Književnost

Esej Ivana Ivanovića: Zagonetna smrt princa - pesnika Branka Miljkovića (1)

Vešanje u prisustvu vlasti

Misteriozna smrt slavnog srpskog i jugoslovenskog pesnika Branka Miljkovića nikada nije razjašnjena. Navodno je izvršio samoubistvo. Godine 1960. Miljković je iz Beograda prešao u Zagreb, gde je, godinu dana kasnije, 12. februara 1961, pod nera svetljenim okolnostima, tragično završio život. Nalazi autopsije nikad nisu objavljeni. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Maksima Miljkovićevog života i stvaranja sadržana je u njegovom stihu: „Ubi me prejaka reč". U ovom, četvrtom velikom eseju Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog pisca-disidenta, autor se bavi svojevrsnom kulturnom i društvenom hronikom toga vremena i okolnostima u kojima je Miljković živeo i stvarao.

Ivan Ivanović

Neposredan povod za ovaj rad je detektivska priča Marinka Arsića Ivkova „Smrt dva princa", koja se odnosi na samoubistvo dva pisca, malog princa Sent Egziperija i princa poezije Branka Miljkovića. Marinko je priču nazvao detektivskom, jer u njoj detektuje dve smrti, što znači da istražuje njihov uzrok i povod. Mene je, naravno, zainteresovao drugi deo priče koji se odnosi na smrt Branka Miljkovića.

Ja sam se dosad Brankom Miljkovićem bavio sporadično, iako smo rođeni u istom gradu i pripadamo gotovo istom naraštaju. Istina, ja u Nišu kasnije nikad nisam živeo, a Branko je dete ovoga grada. Više sam bio okrenut Radetu Draincu, toplčičkom pesniku, čiji sam bunt pretpostavio Brankovoj kontemplaciji. Takođe me je više privlačila Drainčeva retorika nego Brankova zamišljenost.

Sa Radetom Draincem sam se „upoznao" još kao đak prokupačke Gimnazije, kad je ovaj pesnik praktično bio zabranjen i njegovo ime se gotovo nije pominjalo u srpskoj književnosti. Možda baš zato, mene je Drainac privukao gotovo magično, kasnije ću „poneti njegovu sudbinu" (Dane Stojiljković) nepoželjnog i nepriznatog pisca. Iz tih razloga sam o Draiincu napisao roman („Crni dani Rake Drainca" i esej („Boem u crvenim gaćama"), a Miljkovića sam uzgred pomenuo u dva rada.

Sa Brankom Miljkovićem sam se „sreo" na studijama, ali ga nisam upoznao uživo. Pripadao je grupi komunističkih pesnika oko časopisa Delo, čiji je i književni i politički guru bio Oskar Davičo. Pošto sam znao je Davičo igrao znatnu ulogu u anatemisanju Drainca, nisam imao simpatije ni za njegove sledbenike. A kad sam video da je Branko napisao poemu o Titu, nisam ga voleo kao ni Majakovskog koji se divio Lenjinu. Moji pesnici su bili Jesenjin i Drainac, nikako Majakovski i Davičo.

Godine 1987. (pošto mi se pre toga desio „Crveni kralj", zabrana i rehabilitacija romana), napisao sam traktat „Niški gambit", sa težnjom da ukažem na fenomen nas južnjaka koji stradamo na Severu. Razume se da sam tu morao da vidim i Branka Miljkovića koji se uklopio u tu istoriju.

Tad se nije sumnjalo u samoubistvo Branka Miljkovića, ta teza je bila kanonizovana. Branko je bio posmrtno slavan, dobio je svoju školu, ulicu, muzej, nagradu, spomenik. Ušao je u pesničke i školske čitanke. Kao profesor, tumačio sam ga đacima.

Ali, 1987. se nazirao početak kraja komunizma. Činilo se da će komunističke dogme biti preispitivane, mnoge oborene. Meni se učinilo da će na red doći i samoubistvo Branka Miljkovića. Tada sam u okviru romana napisao storiju o Brankovoj smrti.

