Gradsko saobraćajno preduzeće (GSP) u Beogradu grca u dugovima, preživljava samo zahvaljujući dotacijama iz gradskog budžeta, kupuje samo najjeftinije i najlošije rezervne delove, a od 1. 200 raspoloživih autobusa, svaki drugi je tehnički neispravan i opasan za vožnju. Građani ali i vozači koji rizikuju i svoj i tuđe živote, voze se ovim raspalim prevoznim sredstvima na sopstvenu odgovornost. GSP-u nedostaje skoro 500 vozača, a onih koji su još u radnom odnosu, sve je manje, jer odlaze u privatne kompanije ili u inostranstvo. GSP u glavnog gradu Beogradu, slika je siledžijskog i primitivnog režima Aleksandra Vučića i njegovih trabanata. Poređenja radi, sve gradske linije u velikim evropskim gradovima kasne godišnje koliko kasne autobusi GSP u samo jednom danu.
Igor Milanović
Građane dvomilionskog Beograda svakodnevno prevozi 130 tramvaja, 94 trolejbusa i 1.034 autobusa. Nekada je to manje, a nekada i neko vozilo više, ali je polovina od tog "voznog parka" opasna po život, čak i za one koji ne koriste gradski saobraćaj, jer je u pitanju najveći zagađivač (zbog njega je Beograd izbio na vodeću poziciju među najvećim evropskim zagađivačima).
Zvanično je javni beogradski prevoznik, Gradsko saobraćajno preduzeće Beograd (GSP), veliki gubitaš koji preživljava samo zahvaljujući obimnim dotacijama iz gradskog budžeta. Gradsko saobraćajno preduzeće zadužilo se skoro milijardu dinara i tokom vladavine Srpske napredne stranke našlo "na budžetu" drugih javnih preduzeća, poput JKP "Gradske pijace" i "Beogradske elektrane". Tako su ova dva javna preduzeća postali poverioci GSP koje im duguje oko 980 miliona dinara "za potrebe prevazilaženja operativnih problema, odnosno redovnog i neometanog funkcionisanja preduzeća".
Samo je jednom slučaju, koji se može analizirati uvidom u Zaključak Gradskog veća grada Beograda i Odluku Nadzornog odbora JKP "Beogradske elektrane", a na osnovu preporuke Skupštine grada, preduzeće JKP GSP "Beograd" je pozajmilo 400 miliona dinara. Rok za vraćanje pozajmice je do 31. decembra 2017. godine. Nije teško izračunati da je još toliko dalo i JKP "Gradske pijace".
Drsko, bahato i primitivno, onako kako i priliči malom, nabeđenom režimskom karijeristi, dao je "svojim medijima" pomoćnik gradonačelnika Beograda Borko Milosavljević pominjući podatke o pozajmicama i njihovoj nameni, a nešto više o načinu pozajmljivanja novca od javnih preduzeća, rekavši doslovno i ovo: "...Takve transakcije su uobičajene, s obzirom na potrebe i likvidnost preduzeća. Ako je neko preduzeće likvidno, a drugo manje likvidno, uzimaju se pozajmice koje se posle vrate. Kamata je minimalna. Ipak, u novom rebalansu nisu predviđene nove pozajmice za GSP..."
Gradsko saobraćajno preduzeće u Beogradu je ubedljivo najveći gubitaš glavnog grada i najveći ekološki zagađivač. Čak i u zvaničnoj analizi Sekretarijata za javni prevoz, koja jasno pokazuje da je od 838 autobusa, čak 423 zrelo za hitan rashod, govori se o potrebi za aktiviranjem novih autobusa na čak 14 prigradskih linija (takozvani "potez 500"), koje će, naravno, privatnici preuzeti od GSP-a. Takođe, najavljena je i mogućnost raspisivanja novih tendera ukoliko GSP ne bude u mogućnosti da obavlja prevoz na svim linijama. Već sada se zna da će to biti kompanija koja se nalazi u rukama nemačkog državnog železničkog preduzeća "Deutsche Bahn", koje se ovde nalazi pod imenom "Arriva" (videti tekst o tome, pod naslovom "Put pod noge", objavljen u Magazinu Tabloid broj 373).
Gradsko saobraćajno preduzeće u Beogradu, nikada nije uspelo da dosegne nivo opremljenosti kakvu je imalo 1990. godine. Tada je ovo javno komunalno preduzeće u svom posedu imalo gotovo 1.400 vozila, prosečne starosti četiri i po godine. Danas GSP raspolaže sa oko 1.200 vozila, prosečne starosti više od deset godina. Poslednjih tri godine, dnevno je na ulici saobraćalo nešto više od 700 vozila od kojih veliki broj, zbog kvara, svakoga dana završi sa radom pre kraja jedne smene. Haos koji vozila GSP čine u Beogradu, teško je opisati onome ko ga lično nije doživeo. Samo u jednoj prepodnevnoj smeni, septembra meseca ove godine, čak 12 vozila je stalo, zapalilo se, raspalo ili je završilo bez kontrole van asvalta, ili, veštinom vozača, sporednim trakama ukoliko ih je bilo. Iz javnog preduzeća "Beograd put" više puta su se "hvalili" da Beograd ima oko 10 hiljada "udarnih rupa", te da ih oni stalno "saniraju". Činjenica je da su štete na vozilima izazvane zastrašujućim stanjem puteva i signalizacije ogromne, ali komunikacija između GSP i preduzeća za održavanje puteva su nikakve.
