Da se ne zaboravi

Ko je i kako rešavao pitanje Kosova i Metohije posle Drugog svetskog rata

Kako su nas komadali

U nedovoljno istraženoj u "paralelnoj istoriji" jugoslovenskih komunista, koju na ovim stranicama ispisuje najstariji živi srpski novinar, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata i šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, posebno mesto zaslužuje i njegov osvrt na posleratni period i tadašnje "krojenje" sudbine Kosova i Metohije.

Milentije Pešaković

Do Drugog svetskog rata, postojale su banovine u Jugoslaviji - njih devet na broju. Teritorija Kosova i Metohije većim delom bila je u sastavu Vardarske banovine - sedište u Skoplju. Podujevo i Vučitrn pripadali su Moravskoj banovini - sedište u Nišu, a Peć i deo Metohije bili su u sastavu Zetske banovine - sedište na Cetinju.

Autonomna oblast Kosova i Metohije i Autonomna oblast Sandžak - kreacija su Komunističke partije Jugoslavije i njenoga generalnoga sekretara Josipa Broza. Ali sve do 1945. godine Kosovo i Metohija i Sandžak bili su „pod kapom" Pokrajinskoga komiteta KPJ za Crnu Goru; dakle nisu bili u okrilju Pokrajinskoga komiteta KPJ za Srbiju.

Godine 1945. utvrđivane su granice među republikama u Jugoslaviji. Tada su odluka oblasnih narodno - oslobodilačkih odbora Kosova i Metohije i Sandžaka - Kosovo i Metohija ušli u sastav Narodne republike Srbije i iz Sandžaka Novopazarski okrug. Ostali deo Sandžaka ušao je u sastav Narodne republike Crne Gore.

Potpredsednik AVNOJ-a Crnogorac Marko Vujačić nogama i rukama se borio da celi Sandžak uđe u sastav Crne Gore, možda Peć i deo Metohije (Peć je tada posle Podgorice bio drugi grad po veličini koji su naseljavali Crnogorci!). Tvrdio je da bi tek tako Crna Gora bila teritorijalno i po broju stanovnika u nekom tolerantnom položaju sa ostalim narodnim republikama. Taj mu zahtev - predlog nije usvojen; protiv njega je bio i Crnogorac Milovan Đilas, tada član Politbiroa CK KPJ i Predsednik komisije za utvrđivanje granica među narodnim republikama.

I ja sam, kao mladi SKOJ - evac i član KPJ, pevušio, koračajući u stroju: "...Drug je Tito zaslužio da je njegov Balkan cio. Balkan cio i Evropa jedan dio!"

Da, računalo se: Egejska Makedonija se prisajedinuje sa Makedonijom, Albanija biva sedma narodna republika Jugoslavije, Koruška (naseljena Slovencima) iz Austrije, priključuje se Jugoslaviji. Kako je poznato od tih kombinacija nije bilo ništa, ali mnogi od nas smatrali su da je to buduća realnost, Tito biva „car na Balkanu".

Reče Karl Marks: „...Kad ideja ovlada masama ona postaje materijalna sila!" A bilo je tako nešto i sa citiranim kombinacijama, idejama: "...Podignimo uvis čela, takva biće naša zemlja cela!" Internacionala, socijalizam, napred i napred u nove pobede!

Kada su utvrđivane granice među republikama, godine 1945. , tzv. savez Kosova i Metohije nije pripadao autonomnoj oblasti KiM. Četiri opštine severno od Kosovske Mitrovice ušle su u sastav KiM 1959. godine, odlukom Narodne skupštine Srbije, preciznije odlukom Miloša Minića , predsednika, i Slobodana Penezića, potpredsednika tadašnje Vlade republike Srbije. Od tada je u sastavu autonomne oblasti KiM i vrh Kopaonika (Pančićev vrh) što je od vitalnog značaja i zainteresovani NATO, kao izuzetno važna strategijska tačka! Zašto su četiri opštine ispod Kopaonika prisajedinjene autonomnoj oblasti 1959. godine?

