https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

(P)likovi

Čekajući da ga oduva američki uragan

Rok trajanja diktatora istekao

Aleksandar Vučić je priteran uza zid. Uplašen i ucenjen, pokušava da spas nađe u novim prevarama stranih poverilaca i građana Srbije. Odlučio je da početkom novembra održi vanredne parlamentarne izbore i referendum o Kosovu. Lažima i nasiljem namerava da obezbedi izbornu pobedu i još četiri godine vlasti. Ako se tada reši „kosovskog tereta", dobro. Ako ne, njemu opet dobro, imaće sa čim da trguje. Međutim, to je šansa za oslobođenje Srbije iz naprednjačke okupacije, tvrdi urednik Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši glodur Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj

Predrag Popović

Dostojevski je pisao da u svakom ludilu ima sistema. Vučić je to dokazao ličnim primerom. Svakim postupkom i svakom rečju, aktuelni srpski diktator potvrđuje da njegovi mentalni poremećaji, ma koliko izgledali kompleksni, imaju samo dva korena - samoljublje i pohlepu. Sve što Vučić radi, usmereno je ka zadovoljenju te dve potrebe, da stvori kult vlastite ličnosti i da zgrne što više novca. Način nije bitan, svejedno mu je kako će da dođe do toga, kakvim prevarama i lažima, kao i koliko normalnih ljudi će da strada u njegovim avanturama.

Autor ovog teksta sto puta je imao priliku da svedoči prezentaciji oba simptoma ovih Vučićevih oboljenja. Pre deset i po godina, početkom marta 2008, kao glavni urednik njegovih dnevnih novina „Pravda", došao sam na nezvanični kolegijum u stan u „Crvenkapici". Vučić, okružen kumovima i saradnicima, mitingovao je nasred dnevne sobe, pred televizorom. Utakmicu Crvena zvezda - Partizan iskoristio je da pokaže koliko se razume u fudbal. Iako je Partizan poveo već posle nekoliko minuta igre, vatreni navijač Vučić nije klonuo duhom. Naprotiv, nazvao je nekoga i rekao mu da uplati sto evra na pobedu Zvezde, i to sa hendikepom, uveren da će biti više od dva gola razlike. Nije dugo čekao da se obraduje. Još dok se divio Ognjenu Koromanu i Dejanu Milovanoviću, ovaj drugi je iz slobodnjaka postigao izjednačujući gol.

Nešto kasnije, bljesnuo je Alehandro Segundo Kastiljo. Neko iz svite, tek da bi doprineo predstavi, s podsmehom je pomenuo da Ekvadorac nema pojma o fudbalu. U inat, Vučić je opet okrenuo broj svog kladioničara i uplatio novih sto evra na to da će Kastiljo postići još jedan gol. To se zaista dogodilo u drugom poluvremenu. Ponosan na svoje kockarske uspehe, pred kraj utakmice Vučić je pojačao ton, da čuje pesmu „Delija", remiks evergrina Bebe Selimović: „U srcu mome živiš samo ti, Zvezdo moja ljubavi, o tebi pevam, samo tebe volim ja..." Ozaren konačnim rezultatom 4:1, Vučić je u po glasa pevušio svoju intimnu verziju: „U srcu mome živim samo ja, i moja glava pametna, o sebi pevam, samo sebe volim ja..." Nasmejao sam se samo ja, ostali su, valjda, navikli na takve izlive egoizma.

- Tako i treba, Vučiću, lepo je što voliš sebe, kad niko drugi neće - našalio sam se.

- Vidiš da sam sve pogodio. Sigurno se niko drugi nije kladio na Kastilja...

- Kakav si narcis...

- Nisam narcis, ja sam neki mnogo lepši cvet - prihvatio je šalu i brzo promenio temu, ipak mu je bilo neprijatno zbog trenutka slabosti u kome je iskreno otpevao priznanje da voli samo sebe.

Nekoliko meseci kasnije, strani mešetari i domaći politikanti i tajkuni zalili su ga s novcem, obećanjima i nadom da će postati ovo što je danas. Umesto lekova, dobio je zadatak da obavi prljavi posao, utvrdi državnost albanskog Kosova i nanese trajnu štetu Srbiji.

