Da se ne zaboravi

Brionski plenum: strah, kalkulacije, očekivanja (39)

Dugoročno gledano, svi ćemo biti mrtvi

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma" (ali i o dugoročnim posledicama ovog događaja), na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

Dva moja Topličanina, poznanika, Ljubinko Nestorović i Dobrica Stojanović bili su šefovi unutrašnjih poslova: Nestorović u Požarevcu, Stojanović u Kragujevcu. Obojica su okončali život samoubistvom.

Beogradski advokat, kancelariju je imao u ulici Branislava Nušića, blizu Terazija! Po nalogu UDB-e i / ili za račun UDB-e "obrađivao" je mnoge svoje klijente. Jednoga dana sa četvrtoga sprata u zgradi u Takovskoj-baci se sa četvrtog sprata , izvrši samoubistvo. Zaboravio sam njegovo ime; ali u vestima o samoubistvu bilo je u beogradskoj štampi i njegovo ime; bejaše to pre 35. ili koliko godina.

Zbog Brionskoga plenuma, odnosno Šestoga plenuma CK SK Srbije, a u vezi sa Rankovićem, dva narodna heroja: general-pukovnik Veljko Kovačević i Spasenija-Cana Babović izvršili su samoubistva. Cana je slovila i kao heroj Partije zajedno s njom i Krsto Popivoda. Podnosili su nadčovečanske muke u beogradskoj "Glavnjači": pričalo se - strugali su im kolena, u žive rane stavljali so, ali ništa odali nisu.

Kovačević je kao svoj tekst, reč u diskusiji na Brionskom plenumu, morao da pročita tuđi tekst, tekst koji mu je noću doneo u hotelskoj sobi jedan major iz Titove partije, sa napomenom: "...Ovo Vam šalje general Gošnjak i kad budete prozvani pročitaćete to 'u ime Armije'...". Cana je na nagovor Stambolića, Veselinova i Radoslavljevića na Šestom plenumu CK SK Srbije predložila da Ranković bude isključen iz Partije.

Oboje su kasnije nepobitno ustanovili da je čitav Brionski plenum bio montaža. Uhvatila ih je griža savesti i hicima iz revolvera prekratili su svoje živote. Kovačević u svome stanu ispod hotela "Metropol", Cana u svome stanu u blizini hotela "Splendid".

Tragično su okončali svoje živote SUP-ovci, OZNOV-ci i u drugim krajevima Jugoslavije, ne u vezi Brionskoga plenuma, neki i u vezi toga događaja, ali ja ne znam detalje pa zato o tim slučajevima i ne pišem sada. Kad već pišem o tragičnom kraju života ljudi koje sam poznavao, a sve sam ih poznavao, sretao, da pomenem tragičnu sudbinu još nekoliko osoba, uglavnom svi su iz Armije.

Komandant Druge proleterske brigade Ljubodrag Đurić, posle njega komandant te brigade bejaše Ljubiša Veselinović (obojicu sam poznavao, sa Đurićem zajedno dve godine radio u Saveznom zavodu za socijalno osiguranje; Veselinović bejaše kasnije Predsednik Savezne saobraćajne komore, i kao novinar više puta sam odlazio kod njega za informacije, komentare) izvršili su samoubistvo. Đurić u podrumu zgrade u kojoj je stanovao, Veselinović se odvezao kolima do ulazne kapije na Novom groblju, izašao iz kola i hicem u glavu okončao svoj život. Samoubistvo je izvršila i zamenik političkoga komesara i partijski rukovodilac u brigadi Spasenija-Cana Babović. Politički komesar brigade Slobodan Penezić i komesar prvoga bataljona Svetolik Lazarević poginuli su u saobraćajnom udesu.

Idemo dalje: Tito je imenovao Komisiju za "slučaj Rankovića": Predsednik Komisije Krste Crvenkovski, članovi: Miko Tripalo, Đuro Pucar, Blažo Jovanović, Dobrivoje Radosavljević i Franc Popit. Posle par godina: Crvenkovski i Tripalo su isključeni iz Saveza komunista, penzionisani i penziju su obojica primali iz Penzionoga fonda republike Srbije, što je Tripalo vrlo teško podnosio, ali tako je bilo po propisima, koje su i njih dvojica svojevremeno izglasali!), Đuro Pucar i Blažo Jovanović poslati su u tzv. "depo za havarisane političare"), Bobi Radosavljević je teško doživeo Titov obračun sa liberalima u Srbiji, Markom Nikezićem i Latinkom Perović - bolećivim tonom obratio se tada Titu: "...Druže Tito, ja mislim da su ova deca dobro radila!" Bobi je od muke i bolesti ubrzo umro. Ostao je čitav u sedlu od te Komisije samo Franc Popit.

