Rasprodaja države

Diktator rasprodaje Srbiju: Kosovo Albancima, Telekom i EPS Nemcima..

A Srbima konopac za vešanje

Pre 140 godina, na Berlinskom kongresu, 13. jula 1878. godine, Srbija je dobila međunarodno priznanje i postala 27. suverena država na svetu. Sve što je od tada srpski narod ugradio u svoju državnost, sve političke i vojne uspehe i bezbrojne ljudske žrtve i materijalnu štetu, Aleksandar Vučić sada gazi i poništava. Zarad vlasti i novca, rasprodaje sve što je stvarano generacijama.

Predrag Popović

Vučić trguje svime što nije njegovo. Organizovao je kriminalnu grupu koja svesno krši Ustav kako bi omogućila prodaju Kosova albanskim teroristima. Državno zemljište, najplodnije vojvođanske oranice, prodao je nemačkim i arapskim kompanijama. Srpskim paorima je oduzeta mogućnost da rade, a hrana se uvozi čak i iz Albanije. Novcem, otetim od građana, naprednjački gang finansira tzv. strane investitore, koji domaće radnike tretiraju kao robove. Demografska karta sve više liči na Vučićevu radnu knjižicu - prazna je. Stari umiru, mladi beže da se ne vrate. Iz Srbije odlaze čak i kineski trgovci, što pokazuje da je platežna moć toliko opala da više ne prolazi ni njihova jeftina roba.

Priliku za povratak na vlast Vučić je dobio kad su američki stratezi procenili da plan preuređenja „postkosovske" Srbije ne mogu do kraja da iznesu Boris Tadić, Vojislav Koštunica i ostali politikanti iz demokratskog bloka. Oni su odradili jedan deo posla, ali nisu imali dovoljno snage da ga završe. Ni pomoć Ivice Dačića nije bila dovoljna da bi se oslabio otpor patriotskih snaga. Konačni udarac morao je da zada neko s dokazanim nacionalističkim pedigreom, a spreman za izdaju i sposoban za najbestidnije prevare. Dakle, Vučić. Vašingtonski mešetari iz administracije Huseina Baraka Obame dali su mu jednostavnu ponudu: „Kosovo njima i Albancima, njemu vlast u Srbiji". Dogovorili su se lako i brzo.

Prljavi posao ušao je u finale. Vučić je šest godina lagao građane Srbije, hvalio se uverljivim diplomatskim pobedama u Briselu i podrškom koju dobija od prijatelja iz Amerike, Nemačke, Britanije... Istovremeno, izvršavao je sve što mu je naređeno. Potpisao je seriju dokumenata, proisteklih iz Briselskog sporazuma, kojima se odrekao prava na srpsku državnu imovinu na Kosovu i Metohiji. Bez otpora je prepustio vlasništvo nad preduzećima, telekomunikacijskim i energetskim sistemom, infrastrukturom i svim objektima koji su pripadali Srbiji. Vučić je prihvatio obavezu da Srbija otplati 700 miliona dolara kosovskog duga iz vremena SFRJ, za kredite koji su korišćeni upravo za izgradnju svega što sada pripada lažnoj albanskoj državi. I, nije se zaustavio na tome, obećao je da će novcem, otetim od srpskih penzionera, finansirati put Niš-Priština-Tirana, kojim će se ubrzati razvoj Velike Albanije.

Na kraju, posle svih pobeda, vladar Srbije je nameravao da posao obavi političkim trikovima, u skupštinskom i medijskom mraku, daleko od javnosti. Kao što je najavljivao, sam bi preuzeo odgovornost i naredio Ani Brnabić da potpiše famozni pravno-obavezujući sporazum s albanskim vlastima, čime bi Kosovu bilo omogućeno da postane punopravni član Ujedinjenih nacija, kao i ostalih međunarodnih institucija. Bez većih problema uspeo bi da obezbedi dvotrećinsku većinu za ratifikaciju tog sporazuma u Skupštini Srbije.