Za šest godina vlasti, Aleksandar Vučić je na otcepljenju Kosova i Metohije uradio više nego UČK i NATO zajedno. Briselskim sporazumom i pratećim dokumentima odrekao se suvereniteta nad 15 odsto teritorije, prava na državnu imovinu, energentski i telekomunikacijski sistem, infrastrukturu, a zadržao je samo obavezu da građani Srbije otplaćuju kredite kojima je to izgrađeno. Srpske institucije, zdravstvene i pravosudne, uključio je u okvire lažne nezavisne republike Kosovo. Nije ni pokušao da zaštiti privatnu imovinu Srba, samo ih je zamajavao obećanjima da će pojedincima pokloniti traktor i po nekoliko koza i ovaca.

Posle svega, ostalo mu je samo da stavi potpis na tzv. ''Pravno obavezujući sporazum o dobrosusedskim odnosima Srbije i Kosova''. Iako to ne podrazumeva formalno srpsko priznanje nezavisnosti albanske države, ono to, u suštini, i jeste. Taj sporazum otvoriće vrata Kosovu za učlanjenje u Ujedinjeni nacije i ostale međunarodne organizacije. Kad se overi „nova realnost", postkosovska Srbija, ko god da bude na vlasti i bez obzira na geostrateške promene u svetu, neće imati pravo da otvara to pitanje.

Vučiću se žuri da završi taj posao. Samo njemu. Američki politički i vojni sponzori kosovskih Albanaca izgubili su uticaj, a Donald Tramp se bavi drugim, njemu i ostalim Amerikancima ozbiljnijim temama. Od toga kad će i kako biti okončana kosovska drama, Trampu je mnogo važnije da preuredi ekonomske odnose s Kinom, Rusijom i Evropskom unijom. Zaoštravanjem poreske politike i uvoznim limitima, pre svega prema Kini i EU, promenio je fokus američke spoljne politike. Na julskom sastanku sa Žan-Klod Junkerom, predsednikom Evropske komisije, Tramp je insistirao da EU preuzme obavezu da iz SAD godišnji uvoz soju podigne sa 1,6 na 6 milijardi dolara. Dok se to ne desi, trgovinske tarife na čelik i aluminijum ostaju u sferi „zamrznutog konflikta". U takvim pregovorima sigurno nije ni pomenuto pitanje Kosova. I Angela Merkel, uzdrmana nemačka kancelarka i nezvanična šefovica Evrope, ima prečih briga. Na domaćoj političkoj sceni, na naplatu su joj stigle greške koje je napravila u privredi, kao i prema migrantima. Topi joj se i uticaj u Briselu. Odlazeću garnituru, na čelu s njenom marionetom Junkerom, na proleće naslediće birokrate, koje će morati da se bave redefinisanjem kompletne Evropske unije, a ne crtanjem granica na Balkanu. Uostalom, to se vidi i po odluci EU da pregovore Tačija i Vučića odloži za septembar, sad niko u Briselu nema vremena da se bakće s njima. S druge strane, pozicije Rusije prema Srbiji ostaju nepromenjene, dakle prijateljske i savezničke. Da galimatijas bude potpun, očigledno ni kosovskim Albancima nije stalo do konačnog sporazuma sa Srbijom. Što se njih tiče, sa ili bez stolice u UN-u, nezavisno Kosovo je steklo međunarodnu legitimitet.

Samo se Vučiću žuri da Srbiju, kako kaže, oslobodi kosovskog tereta. Većina njegovih političkih oponenata tvrdi da on to radi jer je ucenjen. Pre deset godina, kad je kreirao puč u Srpskoj radikalnoj stranci i napravio Srpsku naprednu stranku, stranci su mu dali političku, logističku i finansijsku podršku u zamenu za priznanje Kosova. To je tačno, kao što je tačno i da su se okolnosti promenile. Većine tih stranaca više nema na uticajnim funkcijama, a oni koji su preostali imaju druge prioritete. Dakle, ta teza je vrlo klimava.

Mnogo realnije objašnjenje nedavno je ponudio Bedžet Pacoli, šef diplomatije tzv. Republike Kosovo.

- Slobodan Milošević nije bio glup čovek, ali odbio je da mi proda Kosovo. Da je to uradio, ne bi bilo rata i sad bismo bili u dobrim komšijskim odnosima. Ovako, posle rata, našao se Srbin koji je spreman da mi po mnogo nižoj ceni proda Kosovo - rekao je Pacoli krajem jula jednom visokom funkcioneru srpskog Ministarstva spoljnih poslova.

Pacoli ga je, prilikom tog susreta u Vašingtonu, podsetio na svoj dolazak 1997. kod Miloševića. Albanski milijarder tada je došao u Beograd da, tobož, otvori filijalu svoje kompanije „Mobeteks", registrovane u Švajcarskoj. Za Pacolija se znalo da finansira albanske ekstremiste, buduće pripadnike UČK-a. Njegovim novcem plaćeni su kampovi za obuku terorista, oružje i oprema, kao i novine „Bota Sot", koje su vodile kampanju za otcepljenje Kosova od Srbije. Bez obzira na to, Milošević ga je pristao na sastanak.

