike".

Zapravo, mnogi američki oficiri na Kosovu vlasnici su ili suvlasnici niza kompanija. Tako je general Vesli Klark, koji je komandovao snagama NATOa tokom konflikta, danas vlasnik kanadske energetske kompanije, koja aktivno eksploatiše ugalj i sintetička goriva sa Kosova.

Kad je reč o privatizaciji kosovske imovine, ne smemo zaboraviti ni svetski poznatog špekulanta Džordža Sorosa, koji se celog života bavi pljačkom, čak i u Rusiji. Prema podacima Volstrit džornala, tokom rata na Kosovu, Sorosov fond je pružio finansijsku i vojnu podršku kriminalnoj organizaciji OVK. Delimično je to radio da bi prisvojio zalihe uglja u srpskoj pokrajini. Soros i Sahit Muža, albanski milioner koji živi u Njujorku, 2011. godine su pet puta dolazili u Republiku Kosovo, i kako piše ovaj ugledni list „razmatrali mogućnosti da zaključe najpovoljnije ugovore u oblasti eksploatacije uglja". Nimalo ne sumnjam da će uspeti ili su već uspeli.

Visoki zapadni zvaničnici nisu prisutni samo u ekonomiji Republike Kosovo. Svojevremeno je Dik Marti, kojem su dobro poznata prava lica sadašnjeg rukovodstva Republike Kosovo, napisao kako je šokiran što rukovodioci UNMIKa, posle isteka svojih mandata, rade za kosovske vlasti. Na primer, bivši rukovodioci UNMIKa rade kod Haradinaja, a jedan od Tačijevih savetnika je bio službenik misije UN.

Danas se sprema korenita promena kako međunarodnih (čitaj: natovskih) struktura tako i kosovskih političkih organizacija. Misija Evropske unije (EULEKS) insistira da se sever Kosova proglasi za „opasnu zonu". Za Zapad najveća opasnost nisu lopovi i narkodileri, jer to su zapravo njihova braća po krvi, već Srbi koji i dalje ne gube nadu da će dobiti autonomiju severne teritorije. Zato stav Brisela ostaje nepromenjen, nezavisnost Kosova ne podleže reviziji, ali su činovnici Evropske unije spremni da promene „lice Kosova".

Sve češće se u kuloarima evropskih i natovskih struktura razgovara o tome kako je „kosovskoj vladi potrebna nova figura neopterećena protivrečnostima". Sasvim je moguće da će u interesu „rešavanja problema nedostatka kredibiliteta Kosova na međunarodnoj sceni" Tačijev klan biti žrtvovan, ali za očuvanje razbojničke države, Zapad i njegovi saveznici neće žaliti ni snagu ni sredstva. Generalni sekretar NATOa Anders Fog Rasmusen u više navrata je izjavio da ne postoji mogućnost podele Kosova i da će KFOR, kao „garancija mira i stabilnosti na Kosovu", ostati da kontroliše kosovsku teritoriju, iako će deo svojih ovlašćenja preneti na prištinske strukture, službe bezbednosti i policiju, što za Srbe koji su tamo ostali praktično znači ekonomsko, socijalno, moralno pa čak i fizičko uništenje. Pored toga, bez obzira na usaglašenu politiku Beograda i potpunu (sa retkim izuzecima) ravnodušnost međunarodne zajednice prema njihovim sudbinama, oni nastavljaju da se bore za svoju zemlju i svoju budućnost. U toj borbi njihova jedina nada i podrška ostaje Rusija.

U poslednje vreme često čujemo mišljenje da „Rusiji nije potreban Balkan", jer „zašto se svađati sa Zapadom zbog nekih Srba imamo dovoljno svojih problema". To nisu samo pogrešna, već i veoma štetna ubeđenja. Slediti takvu defetističku i „mirotvoračku" logiku znači naneti ogromnu, možda i nepopravljivu štete nacionalnim interesima Rusije.

Prvo, za našu zemlju Srbi su bili i ostali glavni istorijski saveznici u regionu, naše veze su učvršćene krvlju u svetskim ratovima. To ne smemo da zaboravimo. Drugo, Rusija istrajno zastupa ravnopravnost zemalja i naroda, osuđujući praksu mešanja u unutrašnje poslove, primenu sile i podršku jednom narodu a uništenje drugih, kao i sve oblike „humanitarne intervencije". Treće, naša zemlja se aktivno bori protiv širenja terorističkih pretnji, dok se za to vreme upravo u Republici Kosovo aktivno gaji taj virus.

Poznato je da Republika Kosovo neposredno učestvuje u organizaciji logora za obuku terorista i boraca. Na primer, u pokrajini prolaze diverzantskoterorističku obuku borci „sirijske opozicije". O tome, konkretno, piše poznati francuski novinar T. Majsan. Postoje i drugi dokazi takve „saradnje". Tako je, po svim parametrima, Republika Kosovo karcinom na telu Evrope, ne samo Balkana, iako sam sigurna da Evropi nije sasvim jasno kakvu pretnju predstavlja ta razbojnička država, stvorena uz direktnu podršku SAD i NATOa.