Članovi Koordinacione grupe za političko rušenje Rankovića, osnovane leta 1964. na Brionima: Milentije Popović, šef grupe, članovi Petar Stambolić, Dobrivoje Radosavljević i Dušan Petrović-Šane. Samo je Stambolić ostao „u sedlu" (on je uvek bio na Titovoj strani posle VI kongresa KPJ u Zagrebu 1952. kad ga je napao general-major Ljubodrag Đurić!), Dobrivoje Radosavljević-umro od tuge i bola posle Titovog obračuna sa Nikezićem i Dušanom Petrovićem. Zbog istih okolnosti ubrzo je preminuo i Milentije Popović, bio je tada Predsednik Savezne narodne skupštine. Srbi su računali, planirali, a u tome uverenju živeo je i Milentije Popović - kad oteramo Rankovića sigurno je da posle Titove smrti Srbin mora biti predsednik republike, a to će biti Milentije Popović. On je počeo da slovi i kao naučni delatnik, pisao je čak i o specifičnoj ceni proizvodnje, kao osnovi za izračunavanje prihoda, dohotka, nasuprot ceni proizvođača, koju je tezu zastupala većina tadašnjih ekonomista, ili dohodovne cene, koju je zastupao, bio i njen tvorac, dr. Miladin Korać.

Međutim, kad je Tito javno saopštio da će predložiti da posle njega bude kolektivni šef Jugoslavije, predsedništvo sastavljeno od delegata iz svih republika (na bazi pariteta i odgovarajućega broja delegata iz pokrajina), predsednik predsedništva posle Tita bio bi rotirajući na godinu dana - i Srbi i Milentije Popović su videli da od njihovih kombinacija i nada nema ništa.

Dušan Petrović se nadao da će na kraju krajeva on konačno biti prva politička ličnost u Srbiji-postaće predsednik Predsedništva SR Srbije. Međutim, stigla mu je vest: "...Nećeš ti biti predsednik Predsedništva republike Srbije. To će biti Draža Marković".

Dušan Petrović je toga trenutka kupao kera u dvorištu svoje vile. Istoga trenutka ispustio je kera, dobio je srčani udar i na mestu ostao mrtav! Slično se desilo i Mirku Popoviću , Užičaninu. Bio je, kako bi se to reklo, Krcunov pulen, ali kasnije se preokrenuo, postao je i član Izvršnoga biroa Predsedništva CK SK Jugoslavije. Istekao mu je mandat, i onda se nadao da će biti član Saveta federacije. A to je značilo:imaće pravo na kancelariju, možda sa još jednim članom, zajedničku sekretaricu, i pravo da iz autoservisa Saveznog izvršnog veća koristi kola kad mu zatrebaju, razume se, sa šoferom.

Kopao je vodu da bi se slivala kišnica sa krova njegove kuće za odmor na Zlatiboru. I stigla mu je tada vest:"Nećete biti član Saveta federacije-niste vi taj „kadar". Toga trenutka zamanuo je budakom, drmnulo ga srce, srušio se i umro!

Dok ispisujem sudbine, kraj života napred citiranih osoba, sećam se svojih seljaka, njihovih komentara:Sede za kafanskim stolom u birtiji, ispijaju čokančiće rakije, koje drže oko grlića kažiprstom i velikim prstom desne ruke, i tako ih prinesu ustima i gutljaj, po gutljaj i tiho kažu jedan drugom: "...Ama tako je od kad je veka i sveta. Ničija ne gori do zore!"

Kad je stigla vest da je potpredsednik Saveznog izvršnog veća i član Izvršnog komiteta CK SKJ Borisa Krajgera poginuo u automobilskoj nesreći kod Sremske Mitrovice (bilo je to 4.januara 1967. godine; vraćao se sa skijanja iz svoje dežele-Slovenije, gde je proveo Novogodišnje praznike) sedeo sam sa kolegom, novinarom Andrejom Partonjićem u „Prešernovoj kleti". Ispijali smo čokančiće rakije (i Partonjić je držao čokanje između kažiprsta i velikoga prsta desne ruke, kao i moji seljaci) i grickali kisele feferone.

I Andrejev komentar povodom vesti o pogibiji Krajgera: "Ama došao đavo po svoje!" Bio je to njegov komentar povodom ciničnih, zajedljivih upadica, diskusije na sednicama Izvršnoga komiteta CK SKJ i na Brionskome plenumu o Rankoviću. Kažem mu: "Andro, đavo, pa to je religija, mi smo članovi KPJ-ateisti smo!?" On mahnu rukom: "...Ovo ti je narodna poslovica za ovakve prilike!"

Konačno, umro je i drug Tito. Maja 4. godine 1980, spiker Radio-televizije Srbije, Miodrag Zdravković, patetičnim glasom je počeo emisiju vesti: "Umro je drug Tito". Takav su naslov sutradan objavili svi dnevni listovi u zemlji; zvanično saopštenje TANJUG-a. Titu su u Kliničkom centru u Ljubljani prethodno isekli levu nogu do kolena da bi mu produžili život koliko-toliko, ali nastupila je smrt!