U jednom upuzorenju koje strani turisti od svojih agencija dobijaju pre nego što dođu u Beograd, piše: "...Da biste preživeli saobraćaj u Beogradu, potrebno je imati čelične živce Stivena Sigala, reflekse Brus Lija i avanturistički duh Indijane Džonsa. U suprotnom, zaboravite na vožnju automobila po gradu. Beograđani voze brzo i nervozno, naglo i bez upozorenja menjaju traku, psuju sve oko sebe, a ponekad je moguć i fizički obračun..."
Kad u takvoj atmosferi vozači i putnici u vozilima gradskog saobraćajnog preduzeća treba da stignu od kuće do posla i obrnuto, onda nije čudo što se godišnje desi više desetina tuča, srčanih udara i kolektivnih histerija usled nedostatka klimatizacije (leti) ili grejanja (zimi), ali i činjenice da u svakom vozilu GSP uvek ima dvostruko više putnika nego što je propisan atestiranim kapacitetom proizvođača! To je "standard" sa kojim vladajuća diktatura hoće u Evropu. Poređenja radi, sva linije gradskih saobraćajnih preduzeća u velikim evropskim gradovima ne kasne godišnje koliko kasne autobusi GSP u samo jednom danu. Dalje od ove činjenice ne treba raspravljati.
A1. Kad GSP odluči da na sudu "provoza" svog vozača
Drskost vladajuće mafije u javnim preduzećima, prevazišla je sve granice. Slučaj Gradskog saobraćajnog preduzeća (GSP) u Beogradu je u tom smislu najtipičniji. Dnevno iz garaža ovog strateški izuzetno važnog javnog preduzeća, izlazi u proseku i do 600 autobusa tehnički neispravnih i opasnih za bezbednost putnika, vozača i ukupnu bezbednost saobraćaja. To je polovina svih vozila GSP koji se nalaze. Zbog ove činjenice je i zanimljiv sudski postupak koji GSP vodi protiv svog radnika Zorana Lazarevića, iskusnog, dugogodišnjeg vozača (od 1995. godine zaposlen u ovoj firmi), koga ovo javno preduzeće tereti pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, da je napravio štetu na autobusu broj 1326, vozeći gradsku liniju 88.
Važno je odmah istaći da se radi o vrlo malom oštećenju spojlera, tačnije, plastike ispod desnog fara autobusa, te da je ukupna vrednost koju GSP potražuje, 10.620 dinara. Ali, to nije sprečilo GSP, da neosnovano sudski godi svog vozača. Zašto neosnovano? Zato što je već na prvom ročištu u Prvom osnovnom sudu, postalo jasno da Zoran Lazarević nije skrivio ništa. Naprotiv, krivac je GSP i direktor pogona GSP, Milan Pejčić koji se potrudio da sudskog veštaka "servisira" lažnim podacima. Uzgred, sudski veštak je u ovom predmetu koštao više nego što je GSP potraživao od Lazarevića! Tačnije, vešta je koštao 15.000 dinara (plus sudske takse 4.600 dinara), a GSP je tužio Lazarevića da nadoknadi vrednost od 10.620 dinara. Međutim, neko je odlučio da iz inata ili ličnog animoziteta, proganja Lazarevića.
Sve je počelo kad je pomenuti vozač GSP, ne znajući u kakvom je stanju vozilo, zadužio autobus sa čak osam izlizanih ("ćelavih") guma. Kritičnog dana (13. maja 2012. godine), u Kirovljevoj ulici u Beogradu, autobus broj 1326, za čijim je upravljačem bio Zoran Lazarević, "proklizao" je usled starih i izlizanih guma i tuđom krivicom napravio manju štetu prethodno opisanu (spojler, plastika ispod desnog fara). Takođe ve važno reći da je Lazarević vozio propisanom brzinom, te da je odmah nakon ovog neznatnog oštećenja, dao izjavu u garaži u vezi sa celim događajem.
Videvši valjda da vozač Lazarević raspolaže sa ozbiljnim argumentima koja terete GSP kao direktnog uzročnika spornog oštećenja, direktor pogona Milan Pejčić je pred Većem Prvog osnovnog suda kojim je predsedavao sudija Branko Živković, izjavio kako se "ne seća da je bio član odštetne komisije", koja je i krenula u neosnovani napad na vozača Lazarevića.
I referent za bezbednost saobraćaja u GSP, Željko Tomašević, koji je imao dužnost da vozilo uputi na vanredni tehnički pregled, izbegao je to da uradi kako krivica ne bi pala na direktora pogona, pomenutog Pejčića, kome je bio posao da obezbedi ispravan autobus i nove gume. Vozač Lazarević nije imao ni mogućnosti ni tehničkih sredstava da sam vrši pregled vozila niti mu je to bila dužnost.
Ali, sve to nije bilo dovoljno nego je ova sitna, podla i prvidna podmetačina nanela štetu Zoranu Lazareviću, vozaču koga su nakon ovog procesa poslali na "prekvalifikaciju", tačnije na obuku za vozača trolejbusa koji on sada vozi na jednoj od linija GSP.
Ovakav teror nad radnicima GSP, doveo je dotle da ovo javno preduzeće ima 460 vozača manje nego što je realno potrebno. Tačnije rečeno, iz GSP vozači odlaze masovno. Odavde do nemačke, Italije, Francuske, Švedske...Sve zbog nekih Pejčića, Tomaševića i sličnih "stručnjaka".