Međutim, plan su odbacili Vučićevi strani sponzori. Procenili su da je njegov autoritet sporan i nedovoljan za tako značajan zadatak. Insistirali su da se državnost albanskog Kosova overi na referendumu, da posle niko nema prava da osporava rezultat i tvrdi da je tu odluku doneo mentalno poremećeni i ucenjeni vladar. Iako mu je to stvorilo dodatne komplikacije, Vučić se prihvatio posla. Kampanju je počeo objašnjenjem da „mi nemamo šta da tražimo na Kosovu, nijedan jedini metar nije naš".

S tom parolom Vučić je pokazao smer u kome će voditi neustavni referendum, kojim će od građana zahtevati da ponište suverenitet vlastite države i odreknu se 15 odsto teritorije svoje države. Uveren je da više niko i ništa ne može da spreči ispunjenje tog cilja, sad je sve u domenu političke strategije.

S obzirom na stanje na političkoj sceni, možda je u pravu. Saša Janković je odavno podržao potpisivanje sporazuma s Albancima, ne vidi ništa loše u tome da Kosovo dobije stolicu u UN-u. S druge strane, da haos bude veći, Janković je prekinuo saradnju sa Demokratskom strankom kad je ona pristala da učestvuje u Vučićevim pripremama za promenu Ustava. U tom smeru klizi i Savez za Srbiju, čiji se idejni tvorac i finansijer Dragan Đilas još ne izjašnjava o Vučićevoj nameri da vlast održi referendum protiv vlastitog Ustava.

Umesto o ključnim političkim pitanjima, koji će odrediti budućnost Srbije, Đilas polemiše s Vladimirom Đukanovićem o tome da li je u redu da Novak Đoković navija za hrvatsku fudbalsku reprezentaciju, optužuje Zoranu Mihajlović da nije kvalifikovana da se bavi temama koje se tiču razvoja Beograda, čudi se koliko para dobija gradski arhitekta Milutin Folić i analizira ugovor s kineskom kompanijom koja će graditi prugu Beograd-Budimpešta. Kosovom se bave njegovi saradnici. U Skupštini to radi Aleksandar Stevanović, prebegli poslanik iz grupe „Dosta je bilo", koji ističe da Vučićev plan „nema alternativu". Još konkretniji predlog nudi Đilasov drugar Filip Ejdus, profesor Fakulteta političkih nauka, koji tvrdi da bi Savez za Srbiju trebalo da „stisne zube, podrži sporazum s Kosovom i pobedi Vučića novom energijom i svežim idejama koje će poboljšati život građana, a ne recikliranim nacionalističkim mantrama". Đilasov i Ejdusov test zasniva se na vučićevskom uverenju da Kosovo nije ništa drugo do nacionalistička mantra. Kad se Vučić reši tog tereta, Srbija će zablistati novom energijom i svežim idejama, koje će doneti isti oni politikanti koji su pre deset godina napravili naprednjački kartel. Trik je podjednako providan koliko i opasan.

Takav je i radikalski vođa Vojislav Šešelj, koji na Televiziji Hepi može satima da s belim magom Neđom raspravlja o tome ko je ubio pevačicu iz Borče, a da se ni na sekund ne seti da srpska vlast priprema konačnu prodaju Kosova i Metohije. Ucenjeni i poniženi vojvoda javno ne sme ni reč da kaže protiv Vučića, ali svaki njihov tajni sastanak koristi za verbalnu sabotažu.

Šešeljevo nagovaranje da odustane od sramne izdaje ponekad pokoleba Vučića, uplaši ga predikcijom tmurne budućnosti u kojoj će ga strani saveznici odbaciti kao iskorišćeni Dureksov proizvod, a srpska istorija će ga upamtiti kao bednika bez premca.

Nedavno, posle jednog takvog brifovanja, na Šešelja se naljutio Vučićev zvanični otac Anđelko. Iako je doskora uveravao sina da podnese ostavku i napusti politiku, da ne potpisuje sporazum s Albancima, i Anđelkova tvrda bosanska glava shvatila je da mali Alek ne može bez posledica da pobegne iz kola u koje se uhvatio. Uplašen, sad od sina traži da ništa ne rizikuje, neka potpiše sve što mora, važno mu je samo da Aleksandar i Andrej izbegnu opasnost, a Srbi i Srbija nisu bitni. Ljut što mu utiče na sina, Anđelko je zapretio Šešelju da će objaviti sve podatke o bazenu u Batajnici, o tome kakve pločice je ugradila firma „Contractor", koliku cenu je odrezao Mirko Maksimović, pa i kako se gazdarica Jadranka ponašala prema majstorima koji su radili na montaži. Anđelkova logika je jednostavna - nije lepo iz bazena huškati ludaka da brani Kosovo i izaziva bes stranih gospodara.