- Ja sam Jugosloven albanskog porekla. S predsednikom Miloševićem pričao sam o stanju u privredi - rekao je tada Pacoli.

Novinare je zamajavao pričom o svojoj ljubavnici Ani Oksi i luksuznom feudu u Porci, kod Lugana. Javno, nije se upuštao u političke teme, ali na sastancima s državnim funkcionerima upozoravao je na preteću krvavu budućnost i predlagao da se Srbija mirno odrekne Kosova. Nikad nije izgovorio cifru koju je bio spreman da plati za kosovsku nezavisnost, ali isticao je da bi za taj cilj žrtvovao „Mobeteks", koji je tada vredeo nešto više od milijardu i po dolara. Uz to, Pacoli je naglašavao da ne govori samo u svoje ime, nego i svog najboljeg prijatelja. Aluzija se odnosila na Borisa Jeljcina, tadašnjeg predsednika Rusije.

Političke i, pre svega, poslovne veze njih dvojice su bile toliko isprepletene da se nije znalo kolika je vrednost njihove imperije i koliki je čiji udeo u vlasništvu. To nije uspela da utvrdi ni tadašnja švajcarska tužiteljka Karla del Ponte, koja je tri godine vodila istragu poslovanja Pacolija, Jeljcina i njegove ćerke Tatjane Djačenko. Del Ponte ih je optuživala da su samo na jednom poslu, rekonstukciji Kremlja, preko švajcarskih banaka oprali 156 miliona dolara. Realna cena radova, koje su izvele Pecolijeve građevinske firme, bila je 179, a isplaćeno je 335 miliona dolara.

Pored toga, iste firme su rekonstruisale Dumu i Beli dom u Moskvi, a u Kazahstanu su kompletan državni administrativni centar izmestile iz Alma Ate u Akmolu. Ni Del Ponte nije uspela da utvrdi koliko para je Pecoli stekao pranjem para za Jeljcina, Borisa Berezovskog, Nursultana Nazarbajeva i ostale eks-sovjetske kriminalce i tajkune.

S obzirom da se Milošević tada, potpuno pogrešno, oslanjao na Jeljcina, verovatno je po toj liniji kontaktirao s finansijerem UČK-a. Od toga, važnije je pitanje ko je Srbin koji je, kako Pacoli kaže, pristao da po mnogo nižoj ceni proda Kosovo. Naravno, odgovor je jasan, zna se da se samo Aleksandar Vučić ponaša kao vanknjižni vlasnik Srbije. Zna se i da on nema moralnih i pravnih dilema oko trgovine tuđom imovinom i životima. Zna se i za njegove poslovne, odnosno kriminalne, kombinacije sa albanskim političkim mafijašima. Klan Ramuša Haradinaja je preko Srbije organizovao šverc oružja i droge, a zaradu je ulagao u građevinske projekte u Beogradu i Novom Sadu. Logističku podršku dali su najviši predstavnici vlasti, uključujući i policiju. Kod Haradinaja su završile i srpske akcizne markice, vredne milijardu evra. On ih je, navodno, platio 600 miliona. Srpsko tužilaštvo nije reagovalo, nije pokrenulo istragu i utvrdilo ko je prodao akcize za trgovinu duvanskim proizvodima. Tužioci su se, sigurno, plašili da ne naiđu na trag koji vodi ka Andreju Vučiću. Isti razlog ih sprečava da vode istragu o „Beogradu na vodi", najkrupnijoj pljačkaškoj akciji naprednjačkog klana. S tim projektom, Aleksandar Vučić je oteo 100 hektara najskupljeg zemljišta u centru Beograda.

Zločinačkim leks specijalisom obavezao je Beograd da se odrekne građevinskih i ostalih taksi, kao i nekoliko skupocenih zgrada, da uzme višemilionski kredit i uloži ga u sređivanje placa koji je poklonio stranom investitoru. Prošle godine, kad su američke bezbednosne službe, presekle arapske tokove prljavog novca, da bi nastavio izgradnju „Beograda na vodi", Vučić je zatražio pomoć svojih albanskih partnera. Od Hašima Tačija je tražio da uloži 300 miliona evra, od kojih bi 100 miliona zadržao za sebe, a ostalo uložio u završetak radova na zgradama uz Savu.

