Postdemokratija

Otvoriti prozore

U najnovijoj izbornoj kampanji za Beograd, postalo je popularno svoj život posmatrati kroz prozor. Prvo je to rekao Đilas, kad je na pitanje čime dokazuje da je u Beogradu sad gore nego što je bilo u njegovo vreme, odgovorio da nema potrebe da bilo koga ubeđuje, jer svako može da se uveri kako je ako samo pogleda kroz prozor. Na to je, ne baš inventivno, odgovorio Vučić tvrdnjom da se građani pogledom kroz prozor mogu osvedočiti koliko je sad bolje nego pre. Sugeriše nam se, dakle, da treba da pogledamo kroz prozor da vidimo kako nam je. Pri tom mnogima od njih možemo samo da pljunemo pod prozor, ali zbog toga možemo biti likvidirani pod svojim, kao što je prošao Oliver Ivanović. Očigledno, nije svejedno kroz koji prozor se gleda i pod koji pljuje. Došlo je vreme da se u Srbiji otvore svi prozori i napravi veliko spremanje, piše ugledni novinar Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj vladi i ambasador u Tel Avivu

Mile Isakov

Kroz prozor stranke Olivera Ivanovića, ispred koje je ubijen, drugačije se videla Kosovska Mitrovica, pa i čitavo Kosovo. Zbog toga je robijao i zbog toga je likvidiran. Ma ko da je to naručio i uradio, odgovorni su svi koji su doprineli da se dijalog između Srba i Albanaca svede na nadgornjavanje nacionalista, ratnih huškača i zločinca, sa obe strane.

Posebno međunarodna zajednica, odnosno Amerika i Evropska unija, kao mentori i pokrovitelji jednih i drugih, mada znaju ko su i kakvi su. Kako su uopšte mogli očekivati mirno i pravedno rešenje od ljudi nečiste savesti i krvavih ruku, koji sagovornike sa druge strane svom narodu predstavljaju kao zločince, a sve domaće kritičare kao nacionalne izdajnike i strane plaćenike.

Zbog svojih drugačijih pogleda na problem i moguća rešenja, Oliver Ivanović je bio i zločinac, za Albance koji su ga hapsili, i izdajnik, za Srbe kojima je bio opozicija, pa je na njega mogao da puca ko god hoće. Oliverovo ubistvo je jasna poruka svim Srbima i svim Albancima da ima da se svrstaju uz svoje nacionalne vođe koji se, uz blagoslov SAD i EU, i u takozvanom procesu evroatlanskih integracija ponašaju po svojim ratničkim navikama. Ili si sa njima ili protiv njih. Ili ćeš biti njihov ili te neće biti

Ta logika i ta atmosfera linča na delu su i u beogradskoj izbornoj kampanji, koja je počela odavno, ali sticajem okolnosti zvanično upravo na dan atentata na Olivera Ivanovića, što su mnogi, i iz vlasti i iz opozicije, iskoristili, tačnije zloupotrebili, za međusobne optužbe pa i satanizaciju protivnika. Naravno da tu ipak postoji razlika, jer opozicija ne može nikako biti odgovorna za to ubistvo, a vlast može, ako ne direktno makar indirektno, jer je targetirala tog čoveka prilikom nedavnih lokalnih izbora na Kosovu, označavajući ga kao izdajnika i razbijača srpskog jedinstva.

Upravo je šef vladine kancelarije za Kosovo, Marko Đurić, koji sad najviše kuka i preti, u toj kampanji govorio da je svaki glas za Olivera Ivanovića glas protiv Srba na Kosovu i protiv Srbije. Svaka budala, a samo budale mogu tog Đurića uzimati za ozbiljno, mogla je da poželi da postane nacionalni heroj lišavajući srpstvo tog problema. Kao što je i svaki suludi neprijatelj mogao to da shvati kao otvorenu sezonu lova na njega. Vrhunac cinizma je što sad taj isti Đurić govori da je napad na Ivanovića napad na sve Srbe i na Srbiju, te poziva na sabornost jer je cilj tog terorističkog čina upravo to da podeli i zavadi Srbe. Pobedićemo te teroriste samo ako budemo jedinstveni, zavapio je Đurić. Drugim rečima, prevedeno na jezik režima koji je izrodio Marka Đurića i slične spodobe u vlasti, to je poruka da će svi koji budu učestvovali u izbornoj trci za glavni grad Srbije kontra vlasti, biti razbijači sada toliko potrebnog jedinstva.

Pored gomile laži i gluposti koje je povodom atentata izgovorio vidno nervozan Aleksandar Vučić, koji se uglavnom nije složio sa pitanjima koja su mu novinari postavljali, najsumnjivije mi je njegovo insistiranje na učešću srpskih istražnih organa u istrazi na Kosovu, jer bi to navodno bila garancija da će se doći do istine. Koje su to ubistvo razrešili u Srbiji?

Ne želim nikoga, pa ni njega, napamet da optužujem za ubistvo, ali mi se čini da on zna ili sluti da bi naručioci mogli biti povezani sa njime ili službama kojima on rukovodi, pa to želi da spreči. Ili, ako to ne bude moguće, bar da se distancira od izvršilaca tako što bi mogao da kaže da su njegovi ljudi učestvovali u njihovom otkrivanju. Ne bi me iznenadilo da mu kolege iz Prištine to i omoguće, pa da im posle bude dužan, kao što su i oni njemu zbog podrške koju im pruža da se domognu i održe na vlasti. Ruka ruku mije. Tako ja to vidim kroz svoj prozor uprkos dimnih zavesa kojima režim uporno pokušava da ga zamagli.

