Kosovo i Metohija

Zbog Vučićeve politike "razmena teritorija" novi talas masovne prodaje srpskih kuća na KiM

Otpisani putuju u jednom pravcu

Institut za afirmaciju međuetničkih odnosa samoproglašenog Kosova, radio je istraživanje na centralnom Kosovu i Pomoravlju, vezano za pojavu masovne prodaje srpskih kuća i imanja. Istraživanje je realizovano u Kosovskom Pomoravlju i Gračanici. Na pitanje koga vide kao krivca za ovakvu masovnu prodaju kuća i imanja, 2% je krivca videlo u separatističkoj vlasti, 8% je reklo da se krivac nalazi u Briselu dok je 90% njih istaklo da krivca za aktuelno stanje vide "državnom vrhu Srbije". Od toga čak 98% njih je za prodaju imanja i kuća navelo strah od podele Kosova i Metohije, koju propagira državni vrh na čelu sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, rezultat je ovog istraživanja. Danas je svakom Srbinu na Kosovu i Metohiji jasno da je opstanak u uslovima koje je uokvirio Briselski dijalog, nije moguć niti je bilo ko pokazao želju da na tome radi, konstatuje Ivan Maksimović, dopisnik magazina Tabloid iz Kosovske Mitrovice.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Zabrinutost koju je Magazin Tabloid prošlog meseca iskazao povodom „razgraničenja", odnosno ustupanja zemljišta, između dveju ilegalnih opština Gračanica i Kosovo Polje, pokazala se opravdanom. Ovde je bitno znati da su obe opštine pod upravom i prema zakonima takozvane „republike Kosovo", te sa centralnom upravom u Beogradu nemaju ništa, već funkcionišu isključivo u okviru ilegalnog sistema albanskih separatista. Mediji na srpskom jeziku ulažu ogroman trud da ovu činjenicu sakriju, pa idu toliko daleko da krše i novinarske kodekse i Krivični zakon RS, kako bi sakrili odgovornost Vlade Srbije, odnosno Aleksandra Vučića, koji je direktno odgovoran za prepuštanja nadležnosti srpske države na volju albanskim separatistima sa Kosova i Metohije.

Neustavnim i tajnim dogovorima u okviru Briselskog dijaloga vlada Srbije je ugasila institucije sopstvene države i srpski narod na KiM primorala da se za svaki administrativni problem obrati separatističkim kvazi-institucijama. Ovo je naročito zastupljeno od kada se na njenom čelu, što kao premijer što kao predsednik, nalazi Aleksandar Vučić.

Kako je ideja početno predstavljena kao „etničko razgraničenje" između Srba i Albanaca, ona je uglavnom i posmatrana na taj način te su neki segmenti previđeni. Srpski mediji to svakodnevno zloupotrebljavaju te ih nazivaju „srpskim opštinama" iako one to nisu. Tome je pomogla i činjenica da se na parceli koja je bila predmet prvobitne transakcije, nalazi ekskluzivno albansko naselje „Marigona" što je podstaklo pretpostavku o želji Albanaca da se priključe mnogo bližem administrativnom centru pod upravom njihovih ljudi. Međutim, početna „nagađanja" o dogovoru kojim će se pripojiti i delovi nastanjeni Srbima, pokazala su se istinitim.

Meštani sela Ugljara, koje se nalazi na obodu Kosova Polja, 23. oktobra su održali sastanak sa gračaničkim gradonačelnikom Srđanom Popovićem, inače funkcionerom „Srpske liste" Aleksandra Vučića i članom SNS-a. Navodno su tačke sastanka bile bezbednost u selu, problemi meštana i poboljšanje životnih uslova, glavna tema o čemu se takoreći jedino i razgovaralo, jeste bila pokretanju albanske peticije o pripajanju sela Ugljara i susednog Preoca opštini Kosovo Polje. Sastanku su, što je retkost te dodatno ukazuje na ozbiljnost problema, prisustvovali i predstavnici KFOR-a koji su sa velikom pažnjom pratili diskusiju. Tako se uprkos trudu medija da gradonačelnike-separatiste srpskog porekla prikažu kao nezavisne u obavljanju svog posla, ukazalo činjenično stanje da Srbi žive pod okupacijom kao i da određeni broj njih pomaže legalizaciju takvog stanja. Čelnici opštine Gračanica kasnije su to veštački pokušali da prikažu kao problem na koji oni ne mogu da utiču, što nije tačno.