Tači i Haradinaj su ratni i posleratni abonenti Bedžeta Pacolija. On je pravi vlasnik Kosova, on stoji iza svih njihovih poslova, pa i ovih s Vučićem. S obzirom na njegov kriminalni pedigre, koji nisu uspele da naruše ni sve istrage u Rusiji, Švajcarskoj i Americi, jasno je da se Vučić uhvatio u kolo s igračem koji je mnogo ozbiljniji i opasniji. Što mu je Pacoli platio, mora da izruči. Samo u tom smeru treba tražiti objašnjenje za teoriju o ucenjenom Vučiću.

Da bi ispunio svoju obavezu, srpski diktator ubrzano priprema javnost. Otkad je zaseo na vlast ponavlja mantru o neminovnosti ulaska Srbije u Evropsku uniju. Dve poslednje godine to predstavlja kao imperativ zbog koga mora da se žrtvuje Kosovo. Polazeći od tvrdnje da je Kosovo odavno izgubljeno, izgubio ga je, kaže Vučić, još knez Lazar, pa nije loše da ga, kad već nije naše, trampimo za ulazak u EU. Kao sudbinske uspehe proslavljao je otvaranje svakog poglavlja i, istovremeno, ignorisao sve primedbe iz Brisela na katastrofalno stanje u pravosuđu, medijima i zaštiti ljudskih prava. Kampanja „predajmo Kosovo, dobićemo EU", nije se primila ni u Srbiji, a kamoli kod njegovih evropskih gospodara.

Uzalud se Vučić francuskom predsedniku Emanuelu Makronu predstavljao kao srpski De Gol. Eto, De Gol je dao nezavisnost Alžiru, a on će Kosovu. Vučića ne zanimaju činjenice koje pokazuju da ta dva primera nije moguće porediti. Alžir je bio francuska kolonija, a Kosovo, kao što je i Vučić 15 godina pričao i kao što piše na majici koju nosi njegov sin prestolonaslednik Danilo - srce Srbije. S tim primitivnim udvoravanjem Vučić nije uspeo da osvoji simpatije Makrona, samo je obrukao Srbiju.Umesto podrške, opet je dobio poruku da EU ima većih probelema i, dok ih ne reši, a to neće biti pre 2025. godine, nema ništa od učlanjenja Srbije.

Akcija „Kosovo za EU" doživela je fijasko, ali to nije obeshrabrilo Vučića. Samo je promenio taktiku. Umesto da lažnim obećanjima podmićuje Srbe, počeo je da preti ratom. Srbija nema dovoljno dece, kaže Vučić, isti onaj koji je, u vreme svog radikalskog staža, na grobovima tuđe dece gradio kuće, stanove, sefove pune novca. S istom lažnom brigom za Srbe i Srbiju, kao što je nekad huškao na sukobe sa svim i svakim, sad, kad niko osim njega ne pominje ratnu opciju, Vučić širi strah. Plaši građane samim sobom. Ako ne dobije podršku za predaju Kosova, povampiriće se ratne pošasti, čiji je on najistaknutiji simbol.

Skriven iza ratnih zastava, pod maskom mirotvorca, Vučić je rešio da se upusti u referendumsku avanturu. Najbliže saradnike je, krajem jula, obavestio da počnu s pripremama za organizaciju referenduma koji bi trebalo da se održi 11. novembra, kao i još jedni vanredni parlamentarni izbori.

Vučić je pokušao da izbegne referendum, nadao se da će autoritet predsedničke funkcije i „lidera s jakom nacionalnom aurom", kako se hvali pred strancima, biti dovoljan za potpis na sporazum kojim bi Kosovu zaokružio državnost. Ideja je odbačena, a on prinuđen da, kako zna i ume, obezbedi podršku većine građana. A, on ne zna i ne ume bez manipulacija, laži i nasilja.

Za početak, referendumsko pitanje će formulisati tako da sakrije suštinu. Pretpostavlja se da će biti „da li ste za kompromisno rešenje statusa Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija" ili nešto slično. Prikrivanjem suštine, pokušaće da prevari lakoverne i neupućene građane, ali to nije dovoljno za uspeh. Dodatni problem nastaće ako opozicione stranke povedu antireferendumsku kampanju. Da bi to sprečio, Vučić namerava da raspiše nove izbore.