Inače, za razliku od većine Beograđana, čiji prozori gledaju u druge prozore na zgradama preko puta, ja, kroz moj prozor već godinama gledam zaparloženi popriličan komad plodne zemlje. To je slika i prilika Srbije, ne samo na prvi pogled već još više zbog priče kako je došlo do toga da je njiva zapuštena. Naime, u pitanju je vikend naselje na brdu iznad Rakovca, koje je pre desetak godina proglašeno za stambenu zonu. Moja ulica, ako se tako uopšte može nazvati neasfaltirani puteljak napravljen od nekadašnje lenije u ataru, nalazi se na rubu tog naselja i načičkana je vikendicama samo sa jedne strane, dok je preko puta to jutro zemlje na kojem je do pre četiri-pet godina bivši vlasnik gajio kukuruz. Međutim, od kako je uhapšen Šarić više ne dolazi ni da se svađa sa mnom oko međe između te njive i puta ispred moje kuće koji sam, priznajem, malo proširio na tu stranu, za metar ili možda malo više. Kakve veze sad ima Šarić sa zaparloženom zemljom? Ima i te kako, jer sve je u ovoj zemlji, kao creva, povezano sa kriminalom i korupcijom. Još pre osam godina vlasnik je njivu prodao kao plac nekim Šarićevim ljudima, koji u pranju novca od droge nisu pitali za cenu. Tako je bivši vlasnik uz prljavi novac koji uglavnom nije prijavio, dobio i odobrenje da nastavi da obrađuje tu njivu dok novi ne vidi šta će sa njome. A onda je za Šarićem raspisana poternica, nešto kasnije je i uhapšen, pa se bivši vlasnik uplašio i prestao da koristi blagodeti te ničije zemlje.

Sada to svedočanstvo tranzicije u Srbiji održavam zajedno sa komšijama sa moje strane puta, tako što povremeno pokosimo najbližih desetak metara, da nam se u tom šipražju pred kućnim pragom ne bi stvarala legla zmija i pacova, kao u Beogradu na vodi. Kakav li će tek biti pogled iz zgrada koje tamo niču, kroz prozore koji će koštati više nego prosečna garsonjera?

Naravno, takav pogled imaće samo pobednici u tranziciji. Gubitnici, a to su svi koji nisu petljali sa raznim šarićima, nemaju ni svoj prozor, a većina onih koji imaju kakav labrnji pendžer ne vide dalje od svog dvorišta, pa gledaju Pink ili Hepi televiziju da zavire malo preko plota. To im je jedini prozor u svet, pa nije čudo što ga ne razumeju, ali su ubeđeni da svet ne razume njih zato što su Srbi.

Priča o tome kako kroz različite prozore jedni vide jedno, a drugi nešto sasvim suprotno, ponavlja se svakodnevno u odnosu između vlasti i građana. Uzmimo na primer omiljenu žvaku režima o prosečnoj plati, kojom najradiji mažu oči građanstvu.

Sad kažu da je prosek primanja u Srbiji četiri stotine eura, a da će ove godine biti pet stotina. To su obećavali i za prošlu godinu, pa ništa, neće biti ni ove, ali nije sad to tema. Tema je prosek koji nema veze sa realnim platama, jer ogromna većina nema ni približno toliko. To je kao u onom vicu u kojem jedni jedu kupus, drugi meso, a u proseku svi jedemo sarmu.

Čak polovina zaposlenih u Srbiji mesečno prima samo polovinu od pomenutog proseka, tačnije 213 evra, a zajedno sa onima koji imaju nešto veća primanja, do 312 evra, čine tri četvrtine zaposlenih. Još desetak procenata radnih ljudi mesečno dobija platu manju od 344 evra, tako da sve zajedno, 85% zaposlenih u Srbiji prima manje od prosečne plate, jer taj prosek od 400 evra postiže se zahvaljujući tome što preostalih 15% prima mnogo više. Zapravo najviše u Evropi, jer je razlika između najvećih i onih manjih plata u Srbiji najveća na starom kontinentu. Prema tome, ako hoćete da vidite kako vam je i kako će vam biti pogledajte u svoj novčanik, a ne u prosek plata u zemlji koji, mada najmanji u region, zvuči primamljivo i obećavajuće. Videćete bolje nego kroz prozor.

Ne mogu ovom prilikom da se ne setim daleke 92, kada smo u Novom Sadu otvorili Prozor NDNV, prvog Nezavisnog društva novinara u Srbiji i celoj Jugoslaviji, da bismo sa njega svako veče u pola osam emitovali TV Dnevnik uživo i građanima saopštavali istinu o ratovima koji su počinjali u našoj zemlji. Za čitaoce ovog lista, svakako je zanimljivo, da su tada u tom poduhvatu, pored vojvođanskih novinara, učestvovali i sadašnji urednici Tabloida, Milovan Brkić i Nikola Vlahović, jer u Beogradu još nije postojalo takvo udruženje novinara (NUNS je osnovan tek nekoliko godina kasnije). U početku je pod našim Prozorom u Zmaj Jovinoj broj 4, bilo tek stotinjak građana i skoro isto toliko policajaca u civilu i ubačenih provokatora, ali kako su dani odmicali prvih je bivalo sve više, a onih drugih sve manje, jer videlo se da ne vredi. Puna dva meseca je više od hiljadu ljudi svako veče dolazilo pod Prozor po dozu sopstvenog dostojanstva i samopoštovanja, koji su kasnije postali nosioci opozicionog delovanja u strankama, nevladinim organizacijama i pokretu Otpor. Ostalo je već istorija.

I danas je u Beogradu slična situacija što se tiče informisanja i mogućnosti javnog izražavanja drugačijeg mišljenja. Potrebno je otvoriti prozor, a ne samo sa njega posmatrati šta se događa.