Završiću ovaj feljton jednom konstatacijom čuvenoga Engleskoga ekonomiste: Kejnz (John Ayunard Keynes) na naučnome skupu prominentnih svetskih naučnika, koji su razmatrali temu: Šta se u budućnosti može očekivati, kakav razvitak proizvodnih snaga, ekonomije, demografije itd. Kejnz je kazao: "...Posmatrano na dugi rok ja jedino pouzdano znam: Svi ćemo biti mrtvi!"

Da, da, svi ćemo umreti. U narednih 100 godina imaćemo na planeti 10 milijardi mrtvih. Umreće svih sedam milijardi danas živih, i bar još tri milijarde onih koji će se roditi od danas u sledećih 100 godina!

"Noć prevare, dan izdaje": dolazak lažne demokratije i kraj poslednje Jugoslavije

Ja ću pokušati da iznesem argumente da 5. oktobar 2000. godine nikako nije i neće otići u zaborav, kao i nekoliko činjenica koje govore o dr. Zoranu Đinđiću i njegovim akcijama kao predsednika Vlade Srbije.

Živa su još dva vodeća učesnika DOS opozicije: Vojislav Koštunica i Dragoljub Mićunović. Njih ljubazno molim da odgovore, komentarišu moje argumente. Obojica su časni ljudi. Koštunica je i hrišćanin pa ga posebno obavezuju kazivanja u Svetome pismu, među ostalim i ona Božja zapovest iz Druge knjige Staroga zaveta (Druga knjiga Mojsijeva koja se zove "Izlazak"): Ne svjedoči lažno na bližnjega svojega (20.16). Dragoljuba Mićunovića ja sam primio u članstvo SKOJ-a u prokupačkoj gimnaziji, i setiće se- kod nas nema zakletve i zaveta, umesto toga svedočimo istinu rečima: "Časna SKOJ- evska reč".

Moja pitanja i komentari su sledeći: Da li danas Koštunica i Mićunović tvrde da je na izborima 24. septembra 2000. godine Koštunica dobio nadpolovičnu većinu birača? DOS-ovci su zapalili Saveznu skupštinu. Da li je to jedini slučaj paljevine parlamenta posle nacističkoga paljenja Rajhstaga? I da li to služi na ponos i diku i njima dvojici i svima nama? Da li je istina da je zapaljena zgrada Savezne skupštine da bi bio zapaljen i izborni materijal, rezultati izbora koji su svedočili da ni Koštunica, ni Milošević, nisu izabrani, da se mora ići u drugi krug?

Gospođa Milena Arežina, tada predsednica Okružnog privrednog suda u Beogradu, bila je član državne izborne komisije. Vapila je da niko nije izabran, mora se ići u drugi krug! Arežina je kasnije objavila knjigu pod naslovom: "Noć prevare, dan izdaje".

Izložila je masu činjenica, argumenata. Zašto niko od DOS- ovaca nije polemisao, dezavuisao Milenine argumente? Zašto ako ona tvrdi da niko od kandidata nije dobio potreban broj glasova!

Da li je tačno da je u dramatičnim trenucima Koštunicu pozvao Putin i savetovao mu da ide u drugi krug? Putinovi argumenti: a.) Nezgodno je da demonstracijama opovrgavate rezultate Savezne izborne komisije, koja je legalno i legitimno delovala; b.) Jugoslavija se sastoji od dve federalne jedinice: Srbije i Crne Gore. Zvanično je potvrđeno da je u Crnoj Gori Koštunica dobio oko 7000 glasova, a Milošević oko 110000 glasova. Prema tome, Vi Koštunica niste dobili većinu u jednoj federalnoj jedinici, i biće nezgodno i za Vaš svakodnevni rad i savest da u ovakvim odnosima vršite funkciju Predsednika Jugoslavije.

Zašto nijedno javno glasilo u Jugoslaviji nije objavilo da je Putin zvao i upozorio Koštunicu? Glavni vođa DOS-a dr. Zoran Đinđić uskoro je postao-kako se to govorilo-prvi, slobodno, demokratski izabran-predsednik Vlade Srbije. Oficijelno je uskoro posetio SAD. Primio ga je Kolin Pauel, državni sekretar. Prijem je trajao 15. minuta.

Za to vreme Pauel je Đinđiću izdiktirao četiri ultimatum i to: Prvo, da do 31. marta mora da uhapsi Miloševića; Drugo, odmah da pusti na slobodu 123 pravosnažno osuđena Albanca (mislim da beše reč o takozvanoj Đakovačkoj grupi); Treće, odmah da obustavi isplatu plata iz Centralnog fonda Jugoslavije za 1.670 oficira i podoficira vojske Republike Srpske u Bosni i Hercegovini; I četvrto, da se u Srbiji da radi tako da se što pre zatrete svaki trag socijalizma.

Đinđić je prihvatio sva četiri ultimatuma. Milošević je uhapšen u dva sata posle ponoći 1. aprila, ali po vašingtonskom vremenu to je još bio 31. mart. Usvojen je u Saveznoj skupštini zakon o aboliciji i 123 pravosnažno osuđena Albanca su oslobođena. Ubrzo je obustavljena isplata plata oficirima i podoficirima vojske Republike Srpske ili JNA, koji su bili angažovani u sukobima u BiH. I četvrto: otpočela je, kako to danas mnogi zovu: pljačkaško- burazerska privatizacija.

Zašto nijedno javno glasilo u zemlji nije objavilo rezultate razgovora Kolina Pauela i dr. Zorana Đinđića?

Nekoliko renomiranih pravnika, među njima i advokat Zdenko Tomanović, više puta su isticali: "...Vlast u Srbiji nezakonito je postupala prema Slobodanu Miloševiću". Dakle: "postupala", a ne "postupila". Tačno, pravnici su govorili o postupcima, ne o postupku i, nedvojbeno, pri tome su mislili: prvo, na nezakonito hapšenje Slobodana Miloševića, noću 2. aprila 2001., i drugo, kasnije kidnapovanje Miloševića iz zatvora i izručenje stranim vlastima, putem NATO helikoptera i aviona, u Haški tribunal. U tim nezakonitim postupcima presudnu ulogu imao je dr. Zoran Đinđić. A, i Đinđiću je bilo poznato pravilo: "...Ništa što je bilo nezakonito u momentu nastanka, ne može samim protekom vremena postati zakonito!" Da je ostao živ i ako je Srbija bila pravna država, Đinđić bi, po mom mišljenju, morao krivično da odgovara za "nezakonita postupanja prema Miloševiću!"

Dr. Zoran Đinđić je na tajno dogovorenom sastanku, na amsterdamskom aerodromu, kazao Karli Del Ponte, glavnoj tužiteljki Haškog tribunal: "Vodite Šešelja, i nemojte nam ga vraćati!"

Da je živ, šta bi danas rekao Đinđić, budući da je Šešelj dobrovoljno otišao u Haški tribunal, i u višegodišnjem procesu, ruku na srce: intelektualno, pravnički i moralno porazio Haški tribunal i vratio se u Srbiju neosuđen. Dixi et salvavi animam meam.

A 1. Autor feljtona, Milentije Pešaković o sebi

Za svaki slučaj nije loše da se adekvatno partijsko-politički legitimišem: od svoje sedamnaeste godine, bio sam član KPJ/SKJ. Kad je bio ukinut SKJ- nisam više bio član niti jedne političke stranke, ili parapartijske organizacije. Objavljivao sam tekstove - polemike sa nekim Miloševićevim izjavama, tvrdnjama, u listu "Danas". Nikada nisam glasao za Slobodana Miloševića.

Na ispraćaju tela Vidoja Žarkovića iz kapele na Novom beogradskom groblju, Miljan Radović, tada predsednik CK Crne Gore mi je stisnuo ruku i čestitao: "Pešak, hrabro, odlučno, glasno...Bravo!"

Više puta sam polemisao sa tekstovima, govorima Mirjane Marković, onda kada je svestrano podržavana od Balše Špadijera, Radoša Smiljkovića, Danila Ž. Markovića, Slobodana Unkovića, pa i glodura "Politike" Živorada Minovića.

Godine, 1975.-1977. bio sam progonjen od Josipa Broza Tita i Staneta Dolanca. Jedva sam ostao živ. Godine 1977. policija mi je odnela iz stana silnu dokumentaciju, među kojim i oko 5.200 stranica kopija mog autorskog teksta: razne zabeleške, izveštaji, analize, itd. ,itd. koje sam ispisivao za svoje rukovodioce dok sam bio na radu u CK SK Srbije i CK SKJ. Svi ti materijali, kako mi je kasnije kazao Petar Stambolić, sačuvani su i nalaze se u Arhivu Srbije i Arhivu Jugoslavije.

Kolege urednici "Magazina Tabloid": sada il' nikada! Hic Rhodus, hic salta!

Glosa

Dok ispisujem sudbine, kraj života napred citiranih osoba, sećam se svojih seljaka, njihovih komentara: sede za kafanskim stolom u birtiji, ispijaju čokančiće rakije, koje drže oko grlića kažiprstom i velikim prstom desne ruke, i tako ih prinesu ustima i gutljaj, po gutljaj, i tiho kažu jedan drugom: "...Ama tako je od kad je veka i sveta. Ničija ne gori do zore!"