"Mi smo informaciju o peticiji čitali u pojedinim medijima ali smo posle pomenutih informacija i ovo pitanje uvrstili kao još jednu tačku dnevnog reda, i mogu da kažem da ni meštani ni predstavnici sela ne znaju ništa o pomenutoj peticiji", izjavio je Popović za Radio Gračanicu. Ova domanovićevska odbrana Popovića ne bi bila toliko tragikomična da upravo nije sam istupio kao autor ideje o ovom razgraničenju u vreme kada je namera obznanjena javnosti. Njega su, takođe, i svi drugi označili kao čoveka koji je izneo taj predlog. Kao razlog za donošenje ove odluke, u Opštini navode i zaustavljanje promene etničke strukture jer „u kućama na teritoriji koja se ustupa žive Albanci".

Zbog održavanja aktuelne etničke strukture ovaj predlog Srpske liste, odnosno gradonačelnika Srđana Popovića, podržao je i samostalni poslanik Vidak Ristović koji je naseljavanje Albanaca na teritoriji Gračanice nazvao teškom bolešću.

"Mi imamo situaciju da smo oboleli od jedne teške bolesti, neka mi ne zamere kolege zdravstveni radnici. Suština je ići na operaciju i odstraniti taj tumor ili čekati da te on sahrani", rekao je Ristović na sednici tokom rasprave o ovom predlogu i dodao da nikada nije smeo da kroči u naselja koja su u tom delu izgrađena zbog velikog broja Albanaca. Ostaće misterija kako mu taj procenat zastupljenosti Albanaca nikada nije smetao da pristupi njihovoj vlasti čiji je jedini cilj upravo neutralizacija svakog traga postojanja Srba?

Jedan od najzanimljivijih momenata na sednici separatističke opštine Gračanica 12. Septembra, na koj se odlučivalo o „predlog koji je uputio predsednik opštine Gračanica Srđan Popović" jeste obrazloženje direktor katastra Nebojše Sudimca koji je istakao da će u okviru toga „Kosovskoj katastarskoj agenciji biti dostavljeni predlog izmene katastarskih granica kao i potpisi saglasnosti građana ovih zona"!

Teško se može desiti da je Sudimac izmislio potpise građana i to baš one koji potvrđuju - saglasnost! Dakle, još jedna beskrupulozna laž lokalnih vlastodržaca koji pokazuju sa koliko žara su u stanju da zastupaju interese albanskih separatista i da legalizuju ishod nastao etničkim čišćenjem, progonom i stradanjem njihovog, srpskog naroda.

Međutim, ovo nije njihov izum već samo paravan za proces koji je već dugo u toku. Ovu medijsku predstavu za javnost započeo je sam Aleksandar Vučić. Juna meseca ove godine, Vučić je izjavio da se Srbi sa KiM i dalje "tiho iseljavaju", da država to pokušava na različite načine da spreči, pored ostalog i kupovinom zemljišta, ali da teško ide. On je naglasio da u mestu koje je bilo simbol srpske državnosti, Kosovu Polju, danas više nema Srba, a da ih je malo ostalo u Bresju, Ugljaru, Čaglavici...Malo je Srba ostalo ili ih nema u tim mestima zbog stručnjaka koji su nosili kišobran Madlen Olbrajt i tako brinuli o Srbiji. Oni nam danas drže patriotske pridike - naglasio je ovaj stručnjak za finansijsku podršku predizborne kampanje i oblizivanje pod toplom rukom Bila Klintona.

Međutim, ne samo što niko ne zna gde je to država kupila zemljište, kada, od koga i za koga da bi sprečila iseljavanje već je odmah razotkrivena i druga Vučićeva laž. U Čaglavici ima 152, a ne 20, u Bresju 50-tak srpskih kuća a u Kosovu Polju samo u jednoj zgradi živi 20 srpskih porodica dok u Ugljaru živi 605 Srba pa je potpuna neistina da ih tamo više nema, kako je rekao Vučić.

Pokušavajući da svoju politiku prikaže uspešnom, Vučić je septembra 2017., rekao da „Srba na KiM danas nije manje nego što ih je bilo pre tri ili četiri godine" i da se „najviše srpske dece danas rađa na Kosovu i Metohiji" od čega prednjače Gračanica i Kosovsko Pomoravlje. Uočljiva je podudarnost naselja koja su predmet „aneksije", kako je to nazvao albanski gradonačelnik Kosova Polja. Sasvim pouzdano se može izvući zaključak o svežoj planskoj obmani srpske javnosti da je „gubitak" dela zemljišta nebitan jer tu „Srba nema".