Zašto se ubio Branko Miljković ostaće, naravno, tajna koju je pesnik odneo sa sobom u grob, budući da nije ostavio oproštajno pismo. U studiji "Branko Miljković ili neukrotiva reč" Petar Džadžić ukazuje bar na dva razloga koji su mogli uticati na pesnika da neprirodno okonča svoj život u noći između 11. i 12. februara 1961. godine na periferiji Zagreba: jedan je što je misao o smrti bila duboko ukorenjena u Miljkovićevoj poeziji a drugi je žena. Odmah da kažem, nijedan mi nije preterano uverljiv: prvi je isuviše apstraktan a drugi neubedljiv.

Istina, Petar Džacić je u analizi Brankove poezije ukazao na niz stihova u kojima dominira misao o smrti. Međutim, teško da ima pesnika za koga nije bilo isto „pevati i umirati", kao za Miljkovića, pa ipak oni nisu izvršili samoubistvo. Ostaje otvoreno pitanje da li je Miljković misao o smrti uneo u svoju poeziju spolja, iz filozofske i pesničke lektire, ili je ona bila imanentna njegovom biću? Južnjaci po pravilu nisu mistici i nisu skloni samouništenju. Odlika naroda iz koga je potekao Branko Miljković je trpljenje, trajanje, zadovoljavanje malim, ali ne samouništenje.

Što se tiče žene, Džadžić je objavljujući jedno Miljkovićevo pismo upućeno njemu pred smrt iz Zagreba pokazao da je ona postojala. No to za mene nije jak dokaz. Treba znati da se južnjaci ne ubijaju zbog žena! Žena nikad u našoj povesti nije igrala ulogu boginje zbog koje vredi prineti sebe na žrtvenik. Jug Srbije je dao realne ljude, privrednike, zanatlije, graditelje, a takvi se ne ubijaju zbog nesrećne ljubavi! Ma koliko uvažavali specifičnost Miljkovićevog poetskog bića, ne vidim što bi se ono bitno razlikovalo od narodnog bića kraja iz kojeg je potekao?

Pokušaću ovde da iznesem o Branku Miljkoviću jednu drugačiju hipotezu, makar rizikovao da to bude jeretičko mišljenje. Miljković je u srpsku poeziju ušao prečicom, iako je došao iz hendikepa niške nemuštosti. Nijedan veliki pesnik pre njega nije izišao iz niške sredine, pa možemo reći da je Miljković samonikao. Zato se više oslanjao na knjige nego na život. Prerano je presekao pupčanu vrpcu koja ga je vezivala za zavičaj i upustio se u avanturu svetske poezije. Poleteo je pravo prema suncu!

Za veoma kratko vreme Branko Miljković je u srpskoj poeziji osvojio neslućene visine i dobio društvena priznanja o kojima drugi pisci nisu mogli ni da sanjaju. Tako je ovaj Nišlija osvojio Oktobarsku Nagradu grada Beograda sa samo 26 godina i bio njen najmlađi laureat. On nije išao trnovitim stazama anonimnosti, nepriznavanja i osporavanja kao drugi pesnici u nas. Bez obzira što je pripadao generaciji koja je došla na gotovo, kojoj je prethodna generacija Vaska Pope, Miodraga Pavlovića i Stevana Raičkovića podarila pravo na intimu i iskošen ugao gledanja, ipak tako nagli vertikalni uspon za jednog Nišliju nije bio prirodan. Biti proglašen „knezom pesnika" u jednoj sredini u kojoj se južnjak najčešće oseća strancem i gde bar tuce domorodaca pretenduje na tu titulu, mora da je Branka Miljkovića izbacilo iz urođene južnjačke uravnoteženosti i poremetilo mu centar za realnost. Nama nije dato da lako osvajamo vrhove i kad se to desi preti nam velika opasnost da se strmoglavimo.

Pošto se isuviše približio suncu, Branko Miljković je imao tu nesreću da mu se krila od voska otope. Zato je njegov pad bio neminovan.