Prvo i osnovno, KiM je stalno posle rata bila vrlo rovita, turbulentna situacija: Drenička buna, naoružanje Šiptara do maksimuma (za vreme rata bili su na strani Sila osovine) zaplenili su ogromne količine raznovrsnog oružja od vojske Italije, kad je Italija kapitulirala septembra 1943. godine...Uzgred: krajem jula 1944. godine jedva sam ostao živ od italijanskih minobacača kojima su iz Gnjilana Šiptari celoga dana gađali nas, borce 21. i 25. srpske divizije, koje su se pod pritiskom jačega neprijatelja (Nemaca, Bugara, Ljotićevaca, Nedićevaca) povukle sa teritorije Toplice i Jablanice na padine ispod Gnjilana. U toku jednoga dana oko 300 boraca tih divizija poginulo je ili je teško ranjeno od italijanskih minobacača, kojima su nas zasipali Šiptari iz Gnjilana. Došao je zatim Informbiro - Albanija je bila žestoko protiv KPJ, Tita, Jugoslavije....

Pod pritiskom - Srbi su se iseljavali. Dakle, Srba je bilo sve manje na KiM. E da bi se toj situaciji koliko toliko stalo na put- četiri potkopaoničke opštine priključene su KiM, da bi se Srbija, Jugoslavija, lakše donosila odluke u Skupštini i Izvršnom veću KiM. Izgleda da je bio još i sledeći razlog: Petar Stambolić bio je kandidat za poslanika Savezne skupštine u Kosovskoj Mitrovici, pa da bi imao veći broj glasača - četiri opštine nastanjene uglavnom Srbima ušle su u sastav KiM, odnosno izbornoga sreza Kosovska Mitrovica, gde je Stambolić bio kandidat za saveznoga poslanika. I sada: Kuku i lele! Samo tri detalja kolika se „važnost" prvih godina posle oslobođenja, tačnije sve do početka šezdesetih godina, pridavala granicama između republika u Jugoslaviji.

Na velikom narodnom mitingu sredinom 1945. godine u Zagrebu (Tito je kazao i sledeće: "Jugoslavija je jedinstvena , čvrsta kao granitna stena. Granice među republikama samo su linije koje ukrašavaju tu čvrstu granitnu stenu!"

Sredinom pedesetih godina Đuro Pucar, sekretar Centralnoga komiteta KPJ za Bosnu i Hercegovinu, pozove specijalnim telefonom Blaža Jovanovića, sekretara Centralnog komiteta KPJ za Crnu Goru i moli ga da mu odobri da nekoliko hektara teritorije koja pripada Crnoj Gori, oko Sutjeske, pripoji teritoriji Bosne i Hercegovine da bi mogao da proširi lovište i lepo ga ogradi. Jovanović mu odgovara: "Uzmi Đuro koliko ti treba!"

Granica između Vojvodine, ergo Srbije i Hrvatske, na jednom delu toka Dunava, bila je utvrđena sredinom toka Dunava. Nekoliko godina kasnije Dunav je „meandirao" - promenio tok u dužini od nekoliko kilometara, pa se postavlja pitanje, spor između Vojvodine i Hrvatske: gde je sada granica? Sredinom novoga toka Dunava, ili sredinom isušenoga kopita , kojim je Dunav tekao kad je utvrđivana granica?" Slušao sam svoga šefa Jovana Veselinova , poreklom Vojvođanina: "Pa što je to sada važno, ista smo država, Jugoslavija!?"

U toku rata i posle oslobođenja KPJ i Tita bili su mišljenja da Autonomna oblast KiM treba da se prisajedini Albaniji. „Pravo naroda na samoopredeljenje do otcepljenja". O toj ideji Kardelj je 1945. obavestio Staljina, a bilo je i drugih „poteza i izjava" u istome smeru. Čekao se samo podesan momenat.

Međutim, u međuvremenu je došlo do Rezolucije Infobiroa, u kome se pored ostaloga , optužuje KPJ i Tito da vode ugnjetačku politiku prema Šiptarima na Kosovu i Metohiji. Albanija je tada rovarala punom parom protiv Jugoslavije, podsticala Šiptare na Kosovu i Metohiji, i na oružane akcije protiv jugoslovenskih vojnih, policijskih i drugih jedinica. Ali, Tito se i dalje, sve do svoje smrti, uljuljkivao u ideji da se KiM priključi Albaniji.

Posle uvođenja radničkoga samoupravljanja, kasnije i veća proizvođača u narodnim skupštinama Jugoslavije i republika, 1956. godine uveden je i tzv. komunalni sistem u pravni poredak Jugoslavije. Bila su nam puna usta: ostvarujemo i ideje pariske komune! Jugoslavija će biti federacija komune, jednostavnije: opština kao osnovnih samoupravnih tela građana Jugoslavije.

Na tim talasima, takvome poimanju političkoga sistema u državi, smatralo se, logično je ukidanje republika u Jugoslaviji. I bilo je brojnih natpisa, izjava, obrazloženja i od najviših YU rukovodilaca da je „narodnim republikama" u Jugoslaviji - odzvonilo. Čak je i dr. Vladimir Bakarić, lider Hrvatske 1959. u jednom intervju „Borbi" izjavio: "...Možda je malo preuranjeno ukidati narodne republike, imaju one još nekih funkcija, ali njihovo ukidanje je u perspektivi - to je naša tendenca!" To je raspoloženje, razmišljanje, očekivanje vladali intezivno sve do početka šezdesetih godina. Međutim, 1960/61, nastao je preokret: uloga narodnih republika treba da jača, a uloga federacije - Jugoslavije da se reducira!

Kako je i zašto došlo do toga zaokreta, kakve je sve traume to izazvalo i raspoloženju, rezonovanju, poimanju o perspektivi...posebna je tema. Njena eksplikacija u ovome tekstu bila bi opširna, i - suvišna!

Posle Brionskoga plenuma, 1.jula 1966. na kome je osuđen Aleksandar Ranković, nastale su brojne zakonske, ustavne i praktično - političke svakodnevne promene i proširenja prava KiM: Napušteno je ustavno načelo: Jedan čovek - jedan glas! Kazano je u novom ustavu to važi samo za izbore u republikama i autonomnim pokrajinama(KiM je od autonomne oblasti proizveden u autonomnu pokrajinu - delegati pokrajina u veću naroda Savezne skupštine više nisu bili u sastavu delegacije republike Srbije , nego su dejstvovali kao samostalne skupine, i mogli su - a toga je i bilo - da glasaju i protiv predloga, stavova delegacije republike Srbije u Saveznoj skupštini.

Pored ostaloga, sve do Brionskoga plenuma „Šiptari" sa Kosova i Metohije , i ostalih područja Srbije i Jugoslavije „pisali" su se kao "Šiptari"! Svi članovi CK SKJ izabrani na Osmome kongresu SKJ 1964. godine svojom rukom su u rubrici: „nacionalnost" ispisivali koje su nacionalnosti: Fadilj Hodža, Veli Deva, Kolj Široka, Alija Šukrija i svi drugi napisali su: "Šiptar!" O svemu tome postoji pisano svedočanstvo u stanografskim beleškama: "Osmi kongres SKJ" (Beograd,1964.) Slično je bilo i sa Muslimanima nacionalno - neopredeljenim u BiH i drugde. Posle Brionskoga plenuma svi su oni postali: "Bošnjaci"; stvorena je bošnjačka nacija , pa i bošnjački jezik!

Da ne detaljišem, samo da izrazim svoje stanovište: Brionski plenum tek treba detaljnije proučiti, opisati. Najkraće: Ako je istina ono što je Tito tvrdio i zbog čega je taj plenum CK SKJ sazvan - da ga je UDBA, ergo A. Ranković, tajno prisluškivao - to je bruka i sramota za celi Savez komunista. A, ako je sve to bila Titova izmišljotina, laž - to je dvostruka sramota i briga za celi SKJ! Petar Stambolić, koji je bio protiv Rankovića, podržavao Titovu koncepciju, tvrdio mi je u jednom otvorenom razgovoru: "...Prisluškivanje Tita nije bilo!" Na moje čuđenje i pitanje, pa kako sa tom lažju Titovom sve to objasniti, shvatiti? Odgovorio mi je: "Tako nešto u politici je dozvoljeno. Mi nismo drugu Marku sasekli glavu, dobio je novu vilu za stanovanje, penziju, nastavio je da živi!" Bez detaljnijega obrazloženja, samo da podvučem: Sve promene u korist AP KiM, i Šiptara uopšte, u Jugoslaviji su bile motivisane i Titovom idejom, željom, da li i strahom, da se posle njegove smrti, spreči svaki i objektivno uslovljeni hegemonizam Srba i Srbije u Jugoslaviji!

Srbi najbrojnija nacija, Srbija najveća, po teritoriji, republika, republika sa najvećim privrednim potencijalima, itd. Pod uticajem analiza i saveta Kardelja i Bakarića, pre svega njih dvojice, Tito je okrenuo, početkom šezdesetih godina, svoj „ćurak naopako!" Počeo je da se ponaša, kako se u šali govorilo: "Daje žmigavac na levo, a s kreće i vozi desno!"

Konačno, lansirao je, i ostvario svoju davnašnju sujetnu ideju: Posle mene niko predsednik republike Jugoslavije i Vrhovni komandant oružanih snaga Jugoslavije. Uveo je kolektivno predsedništvo Jugoslavije kao šefa države i komandanta oružanih snaga Jugoslavije. Da dodam i sledeće: Tito se posle Brionskoga plenuma nosio idejom: Kosovo i Metohija se priključuju Albaniji, Albanija ulazi u sastav Jugoslavije kao sedma republika, a glavni grad te proširene Albanije biće Priština, a ne Tirana! Time bi Srbi i Srbija lakše prihvatili tu njegovu kombinaciju! Da je poživeo još koju godinu siguran sam: Tito bi ostvario tu svoju ideju (da bude car na Balkanu, kako je kazivao i njegov šef kabineta Mirko Milutinović), našao bi među Srbima dovoljno funkcionera koji bi, i iz straha od Titovog korbača - prihvatili ovu njegovu kombinaciju.

Ove Titove kombinacije, istina, javno ne artikulisana šire, vrlo je lepo bila primljena i komentarisana kod Šiptara - Albanaca funkcionera na KiM. Posebno je Kolj Široka bio zagrejan tom idejom, i s tim u vezi kadrovskim kombinacijama: Albanci iz Prištine imaju više političkoga, diplomatskoga, privrednoga itd. iskustva od onih u Tirani, i s tim u vezi videli su i svoju ličnu šansu - brže napredovanje u političkoj, diplomatskoj u svakoj drugoj kombinatorici. Ali, sudnji čas njega je omeo! Umro je Josip Broz Tito i opisana ideja nije realizovana.

Možemo da zamislimo šta bi bilo da je ta ideja ostvarena. Albanija kao sedma republika Jugoslavije u čijem je sastavu i Kosovo i Metohija , Priština glavni grad te republike: Jugoslavija se rastura i Albanija bi, kao i Slovenija, i Hrvatska i druge republike postala samostalna, ali Kosovo i Metohija bi bili legitimni i legalni njen sastavni deo! Verovatno bi došlo do ratnih sukoba i na tlu te proširene Albanije, ali broj Srba u Albaniji bio bi manji i apsolutno i u relativnom odnosu prema Srbima u Bosni i Hercegovini, i u krajnjem ne bi mogli da stvore republiku srpsku, kao što su Srbi u BiH dobili! I tu smo - gde smo danas!

Sve što sam napred napisao, napisao sam i da bih ustvrdio: Nisu Milošević, Đinđić, Koštunica, Tadić, i ini izgubili Kosovo i Metohiju. Koreni su vrlo duboki i drugi su takvom razvoju događaja doprineli. Da, Milošević je bio zagovornik ideje: "Jugoslavija je borbom stvorena, borbom će i da se brani!" I nije Savezna republika Jugoslavija, tačnije Srbija, bombardovana 1999. godine zbog Račka i drugih sukoba na Kosovu i Metohiji! Ne, Zapad je želeo da likvidira Miloševića i poslednje tragove socijalizma na tlu Evrope. SSSR je već bio u autu, sve istočno - evropske zemlje takođe, Varšavski pakt rasformiran! Šta još hoće Miloševićev režim sa idejama i praksom socijalizma na tlu Evrope!? Razume se, u politici Zapada prema Srbiji i ovoga puta bila je konstanta njegove spoljne politike - antiruska orijentacija: Rusija i Srbija su u vekovnom savezništvu, prema tome...

Konačno, Zapad je bombardovanjem Srbije želeo i da isproba svoje novo oružje, uključivo i municiju sa osiromašenim uranijumom!Ako bi Zapad priznao sve ove činjenice uvalili bi se u veliku moralnu krizu, moglo bi da bude osuđen od međunarodnih sudova pravde ili ad hok formiranih instanci, morao bi da plati Srbiji, SR Jugoslaviji ratnu štetu...

Četiri opštine na severu Kosova, koje su mnogo kasnije ušle u sastav Autonomne oblasti Kosova i Metohije - 1959. godine, objasnio sam kojim je motivima objašnjavan, bolje reći iznuđen, taj član: ostaju u sastavu Srbije. Ako dobro znam, poslednjih nedelja za taj predlog je i predsednik SAD Donald Tramp. I mnogi drugi zapadni političari i državnici su istoga mišljenja, tako su se sukcesivno izjašnjavali. Taj predlog trebalo bi bez dvoumljenja da prihvati i rukovodstvo KiM, koje je sada na kormilu pokrajine. Ostali deo teritorije KiM može da formira samostalnu državu, koja bi bila članica Ujedinjenih nacija. Za tu i takvu odluku i Srbija bi dala saglasnost.

Šta je onda sa srpskim istorijskim i verskim brojnim objektima - manastirima, crkvama, spomenicima...Oni bi, kako mislim, trebalo i moralo da budu pod striktnom zaštitom međunarodne zajednice, pre svega UNESKO-a, ali pod zaštitom, kontrolom plavih šlemova. I ograničenih policijskih snaga Srbije.

A šta je onda sa Srbima koji žive ne od juče na teritoriji koja bi bila u novoj državi: Kosovo i Metohije?

Oni koji žele da ostanu na svojim imanjima i ognjištima - neka ostanu. I oni pod strogom kontrolom i garancijama Ujedinjenih nacija, i svih zapadnih zemalja, zajedno i pojedinačno. Uključivo i zaštitu NATO snaga.

Ostali - prodaja imovine, preseljenje na sever Kosova i Metohije, u unutrašnjost Srbije, na područje Vojvodine. Ima toliko napuštenih imanja, stambenih i ekonomskih objekata i u Srbiji, i oko KiM - mojoj Toplici, Jablanici, Rasini...U Vojvodini ima još oko 100. hiljada hektara u državnom vlasništvu - deo tih površina može da se dodeli besplatno iseljenicima Srbima sa Kosova i Metohije. Ima i drugih spasonosnih rešenja u ovoj vrlo delikatnoj, opasnoj situaciji. Sve ovo što predlažem, vrlo dobro znam, vrlo je delikatno, bolno i prebolno.

Ali držim da je sve to manje delikatno i opasno od svakodnevnoga straha i neizvesnosti, kojima su Srbi na Kosovu i Metohiji sada izloženi. Držim da bi bila katastrofa za Srbe i Srbiju, i za Albance na Kosovu i Metohiji, ako bi ta pokrajina i dalje u celosti bila u ustavno - pravnom okviru republike Srbije. Čak i s pozivom na Ustav Srbije, zakletvu na taj Ustav predsednika Srbije i drugih državnih funkcionera, i s pozivom na Rezoluciju Saveta bezbednosti br.1244, i s pozivom na bližu, dalju i najdalju istoriju!

Već nekoliko godina u Srbiji se svake godine 30.000 lica odseljava iz Srbije. Svake godine u Srbiji godišnje umire 30.000 lica više nego što ih se rodi. Za poslednjih nekoliko godina broj stanovnika u Srbiji smanjen je za više od 370.000! Starosna struktura stanovništva u Srbiji je sve nepovoljnija. Nemam adekvatne podatke za područje KiM, ali tamo je situacija drugačija. Od 1991. godine broj stanovnika u Srbiji je smanjen za oko 802 hiljade! U isto vreme broj stanovnika na Kosovu i Metohiji smanjen je za oko 138 hiljada. Ali to smanjenje posledica je isključivo smanjenje broja Srba na Kosovu i Metohiji! Inače, broj Albanaca nije smanjen u pokrajini KiM! Dakle, na području KiM iz godine u godinu sve je manji broj Srba, a sve veći broj Albanaca. I zbog razlika u stopi nataliteta.

Šta je onda perspektiva Srbije i Srba, posebno na Kosovu i Metohiji!?

Populaciona politika: Srbija priprema znatne stimulativne mere za povećanje nataliteta, radi povećanja broja stanovnika. Toliko i toliko hiljada dinara obezbediće država Srbija za svako prvo, drugo, treće, četvrto dete u porodici. Ali, ako bi KiM bili u državno-pravnom okviru Republike Srbije, Albanci ravnopravni stanovnici po ustavu i zakonu - gro tih sredstava za povećanje nataliteta otišao bi na područje Kosova i Metohije! Ni tame se više masovno ne rađa po petoro, šestoro dece u porodici, ali je natalitet tamo još mnogo veći, i biće u daljoj perspektivi veće od nataliteta u porodicama Srba, i na Kosovu i Metohiji i u Srbiji! Šta je onda i kakva perspektiva?

Narodna odbrana: Srbija najavljuje ponovno uvođenje obaveznoga služenja vojnoga roka. Bude li ta ideja usvojena i KiM u ustavno pravnom poretku republike Srbije, svaki treći regrut u Srbiji bio bi Albanac! Na KiM stalno (poslednje dve godine tako je i u Srbiji) rađaju se više muškaraca nego devojčica. Potsećanja radi: pri kraju SFRJ Slovenci su činili 6% stanovništva Jugoslavije. Ali, samo 2% oficira u JNA bili su Slovenci. Oni nisu želeli da idu u Vojne akademije, oficire... prednost su davali teoriji:narodna odbrana, teritorijalna odbrana i naoružan napad kao dva osnovna činioca odbrane države od spoljnoga neprijaterlja, moguće inostrane agresije. I upravo tom politikom kad se dezintegrisala Jugoslavija lakše su okupirali, izolovali vojne kasarne, jedinice JNA i...I lakše se otcepili, osamostalili! U tim godinama, poslednjim godinama SFRJ, Albanci su činili 8% stanovništva Jugoslavije, ali istovremeno 17,5% regruta u JNA bili su Albanci! I onda: ne smeš Albanca regruta, vojnika, imati u kuhinji, u ambulanti, u raketnim jedinicama, na određenim stražarskim mestima, itd. I pored sve opasnosti, kako je poznato, Albanac, regrut Keljemendi iz okoline Prizrena, u paraćinskoj kasarni, jedne noći ubio je na spavanje dva vojnika-Srbina, i tri druga vojnika-takođe Srbina - teško ranio. Isključivo iz nacionalističkih pobuda.

Svejedno, i ako ne bude obaveznoga služenja vojnoga roka u Srbiji, ostane na snazi profesionalna vojska itd. Ako KiM bude u ustavno - pravnom poretku Srbije biće zahteva da toliko i toliko Albanaca budu u Armiji, na oficirskim i generalskim položajima , dakle sve srazmerno strukturi stanovništva...

Politički sistem: Ravnopravnost građana, dakle uvažavanje osnovnoga demokratskoga načela: Jedan čovek - jedan glas! Koliko bi poslanika u Skupštini Srbije bilo iz redova Albanaca? Oko 30%! Tako i u Vladi Srbije, tako i u policiji Srbije, diplomatiji Srbije, i tako dalje, i u tome slično. Možemo da zamislimo kakve bi sve kavge bilo u Skupštini, i u Vladi Srbije prilikom donošenja svakoga propisa, zakona, odluka...

Kao zaključak: Konsultujmo i uvažavajmo više nepristrasno savetnike - Numeruse, cifre. I zakone dijalektike: kvantitet u novom kvalitetu. Razmišljamo više i konkretnije šta je danas, šta je predvidivo da će neminovno biti sutra! Konačno, i onu! Sve se menja. Pre rata i neposredno pred oslobođenje, od ukupnog stanovništva Vojvodine, Srba je bilo oko 32%. Danas je u Vojvodini Srba oko 75%-80% od ukupnog stanovništva u Pokrajini.

Srbija, njena Vlada, predsednik Slobodan Penezić, kasnije Dragi Stamenković, slovili su i u vrhovima Jugoslavije kao nosioci velikosrpske politike. Sve ih je Tito posle brionskoga plenuma razjurio. Penezić je već bio poginuo (ili izvršio samoubistvo, ili ubijan-o tim kontroverzama i dokazima eventualno drugom prilikom konkretnije. Sada samo ovaj detalj: Tito je na sednici Izvršnoga komiteta SKJ 28.oktobra 1964. optužio Penezića da „rovari"-priča okolo kako Tito i Bakarić razbijaju srpsko rukovodstvo! Da li je Penezić to govorio ili nije - neznam, ali znam da je u tome bilo dosta istine!): D.Stamenković je smenjen sa položaja predsednika Izvršnoga veća-postao je ambasador u Londonu, potpredsednik Izvršnoga veća Mihajlo Švabić postao je ambasador u Varšavi, član Veća Dragoljub Stojanović-ambasador u Rio de Žaneiro, Trifun Nikolić, član Veća-ambasador u Akri, itd.

Bio sam u 1962. i do polovine 1963. savetnik u Izvršnom veću Srbije-sekretar Odbora za plan i finansije. Bilo je to vreme priprema i sukoba oko pripremanja sedmogodišnjeg plana privrednoga i društvenoga razvoja Jugoslavije, Srbije...za period 1963 -1970. godina. Ponavljam-među republikama, posebno između Srbije i federacije - pravo ratno stanje.

Sećam se vrlo dobro: na jednom sastanku Odbora Izvršnoga veća Srbije za plan i finansije vrlo zapeta situacija: sredstva ograničena - zahtevi sa svih strana, posebno sa KiM, neograničeni...Bogoljub Stojanović, koji je slovio za velikosrbina, reče polu tiho: "...Kamo lepe sreće da Kosovari hoće da se otcepe! Da skinemo s vrata taj vodenički kamen!"

Celu noć proveo sam u vagonu-restoranu Izvršnog veća Srbije od Prištine do Beograda. Bili su prisutni: Penezić-predsednik, Švabić-potpredsednik, i članovi veća: Bogoljub Stojanović, Trifun Nikolić, Branko Vukajlović, ministar finansija, Dušan Bjelogrlić, direktor republičkoga zavoda za plan, i moja malenkost. Krcun je dugo, dugo pričao i iznosio svoja intimna razmišljanja o prilikama u Jugoslaviji, posebno na Kosovu i Metohiji. I tvrdio: "...Imaćemo grdne muke sa Šiptarima. Oni, dok je dete u zametku, uče ga da mrzi Srbe, da se bori protiv njih...Duboki su koreni! Ne isključujem ni mogućnost da Šiptari jednoga dana zatruju Ibar, Ibar zatruje Zapadnu Moravu...Osta Kraljevo, Trstenik i Kruševac bez zdrave vode za piće!"

I kaže: "Zapamtite dobro šta govorim". Obraća se meni sa predlogom: „...Ti Pešak što sve zapisuješ u svoj notes, zapiši i ovo i o tome obavestiti svoga šefa."

Bio sam tada šef kabineta druga Jovana Veselinova, sekretara CK SK Srbije. Nisam Veselinovu o tome pričao, a i da jesam znam šta bi mi odgovorio. Manuo bi rukom i kazao: „...Znam dobro sve Krcunove muke, šta ga razdire i o čemu razmišlja".

Dobrica Ćosić je tih godina pisao i objavljivao ideje o deobi Kosova i Metohije kao jedinom razumnom, spasonosnom rešenju. Dobrica Ćosić je skoro svakodnevno bio u društvu sa Veselinovim i Penezićem, posebno u restoranu Savezne Skupštine u Tolstojevoj br.2 na Dedinju. Ne znam da li je o svojim idejama razgovarao sa Veselinovim i Penezićem, ali čvrsto verujem da jeste, i ne bi on pisao da se i njihovim stavovima suprotstavlja.

Ispisujem sve ovo da bih ustvrdio i pre 50-60-70. godine u tzv. veliko srpskom političkom rukovodstvu bilo je ideja, razmišljanja o deobi Kosova i Metohije, između Srbije i KiM! Prema tome, ta ideja nije nova, niti je lansirana tek sada kada se vode razgovori između Vučića i Tačija u Briselu.

Dizi at salvavi animam meam!