Feljton

Ekskluzivno: Džon Perkins, "Nove ispovesti ekonomskog ubice" (3)

Mnogo pitanja i užas krivice

Prikriveni ekonomski ubica, Džon Perkins, godinama je za račun svoje vlade igrao ulogu jednog od "vodećih svetskih ekonomista", koji je na kreiranju globalne imperije radio direktno sa čelnicima Svetske banke, MMF-a i drugim svetskim finansijskim institucijama. Ubeđivao je šefove država i vlada zemalja trećeg sveta, da uđu u dužničko ropstvo, posle čega bi se korumpirana elita u toj državi do neslućenih razmera obogatila a resursi tih zemalja, njihova privreda i ekonomija, prepustili korporacijama i geopolitičkim interesima SAD. Ipak, pod pritiskom savesti i zla koje je počinio, Džon Perkins je napisao knjigu o svojim iskustvima pod naslovom „Ispovesti ekonomskog ubice" („Confessions of an Economic Hit Men", 2004). Prošle, 2016. godine u Americi je štampana njegova knjiga pod nazivom "Nove ispovesti ekonomskog ubice" (John Perkins, The New Confessions of an Economic Hitman, 2016). Za Magazin Tabloid, ovo značajno svedočanstvo koje u nastavcima objavljujemo, preveo je Pajo Ilić.

Džon Perkins

Vijetnam: zatvorske lekcije

2012. godine zamolili su me da uzmem učešće u programu pomoći ljudima, koji su nastradali od eksplozije protivpešadijskih mina i druge neeksplodirane municije u Južnoj Aziji. Do sada sam odbijao ponude sličnih organizacija, zato što sam svo svoje vreme posvećivao Dream Change, Savezu Pačamama i usmenim govorima. Ipak, ovaj put mi se učinilo da mi se pojavila još jedna mogućnost da iskupim krivicu za prošlost.

Municija je ostala iz vremena Vijetnamskog rata. Da nije bilo tog rata, ne bih izbegavao poziv celih osam godina i, verovatno, ne bih završio koledž, ne bi dospeo u Agenciju nacionalne bezbednosti, ne bih ušao u Mirovne snage, ne bih proveo toliko vremena u šumama Amazona i Andima i ne bi postao ekonomski ubica. Vijetnam je takođe bio simbol onih mesta gde su ekonomske ubice i šakali pretrpeli neuspeh i umesto njih u igru su ušli američki vojnici - … svojevrsni vesnik današnje situacije na Srednjem Istoku. Iako je ovaj rat igrao važnu ulogu u mom životu, nikada nisam bio u Vijetnamu. Zato sam radosno pristao da uzmem učešće u sastancima koji su se tamo trebali održati marta 2013. godine.

Moj poslednji dan u Hanoju, kasno uveče, posle završetka svih sastanaka, odlučio sam da pođem u muzej Hao-Li. Nekada su to mesto nazivali „Hanoj Hilton", za vreme rata su upravo ovde držali u zarobljeništvu mnoge američke vojnike. Na sastancima sam se upoznao sa ženom koja se zove Džudi, mojom vršnjakinjom, na čiji život je takođe uticao rat; ona je odlučila da mi se pridruži.

Stigavši u Hao Do, mi i Džudi sa tugom je otkrili da je muzej zatvoren; čovek, koji ne govori engleski, nekako nam je prstima predložio da dođemo drugi dan.

Neposredno pre tog putovanja povredio sam koleno i oslanjao se na štap. Zabolelo me koleno. Seo sam na klupicu i nedaleko stavio štap na kolena.

Džudi je sela pored mene.

- Veoma mi je žao, - reče ona. - Vi tako želite da dospete tamo. - I odjednom ožive. - Možemo doći ujutru, pre našeg leta za Bangkok.

- Sutra je nedelja, - odgovorih. - Zar će muzej raditi.

U tom momentu čovek u vojnoj uniformi dođe do kase ispod svoda pored ulaza u muzej sede na stolicu.