Godine 2013. napisao sam novelu „Pisac iz Kuršumlije" o tragično preminulom piscu Spasoju Šejiću. Branka nisam upoznao, a Šejić mi je bio đak u Kuršumliji. Intenzivno smo se družili dok je studirao u Prištini, zatim kad se zaposlio kao profesor u obrenovačkoj Gimnaziji, a ja se preselio u Beograd. Obojica smo bili saradnici u listu Jež. Šejić se digao do jednog od najznačajnijih srpskih satiričara, naslednik Radoja Domanovića. Onda je izvršio samoubistvo, iz razloga koje nisam mogao da dokučim. U noveli se bavim njegovim putem, evociram naše druženje. Ne, nisam uspeo da odgovorim na pitanje zašto se ubio Spasoje Šejić, kao što nisam mogao ni da saznam zašto se ubio Branko Miljković u prethodnom romanu. Stoga sam prizvao u pomoć literaturu o piscima samoubicama, konkretno tekst Jovana Pejčića „Srpski pisci - samoubice", napisanog u okviru projekta „Enciklopedija literaturicida", autora Grigorija Čhartišvilija, objavljenoj u Moskvi 2001. godine.

Kod nas je ova Enciklopedija publikovana pet godina kasnije, sa dopunom koju je sačinio Jovan Pejčić. Pejčić se koristio obimnim delom na ovu temu autora Dušana Stojkovića "Gramatika smrti".

U Pejčićevom tekstu nisam razumeo uvodnu rečenicu odeljka o Miljkoviću. "...Da Čhartišvili nije u enciklopediju uneo Jesenjina i Majakovskog, ja bih izostavio Miljkovića." Šta to znači? U vreme kad ove knjige nastaju, u Sovjetskom Savezu, u okviru projekta perestrojke, ozbiljno se posumnjalo da su Jesenjin i Majakovski izvršili samoubistvo, kako je zvanično usvojeno.

Istraživanja su pokazala da su oba pesnika ubijena od strane Staljinove tajne policije NKVD, jer su u svojoj poeziji posumnjali u dogmu o komunizmu kao raju na zemlji. Da li je Jovan Pejčić posumnjao u zvaničnu jugoslovensku verziju o samoubistvu Branka Miljkovića? O tome se nije izjasnio. Evo šta je napisao u jedinici o Branku Miljkoviću.

Srpski pesnik, prevodilac s ruskog i francuskog jezika, književni kritičar. Školovao se u Nišu i Be-ogradu. Kao student, s filozofom Draganom M. Jeremićem osnovao je grupu pesnika neosimbolista. Prvu zbirku, "Uzalud je budim", Miljković štampa 1957., poslednju, "Krv koja svetli", 1961, a između njih još tri knjige: "Smrću protiv smrti" (1959, sa Blažom Šćepanovićem); "Poreklo nade" i "Vatra i ni-šta" (1960).

Stvaralac orfejskog nadahnuća, Miljković pesmu vidi kao istovremeni plod intelekta i intuitivno-lir-ske percepcije, pri čemu neprestano teži sintezi takvih egzistencijalnih i metafizičkih kategorija kao što su vatra i pepeo, biće i ništavilo, život i smrt. Na tematsko-motivskom planu on je baštinik koliko he-lenske filozofske i mitološke tradicije, toliko i srpskoga folklornog, epsko-lirskog, ikonografsko-du-hovnog i individualno-umetničkog nasleđa. Godine 1960. Miljković je iz Beograda prešao u Zagreb, gde je 12. februara 1961, pod nerasvetljenim okolnostima, tragično završio život. Novine su javile da je izvršio samoubistvo; nalazi autopsije nikad nisu objavljeni. Sahranjen je na Novom groblju u Beo-gradu. Maksima Miljkovićevog života i stvaranja sadržana je u njegovom stihu: „Ubi me prejaka reč"

Tako sam i svim prihvatio zvaničnu komunističku verziju o samoubistvu pesnika. Mada sam znao da postoje i druge priče, nisam se ovim problemom bavio, iako je Branko Miljković bio važan činilac u mom opusu o jugu Srbije. Tek me je Marinko Arsić Ivkov svojom novelom dublje zainteresovao za problem ovog pesnika.