Na septembarskom sastanku meštana Ugljara sa Popovićem, Srbi su se izjasnili rekavši da ne žele da odu iz svog mesta. Potpisivanje peticije da to selo pripadne Kosovom Polju, po planu samoproglašene „republike Kosovo", nazvali su ludošću i da to možda žele neki Srbi iz ličnih interesa, što jeste deo istine.

Ovih dana završeno je potpisivanje ne jedne već dve peticije. Jedna albanska za pripajanje Kosovom Polju druga „srpska" za ostanak pri Gračanici. Rezultati prve nisu poznati srpskoj javnosti. Ovo drugom, za održavanje trenutnog stanja, prikupljeno je 345 potpisa od ljudi sa pravom glasa, od ukupno 650 stanovnika, odnosno 80 % Srba je izrazilo želju da ne bude pripojeno Kosovom Polju ( što je „Srpska lista" zloupotrebila preimenujući svrhu u „podršku gradonačelniku"). Pretnja nije uklonjena jer je poslednjih godina, a naročito od 2013. kada je Briselskim pregovorima srpski narod južno od Ibra otpisan, veliki broj Srba prodao kuće i odselio se pa je u Ugljaru danas više Albanaca iako ih do 1999., pa i u godinama kasnije, nije bilo. Uostalom, opštinski čelnici su i najavili peticiju sa potpisima saglasnosti a ne protivljenja.

Pitanje koje zbunjuje glasi - zašto Albanci žele to zemljište? Naročito ako bi ih bilo više a znamo da je jedna od njihovih najstarijih metoda etničkog čišćenja upravo ekspanzija u srpske sredine? Pa, upravo zbog toga jer odlukom separatističke „opštine Gračanica" iz 2014. godine zabranjena je izgradnja višespratnica na njenoj teritoriji, dok takva zabrana ne postoji u Kosovom Polju koje je preraslo u naselje sa najvišim zgradama na KiM posle 1999. godine a gde mesta za izgradnju više nema.

Nezvanično ali otvoreno se od meštana može čuti da svi koji se slažu sa pripajanjem njihovih poseda opštini Kosovo Polje, to čine ne bi li svoje zemljište prodali po višoj ceni od one koju mogu dobiti za poljoprivredno, ili tek dozvolom za niskogradnju. Opet, važno je biti makar delimično upućen u istoriju ovog lokaliteta da bi se razumela namera ovdašnjih Srba.

Ova srpska sela na centralnom Kosovu pominju se još u srednjevekovnim zapisima srpskih vladara kao i kasnijim dubrovačkih trgovaca. Trpljenjem otomansko-arbanaškog zuluma u kraju gde ugroženost zbog veće koncentracije Srba nije bila tako velika, kao na primer u Metohiji, sa očuvanim kosovskim zavetom i mitom koji su hranili san o oslobođenju i „osveti Kosova", Srbi su uspeli da se održe. Njihov opstanak poljuljan je tek posle Drugog svetskog rata. Najveća nesreća, kako se danas može pouzdano zaključiti, dogodila se kasnih sedamdesetih godina prošlog veka kada je u njihovoj neposrednoj blizini niklo Kosovo Polje, varoš koju su mahom naselili potomci kraljevih kolonista, bez korena na ovom prostoru.

Priviknuti da koriste svaku priliku za sticanje ličnog dobra, iskoristili su podjednako uspešno Miloševićev mir kao i NATO rat „protiv njega". Jedino što nisu umeli da unovče (ne u prvom trenutku), bila je okupacija, a stanje nastalo opštom bežanijom Miloševićevog kadra obeležila je jedna druga peticija kojom su se preostali Srbi Kosova Polja, starosedeoci, mahom iz sela koja pominjemo u ovom tekstu, obratili direktno Miloševiću u kojoj između ostalog piše:

"...Te izdajice srpstva su posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma obilazeći naše kuće tvrdili: Predsednik Milošević je izdajnik. On je prodao Kosovo i Metohiju. U tome je prednjačio Bogdan Kecman, koji sada iz Beograda tvrdi da smo mi poslušnici i doušnici Tačija i njegovih terorista. Njima nije bilo stalo do spasavanja naših života, već do izvlačenja ogromnog bogatstva koje su mogli skloniti samo ukoliko pokrenu narod u izbegličkim kolonama" beleži „Vreme" u broju 474, od 5. februara 2000.