U Minhenu su 30. septembra 1938. godine premijeri Velike Britanije i Francuske, Nevil Čemberlen i Eduar Daladje potpisali sporazum sa nemačkim rajshskancelarom Adolfom Hitlerom i premijerom Italije Benitom Musolinijem, po kojem Čehoslovačka predaje Nemačkoj Sudetsku oblast. Taj događaj, poznat u istoriji kao „Minhenski sporazum" bio je uvod u najkrvaviji i najokrutniji svetski rat. Kad su potpisali sporazum u Minhenu, političari na vlasti nisu pitali ni građane Sudeta ni građane Čehoslovačke šta misle o predaji njihove teritorije.

Otad je prošlo 75 godina. Rekli bismo da je svet izvukao neke zaključke o pooštravanju nacionalizma, gaženju ljudskih prava na izbor i slobodu, koje dovodi do teških oblika ropstva. Izgleda da nije. Tradicija Minhenskog sporazuma i dalje je živa, a danas se ponovo ispoljava, kao recidiv, u Dejtonu, Rambujeu, Briselu.

Istorija se još jednom ponovila u Briselu 19. aprila 2013. Tada je potpisan „Briselski dogovor". Dokumenta koja su potpisali premijer Srbije Ivica Dačić i premijer nepriznate Republike Kosovo Hašim Tači, a sastavili ih evropski zvaničnici pod strogim nadzorom Vašingtona, izuzetno su važni za međunarodnu politiku, i iz niza razloga mogu se porediti sa Minhenskim.

Prvo, zato što taj dokument iz korena menja mapu regiona i izaziva nesagledive geopolitičke posledice. Od njegovog potpisivanja, svaka teritorija koju kontrolišu kriminalne i terorističke grupe i klanovi, mogu praktično u svakom trenutku da postanu subjekt svetske politike, ako je to u skladu s interesima bilo koje zapadne strukture.

Drugo, još jednom smo svedoci grubom primenjivanju dvostrukih standarda, kada jedan narod ima mogućnost samoopredeljenja, a drugi nema, kada sudbinu zemlje i naroda ne rešavaju pravo i pravda već novac i moć. U vezi sa tim, citiraću velikog ruskog basnopisca Krilova: „Zakon je u jačega. Ko nadjača taj je u pravu".

Treće, svedoci smo prakse „slamanja" političkog rukovodstva zemlje, u ovom slučaju Srbije, koje počinje da sprovodi interese treće strane, a ne svoje nacionalne. Posebno je pitanje zašto se to dešava. Četvrto, taj sporazum ne samo da poništava viševekovnu borbu srpskog naroda za svoju državnost i lišava ga njegovih istorijskih svetinja već praktično dovodi do uništenja i proterivanja sveg srpskog stanovništva sa Kosova i Metohije. Njihovo mišljenje, kao i mišljenje bosanskih Srba i sudetskih Čeha, potpisnicima nije bitno.

Kao što je poznato, u skladu sa sporazumom o regulisanju odnosa između Beograda i Prištine, povodom severnih teritorija KiM, Beograd je, naglašavam, u ime tadašnjeg premijera, priznao rad i ovlašćenja Kosovske policije, Ministarstva unutrašnjih poslova, sudskog i administrativnog sistema, na celoj teritoriji Kosmeta. (t.7).

Zajednica srpskih opština na Kosovu možda će biti u mogućnosti da utiče na pitanja ekonomskog razvoja, obrazovanja, zdravstva, gradskog i seoskog planiranja (t. 4). Većina Srba je ovo ocenila ne samo kao potpunu kapitulaciju Srbije pred albanskim vlastima Kosova, već i kao širom otvoren put ka stvaranju „Velike Albanije". Srpska pravoslavna crkva (SPC) je ozbiljno progovorila povodom Sporazuma. U izjavi Svetog arhijerejskog sinoda SPC od 22. aprila 2013. godine zabeleženo je: „Taj dokument eliminiše prisustvo srpske državnosti na Kosovu i Metohiji. Ovo nije samo prodaja naše najvažnije duhovne i istorijske teritorije već umnogome liči na bezuslovnu kapitulaciju".

Nekoliko dana posle tog događaja, ljudi u Rusiji koji su upoznati s prilikama na Balkanu i zabrinuti za budućnost sveta, bili su u šoku. U našoj zemlji su do poslednjeg trenutka bili sigurni da Dačić ipak neće potpisati taj dokument. To uverenje je bilo zasnovano na delima srpskog premijera, a ne na emocijama.

Treba spomenuti da je sporazum sa Prištinom potpisan posle posete Ivice Dačića Moskvi, od 9. do 11. aprila 2013. godine. U toku pregovora, 10. aprila, Dačić je zahvalio predsedniku Ruske Federacije, Vladimiru Putinu, za podršku koju Rusija pruža „principijelnoj politici Srbije u vezi s Kosovom i Metohijom". Pitam se u čemu je bio smisao izraza „principijelna politika"? To je očigledno bila prazna retorika.

Gledajući Putina u oči, Dačić je tada rekao: „...Srpski narod, Srbija, pamte, znaju i misle da je Rusija najbolji prijatelj srpskog naroda i Srbije. I zato, veliko hvala u ime celog srpskog naroda". S druge strane, tokom sastanka sa ruskim premijerom Dimitrijem Medvedevom, Dačić je izjavio da „Rusija treba ne samo da aktivno učestvuje u tom procesu, već smo mi, vlada, dužni da uskladimo sve naše korake, i da ne preduzimamo jednostrane poteze, koje bi bilo veoma teško ispraviti, kao što je, na primer, bilo podnošenje predloga Generalnoj skupštini UN o prenošenju pregovora na Evropsku uniju, obavljeno bez konsultacija. I oni se danas vode na nivou Evropske unije". Dačić je, takođe, u ime Srbije zamolio Rusiju, da pomogne Beogradu „da vrati te pregovore u okvire UN".

Kao potvrda otvorenosti ruskog društva i njegove spremnosti da podrži istorijske saveznike, potpisan je ceo paket međudržavnih sporazuma. Najvažniji su bili sporazumi o kreditu za potrebe srpskog budžeta i o saradnji u oblasti železnice, kao i sporazum o državnom kreditu. Rusija je predložila da preuzme na sebe finansiranje izgradnje dela gasovoda koji će prolaziti kroz Srbiju, s tim što bi Srbija kasnije vratila svoj deo investicije iz naplate za tranzit gasa preko svoje teritorije.

I šta je bilo od toga? Pošto su dobili od Moskve podršku na najvišem nivou, srpski zvaničnici su preduzeli „jednostrane poteze". Pritom je glavni sporazum zvanični Beograd zaključio čak ne ni sa Prištinom, već sa Severnoatlanskom alijansom, koja je pokrenula bombardovanje Srbije dugo 78 dana i okupirala KiM. Posle pregovora u Briselu, sada je NATO garancija sporazuma. Zar Dačić i glavni inicijator tog sporazuma sa srpske strane, Aleksandar Vučić, ne razumeju da prihvatanjem NATOa kao „garanta" taj deo balkanskog regiona praktično potpuno prelazi pod upravu evroatlantskih struktura? Osim toga, Zapad je doneo odluku da se kosovsko pitanje rešava van okvira UN, iako su srpski zvaničnici u Moskvi molili da to pitanje ostane u nadležnosti UN, postavivši tako novu prepreku vraćanju Rusije na Balkan.

I na kraju ono najvažnije. Novija istorija sve više ima karakter projekta. Danas ne moraš biti pristalica teorije zavere da bi zaključio kako se politički događaji u različitim regionima sveta oblikuju u zavisnosti od interesa „gospodara" svetske politike. Oni su ubeđeni da su već napisali istoriju, stvorili je po najstrašnijim obrascima iz prošlosti i sadašnjosti. Republika Kosovo samo je jedan od projekata Zapada za kriminalizaciju, dehumanizaciju i arhaizaciju svetskog sistema. Postoje i drugi, u Severnoj Africi, Latinskoj Americi, Aziji. A haotičan svet direktno utiče i na našu zemlju, budući da se proverene tehnike za uspostavljanje zona bez vladavine prava aktivno primenjuju na celom postsovjetskom prostoru, u nizu slučajeva i u samoj Rusiji.

Na primeru Republike Kosovo dobro se vidi kako „deca kapitalizma" sprovode svoje interese i kakvi su ti interesi. Međutim, sve navedeno nipošto ne znači da su se Srbi, Rusi i mnogi drugi narodi pomirili s tim i prihvatili te projekte Zapada, ili uspostavljanje razbojničke države. Balkan je u tom smislu političko ogledalo u kojem možemo videti svoju budućnost, a takva balkanska budućnost čeka one koji su slabi duhom i nisu spremni da se bore za svoju zemlju, za svoju istoriju, za svoju budućnost.

Postoji samo jedan izlaz iz složene situacije. Svim mogućim sredstvima, ekonomskim, političkim, vojnotehnološkim, informativnim i kulturnoduhovnim boriti se protiv učvršćivanja razbojničkih država na političkoj karti, to jeste protiv njihovih tvoraca i zaštitnika. Tada će se ponovo roditi proročke reči, koje su prvi put izgovorene 22. juna 1941. godine u obraćanju sovjetskom narodu: „Naš cilj je pravičan, neprijatelj će biti razbijen, pobeda će biti naša!"

(Nastavak u sledećem broju)

Glosa

Republika Kosovo karcinom na telu Evrope, ne samo Balkana, iako sam sigurna da Evropi nije sasvim jasno kakvu pretnju predstavlja ta razbojnička država, stvorena uz direktnu podršku SAD i NATOa.

Glosa

Srbija može da ostane bez spoljnopolitičkih istomišljenika u Evropi, što će još više ugroziti njen međunarodni položaj.