Razume se da sam morao da krenem od Niša. M.A. Ivkov kaže da je Branko došao u Beograd na studije filozofije 1953. godine kao potpuno anoniman. „Kada je došao iz Niša i upisao studije filozofije, Branko Miljković je imao 19 godina i bio potpuno anoniman. Pisao je pesme, prevodio francuske i ruske pesnike, ali gotovo ništa nije bio objavio. Isticao se načitanošću i poznavanjem filozofije, klasične i savremene evropske književnosti, ali i energijom i rešenošću, toliko karakterističnim za došljake iz unutrašnjosti, da uspeju i osvoje prestonicu. Za razliku od drugih, njegova rešenost, kojoj je sve podredio, imala je pokriće." To, međutim, nije do kraja tačno. Branko je u Nišu stekao afirmaciju, ali se ona nije važila u Beogradu.

O niškom periodu Brankovog života autentično je svedočio Vidosav Petrović u knjizi „Pesnikov uzlet" iz 1988. godine. Da sagledamo Branka iz niškog ugla.

Vidosav Petrović je rođen 1936. u Nišu, dve godine posle Branka. Po završetku studija vraća se u Niš i pripada niškom krugu pisaca koje su komunisti proizveli u rukovodioce u kulturi: Dimitrije Milenković, Dobrivoje Jevtić, Saša Hadži Tančić, Tihomir Nešić... Bio je urednik kulturne rubrike Narodnih novina, prvi direktor Izdavačke kuće Gradina, upravnik Univerzitetske biblioteke Nikola Tesla. Narodno pozorište u Nišu mu je izvelo tri drame: Crvena opština (Jovan Putnik 1980), Proboj (Ljuba Milošević 1983), Slika za veliki zid (Gradimir Mirković 1986). Više se pročuo knjigom o Branku Miljkoviću nego svojim dramama. Bio je među prvima koji nisu prihvatili zvaničnu verziju da je Branko izvršio samoubistvo.

Da sagledamo Brankov niški život kroz Petrovićevu knjigu...

Petrović se malo bavio Brankovim poreklom, to je propust ove knjige. Mislim da nije bez značaja da se kaže da je Branko po ocu starosrbin, moravac iz Gadžinog Hana u Zaplanju, a po majci Hrvat-Italijan iz Drniša u Dalmaciji. Vidosav nam nije rekao kako su se i gde sreli. Gligorije je imao iz zavičaja nadimak Kalavarda, a Mariju je Niš zvao Mara Talijanka. Bili su bolnički radnici, skućili su se u Nišu. Iako Brankovi roditelji nisu pripadali intelektualnom krugu, držim da je za razumevanje Branka važno da se kaže da su se u njemu, moguće je, pomešale dve kulture, istočna i zapadna.

Vidosav kaže da što je Branko postao zaljubljenik knjiga najviše je doprineo njegov ujak Jakov Braile iz Drniša u Hrvatskoj, koji je 1943. boravio u Nišu. Doneo mu je 12 zlatnih knjiga (biblioteka).

U Nišu za vreme okupacije radile su škole, obojica su pošli u osnovnu školu Učitelj Tasa. Nemci se useljavaju u školske zgrade, škole su po kafanama. Ne kaže se više u koju školu ideš, nego u koju kafanu! A kad su počela saveznička bombardovanja Niša, prvo 20. oktobra 1943. godine, pogođena je Brankova škola, pa je Branko morao da ide u školu u obližnjem selu Brzi Brod, gde su se preselili i njegovi roditelji.

U bombardovanju strada Brankova susetka lepa Ruža, nikako da se probudi iz kome. Vidosav kaže da je Branko u nju bio potajno zaljubljen, bila mu je inspiracija za pesmu Uzalud je budim, koja će ga proslaviti.