Nekoliko stotina Srba potpisalo je zahtev da vrh SPS-a preispita odgovornost Bogdana Kecmana, Veljka Odalovića, Novice Sojevića, Dragana Veličkovića, Stevana Marinkovića, Radenka Krulja i još petnaestak bivših funkcionera te stranke, nekadašnjih žitelja ove opštine. Zahtev Kosovopoljaca da se svi prozvani pod hitno vrate na Kosovo i u svoje domove, da se protiv njih pokrene krivična odgovornost za iznetu imovinu, „režimskim medijima koji sa neverovatnom ažurnošću prate aktivnosti gotovo svake seoske organizacije SPS-a i svako okupljanje tamošnjih Srba na nekoj ledini..."

Suprotno tome, zanimljiva je izjava Bogdana Kecmana, nekadašnjeg direktora Jugopetrola na KiM koji je po odlasku u Beograd postavljen za savetnika u toj firmi sa luksuzno uređenom kancelarijom i podrazumevajućim privilegijama koji za sebe kaže da je „po treći put izbeglica sa KiM"(?!), kako piše NIN te godine svega dva dana pre objave peticije. Na pitanje da li je mogao da predvidi takav rasplet, Kecman je odgovorio:

„Pre dve godine (1998, pre početka NATO agresije - op. aut) sam shvatio da je to neizbežno, prodao sam stan u Prištini, kupio plac na Voždovcu i pokušavam da napravim neki kućerak ako mi finansijska sredstva to dozvole. Znao sam da se Kosovo neće moći odbraniti jer su takvu politiku vodili oni koji bi da me smenjuju", dakle Srbi koji su na Kosovu i Metohiji ostali!

Nisu sve njegove stranačke kolege tako mislile.

"Ali, ako tražim konkretnu krivicu, svoju i političkog rukovodstva, verujte mi da ovo što se trenutno događa nije proizvod našeg eventualno lošeg rada. Niko u Srbiji nije krivac za ovo što se događa na Kosovu...Na Kosovu se konstantno ponavlja istorija, samo se akteri menjaju", tvrdio je avgusta 2000. godine Živorad Igić, predsednik Pokrajinskog odbora SPS-a i član Glavnog odbora ove stranke, poslednji poznatiji političar koji je napustio Prištinu.

Danas, gotovo dve decenije od okupacije, najžešćeg talasa albanskog terora, otvoreno počinjenog genocida, krivac je pronađen. To je „manjina naših ljudi koji bi se možda pripojila opštini Kosovo Polje zarad nekog svog interesa a koji je vidljiv sa ulice, na natpisima „kuća na prodaju" jer, po priči meštana, neke od parcela bliže Kosovu Polju vrede i do nekoliko desetina hiljada evra". Dakle, opet Srbi koji su na Kosovu i Metohiji ostali do danas. Ovo piše novinar koji se okušao u mnogim drugim „kombinacijama" pre angažmana u režimski kontrolisanom RTS-u, Andrija Igić, sin Živorada Igića...

Zaista, „na Kosovu se konstantno ponavlja istorija, samo se akteri menjaju". Ili se ni oni ne menjaju?

Nije istina da Srbi čekaju povoljnije uslove za prodaju. Oni ni to nemaju smelosti da čekaju. Prodaju već sada jer svaki naredni dan može doći do novog razvoja koji će umanjiti cenu ili ih koštati preskupo gubitkom života ili nekog člana porodice.

Beznađe, strah, bolesti i psihomatski poremećaji su preplavili osiromašene Srbe koji su generacijama kroz istoriju vodili grčevitu borbu za opstanak i očuvanje svojih imanja. Uporno, isto koliko i uzaludno, isticali da je nužno zaustaviti prodaju kuća i imanja kada je bila tek simbolična i koja nije morala da utiče na masovno raseljavanje. Tadašnji, poput političara danas, tvrdili su da su ostanak i suživot mogući a da odlaze samo oni koji u tome vide ekonomski interes. O gubicima „manjine od interesa", užasu svakodnevnice, poniženju masovnom i pojedinačnom, niko nije želeo ili nije imao koristi da govori ali su bez stida njihov pečat sudbine oblikovali u žig srama desetkujući sa svim onim što su stekli i sačuvali do sada.