Od tog trika očekuje veliku korist. Savremena istorija je pokazala da opozicioni lideri nemaju dovoljno hrabrosti da bojkotuju izbore. Bez obzira na neregularne izborne uslove, na krađe, podmićivanje, pretnje, gušenje medija i druge nezakonite radnje naprednjačkog kartela, opozicione stranke su uvek pristajale da učestvuju u utakmici s unapred poznatim rezultatom. Strah od napuštanja parlamenta, kod svih opozicionara jači je od volje da bojkotom zaštite svoje i interese svih normalnih građana. Vučić će im opet poturiti taj mamac. Iako mu nisu potrebni, vladar uvek iz rukava može da izvuče dovoljno logičnih razloga za raspuštanje parlamenta. Većina opozicionih stranaka, koje su danas zastupljene u Skupštini, ima poljuljan legitimitet.

Uz to, motiv za raspisivanje izbora predstavlja formiranje Saveza za Srbiju. Dragan Đilas je konačno uspeo da formuliše principe na koje je pristalo nekoliko stranaka i pokreta, ali Savez još nije zaživeo na političkoj sceni. Pre nego što ga opozicioni glasači prepoznaju kao pravu alternativu režimu, Vučić želi da ga istera na izbore. Slab rezultat obeshrabrio bi stranke i birače Saveza za Srbiju. Uostalom, čak i da uzme 20 odsto, kao na beogradskim izborima, Srpska napredna stranka i njeni sateliti dobili bi novi četvorogodišnji mandat za uništavanje Srbije.

Spajanjem referenduma i izbora Vučić smanjuje rizik, ali podigao je tenzije i u svom kartelu. Ideja o raspuštanju Vlade nije se svidela Ani Brnabić, odnosno njenim gazdama. Njeno protivljenje nije izazvano željom da ostane na mestu premijera, nego namerom da se Vučić istera na čistac. Neposredno po povratku iz Vašingtona, od predsednika Srbije je tražila da još jednom razmisli o nameri da raspiše izbore.

- U Vašingtonu vlada uverenje da je vrlo opasna šešeljizacija Srbije - prenela je Brnabićka poruku, koja pokazuje da Amerikanci nemaju poverenja u Vučića.

Razlozi za strah od Vučićeve „šešeljizacije" postoje i nisu zanemarljivi. Iako Šešelj javno poziva svog bivšeg sekretara i večitog učenika da podnese ostavku na predsedničku funkciju, kod majstora iz Lenglija mnogo veću brigu stvara mogućnost da na novim izborima SNS obezbedi vlast, a referendum propadne. Neuspeh na refendumu pokazao bi da čak ni on ne može da prinudi Srbe da se odreknu Kosova, ali da imaju poverenja u vlast koju on predvodi. Takav rasplet ostavio bi sve opcije otvorenim, pa i onu koja bi vratila Vučića na fabrička, dakle šešeljevska, podešavanja.

Vučić je bezbroj puta dokazao da može sve, samo kad ima lični interes. Kad mu je odgovaralo, zagovarao je vojnu odbranu Kosova i Metohije. Pred NATO agresiju, predvodio je hajku na defetiste, strane plaćenike i domaće izdajnike. Zabranjivao je medije, nepodobnim novinarima je otimao imovinu i trpao ih u zatvor, a Slavko Ćuruvija je završio pod zemljom. Političke protivnike je nazivao antisrpskim fukarama i pretio im Lazarevom kletvom. Hvalio se što mu je čak i mama Angelina stavljena na nemačku crnu listu, prizivao je napad „novih nacista", sve s nadom da će „oboriti bar jedan agresorski avion", obećavajući da će Srbi oružjem odbraniti Kosovo, „pa makar ja poginuo". Na rat nije huškao iz uverenja, nego zbog vlastite dobiti, kao što danas patriote optužuje da će izazvati rat ako ne pristanu na predaju Kosova.

Kad je polagao predsedničku zakletvu, Vučić je promrmljao: „Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celovitosti teritorije Republike Srbije, uključujući Kosovo i Metohiju, kao njen sastavni deo". I dok mu je ruka podrhtavala na Miroslavljevom jevanđelju, znao je da laže i da će učiniti sve što može kako bi se rešio „kosovskog tereta".

Politika koju Vučić vodi izbrisala je svaku vezu između zdravog razuma i realnosti. Zato od njega može da se očekuje sve. I ništa.

Vučić je krenuo na put bez povratka. Na koju god stranu krene, neće se dobro provesti. S jedne strane, čekaju ga problemi sa stranim poveriocima, a s druge domaći podanici. Uveren da je najpametniji, opet će pokušati da prevari sve zajedno i opstane na vlasti. Svođenje računa je odložio za novembar. Možda ga i dočeka na slobodi, ali Srbija će tada dobiti priliku da se izvuče iz zatvora.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane