Pogled iz Moskve

U odnosima Evrope i Amerike pojavilo se nešto novo

TRANSATLANTSKI RASKOL

Među NATO saveznicima i transatlantskim partnerima - Amerikom i Evropom, nikada nije bilo potpuno podudaranja interesa. Evropljani su javno ili tajno bili nezadovoljni zbog svoje potčinjene uloge u odnosima sa Amerikancima, a Amerikanci su sa svoje strane smatrali Evropljane zavisnima od njih. Ipak, problemi koji su se javljali su rešavani ili, u krajnjem slučaju, zataškivani, a razgovori o mogućem raskolu su uglavnom imali spekulativan karakter. Sada se u odnosima Evrope i Amerike pojavilo nešto novo. zaključuje ruski novinar-istraživač Dmitrij Minjin

Piše: Dmitrij Minjin

Mnogo toga upozorava na to da sadašnji evropski bunt nije samo gunđanje, već je moguće reč o prelomnom trenutku u transatlantskom partnerstvu. Da je reč o jednoj temi, pa i važnoj, Evropljani bi se kao i mnogo puta ranije povukli. Ali, sada Donald Tramp traži od Evrope da se bespogovorno potčini praktično celom spektru spornih pitanja koja postoje između dve obale Atlantskog okeana. Od revizije nuklearnog sporazuma sa Iranom i jačanja sankcija protiv Rusije, do povećanja izdataka za NATO i uvođenja taksi na uvoz čelika i aluminijuma iz Evrope. A to je potpuno drugačija situacija u kojoj tradicionalne diskusije mogu da dobiju i predznake konfrontacije.

Predsednik Evropskog saveta Donald Tusk je u pismu koje je poslao evropskim liderima upozorio da predsednik Tramp predstavlja potencijalnu pretnju za EU, čineći evropsku budućnost „u značajnoj meri nepredvidivom".

Fundamentalni raskol?

Ipak, ne treba svoditi krizu atlantizma na samovolju jednog političara, ma kako on bio uticajan. Preduslovi za sazrevanje raskola su fundamentalniji. Glavni od njih je nestajanje uzroka postojanja trajnog zapadnog bloka, kao faktora konfrontacije dva sistema. Celokupna sadašnja „atlantska solidarnost" izgrađena je na veštačkim šemama. Zato pokušaji da se razduva nova pretnja i da se dokazima potkrepi očuvanje nezgrapnih mehanizama „solidarnosti" ponekad izgleda otvoreno farsično. Ako toliko dugo plašite svoje građane povicima „vukovi, vukovi", onda to ne deluje.

Ankete pokazuju da sve veći broj Evropljana prestaje da vidi Rusiju kao pretnju svojoj bezbednosti i sve su skloniji da takvu pretnju vide preko okeana.

Predstave o slaganju interesa u uslovima globalizacije prestaju da deluju. Učesnici transatlantskog saveza sve češće postaju jedni drugima konkurencija, pre nego partneri, pred licem okolnog sveta. Delimično do toga dolazi zato što je širenje NATO i EU znatno otežalo njihovo jedinstvo.

Problem SAD je, takođe, u tome što njihov način postojanja, u čijem centru se nalazi posedovanje svetske valute i kontrola nad osnovnim finansijskim tokovima, pretpostavlja obaveznu ulogu svetskog lidera. Ipak, to nije moguće bez kontrole nad glavnim staništem čovečanstva - Evroazijom. Za državu koju od Evroazije dele hiljade kilometara okeana, uspostavljanje takve kontrole je - skup posao. Nisu se slučajno svi pretendenti na ulogu svetskog hegemona do sada pojavljivali u Evroaziji. Zato, da bi izbegli izazove drugih velikih sila, SAD su prinuđene da se oslanjaju na lokalni sitem saveza i da taj sistem stalno šire. Takvo prošireno okruženje postaje sve manje homogeno, unutar njega se pojavljuju autonomni interesi. I SAD su prinuđene da teže jačanju kontrole nad saveznicima, što na kraju jača njihovo nezadovoljstvo i protest. Stvara se začarani krug. Odnosno, uzroci krize atlantizma nalaze se u njegovoj ekspanziji. Kontrola nad Evroazijom od strane prekookeanske države ne može večno da traje i zato što, izdvajajući prevelike resurse, Amerika postepeno gubi svoje pozicije u globalnoj konkurenciji. Pa i sama ta kontrola predstavlja anomaliju, izazvanu pre svega posledicama dva svetska rata. Uklanjanje ove anomalije je nesporno, poput zakona prirode.