Interesantno je da u Nišu radi pozorište. Brankovi roditelji su voleli pozorište, vodili su Branka na predstave. Branko je gledao „Ivkovu slavu", „Zonu Zamfirovu", „Podvalu", Dva cvancika", „Đida"... Bio je pun je hvale za glumu Zlate Stojčević, Dragutina Todića, Sime Janićijevića... Pričao je deci iz kraja o predstavama.

Oslobođenje u Nišu, opšta pljačka. Pljačka se Gradska bolnica, narod odnosi posteljine, lekove, gazu, aparate... Pljačka se hipodrom na Čairu, sedišta, ograda. Čak i lim sa krova, dobar je za korita. Brankovi se sklanjaju u Gadžin Han, gde Gliša ima zemlju. Dolaze partizani i crvenoarmejci. Narod na ulicama skandira: Tito - Staljin, Tito - Koča! U kuću Brankovih se useljavaju crvenoarmejci, pričaju bajke o Sovjetskom Savezu.

Parada u Nišu oslobodilaca. Partizani i Crvenoarmejci. Masa naroda izlazi na ulice, slike Staljina, Tita, Koče Popovića. Parole protiv kralja, izdajničke Vlade Cvetković - Maček. Učestvuju Bugari. Do juče okupatori, sad oslobodioci.

Branko se vraća u Niš krajem avgusta 1945. i upisuje prvi razred gimnazije u školi Stevan Sremac. Brankovi žive teško, nemaju bonove za hleb i namirnice, nisu im dati. Postavlja se pitanje zašto, na njega Vidosav Petrović nije odgovorio. Zna se ko nije dobijao te tačkice, oni koji nisu naklonjeni komunistima, tzv. reakcija.

Prva se zaposlila Brankova majka, ispomaže u Dečjem prihvatilištu. (Prva Brankova pesma „Moja majka"!) Branko kao veoma siromašan đak dobija pomoć Crvenog krsta i Unre. U školi nema dovoljno klupa, Branko i Ilija Drenovac (Brankov nerazdvojni drug iz kraja) nose preko Čaira stočić i stolice za školu i posle vraćaju.

Već tad Branko mnogo čita. Do knjiga dolazi preko oca jednog svog školskog druga (profesor, predratni buržuj), koji mu , kad je video da prosto guta knjige, otvara svoju ogromnu biblioteku.

Branko se nameće kao lider drugim đacima, daleko nadmašuje svoj uzrast. Vidosav beleži da je već tad, u proleće 1946. pročitao Hegelovu „Dijalektiku"! Postao je prosto - otvorena knjiga!

Redovno ide u Pozorište, kao siromašan učenik dobija besplatno ulaznice. Glumci:

Vasja Stanković glumi iskreno, obrazuje se, pohađa glumačku školu; Marica Maksić-Tasić amater, novine pišu o njoj; Tamara Marković. kasnije Miletić, Brankova vršnjakinja, lepa plavokosa devojka, proslaviće se u Beogradskom dramskom pozorištu. Kasnije, prijemni ispit na Akademiji položiće sa dve Brankove pesme!

Upravnici Niškog pozorišta bili su Dušan Milačiić i Dragutin Pavlović iz Niške gimnazije. Za vreme Pavlovićevog upravljanja gradi se zgrada današnjeg pozorišta na Sinđelićevom trgu. No Pozorište vodi Velimir Živojinović Masuka, pesnik i prevodilac Šekspira. U Niš je došao sa sinom za vreme okupacije. Povučen, Branko bi da mu se približi. Čak ga oponaša u hodu i pokretima. Čita njegovu zbirku „Stihovi", knjige pripovedaka, eseje, dramu „Čovek snuje". Ali Masuka je odbojan, ne uvažava nasrtljivog gimnazijalca.

Branko se oduševljava što su u Nišu bili profesori Stevan Sremac i Svetolik Ranković. (Da li je „Gorski car" napisan u Nišu?) Bora Stanković je u Niškoj gimnaziji čitao svoje prve radove u Književnoj družini Njegoš. Pokrenut časopis Gradina, u redakciji profesora Niške gimnazije Jeremije Živanovića i Milana Banića. Tu je Bora objavio pripovetku „Nečista krv" od koje će kasnije nastati roman.

Naročito je aktivno Književna družina Njegoš. Članovi Njegoša su ranije bili Dis i Milutin Bojić. O istoriji Družine najviše je govorio profesor Dragutin Pavlović, koji je predavao geografiju i fiziku, ali je bio najbolji poznavalac niškog književnog života. Zvali su ga Mundi, bio je živa istorija, govorio je o Jeleni Dimitrijević, Nestoru Žučnom, Atanasiju Petroviću (Učitelj Tasa), Ivi Ćipiku, Stojanu Novakoviću...

Za vreme letnjeg raspusta 1949. godine Branko i njegov drug Ilija Drenovac rade na ustrojstvu biblioteke Branko Miljković. Sakupljaju preko 300 knjiga i izdaju ih đacima. U to vreme u Niško pozorište dolazi Joviša Vojnović, Branko ga oponaša dok izdaje knjige svojim drugovima. Govori Rode moj, otud dobija nadimak Rode, koji će ga pratiri kroz gimnaziju.

U to vreme Branko počinje da piše, po pravilu oponaša pesnika koga čita. Moraš da „uđeš" u pesnika, govori, u njegovu prirodu, dušu. Moraš da znaš čime je bio okružen, na šta je reagovao, o čemu je i šta promišljao... i da sve to dovedeš u vezu sa njegovim delom - da bi bar naslutio neke tajnovite čini njegovog majstorstva.

Posebno ga oduševljava Puškin. Vidosav Petrović piše: „Veliča Puškina kao genijalnog tvorca kristalno čiste poezije. Jednostavne. Uzvišeno lepe. Govori, po ko zna koji put, o njegovom životnom putu, ispunjenom revolucionarnim stremljenima, stvaralačkim uspesima, slavom, ava-nturama, ljubavima, prodorima na dvor, progonima... da bi skončao u dvoboju, braneći svoju čast. Ceo Puškinov život i rad su - idealan „pesnički model", kaže, koji bi mogao poželeti svaki pesnik. (Koji će, u mnogo čemu, videće se to i kasnije, slediti i sam Branko. Ja, u stvari, i nosim uverenje da je Puškin odlučujuće doprineo da se Branko, još u dečaštvu, opredeli za poeziju.)"

„Šta sve treba znati, postići i stvoriti, pita se, pa biti genijalan? Šta to o svome vremenu treba pevati - i kako, pa biti velikan epohe, i ostati to - za sva vremena? Kojim iskustvima iz prošlosti, kojim osećanjem sadašnjosti, kakvom to vidovitošću - iz budućnosti?... Kako se uzdići iznad tolikih vrsnih pesnika - kojim i kakvim pevanjem? Kojim to svojim zvukom? Kojom to novom, svojom orkestracijom sve obuhvatiti, sažeti i uobličiti u grandiozno pesničko delo, kako se obično kaže da su to činili: Dante, Šekspir, Puškin, Gete?...

Zaokupljen time, doneće iz antikvarnice jednu neobičnu knjigu koju čita - grozničavo. Koja ga šokira. Zbunjuje. Pa i plaši. Knjigu, koja ga baca na prave muke. Jer, ukazuje mu na sva raspeća, ponore, duševna rastrojstva pisaca „Besnog Rolanda", „Junaka našeg doba", „Mrtvih duša", „Braće Karamazovih"... Bila je to nevelika knjiga doktora Vlade Stanojevića: „Ludilo i kultura" (Beograd, 1924.), sačinjena od više literarno-medicinskih studija, u kojima se faktografski, dosta detaljno, analizuju život i delo Ljermontova, Gogolja, Tolstoja...

(Nastavak u sledećem broju)