Strah kod Vučića izaziva i mitropolit Amfilohije.

- Tiranije je bilo kroz vekove na ovim prostorima, ali nikada niko od srpskog naroda, ni kada je ostajao, ni kada je bežao sa ovih prostora, nije delio Kosovo i Metohiju, nije stavljao na referendum biće svoje, svoje zvanje pred ljudima, pred Bogom i pred istorijom - rekao je Amfilohije u vidovdanskoj besedi.

Vučiću nije svejedno kad to čuje, ali s lakoćom zanemari te pretnje čim počne da broji pare koje je zgrnuo na kosovskoj nesreći. A, na toj tragediji namerava da još lešinari. Zahvaljujući položaju koji je dobio kad je pristao da Srbiju preuredi po „postkosovskim" principima, Vučić se ugradio i u poslovne kombinacije s partnerima sa Zapada. Skriven iza priče o Kosovu, kao iza dimne zavese, Vučić privodi kraju rasprodaju cele Srbije.

Nemačkim mentorima je obećao Telekom. Angela Merkel mu je dala političku podršku, on će njoj dati najprofitabilnije srpsko preduzeće.

Pre nego što je došao na vlast, krajem 2010, kad je režim Borisa Tadića i Ivice Dačića najavio prodaju Telekoma Srbija, Vučić nije pretio samo krivičnim prijavama, nego i uličnim protestima koji će trajati do svrgavanja nenarodne i štetočinske vlasti. Kao i ostale stavove, kasnije je promenio i taj.

Na tender za prodaju Telekoma, koji je raspisala vlada Mirka Cvetkovića, ponudu je dostavio samo austrijski Telekom. Za 51 odsto akcija ponuđeno je 950 miliona evra, plus 450 miliona evra u investicijama. Ponuda nije prihvaćena jer je vlada zahtevala minimum 1,4 milijardu evra i to odmah, nezavisno od planiranih investicija. Početkom jula 2015. godine vlada Aleksandra Vučića raspisala je novi tender. I on je propao. Navodno, stigla je samo jedna ponuda, ne zna se od koga.

- Ponuda je veća od one s prethodnog tendera, ali nije dovoljna - rekao je Vučić.

Dobro obavešteni izvori tada su spekulisali da je ponudu dao američki investicioni fond „Apolo", koji je bio spreman da za 58,1 odsto vlasništva plati 1,2 milijarde evra. Ta priča je oživela pre dva meseca, kad je u Srbiju došao Kori Levandovski, američki lobista, koji zastupa interese investicionog fonda zainteresovanog za kupovinu srpskog Telekoma. Uzalud se trudio, Vučić već ima kupca.

Nemački „Dojče telekom" otkupio je dokumentaciju još na Cvetkovićevom tenderu, ali tada nije ni dao ponudu. Daće je sad, kad Vučić dovoljno obori cenu.

Vučić je na ključna mesta u Telekomu postavio ljude od poverenja: Branka Stefanovića, oca ministra policije Nebojše dr Stefanovića, državnu sekretarku u MUP-u Janu Ljubičić i bivšeg pripadnika „crvenih beretki" Draška Markovića. S njima, propast je zagarantovana. Za kratko vreme naprednjačko rukovodstvo uspelo je da nanese ogromnu štetu državnom telekomunikacijskom sistemu.

Danas Telekom Srbija kontroliše samo 25 odsto tržišta multimedija, duplo manje od SBB-a. Silazni trend će se nastaviti jer država dobit ubacuje u budžet, umesto u investicije. Zaduženost je porasla sa 74 na 380 miliona evra, a prihodi su se u prošloj godini smanjili za 10 miliona evra u odnosu na prethodnu. Najviše su smanjeni prihodi od fiksne telefonije, koji su pali za 2,5 milijarde dinara. S druge strane, rashodi su povećani za 1,5 milijardu dinara. Povoljne rezultate nije dalo ni otpuštanje viška radnika. Tokom poslednje dve godine Telekom je raskinuo ugovor o radu sa 700 zaposlenih i svakome od njih isplatio prosečnu otpremninu od skoro 18.000 evra. U planu je otpuštanje još oko 5.500 radnika.

Gubitničke rezultate Vučić će iskoristiti kao alibi za prodaju Telekoma. Eto, država nije sposobna da upravlja takvim sistemom, pa nema druge nego da ga proda nekome ko zna da radi. Recimo, „Dojče telekomu". Inače, najveći pojedinačni akcionar „DT" je država Nemačka, koja drži 14,5 odsto akcija, kao još 17,5 odsto preko državnog investicionog fonda. Pravo odlučivanja imaju samo četiri akcionara. Pored dva nabrojana, to su „Black Rock", koji ima 4,92 odsto akcija i norveški penzioni fond, sa 1,69 odsto akcija. „Dojče telekom" poseduje najvažnije telekomunikacione kompanije na Balkanu i mnogim evropskim državama. U vlasništvu „DT" nalaze se hrvatski, crnogorski, makedonski, albanski, rumunski, slovački i mađarski Telekom, zatim bugarski i ukrajinski Novatel, grčki operateri OTE i „Cosmote", „T-Mobile" u Austriji, Češkoj, Poljskoj, Holandiji, kao i mnogi drugi sistemi.

Kad se obori vrednost srpskog Telekoma, „Dojče Telekom" će ga kupiti po povoljnoj ceni, a Vučić će dobiti još jednu dobru proviziju.

U drugom paketu, ali po istom šablonu, vođa naprednjačkog kartela priprema da Nemcima proda Elektroprivredu Srbije i Elektromrežu Srbije. Vrednost EPS-a je već spustio na najniže grane, a EMS je, na štetu države kojom vlada, iz statusa javnog preduzeća prebacio u akcionarsko društvo, kako bi pojednostavio proces pljačkaške privatizacije.

Iza sebe, Vučić će ostaviti prezaduženu Srbiju bez Kosova i Metohije, poljoprivrednog zemljišta, najvećih privrednih sistema i, na kraju, bez Srba. Otkad je SNS na vlasti, Srbija godišnje ostane bez 74.000 stanovnika. Oko 36.000 pobegne iz zemlje, a umre 38.000 više nego što se rodi. Nekad, dok je bio velikosrpski radikal, Vučić je predlagao da se za jednog Srbina ubije sto muslimana. Ne baš u takvim razmerama, ali ideja je realizovana u Srebrenici. Na sličan način rešavao je albansko pitanje na Kosovu pred i tokom NATO bombardovanja. Na stratišta i u izbegličke kolone uterivao je i Srbe. Gde ih je branio, nema ih. Sada, kao evroatlantski napredni fanatik, od cele Srbije pravi masovnu grobnicu.

Surova realnost, koja se ne vidi u režimskim medijima, svakodnevno uzima danak u krvi. Opljačkani i očajni, građani su izgubili snagu i nadu, popuštaju pod pritiskom i kraj mukama traže u kraju života. U prvih šest meseci 2018. već je izvršeno više samoubistava nego cele prošle godine, a duplo više nego 2016. Na samouništenje odlučuju se mladi i radno sposobni ljudi. U novinskim hronikama, samo u poslednjih nekoliko dana, zabeleženo je nekoliko tragedija u Beogradu. U svojoj kući u Krnjači, obesio se mladić od 20-tak godina. U drugom prigradskom naselju na sebe je ruku digla majka troje dece, nije izdržala teret bede.

Kompletnu tragiku Vučićeve političke karijere ilustruje slučaj Miroslava Stojanovića. Miroslav je bio četiri godine mlađi od malog Aleka. U vreme NATO bombardovanja, pobegao je iz svoje kuće na Kosovu, a tadašnji ministar informisanja uselio se u luksuzni stan koji mu je poklonila Srbija. Miroslav se godinama mučio u izbegličkom centru u Sićevu, oženio se i dobio četvoro dece, koje je prehranjivao radeći najteže poslove, a pre dve i po godine dobio je trošnu kuću u Jelašnici, pored Niša. Kroz to vreme, Vučić je stekao oko 700 kvadrata stambenog prostora u Beogradu, nije radio ništa mimo politike, menjao je stranke, funkcije, automobile, žene, maldiće, bankarske račune. Miroslav je tražio pomoć od države, ali u Centru za socijalni rad dobio je vučićevski odgovor: „Ako nemaš para, što si pravio toliku decu". Na kraju, 11. jula, EPS mu je isključio struju zbog duga od 22.000 dinara. Miroslav Stojanović je izvršio samoubistvo. Aleksandru Vučiću to ne pada na pamet, on na suicid tera druge.

Kako se Vlada Srbije odnosi prema nesreći svojih građana videlo se dan posl e samoubistva izbeglice s Kosova. Ana Brnabić je svečano objavila da će Srbija uputiti pomoć od pola miliona evra Japanu, za saniranje posledica poplava. Budžet Japana za 2018. godinu iznosi 97 triliona jena, odnosno 880,7 milijardi dolara. Dakle, oko 870 milijardi dolara više nego što je budžet Srbije, ali nema veze, naprednjačka vlast ima 500.000 evra da pomogne Japancima, a nije bilo 150 evra za porodicu pokojnog Stojanovića ili bilo kog drugog nesrećnika koji čeka da ga ova vlast upokoji.

Nikad nigde ljudski život nije bio jeftiniji nego danas u Vučićevom kalifatu. Normalni ljudi, vredni i pošteni, balansiraju na ivici egzistencije. Kad posustanu, kad ih savlada očaj jer svojoj deci ne mogu da obezbede elementarne uslove za život, dižu ruku na sebe. Na muci su i srećnici koji imaju posao, ali za platu mogu tek da plate račune i kupe pelene, da sutra mogu opet upišani da rade za strane robovlasnike. Penzioneri su prinuđeni da svakodnevno prave izbor: hrana ili lekovi, ne mogu da kupe oboje. Svi su žrtve Vučićevog političko-kriminalnog eksperimenta.

Otkad je obnovila državnost, pre 140 godina, Srbijom su protutnjali mnogi okupatori. Od austro-ugarskih do NATO agresora, svi su nanosili nesagledivu štetu. Ma koliko bile teške, posledice njihovih napada bile su privremene i podnošljive. Vučićeva okupacija je neuporedivo opasnija. Pogazio je Ustav, prekrojio zakone, prodao teritoriju, opljačkao građane, mlade i stručne oterao u inostranstvo... Ubuduće, vreme u Srbiji će se određivati pre i posle Vučića. O onome „posle" pričaće ko preživi.

A 1. Naprednjačka hajka na ratnog invalida

Elektrodistribucija Čačak isključila je struju ratnom vojnom invalidu Dejanu Petkoviću. Trećeg jula dobio je opomenu da u roku od 30 dana plati dug od 27.000 dinara. Međutim, majstori su požurili, pa su 14 dana pre roka plombirali brojilo.

- Ne bežim od toga da platim dug, to nije sporno. Sporno je što se krši zakon. Kad su došli da isključe struju, nisu se ni javili, nisu me pitali da li sam uplatio dug - kaže Petković, koji je zbog tog postupka počeo štrajk glađu.

On sumnja da ga na ovaj način vlast kažnjava jer je učestvovao u protestu u Preljini zbog visoke cene goriva. Koliko su naprednjaci ljuti na Petkovića vidi se po brutalnosti s kojom se na njega ostrvio Marko Parezanović, narodni poslanik i poverenik SNS-a za Čačak. U polemici u viber-grupi Parezanović je sprečavao Zvonka Mitrovića, bivšeg odbornika SNS-a, da pomogne ratnom invalidu, a nekim kritičarima je poručivao da su „retardirane morončine" i da mogu da mu „duvaju".

- Hoćeš li svakom čoveku koju štrajkuje glađu zbog isključenja struje da platiš? - pitao je Parezanović.

- Nije Petko svako. On je ratni vojni invalid kome je ova zemlja dužna mnogo više od jednog računa za struju - odgovorio mu je bivši naprednjak Mitrović.

U borbama kod karaule Košare, Petković je 1999. ostao bez desne podlaktice. U to vreme Aleksandar Vučić se useljavao u stan u Beogradu. Danas ratni invalid štrajkuje glađu, a predsednik Vučić doručkuje punjene lignje u belom sosu.