Direktor Zemaljskog instituta Kolubmija univerziteta iz SAD, Džefri Saks, smatra da u sadašnjem trenutku, bezbednost Evrope pre svega zavisi od očuvanja iranskog nuklearnog sporazuma. Za to je, prema njegovom mišljenju, neophodno da EU, zajedno sa Rusijom, Kinom i drugim državama-članicama UN, garantuje razvoj ekonomskih odnosa sa Iranom. A to je moguće samo u slučaju da se Evropa ne povinuje ekstrateritorijalnim sankcijama SAD.

Stalno će nametati svoju volju

„Ako se Evropa danas ne bude suprotstavljala, u budućnosti je uopšte više neće uzimati za ozbiljno u međunarodnoj politici. Ako Evropa danas napravi ustupke, SAD će joj u budućnosti stalno nametati svoju volju."

Predstava o Rusiji kao o „velikom i zlom neprijatelju" sa kojim ne može da se pregovara, suštinski je pogrešna. „Rusija nije lak partner, ali ni mi ne treba da se ponašamo tako, kao da je naša reputacija besprekorna", smatra Džefri Saks.

Izgleda da su ovoga puta lideri EU odlučni. Visoka predstavnica EU za spoljnu politiku Federika Mogerini obezbedila je podršku ministara spoljnih poslova vodećih zemalja -članica za razradu ekonomskih i pravnih mehanizama za zaštitu evropskih kompanija. Njima će biti zabranjeno da poštuju američke sankcije protiv Irana. U tom cilju, posebno, može se iskoristiti regulativa iz 1996. godine kada je Klintonova administracija odučila da uvede sankcije protiv Irana, Libije i Kube. Tada nije bilo potrebno koristiti ovu regulativu, jer Klinton nije uveo sankcije protiv evropskih kompanija koje su trgovale sa pomenutim zemljama. Danas je EU odlučna da iskoristi staru regulativu i učini Evropsku investicionu banku garantom transakcija i investicija u iransku ekonomiju. Nezadovoljstvo ponašanjem američkog saveznika bilo je očigledno i tokom nedavnih poseta Rusiji nemačke kancelarke A. Merkel i francuskog predsednika E. Makrona.

Iako su oba državnika izbegavala otvorene napade protiv Vašingtona na pregovorima sa ruskim domaćinima, samo njihovo raspoloženje za produbljivanjem dijaloga sa Moskvom nije u skladu sa impulsima koji dolaze iz SAD. A želja da se sačuva iranski nuklearni sporazuma bila je izražena sve vreme razgovora.

Od suštinskog značaja je da se prizna izjava koja je odmah zatim usledila sa ruske strane na Peterburškom međunarodnom ekonomskom forumu o spremnosti da se u potpunosti pređe sa dolara na evro u transakcijama sa Evropom.

To bi omogućilo da se izbegnu mnoga veštački nametnuta ograničenja u trgovini.

Buntovničko raspoloženje u odnosima sa „prekookeanskim partnerom i mentorom" zahvata sve veći broj evropskih zemalja, osim možda najupornijih saveznika Vašingtona. Među njih spada, na primer, Poljska. Gazeta Viborča naziva kontakte V. Putina sa evropskim liderima „vrbovanjem" i „razobličava" namere Kremlja da pozove Evropljane da se „osmele da vode nezavisnu politiku, odnosno da ne slušaju uputstva koja dolaze preko okeana". Nije slučajno Varšava predložila SAD da na teritoriji Poljske izgradi jednu od najvećih baza u Evropi.

Poljacima bi kao primer mogla da posluži Sofija koja je se odjednom setila da je upravo na nagovor Vašingtona svojevremeno odbila ugovor za izgradnju gasovoda Južni tok, vredan više milijardi. U politici se dešavaju neracionalni postpuci koje je posle veoma teško ispraviti, posebno ako ne slediš svoje, nego tuđe interese.