- Molim. - Oslanjajući se na štap, pažljivo sam ustao i pomalo hramajući, krenuo prema njemu. - Izvinite, - počeh.

On me pogleda.

- Ne govorite engleski.

Njegova grubost me nije uplašila, prijateljski sam se nasmejao, pokazao na vrata i, zamahavši štapom u vazduhu, pokazao na Džudi.

- Sutra je, - rekao sam, - nedelja…

Pomerio je svoju stolicu, skočio i pozdravio me. Zatim je pokazao na moj štap i na Džudi koja mi je prišla.

- Gospođice, - reče on i pozdravi je naklonom. Zatim se uhvati za nogu, napravi grimasu, kao da je to od bola, žalosno zavrte glavom, maltene zajeca, isturi nogu, i mahnu nam rukom, da idemo za njim.

Pogledao sam Džudi. Oboje slegošmo ramenima.

On nam ponovo mahnu, ovaj put još odlučnije, i reče nešto na vijetnamskom. Krenuli smo za njim preko male suncem obasjane kapije sa visokim metalnim vratima. On otključa vrata i pozva nas unutra.

Tamo je bio polumrak. Kad su se oči navikle na tamu, otkrio sam da stojimo u hodniku, na čijoj su se jednoj strani protezale mračne prostorije. On izvadi iz džepa vijetnamsku novčanicu, ekvivalentnu otprilike deset dolara. Pokaza na novčanicu, na Džudi, zatim na mene i podiže dva prsta. Nisam imao pojma koliko košta karta, ali 20 dolara za dvoje mi je izgledalo kao sasvim razuman iznos.

- Sigurno misli da ste vi bivši zatvorenik, - reče Džudi, - a ja vaša žena.

Ova misao me iznenadi.

- Mislim da ste u pravu.

Stražar je zaista saosećao sa mnom. Mislio je da želim pokazati ženi mesto koje mi je oduzelo toliko godina života i ostavilo osakaćenim.

Platio sam mu, i on nas je poveo hodnikom u prostranu sobu. Ogroman objekat se pojavljivao u polumraku kao predistorijsko čudovište. Mislio sam da je to česma. Ipak sam brzo shvatio da grešim; taj tajanstveni uređaj je bio čudovište druge vrste. Stao sam kao gromom pogođen: predamnom je visila giljotina.

- Bože moj! - uzviknu Džudi. Pokazala mi je natpis na zidu.

Bilo je na engleskom napisano, da je Hao Do prvobitno bio engleski zatvor, izgrađen krajem 1800-ih godina, gde su Francuzi na giljotini obezglavili stotine Vijetnamaca. Prošetavši malo sobom pročitao sam i druge natpise na zidovima. U ovom odeljenju zatvora Francuzi su nekada držali vijetnamske žene. Stotine ih je bilo mučeno i silovano. Prolaz u jednom od zidova je vodio u samicu, koja je po dimenzijama otprilike kao kućica za pse. Maneken je iznenađujuće uverljivo sedeo, sagnuvši se na betonskom podu, stisnut u tom uskom prostoru, kao lutka u kutiji.

Skamenio sam se, zaustavivši se na manekenu i razmišljajući, šta ljudska bića tera da čine tako užasne stvari jedni drugima. Kako su Francuzi mogli, koji su se tako ponosili svojom umetnošću, književnošću - svojom čovečnošću - biti tako surovi? Šta ih je nateralo da postave ovu giljotinu? Silovati i mučiti Vijetnamke? Setio sam se da su oni svoje postupke opravdavali religijskim idealima. Nametali katolicizam. Ali pravi cilj je bio komercijalni, kao i kod savremenih ekonomskih ubica. Francuska viša klasa je slala mladiće iz siromašnih porodica na bojno polje u Indokinu, da bi se njihove korporacije bogatile na opijumu, čaju, kafi i indigu.

Ti mladi Francuzi su i sami postali žrtve rata: on ih nije samo terao da ubijaju, nego ih je pretvarao u sadiste i nasilnike. Pogledao sam okolo. Ni stražara, ni Džudi nigde nije bilo.

Požurio sam da izađem iz prostorije sa giljotinama, koliko mi je dozvoljavali bolesno koleno, i krenuo dalje hodnikom prema plamičku svetlosti, gde su bila vrata u dvorište. Sa moje desne strane je bio mračni otvor na zidu. Izvadio sam svoj iPhone, uključio svetlo i zavirio unutra. Sa kamerom sam prošao pećinom. Iako je tamo bilo potpuno prazno, jasno sam je zamišljao natrpanu preplašenim ženama - silovanim i podvrgnutim mučenjima ili koje još čekaju svoju sudbinu. Pogledao sam duž hodnika na stranu izlaza.

Senka je prekrižila popola traku svetlosti koja je ulazila iz vrata.

- Već sam se nagledala. - Glas Džudi je odjekivao od zidina. - Od ovog mesta mi žmarci podilaze uz leđa. Vraćam se u hotel.

- Dobro. Ja ću se još zadržati, Vidimo se na večeri.

Njena senka je nestala. Okrenuo sam se mračnim prostorijama. Hvatala me je jeza. Okrenuo sam leđa vratima, duboko odahnuvši i krenuo hodnikom, udarajući štapom o pod.

Našavši se u dvorištu pod jarkim zracima svetlosti, predomislio sam se. I ja sam se takođe nagledao. Uputio sam se ka izlazu, tu se pojavio stražar u uniformi. On me je trijumfalno pozdravio klimanjem glave na stranu dugog hodnika. Kolebao sam se. On ponovo klimnu, još odlučnije. Poslušno sam pošao za njim.

Ušli smo u zatvorsku sobu, i sa užasom sam video dva reda ljudi, koji sede licem jedni prema drugima. I tu sam shvatio da su to takođe manekeni - Vijetnamci sa nogama prikovanim za pod. Prošao sam između dva reda. Svaki maneken se razlikovao od ostalih i izgledao kao živ. Neki su, bez obzira na okove na nogama, zabrinuto pridržavali druge, očigledno tešeći očajne drugove. Jedan je zavijao ranu suseda. Svi su bili iznureni; rebra koja štrče rečito su svedočila da ti ljudi gladuju.

S jedne strane sobe se nalazila platforma sa dve rupe u podu i vedrima pod njima, to je toalet. Razmišljao sam koliko su često tim ljudima skidali okove i vodili ih u lancima prema tim rupama.

Stajao sam mračan i usamljen. Pogledao sam na vrata, kroz koja sam ušao. Nije bilo stražara. Zaista sam ostao sam. Očajno sam poželeo da pobegnem sa tog mesta. Ali sam se poslednji put naterao da pogledam na ta dva reda manekena. Osećao sam njihovu tugu i očajanje i istovremeno nesalomivu volju za životom. Podigavši štap u znak pozdrava i poštovanja, izašao sam.

Stražar me je čekao u dvorištu kod metalnih stepenica koje su vodile na gornji sprat, iznad giljotine. Bez obzira na bolno koleno, ipak sam se za njim ispentrao na vrh. Otvorio je vrata i upalio mutno svetlo. Ušao sam.

Soba je bila prekrivena fotografijama koje su bile snimljene mnogo godina nakon odlaska Francuza. Na drhtavoj svetlosti sam gledao na njima američke vojnike, uglavnom pilote. Jedni su stajali u stroju na stavu mirno; drugi su radili u zatvoru. Posebno su dirljive bile fotografije vojnika koji spremaju večeru u čast Dana zahvalnosti u koji ga slave za dugim stolom. Zatim su išle fotografije s kraja rata: zatvorenici izlaze na slobodu u prisustvu američkih predstavnika. Ni na jednoj fotografiji nije bilo pokušaja da se prikaže u lepšem svetlu činjenica da zatvorenici predstavljaju mračni, žalosni prizor; ipak, razlika između njih i giljotine sa manekenima u donjoj sobi jasno je govorila: Vijetnam je postupao prema američkim zatvorenicima daleko humanije nego Francuzi sa Vijetnamcima. Nisam znao koliko ova dosetka odgovara istini. Ali sam tačno znao da su američku vojnici pod mučenjima morali da priznaju da su njihove akcije, kao i akcije njihovih zemalja - zločin.

Gledajući na ove fotografije, setio sam se poznate fotografije golog vijetnamskog deteta, pobeglog iz bombardovanog sela, i relativno skoro je snimljena fotografija ljudi u kapuljačama u zatvoru Abu-Grejb u Iraku - u lisicama, krvavi, pretučeni, na lancima, za koje su i ih vukli po podu, koje su psi izujedali. I sve to je stvar ruku američkih vojnika i agenata CIA-e. Požurio sam u drugu sobu.

Njeni zidovi su bili prekriveni fotografijama razaranja, koja su izvršili američki vojnici u Hanoju pred evakuaciju Sajgona. Vladine zgrade, škole pa čak i budistički hramovi su se pretvorili u ruševine. Setio sam se kako je u to vreme Nikson izjavljivao da je taj juriš poslednji korak na putu do pobede, mahao rukom pred kamerama i vikao da ih „mi teramo nazad u kameni vek". Ipak, sudeći po tome šta sam video i saznao, Sjedinjenim Državama je već tada bilo jasno da si izgubile rat. Te fotografije su otkrivale istoriju odmazde, a ne trijumfalne povorke.

Ponovo sam pogledao na ruševine budističkog hrama. O čemu su uopšte mislili naši lideri, kada su tako činili? Zar oni nisu shvatali da je toliko nemilosrdno omalovažavanje ljudi i njihove kulture podriva ugled zemlje, koje je stekla poštovanje time što je pomogla da dobije Drugi svetski rat?

Napustio sam sobu sa fotografijama razorenog Hanoja i krenuo u sledeće odeljenje. Tamo je bio mrkli mrak. Zatim sam uključio iPhone i ušao unutra, da razgledam. Tamo je bilo prazno; očigledno još jedna ćelija za zatvorenike. Naslonio sam se na prohladni zid i spustio na pod. Tamo sam sedeo, gledajući na tanki snop svetlost od mog telefona, i pokušavao sam da razaberem osećanja koja su me obuzela. Da, bio sam posramljen, tužan i ljut. Ali, bilo je i još nešto.

Žalio sam te ljude koji su nastradali od rata i tog zatvora, vijetnamske žene i muškarce, američke vojnike - sve koje su mučili, strpali u zatvor, osakatili ili ubili - i njihove porodice. Žalio sam čak i zatvorske čuvare koji su mučili te ljude, i vojnike koji su morali živeti sa saznanjem da su ubijali ljude - oduzimali tuđi život, decu ostavljali bez očeva i nanosili najstrašniju i najnezamisliviju bol roditeljima ubijenih. Žalio sam ljude sa osakaćenom psihom - mnogi od njih su se ubili u psihijatrijskim bolnicama.

Nisam skidao pogled sa snopa svetlosti mobinog telefona, koji se kretao po mojim nogama i kamenom podu, i odjednom sam shvatio šta osećam. Zahvalnost. Osetio sam zahvalnost zato što sam bio u stanju da izbegnem taj rat. Nikoga nisam ubio. Nisam bombardovao gradove, nisam bacao „narandže" Š28Ć i nisam postavljao protivpešadijske mine.

Odjednom sam osetio krivicu koja me obuzela novom snagom. A šta ćemo sa ljudima koje sam potkupljivao? Pretnje i mito? Resursi, koje sam trošio u ime progresa? Možemo li to uporediti sa ubistvima, sakaćenjima i silovanjima? Kako su uništene kišne šume imaju veze sa protivpešadijskim minama, razaranjima hramova i nesrećnom decom - gola, koja vrište, trčeći po selima u plamenu? Mučila su me ta pitanja i sav užas moje krivice. Odjednom sam čuo šum, koji me je naterao da obamrem.

Vrata se zatvoriše. Udar je odjeknuo „Hanoj Hiltonom". Metalna vrata. Skočio sam na noge - u strahu da će me zaključati na tom mestu celu noć. Naterao sam se da se smirim, naslonio sam se na hladni betonski zid, nadajući se da me stražar neće zaboraviti. Jer ja sam Amerikanac.

I ta misao da sam ja Amerikanac, i zato me neće zaključati na takvom mestu - jednom rečju da će mi nož zabiti u srce. Zašto se Amerikanci osećaju tako privilegovanim? Pokušali smo uništiti tu zemlje, ali pri tom samouvereno mislimo da nas neće ostaviti da noćimo u bivšem zatvoru. Zar je to pravedno? I ja, onaj koji je zemlje hvatao u zamku dugova, pretio ili potkupljivao njihove predsednike…kakvo pravo sam imao da se osećam bezbedno ma gde bio?

Hladni betonski zid me je naterao da se naježim. Kako sam mogao porediti svoje postupke sa onim što su činili vojnici i dželati? Ali tu sam shvatio da stvar nije u poređenju.

Jedno je radilo za drugo. Ekonomske ubice su delovale smelo, znajući da je vojska uvek u pripravnosti. Na kraju krajeva najvažnije je da se moramo promeniti, moramo naći drugi put. Drugi put, da bi svladali strahove, dobili nove teritorije i resurse. Moramo se odreći takvih rušilačkih metoda, kao što su eksploatacija i krvava svedozvoljenost. Vreme je da se oslobodimo skamenjenosti.

Ugasio sam svetlo. Sedeći u mračnoj prostoriji gde su stradali ljudi, razmišljao sam o metodama ekonomskih ubica i šakala - o tome, kako su se one promenile od vremena završetka rata u Vijetnamu i početka moje karijere ekonomskog ubice.

Istanbul: oruđa savremene imperije

1970-ih godina ekonomske ubice su radile kao top-menadžeri i konsultanti u malobrojnim transnacionalnim korporacijama i konsultantskim kompanijama. Danas su to top-menadžeri i konsultanti hiljada transnacionalnih korporacija, konsultantskih firmi, investicionih fondova, granskih grupa i udruženja, kao i armija lobista koja ih sve predstavlja.

Sličnosti i razlike između ekonomskih ubica prošlih vremena i današnjih postale su predmet mog usredsređenog proučavanja u aprilu 2015. godine. Prošlo je manje od mesec dana posle putovanja i Vijetnam. Stajao sam pored prozora hotelske sobe u Istanbulu i gledao stare zgrade i minarete grada, koji je bio srce imperije i žrtva imperije tokom nekoliko vekova. Posle izdavanja knjige „Ispovest ekonomskog ubice" nekoliko puta su me pozivali u Istanbul da govorim na konferencijama menadžera. Ovaj istorijski grad se pretvorio u centar međunarodnih konferencija.

Razmišljao sam o ključnim instrumentima, kojim smo se mi, ekonomske ubice, koristili u prošlosti: lažna ekonomija, to jeste iskrivljene finansijske analize, lažne prognoze i falsifikovani knjigovodstveni izveštaji; tajne, obmane, pretnje, podmićivanja i izvrtanje činjenica; obećanja, koja niko ne namerava ispuniti; porobljavanje preko kredita i zastrašivanje. Isti ti instrumenti se i danas koriste. Danas kao i ranije, mnogi elementi su prisutni u svakom „napadu", iako je to primetno samo onome ko želi da pronikne u ono što se pod njim skriva. Sada kao i ranije, sve se drži na jednom principu: za postizanje željenog rezultata opravdana su sva sredstva.

Važna promena se sastoji u tome što danas ekonomske ubice deluju ne samo u zemljama u razvoju, nego i u Državama. Oni su svuda. Uz to svaki metod je dobio nova ovaploćenja i varijacije. Postoji stotine hiljada ekonomskih ubica po celom svetu. Oni su zaista stvorili globalnu imperiju. Oni deluju i otvoreno i tajno. Sistem je postao tako širok i toliko se ukorenio da se pretvorio u uobičajeni metod vođenja biznisa i, prema tome, praktično nikoga ne uznemirava.

Ekonomske ubice ubeđuju zvanične vlasti da im pruže poreske i zakonodavne olakšice. Oni primoravaju zemlje da se međusobno nadmeću za mogućnost da premeste proizvodnju kod sebe. Fabrike u jednoj zemlji, neoporezivo bankarsko servisiranje u drugoj zemlji, telefonski centar u trećoj zemlji, a sedište u četvrtoj - sve to im obezbeđuje situaciju gde sigurno dobijaju. Zemlje se međusobno nadmeću nudeći im maksimalno blage i prilagodljive ekološke i socijalne uslove, maksimalno nisku platu za rad i mizerno oporezovanje. U mnogim slučajevima države se udave u kreditima, da bi pružile privilegije korporacijama. Pre deset meseci smo videli, kako se to desilo u Islandu, Španiji, Irskoj, Grčkoj, pored zemalja u razvoju gde sličan sistem deluje već odavno. Ako ti prefinjeni pristupi ne donesu rezultate, počinje ucena zvaničnika: prete im da će objaviti diskreditujuću informaciju koja se tiče njihovog ličnog života, a u nekim slučajevima čak je i fabrikovati.

Možemo izdvojiti još jedno novo opravdanje metoda ekonomskih ubica. Ranije su ekonomske ubice štitile svet od komunista, Vijetnamaca i drugih revolucionarnih formacija ili od bilo kakve pretnje našem prosperitetnom načinu američkog života. Danas se ekonomske ubice opravdavaju time što se bore sa teroristima i islamskim ekstremistima, a takođe i doprinose ekonomskom rastu zemlje ili štite naš prosperitetan način života.

Tog dana sam se sastao sa Učuč Ozulkerom, bivšim turskim ambasadorom u Libiji, uvaženim diplomatom i naučnikom, koji predstavlja zemlju u Evropskoj Uniji, i Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj.

Naručili smo tursku kafu i brzo sa prekrasnim pogledom na Bosfor - vodeni put, koji obezbeđuje transportni saobraćaj između Sredozemnog i Crnog mora i koji razdvaja Aziju od Evrope. Razmatrali smo kritičku ulogu Bosfora u trgovini Drevne Grčke, Drevne Persije i Drevnog Rima.

- Napišite o tome u svojoj knjizi, - reče Uluč. - Ekonomija je ključ ka vlasti.

Pokazao sam na teretni brod koji je proplovio pored nas.

- Trgovina.

- Da, - osmehnu se on. - I krediti. - On ispi gutljaj jake kafe, koju mu donese konobar. - Vi naglašavate da je vaša obaveza bila hvatanje zemalja u zamku kredita. - On me pogleda preko svoje šolje. - Straha i kredita. Sa dva najmoćnija oružja imperije. - Stavi čašu na stolić. - Većina smatra da je vojna moć pokretačka snaga imperije, ali rat ima veliki značaj samo iz jednog razloga - on izaziva strah. Ljudi su toliko zastrašeni, da su spremni izgubiti svoj novac. I gomilaju nove dugove. - On se ponovo osmehnu. - Ma kakav bio naš dug - novac ili obaveze, mi smo svejedno njima okovani. Eto zašto su metode ekonomskih ubica tako efikasne. Čak i efikasniji nego rat.

Kada sam ga zamolio da ispriča o njegovom radu u Libiji, on odgovori da vlada Muamera Gadafija predstavlja sjajan primer izgradnje savremene imperije.

- On je bio okrutni diktator, ipak, po mom mišljenju, ljudima je bilo dobro u njegovo vreme. Za razliku od mnogih drugih lidera o kojima vi pišete, - u Indoneziji, Ekvadoru i drugim mestima, - on je koristio naftni novac Libije za poboljšanje života naroda. Ali njegova simpatija prema SSSR-u uzdrmala je Države.

Uluč reče da je posle raspada Sovjetskog Saveza Gadafi ostao potpuno sam, bez podrške, u veoma opasnoj situaciji. Kao rezultat toga on je rešio da se pomiri sa Zapadom. - On se prodao Velikoj Britaniji i Državama, kada je priznao kakvu ulogu je igrala Libija u dizanju u vazduh aviona „Pan Amerika" nad gradom Likerbi (Škotska). On je takođe ubedio London i Vašington da njihove kompanije eksploatišu naftu njegove zemlje. To je bio razlog ukidanja većine ekonomskih sankcija protiv njega.

- Pa zašto su onda Države i Britanija podržale pobunjenike koji su ustali protiv Gadafija?

- To je složeno, zamršeno pitanje. - Uluč ispi još jedan gutljaj kafe. - U dve reči: Francuzi nisu pristali na anglo-američko-libijski savez i svoje gubitke na naftnim ugovorima.

On ispriča da je predsednik Sarkozi ponudio podršku nezadovoljnim plemenima u Egiptu i drugim arapskim zemljama, kao i samoj Libiji, koje nastoje da svrgnu Gadafija. Usled toga Velika Britanija i SAD su shvatili da je njihova zaštita režima Gadafija koji su oni u prošlosti aktivno osuđivali, izazvati proteste svetske zajednice.

- Osim toga - dodade on - Gadafi je pozivao druge arapske zemlje da prodaju naftu za libijske zlatne dinare umesto za dolare.

- Kao Sadam Husein, a sada i Iran.

- Da. Kao što znate, Vašington i Vol Strit pretnju dolaru i Federalnim rezervama praktično smatraju aktom agresije. Zato su se SAD i Britanija pridružile Francuskoj i drugim zemljama NATO-a u „građanskom ratu", koje su na kraju krajeva svrgle i ubile Gadafija. Klasičan primer svega onoga o čemu vi pišete, gospodine Perkins. Ekonomske ubice, šakali i vojnici su udružili svoje napore - najpre tajno, a zatim otvoreno.

On pogleda na brod koji je proplovio pored nas.

- Ovde se isto to desilo. Države su igrale presudnu ulogu u prevratu 1980. godine u našoj zemlji.

Govorili smo o tome da je predsednik Karter poslao 3 hiljade pešadinaca, da bi podržali taj prevrat, i na to izdali 4 milijarde dolara. Kao što je svojstveno sistemu ekonomskih ubica, deo novca se sliva u NATO i Organizaciju za ekonomsku saradnju i razvoj. Ne iznenađuje što je posle prevrata ušao u igru MMF, da bi podržao privatizaciju i krupni biznis.

- Turska, - reče Uguč, - je uvučena u igru koju vodi korporatokratija.

Primetio sam da je globalna korporativna mreža destabilizovala svetsku ekonomiju, koja se sad oslanja na ratove, kredite i pljačkanje prirodnih resursa - to jeste pretvorila se u ekonomiju smrti.

- Manje od 5 procenata stanovništva sveta - rekao sam - živi u Državama, trošeći više od 25 procenata resursa, dok polovina sveta živi u krajnjem siromaštvu. To je model za oponašanje. Njega je nemoguće kopirati - i Kini, Indiji, Brazilu, Turskoj i bilo kojoj drugoj zemlji, ma koliko se jako trudili".

- Da, - reče Uluč. - Strah, dugovi i još jedna važna strategija: zavadi pa vladaj.

Porazgovarali smo o raskolu među sunitima i šiitima i o tome, kako građanski ratovi i plemenskim sukobima stvaraju vakuum vlasti, otvarajući vrata za eksploataciju.

- U takvim sukobima, - nastavi on, - obje strane zapadaju u dugove, kupuju još više naoružanja, uništavaju resurse i infrastrukturu, a zatim će ponovo biti krediti, da bi finansirali restrukturalizaciju. To vidimo na Srednjem Istoku, u Siriji, Iraku, Egiptu, Avganistanu… Toliko zemalja se pretvorilo u građevinski materijal za milijardere.

Pitao sam šta treba učiniti, da bi ekonomiju smrti pretvorili u ekonomiju života.

- Moramo se baviti biznismenima, top-menadžerima i glavnim akcionarima transnacionalnih korporacija celog sveta. Oni su izvor problema.

(Nastavak u sledećem broju)